Један од претендената на трон поглавара Кипра је митрополит Исаија тамасоски. Још јуче је „архијереје“ ПЦУ сматрао лаицима, а сада већ са њима саслужује. Какви су његови ставови данас?

До недавно је био један од најпринципијелнијих противника ПЦУ. Непопустљивост архијереја у односу на ову структуру дала је наду свим православнима Украјине и света да ће, уколико буде изабран, питање признавања ПЦУ из политичког коначно ући у еклисиолошки и канонски план.

Владика Исаија је у последњих месец дана окончао ове наде, потпуно прецртавши све што је раније рекао. Сада за њега не само да признање ПЦУ „не подлеже ревизији“, већ је саслужење са њеним „архијерејима“ ван сумње (пре неки дан на Фанару, саслуживао са представником ПЦУ – нап. „Борба за веру“).

Митрополит Исаија - први слева, "архиепископ" "УПЦ" Агапит пети слева

Очигледно је да Фанар (а самим тим и Стејт департмент) и Синод и Парламент Кипра „типују“ на њега.

Митрополит Исаија је рођен 12. децембра 1971. године у предграђу Никозије. Служио је у Националној гарди, а 1990. године ступио је у Богословију Апостола Варнаве. Исте године је примљен као искушеник у манастир Кикске иконе Богородице, где му је садашњи митрополит кикски Никифор постао духовник. 1997. године завршио је Московску духовну академију. Занимљиво је да је тамо студирао по благослову Патријарха московског Алексија. Према његовим речима, поглавар Руске православне цркве је рекао да би „било добро да дођете у Русију да овде студирате“ и дао свој благослов. „Изашао сам запањен, а у Русију?! Не знам језик, а планови су били потпуно другачији. А нешто касније наш игуман Никифор је просветлио: „Патријаршијски благослов је промисао, па се спремај и иди у Русију“, пренео је своја сећања митрополит Исаија.

Истина, касније, када су га оптужили за претеране везе са Русијом због непризнавања ПЦУ, радије је ћутао о улози патријарха Алексија у одлуци да студира у Москви. А на сајту Тамасоске митрополије се само каже да га је игуман Никифор благословио да студира на московским богословским школама.

Пре две године изгледало је да су митрополит тамасоски Исаија, уз још неколико епископа кипарске цркве, исповедници православља који у принципу стоје на становишту канонског права, а не политичке сврсисходности или националних симпатија.

Владика је одбио да призна ПЦУ и њеног „предстојатеља“ Епифанија, заснивајући своју одлуку „на учењу, вери, црквеном и канонском предању Православне Цркве“. Према његовим речима, „не говоримо о несугласицама око једноставних административних или споредних питања, већ у суштини – о православној еклисиологији и нашем црквеном учењу о Светим Тајнама и апостолском прејемству, питањима везаним за наше спасење. Митрополит Исаија је стално истицао да Думенко није имао канонску хиротонију, јер „потиче из расколничких група Украјинске Цркве“.

Он је изјављивао да у руководству ПЦУ не постоји апостолско прејемство, што значи да се не може „сагласити са пуноважношћу хиротоније и тајни које врши ово руководство“.

Предстојатељ Украјинске Цркве је Његово Блаженство Митрополит кијевски Онуфрије. Стога, следећи канонски захтев „да не буду два епископа у једном граду“, одбијам да признам другог „поглавара“, посебно када он заправо нема ни канонску ни стварну хиротонију.

По том основу, митрополит Исаија је одбио да саслужује са покојним архиепископом Хризостомом, јер, према његовим речима, „не може да саслужује ни са ким ко помене Епифанија, јер би то значило да препознаје некога ко није правилно рукоположен“, а „ово није манифестација хира или себичности, али неспремности да се дође у сукоб са својом хијерархијском савешћу“. Истовремено је скренуо пажњу да митрополити Кипарске цркве не помињу Думенка током литургије, јер се одлука Синода „дотицала само архиепископа Хризостома, а не нас“.

Митрополит Исаија и избори

 Дакле, шта имамо у овом тренутку? Да ли епископ Исаија има шансу да води Кипарску цркву? Прилично. Сетимо се да Кипрани бирају само три од шест представљених кандидата, а Синод између њих бира поглавара. Митрополит лимасолски Атанасије тренутно ужива највећу подршку у народу Кипра. А да је ствар ограничена само на гласове верника, онда би он освојио 44% гласова и постао поглавар са огромном разликом.

Одмах иза њега следе митрополит тамасоски Исаија и митрополит пафоски Георгије, актуелни секретар Светог кипарског синода, готово упоредо. Мало даље – митрополит морфски Неофит и митрополит констанцијски Василије. До избора има још времена, што значи да било који од последња два митрополита може да се укључи у борбу за друго и треће место. Све је очигледно - узимајући у обзир да само око 500.000 православних хришћана живи на Кипру, сваки глас има значај.

На Кипру су сви православни једнаки, али су Кипрани једнакији

Према Уставу Кипарске цркве, сваки православни хришћанин који живи на Кипру може да гласа, без обзира на то из које земље је држављанин. Да бисте то урадили, довољно је да се региструјете на бирачком месту.

Али 28. новембра 2022. Синод Кипарске цркве доноси неочекивану одлуку да забрани странцима учешће на изборима. Формални разлог је ограничено време за припрему избора, а прави разлог је да се не дозволи да гласају они који ће дефинитивно изабрати кандидата који се противи ПЦУ. Уосталом, сада на Кипру живи око 20.000 Руса и отприлике исто толико имиграната из Украјине. Јасно је да скоро сви неће гласати за оне који помињу Думенка. То значи да или митрополит Исаија или митрополит Георгије можда неће у прва три.

Да би себе заштитили од оваквих изненађења, донета је одлука да се странцима забрани избор предстојатеља Кипарске цркве. Митрополит Исаија је, да би избегао сумње да је ова одлука била веома корисна за њега, отишао са Кипра на Фанар и није гласао.

Други разлог за посету архијереја Фанару је да покаже своју лојалност кроз саслужење „епископу“ ПЦУ и придобије подршку Вартоломеја у очима кипарских синодалаца. Довољна је једна реч шефа Фанара да многи у Синоду гласају за њега. Отуда и издаја. Њена цена није рат, не догма и канони Цркве, већ банална жеља за влашћу. Штета, јер је власт је многе погубила.

Сада је на Кипру покренута предизборна кампања без преседана. Кандидати за предстојатеља Кипарске цркве и њихове групе за подршку, у настојању да добију гласове различитих група становништва и повећају своје шансе за улазак у прва три, регрутују људе у правом смислу те речи. То се ради и у црквама, и на друштвеним мрежама, и путем личних контаката. Све то како би покушали да убеде православне да дођу до гласачке кутије и подрже свог изабраника за патријарашки трон. Засад се једно може са сигурношћу рећи: митрополит лимасолски Атанасије је неприкосновени лидер. Што се осталог тиче, све је врло нејасно. На пример, митрополит морфски Неофит, који истиче своје непризнавање ПЦУ, од тројке лидера дели га само 4%, а још мање од издајничког митрополита Исаије.

Али победа у првом кругу не значи победу на изборима. Јер још постоји Синод. А за кога ће гласати синодалци не знамо. И нека се митрополит Исаија већ понаша као поглавар Кипарске цркве, примајући у своју резиденцију амбасадоре разних држава, састајући се са високим званичницима и показујући своје уверење у победу. Али изнад њега, и изнад Синода, и, што је најважније, изнад Цркве, стоји Христос. Он ће одлучити ко ће постати поглавар. Нама остаје само да се молимо, да ова особа постане благослов Божији за светско Православље, а не његова казна за грехе.

Превод са руског и приређивање: „Борба за веру“

По материјалу са: „СПЖ“