Синод РПЦ је донео две најважније одлуке: процену визите у Украјину поглавара Фанара и припрему за стварање структуре МП на афричком континенту.

23-24 септембра 2021. године се одржало заседање Светог Синода Руске Православне Цркве. Његови закључци без претеривања могу  да постану преломна тачка у историји Православља.

Записници са састанка Светог синода, поред информација о посетама Његове Светости Патријарха разним епархијама, одобравању богослужбених текстова и именовању кадрова, садрже две одлуке које могу имати далекосежне последице не само по Руску Православну Цркву, али и за цело Православље. То су оцена посете Цариградског патријарха Вартоломеја Кијеву у августу 2021. године и одлуке о припреми за стварање нове црквене хијерархије на афричком континенту. 

Оцена посете поглавара Фанара Кијеву

Оцени посете претходи кратак резиме историје настанка и развоја садашњег црквеног сукоба. Било би корисно да га се овде подсетимо у неколико теза:

• током протеклих деценија Цариградска патријаршија је више пута задирала у канонску територију РПЦ, што је изазивало осуду са њене стране. Почевши од 2018. ови напади су постали систематски;
• 8. септембра 2018 године је Свети Синод РПЦ осудио постављање двојице јерараха Цариградске патријаршије као „егзараха“ у Украјини и узјавио да „пуну одговорност за ове антиканонске акције сносе лично патријарх Вартоломеј и она лица у Цариградској цркви која их подржавају “;
•  14. септембра 2018. године, Свети синод РПЦ је у детаљном облику објавио канонски образложен став РПЦ у вези са противзаконитим упадом Цариградске патријаршије на њену канонску територију и одлучио да прекине молитвена помињања патријарха Вартоломеја током богослужења, саслуживања с архијерејима Фанара и учешће у свим комисијама и структурама која предводе представници Цариграда;
• 11. октобра 2018. године Цариградска патријаршија је изјавила о „повлачењу“ Повеље из 1686. о преласку Кијевске митрополије у састав Московске патријаршије и о „враћању светих чинова“ поглаварима расколничких група заједно са њиховим следбеницима;
• 15. октобра 2018. године, Свети синод РПЦ је осудио ове незаконите поступке Фанара и прекинуо еухаристијско општење с њим;
• 13. новембра 2018. године Сабор епископа Украјинске Православне Цркве је  једногласно осудио мешање Цариграда и потврдио прекид еухаристијског општења са Цариградском патријаршијом;
• 15. децембра 2018. године, уз учешће јерараха Фанара и под контролом украјинских власти, одржан је такозвани „Уједињујући сабор“ на коме је створена такозвана Православна црква Украјине (ПЦУ);
• 17. децембра 2018. године, Свети Синод УПЦ признао је „уједињујући Сабор“ као нелегитимно расколничко окупљање и забранио у богослужењу два архијереја УПЦ (Шостацког и Драбинка) који су учествовали у Синоду.

Оцена посете патријарха Вартоломеја налази се у првој ставки одлуке Синода: „сматрати долазак Цариградског патријарха Вартоломеја <...> грубим кршењем канона, посебно, 3. канона Сардикијског Сабора и 13. канона Антиохијског сабора“.

Али се на томе Одлука не завршава. Свети Синод наводи да се антиканонске акције патријарха Вартоломеја настављају и да имају за циљ уништавање јединства Православља. Такође је изјављено о чисто политичкој природи посете, као и о томе да патријарх Вартоломеј зависи од сила изван Цркве (читај - из Стејт департмента САД).

Синод РПЦ изразио је подршку УПЦ и њеном Поглавару митрополиту Онуфрију и изјавио да сама РПЦ остаје верна светим канонима Цркве, да позива све на „свеправославну дискусију о тренутној ситуацији у светском Православљу, "и да" одговорност за подривање јединства Православне цркве у потпуности лежи на патријарху. Вартоломеју ".

Све је ово логично и тачно, али има неколико тачака у Резолуцији Синода РПЦ које забрињавају.

Наиме,  то је тачка 4.: „Чувајући захвално сећање на заслуге Свете Цариградске Цркве у просветљавању Русије светлошћу Христове вере, нагласити да племенита дела приснопамћених Светих Цариградских Патријараха у прошлости не оправдавају тренутне канонске злочине патријарха Вартоломеја, који је подржао раскол и приступио црквеном општењу с особама које себе именују православним архијерејима, али немају канонску хиротонију “. Овде задаје брига то да је Синод, пребројивши злочине поглавара Фанара, поменуо подршку расколницима и општење са особама које немају хиротоније, али није рекао ништа о главном разлогу зашто је све ово постало могуће, наиме, - претензија на поглаварство у Цркви, јерес „цариградског папизма“. Јер у  овоме је корен свих антиканонских акција Фанара. Не указујући на ову основу свих злочина патријарха Вартоломеја, не рекавши да је пре свега потребно борити се против ове јереси, јер она угрожава целокупно учење о Цркви, немогуће је превазићи последице.

Задаје брига то да Синод, наводећи злочине поглавара Фанара, није назвао главно – претензије на поглаварство у Цркви, јерес „цариградског папизма“.

Следећа т. 5 поставља још више питања.

Гласи овако: „Нагласити да подржавајући раскол у Украјини, патријарх Вартоломеј је изгубио поверење милиона верника. Нагласити да у условима када већина православних верника света није у црквеном општењу са њим, он више нема право да говори у име целог светског Православља и представља себе као његовог лидера “. Како да разумемо речи: „Он више нема право да говори у име целог светског Православља“? Значи ли то да је раније, пре прекида еухаристијског заједништва, имао такво право? Да је имао "поверење милиона верника"? И како се ово поклапа са речима истог Записника број 60 Синода који каже да је и до 2018. године, тј. пре раскида еухаристијског заједништва, Фанар задирао у канонску територију РПЦ? Испоставља се да је патријарх Вартоломеј, чинећи ова задирања, имао право да говори у име Православља и сматра себе његовим вођом?

Можемо, наравно, рећи да је ово само неуспела формулација Резолуције Синода, која неће повући значајне последице, али ствар није тако једноставна. У припреми за Критски сабор 2016. који се замишљао као свеправославни, тј. Имао би скоро иста овлашћења као и Васељенски Сабори, представници Помесних цркава били су готово спремни да признају неко лидерство Цариградске патријаршије и да јој доделе координирајуће функције. Све се то одразило у закључним документима Критског Сабора који Промислом Божјим није постао свеправославни.

Сада патријарх Вартоломеј врши значајан притисак на Помесне Цркве како би их приморао да признају одлуке Критског сабора као  свеобавезујуће. Међутим, додељивање ових координационих функција поглавару Фанара аутоматски лишава било ког другог Поглавара могућности да их оствари на свеправославном нивоу. То јест, исти "папизам" добијамо у "лакој" верзији. Речи из заиста непогодне формулације Резолуције Синода РПЦ последице су ове некадашње спремности Одељења за спољне црквене односе РПЦ да призна лидерску и координациону функцију поглавара Фанара. Сада, када је већ постало јасно до чега ће ово „лидерство“ довести, не смемо дозволити да „координација“ постане нека врста компромиса у могућем решавању садашње црквене кризе.

Паралелна хијерархија у Африци

Наравно, нема ни речи о паралелној надлежности у Записнику бр. 61 Резолуција Синода, који се тиче Александријске цркве. Али суштина донете одлуке заиста је следећа: пошто је Александријска црква ступила у општење с расколницима ина такав начин сама одступила у раскол, РПЦ има канонско право да у своју јурисдикцију прими православне заједнице у Африци.

Овој одлуци претходи и потврда која описује издају Александријског патријарха Теодора, коју се није ни потрудио да прикрије никаквим смоквиним листом.

Још у септембру 2018. долазио је у Одесу, саслуживао Митрополиту Онуфрију и изјављивао: „Останите у православној вери! Останите у канонској Цркви! Било је тешких времена у историји наше Цркве, али у Украјини, у овој благословеној православној земљи, има канонске Цркве, има  нашег Блажењејшег брата Онуфрија – благословеног од Бога човека и правог монаха. <...> Покушаћу сам да обавестим све о ситуацији у Украјини ... Украјинска црква мора остати у својој каноничности. Нема потребе да јој ишта више дајемо, јер она то већ има као Православна Црква Христова. Биће велики грех за који ћемо одговарати на Другом доласку ако се пролије бар једна кап крви."

Али је већ у новембру 2019. године помињао Сергеја (Епифанија) Думенка као „блажењејшег  митрополита Кијевског“ и даље је само продубљивао своју издају, исказујући сваку врсту подршке ПЦУ и „заборавивши“ иначе на постојање митрополита Онуфрија.

И ако је у почетку још било наде да ће патријарх Теодор послушати глас савести и променити своју одлуку, сада од ове наде није остало ни трага. Дана 28. јула 2021. године, Поглавар Александријске цркве послао је у Кијев свог званичног представника, епископа вавилонског Теодора, који је прочитао поздравне речи у име Александријског Патријарха. А 13. августа 2021. патријарх Теодор је  на острву. Имврос (Турска) саслужио Божанствену литургију са патријархом Вартоломејем и Сергејем Петровичем Думенком, којему је изјавио о својој одлучној подршци. Након тога је постало сасвим очигледно да је патријарх Теодор спалио све мостове иза себе и да се неће вратити на поштовање православних канона, баш као и патријарх Вартоломеј.

Али што је најгоре, ниједан архијереј Александријске цркве до сада није изјавио о неслагању са антиканонским поступцима патријарха Теодора и није се заложио за немогућност признавања расколника. Ово је у контрасту са ситуацијом у друге две Помесне Цркве које су „признале“ ПЦУ: Кипарској и Грчкој. Тамо су најугледнији архијереји изјавили о тврдом неслагању са поступцима својих поглавара и изјавили да обојица нису признавали, не признају и убудуће неће признати украјинске расколнике.

Свети синод РПЦ је 26. децембра 2019. године прекинуо еухаристијско општење с патријархом Теодором, као и са оним архијерејима Александријске цркве који би подржали његово признање ПЦУ. Сада постаје јасно да су се сви александријски епископи прећутно сложили с тиме.

Међутим, многе црквене заједнице у Африци и свештенство нису се сложили с издајом свог поглавара и епископата. Они су почели да шаљу молбе Московској патријаршији за њихов пријем у надлежност РПЦ, на шта Патријаршија није никако званично реаговала, надајући се да ће се патријарх Теодор покајати због своје издаје. Али сада је време за одлуку. И тако је Свети Синод одлучио да учини први корак ка њиховом примању у своју надлежност, или, другим речима, ка стварању у Африци црквене структуре која би била паралелна Александријској патријаршији. У том циљу, Синод је наложио заменику руководилаца ОСЦО РПЦ „Преосвештеном архиепископу Владикавкаском и Аланском Леониду да темељно проучи пристигле молбе и да предочи предлоге Светом Синоду“.

Принципијелна одлука о афричким парохијама је донесена, а поменути предлози ће се односити на форму у којој ће се остварити такав пријем у надлежност и како ће се те парохије у будућности управљати.

То јест, принципијелна одлука о афричким парохијама је донесена, а поменути предлози ће се односити на форму у којој ће се остварити такав пријем у надлежност и како ће се те парохије у будућности управљати. Самог архиепископа Леонида је Синод разрешио дужности архијереја у Владикавкаској и Аланској епархији и поставио за викара Московског Патријарха. То значи да РПЦ почиње озбиљан рад на Африци, а Владика Леонид једноставно неће имати могућност да управља епархијом. Архиепископ Леонид је од 2004. до 2013. Године био на дужности представника Патријарха Московског и целе Русије при Патријарху Александријском и целе Африке, више пута је одлазио на службена путовања у Етиопију, Кенију, Танзанију, Јужну Африку, Боцвану, Грчку и друге земље. Он лично познаје заједнице и свештенство афричких земаља и упућен је у ситуацију, како кажу, изнутра.

То значи да се раскол у Православљу, који је направио  патријарх Вартоломеј својим антиканонским поступцима и за који сноси личну одговорност, догодио и почиње да поприма своје организационе облике. Све је мање могућ повратак на стање које је било у Православљу пре 2018. године. Тешко је замислити шта се све мора догодити да се све врати у нормалу. Патријарх Вартоломеј ће се обратити читавом Православном свету и рећи: опростите ми, браћо, јесам ли згрешио, одричем се свих својех јереси и заблуда? А после њега, поглавари Александријске, Кипарске и Грчке цркве ће повући признање ПЦУ и вратити се на канонско поље? Све је могуће, али други сценарио изгледа вероватнији: одлука Синода РПЦ о евентуалном пријему афричких заједница у своју јурисдикцију изазваће оштро негативну реакцију Александријске цркве. Свештеницима који ће прећи у РПЦ биће забрањено свештенослужење и покушаће да бране парохије и цркве. Цркве Цариграда, Кипра и Грчке биће приморане да подрже свог александријског колегу. Расцеп ће се још више утврдити и постати неповратан. Званичници америчког Стејт департмента, који су замислили да рукама патријарха Вартоломеја расцепају Православље, могу славити победу: њихов план је успео.

Патријарх Вартоломеј ће се обратити читавом Православном свету и рећи: опростите ми, браћо, јесам ли згрешио, одричем се свих својих јереси и заблуда? 

Да ли је ова одлука Синода РПЦ исправна? Одговор на ово питање лежи у равни приоритета: оно што је за нас важније - чистота вере или видљиво јединство Цркве. Другим речима, пристајемо ли, ради очувања овог привидног јединства, да прећутно трпимо јерес „цариградског папизма“, да се слажемо са кршењем светих канона од стране представника Цариградске патријаршије? Историјско искуство Цркве сведочи да оци Васељенских сабора нису правили никакве компромисе по питању истинитог учења, називали су јерес јереси, а лажно учење лажним учењем. Са тугом су посматрали како неки делови Цркве нису пристајали да прихвате ову истину и отцепљавали су се од Православља, али нису жртвовали Истину ради привидног јединства. Стога се одлука Светог синода РПЦ мора признати као исправна, и зажалити због оних који су скренули у раскол и молити се да их Господ просветли и усмери на пут истине.

Извор: "Борба за веру" / "СПЖ"