Огромној већини нас је досадило да слушамо приче о ковиду и пандемији. Не због тога што су људи незаинтересовани за здравље, или зато што их не интересују заразне болести. Дефинитивно, нико нормалан не воли да болује и да умре. Болест и смрт се доживљавају крајње озбиљно. Али државни политички „одговор“ и званичне мере које се уводе, показале су се као глад за влашћу и контролом становништва, а не као нешто ефикасно и успешно у заустављању ове тзв. „пандемије“.

Предвиђања и статистичке пројекције владиних стручњака о масовном умирању (на основу којих су уведене све белосветске „мере“) показали су се претераним. Истовремено, сваки ковид „талас“ је дочекиван све строжијим „мерама“. У последње две године наш живот је протицао под ковид диктатуром.

Али, сада се мере против ковида у Британији и другим земљама укидају. Маске, социјална дистанца, затварање граница, карантин… показали су се неефикасним. А политичари који су уводили те драконске мере, избегли су сваку одговорност. Медији се нису усуђивали да поставе питања у вези кршења људских и верских права и слобода.

Политичким одлукама наука је одбачена, закони и права човека погажени, логика и здрав разум су игнорисани. Основно правило у науци је излагање чињеница, доказа, студија и резултата који су јавно доступни и изложени провери и критици. Уместо тога власт се служила ширењем панике, цензуром и пропагандом. Захваљујући томе друштвена атмосфера је затрована нетрпељивошћу према свима који се усуде да поставе логична питања у вези државног пропагирања и присиљавања комплетног становништва на експериментално „вакцинисање“, психичког малтретирања комплетне популације, дискриминације и поделе на подобне и неподобне грађане, забране појединих лекова и благовременог лечења, и тако даље. Упркос томе, политичке, медијске и медицинско-бирократске структуре ће пре или касније морати да дају одговор у вези свог понашања.

Недостатак научних доказа о тзв. пандемији, корони, маскама, мерама, и свему осталом у вези тога, покриван је гомилом превара, медијским манипулацијама, лажним статистикама и студијама (као у престижном медицинском часопису Lancet, када су хтели да дискредитују хлорокин), уценама, притисцима, хистеричним блаћењем свих који доводе у питање њихове политичке одлуке.

Највећи скандал је то што су ове инјекције, чији састав је званично – непознат, назване вакцинама, а да оне то уопште нису. Доказ за то је да оне не спречавају преношење болести, теже облике заразе, па ни смрт, а у земљама у којима је највећи проценат вакцинисаних (као што су Данска, Израел и Аустралија) углавном је и највећи број оболелих и умрлих. Треба рећи и да су бројке оболелих надуване, јер ПиСиАр тестови (чији проналазач тврди да они не могу да служе за то), циклуси се повећавају изнад онога што се научно може сматрати за прихватљиво и разумно. Бројеви умрлих су надувани тако што су урачунати и случајеви људи који су умрли од разних других болести и узрока, уколико су били позитивни на корону.

Познато је да су политичари ширили панику и доносили драстичне одлуке које нису засноване ни на научним студијама, медицинском искуству нити на лабораторијским доказима, већ на статистичким пројекцијама, претпоставкама и експериментима. Ни за какве одлуке нису пружене солидне научне референце. Напротив, све што је у вези тзв. „пандемије“ је, најблаже речено, крајње контраверзно.

Проналазач мРНА генетске терапије која се користи за ову тзв. „вакцину“ Dr. Robert Malone у више обраћања упозорава јавност на дуготрајне штетне последице ове нове технологије која није довољно испитана. Он каже да “нема користи да се ваша деца или ваше породице вакцинишу против вируса ниског ризика, с обзиром на познате здравствене ризике вакцине са којима ћете можда морати да живите до краја живота. Анализа (биланс) ризика и користи нису ни близу. Моја препорука као родитеља и деде јесте да се одупрете и борите да заштитите своју децу!”

Десетине хиљада медицинских радника и стручњака широм света упозоравају на последице од вакцина као и на манипулације овом болешћу. Они су радије дали отказ не желећи да буду део те приче. Основали су разна удружења, покрете и организације, док су истовремено многи градови у Америци и Аустралији остали без довољно медицинског особља, управо оних које су најпре називали херојима, а потом их отпустили са посла јер нису хтели да се вакцинишу.

Протојереј – ставрофор Србољуб Милетић

Извор: "Искра"