Решавање македонског раскола уз помоћ патријарха Вартоломеја и патријарха Порфирија добија проблематику услед погубног духа екуменизма. За решење свог канонског статуса, МПЦ се до сада обраћала више пута патријарху Вартоломеју. Македонски раскол се разликује од украјинског по томе што је Васељенска патријаршија пре сто година издала Томос којим је самовласно Охридску архиепископију препустила обновљеној Српској патријаршији.

У конфузији и жељи да се легализује, МПЦ се најпре обраћа мајци-цркви Васељенској патријаршији, а затим упућена од ње обраћа се мајци - цркви СПЦ. Овај моменат може да створи илузију покајничког повратка из раскола. 

Јавност је затечена изненадношћу решења 50-годишњег македонског раскола. Намах је Православље осудило самовољу патријарха Вартоломеја, који је обзнанио да признаје МПЦ као канонску. Убрзо потом, Православље је радосно поздравило решење раскола, пошто је саопштено да и Сабор СПЦ признаје МПЦ као канонску. Решење македонског раскола се спроводи на релацији њихових првојерараха патријарха Вартоломеја, патријарха Порфирија и тзв. архиепископа Стефана — без помињања и присуства канонског Охридског архиепископа Јована Варнишковског. Питање је шта се у МПЦ и Васељенској патријаршији подразумева под „решењем македонског раскола“? 

Јавност је информисана да ће се на празник Преноса моштију Светог Саве служити „Литургија помирења“ у Храму Светог Саве у Београду, чиме ће се васпоставити литургијско и канонско општење „две сестринске Цркве“ у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Наслућујем да неканонска јерархија МПЦ има тежњу да се уз помоћ заједничке Литургије у Храму Светог Саве:

1) обрачуна са архиепископ Јованом Вранишковским и канонском ПОА, која им смета као „паралелна институција“, која није ни регистрована у Северној Македонији 

2) искористи патријархе Порфирија и Вартоломеја да би се легализовала у Православљу, тј. како би МПЦ била призната као канонска црква

3) искористи овако добијену каноничност као полугу за аутокефалност.

Аутокефалност може накнадно и патријарх Вартоломеј да им поклони, у духу екуменистичке еклисиологије. 

Напомињем да МПЦ не сме да добије аутокефалност. Македонци као нација нису формирани, а света аутокефалност се не постиже на тај начин. Ове године није обележено 20 година од Нишког споразума о превазилажењу македонског раскола. Тада је напором Патријарха Павла успостављена аутономна Православна охридска архиепископија при СПЦ. Тзв. јерархија МПЦ  је својим недавним изјавама показала да не поштује Нишки споразум и да нема искрене намере. Није примећен никакав покајнички порив македонског народа и јерархије МПЦ. Тренутно прагматично сарађују са патријарсима Порфиријем и Вартоломејем, без покајања и остајући у свом расколу. Како се у СПЦ усталила пракса пречестог причешћивања без припреме и покајања, не чуди што се расколницима допушта приступ Заједничкој Чаши без њиховог покајања и труда на исправљању грешака.

 Подсећам да у МПЦ имамо: отимање и скрнављење српских светиња из средњег века, преправљање имена српских светитеља на фрескама, прогон и затварање клирика СПЦ. У разговору са Македонцима, верницима МПЦ, сазнао сам да мисле да су они описменили све Словене преко Кирила и Методија, као и да су потомци Александра Македонског. Испричали су ми „бугарске“ приче о геноциду Срба над Македонцима и како је Србија покрала Македонију и све однела у Београд. Сав такав систем мишљења се легализује овом заједничком Литургијом у Храму Светог Саве. 

Напомињем да овакво решавање македонског раскола иде наруку папи, јер легализује папистичке инструменте: Црногорску, Хрватску, Војвођанску, Белоруску цркву... То се остварује преко екуменистичке еклисиолошке идеје да се Црква везује за територију а не за народ: не постоји СПЦ него „Црква у Србији“. 

Напомињем да овакво решавање македонског раскола иде наруку патријарху Вартоломеју, који сматра да је цела Дијаспора његово епархијско власништво. Значи, у духу екуменистичке еклисиолошке идеје постоји само „Црква у Македонији“ – МПЦ, а не ПОА при СПЦ.  Кажу да патријарх Вартоломеј већ преузима епархије МПЦ у иностранству, изван граница Северне Македоније

            Стефан Вујчић 

            дипл. иконописац Академије СПЦ