Разматрајући проблем богослужбеног језика, треба да обратимо пажњу на Други Ватикански концил Римокатоличке цркве, који је одржан од 1962. до 1965. год. Сабор, који је сазвао папа Јован XXIII а наставио га његов прејемник Павле VI, прогласио је идеју „aggiornamento“ („осавремењивања“, „обновљења“ Цркве) и спровео у живот револуционарне литургијске и каноничке реформе.

Оне су довеле до најдубље кризе у Римокатоличкој цркви: празни храмови у традиционално римокатоличким земљама Западне Европе, дух овога света, секуларизације, који је потпуно истиснуо остатке пређашње латинске црквености. Огромно мноштво римокатоличког свештенства и монаштва се после Другог концила распопило и размонашило. У исто време настаје оштар заокрет ка модернизму у богослужењу, ка протестантизму и безобалном екуменизму у савременом либералном римокатоличком богословљу, јавља се религиозна индиферентност, док се другим конфесијама, па чак и религијама, признаје спаситељна благодат, долази до зближавања са јудаизмом…

Насупрот очекивањима отаца Другог концила, све ове либералне „велике реформе“ – покушаји да се у учење Римокатоличке цркве уведу елементи протестантизма и идеологије прогреса и масонске „просвећености“, адогматизам – удаљили су верне римокатолике од цркве, а посећеност храмова је знатно опала.

Тема Другог Ватиканског концила интересује нас утолико уколико се на тај концил, на његова обновљенска решења, поваздан позивају црквени реформатори у Русији, који се отворено залажу за сличан „ађорнаменто“ и у Руској Православној Цркви (тј. за посветовњачење Цркве, за продирање у њу идеја црквеног модернизма). Циљ савременог обновљенства се, у суштини, своди на реформисање наше Цркве по западним обрасцима, а за љубав духу овога света: пошто је цео хришћански свет већ одавно пошао путем црквених реформи, време је, најзад, да и ми признамо да су оне и код нас неопходне. Разумљиво је стога да сви данашњи обновљенци учествују у екуменистичким контактима, и то у првом реду с римокатолицима. Како сами римокатолици признају, најпогубнија последица Другог Ватиканског концила јесте богослужбена реформа из 1969.г., коју је спровео папа Павле VI. Други Ватикански концил је дозволио да се традиционална латинска миса преводи на националне језике са одобрењем помесне бискупске конференције, као и да се стари богослужбени текстови замењују новосастављеним, што се у пракси и догађало наредних 10-15 година у свим римокатоличким земљама. Због тога су многи римокатолици, навикли на традиционални латински језик у богослужењу, указивали на то да се губи сакрални молитвени карактер богослужења, а увођење у свакодневну употребу нових превода мисе и напуштање латинског језика, преиспуњеног вековном молитвеношћу, не само да у римокатоличке храмове нису привели нове вернике него су одбили огроман број сталних парохијана, за које је латински језик значио прејемственост традиције и древне културе Римске цркве. Тако, на пример, на недељним мисама у највећим римокатоличким храмовима у Француској и у другим западноевропским земљама, богомољаца скоро и да нема, а у неким земљама се здања древних катедрала и цркава, пошто у њих нико није долазио на мису, издају па претварају у кафане и друге објекте забавног карактера.

Богослужбени модернизам је довео до тога да се мисе неретко обављају уз гитаре и рок-ритмове, при чему су свештеници обучени у минимум богослужбених одежди.

Само богослужење је не само скраћено (савремена миса траје око 40 минута, а понекад и мање – у базилици св. Петра у Ватикану миса траје свега 17 минута) него и прерађено тако да што више подсећа на протестантску службу. Осим тога, много ређе се помињу светитељи, од којих су многи просто одстрањени из римокатоличких литургијских календара (међу њима и неки светитељи Ране Цркве) под изговором да се њихова житија не могу сматрати веродостојнима (нпр. св. великомученик Георгије Победоносац, св. великомученице Варвара и Катарина и други). Вечерња и јутарња служба пре мисе се не обављају. Постови у савременој Римокатоличкој цркви су практично укинути: римокатолицима се сада налаже да посте само један дан у години – на Велики петак, а и тада не строго.

Свештеник за време служења мисе стоји иза уздигнутог престола, лицем окренут народу, по угледу на протестантска сабрања: свештеник и мирјани образују некакав круг равноправних саслужитеља мисе. У ранијем, традиционалном чину латинске мисе, свештеник је стајао, као и у Православној Цркви, леђима окренут народу, као посредник међу Богом и верујућима. Из многих римокатоличких храмова изнете су древне статуе и иконе.

Како сведоче сами римокатолици, „Други Ватикански концил је утро пут практичном иконоборству, наложивши у споља пристојној форми (без теоретског иконоборства) да се смањи количина свештених изображења у црквама (Други Ватикански концил, Конституција о богослужењу „Sacrosanctum concilium“, стр.124-125). На Западу је сада могуће видети „римокатоличке“ храмове без иједног свештеног изображења“.[1] Чак и у римокатоличкој Италији је присутно непоштовање и немаран однос према многобројним светим моштима. После Другог Ватиканског концила исповест је у римокатоличким храмовима одвојена од причешћа, услед чега је исповест почела да ишчезава из парохијске праксе. Богослужење је „хуманизовано“, нагласак се ставља не на богоопштење, него на људску заједницу чланова парохије.

Све ове модернистичке богослужбене реформе у Римокатоличкој цркви објашњаване су „мисионарским циљевима“, настојањем да се служба приближи народу, враћањем на древну праксу Цркве. Треба приметити да исте аргументе износе и обновљенци у нашој отаџбини – како у наше време, тако и пре 80-90 година – ради оправдавања својих литургијских реформи.

А управо литургијска обнова, која је до непрепознативости изменила римокатоличко богослужење после 1969. године изазвала је у Римокатоличкој цркви раскол, повезан са именом француског надбискупа Марсела Лефевра (+1991.г.). Традиционалистички настројено римокатоличко свештенство на челу са надбискупом Лефевром није прихватило „обновљенске“ реформе Другог концила, које су раскинуле са петнаестовековном традицијом западног латинског богослужења. Лефевр се борио за очување традиционалног учења и богослужења, за неприхватање модернизма, литургијских реформи, а особито превођења-богослужбених текстова са латинског. Надбискуп Лефевр назвао је Ватикански сабор и све што је из њега проистекло „црквеном сидом“. Сматрао је да, после увођења у литургијску праксу разних канона мисе, већ сама та варијативност, анархична могућност бирати из мноштва текстова „оно што нам се највише допада“, разара побожан однос према богослужењу као Божјој установи. Није могуће знатно изменити „закон молитве“, а не реформисати уједно и „закон вере“.

Године 1970. г. надбискуп Лефевр је основао „Братство Пија X“ (папа Пије X је у римокатоличком свету био познат нарочито по својој енциклици из 1907. г. против црквеног модернизма и обновљенства као философије, као стила религиозног живота, богословља, критичког усмерења у проучавању Библије и црквене историје)[2]. Свештеници који су ступили у „Братство Пија X“ вршили су богослужење по старом латинском обреду, одбацујући нове редакције мисе. Године 1974. надбискуп Лефевр је отворено осудио неомодернистичку и неопротестантску позицију Рима после Другог Ватиканског концила.

Ватикан је одмах реаговао: исте те 1974. г. „Братство Пија X“ је распуштено, а 1976. г. папа Павле VI забранио је надбискупу Лефевру да врши рукоположења, а после тога и да обавља богослужења. Ипак, и за време следећег, „најлибералнијег“ папе Јована Павла II „реформисани римокатолицизам краја нашег века показао се трпељивим према свему другом осим према оним римокатолицима који су оправдано изразили сумњу у исправност „великих реформи“ Другог Ватиканског концила: 2. јула 1988.г. надбискуп Лефевр је био одлучен од Римокатоличке цркве“[3]. Карактеристично је да су лефевровци, као доследни традиционалисти, осим богослужбеног модернизма Другог концила, одбацили и екуменизам, нарочито зближавање с протестантским конфесијама, којима су зарад тог зближавања вршени многи уступци. Како запажа прот. Валентин Асмус, „савремени римокатолицизам и сам је све мање у вези са својом прошлошћу. Он нема шта да подари, он се одриче своје традиције. Одбацивши екуменистичку фразеологију и хуманистичке емоције савременог zoon demokratikon, рецимо отворено да нам је монсињор Лефевр, уз сав његов доватикански непријатељски однос према Православљу, ближи и разумљивији од постватиканског римокатолицизма“[4].

У писму упућеном часопису „Православна беседа“ руски римокатолик Дмитрије Пучкин упозорава православне на опасности црквеног либерализма проглашеног на Другом Ватиканском концилу: „…чувајте се екуменизма и модернизма у свим облицима и видовима!“ Јер „сличне реформе могу временом бити спроведене и у Православној Цркви… Сматрамо – пише Д. Пучкин – да ће се, ако православне црквене власти не примене оштре мере према онима који се залажу за ма какве литургијске новотарије, и са православним богослужењем догодити истo што и са римокатоличким – нека нова варијанта „1969. године“ (свакако лукавија, са дугим умереним прелазним периодом)“[5].

Очигледно је да је стара римокатоличка црквена традиција данас много ближа позицији Православне Цркве неголи „отворени“, „дружељубив према свим хришћанима“ реформисани римокатолицизам.

Видимо да се богослужбена, каноничка и еклесиолошка новачења, проглашена на Другом концилу, на овај или онај начин запажају и у деловању савремених обновљенаца у Русији.

Како потпуно исправно примећује протојереј Максим Козлов, „ако пажљиво изучимо материјале Другог Ватиканског концила и недавно објављене одлуке Помесног Сабора (Руске Цркве – прим. прев.) из 1917-1918. г. наћи ћемо мноштво паралела. Зато мислимо да, када сада све чешће срећемо позивања на Сабор из 1917-1918.г. као на нешто безусловно позитивно у нашем црквеном животу, треба да размислимо да ли је то тачно. Свакако није случајно да је, на путевима Божјег промисла, Руска Православна Црква усвојила само једну одлуку Сабора из 1917-1918.г., а то је одлука о васпостављању Патријаршије. Ми, наравно, можемо говорити како су се после измениле историјске околности, али као црквени људи, треба да схватимо да се не ради, свакако, само о промени историјских околности…“[6]

Сасвим је природно да је Ватикан заинтересован да се либералне реформе, сличне онима које су прихваћене на Другом концилу, спроводе и у Православљу, пре свега у Руској Цркви, јер би иначе екуменистичко зближавање реформисаног римокатолицизма и Православне Цркве постало веома неизвесно.

То одлично схватају и прокатолички усмерени обновљенци у Русији, позивајући на неодложно реформисање „застарелог православља“, а у првом реду – на литургијске реформе по обрасцу Другог концила.[**]

Шпански свештеник-језуита Мигел Аранц, (који је седамдесетих година, на позив Лењинградског митрополита Никодима (Ротова), држао предавања на Лењинградској Духовној академији), у римокатоличком часопису „Истина и живот“ пише: „На Истоку је, свакако, сазрела неопходност литургијске реформе“[7] Литургијске реформе, а пре свега што бржи прелазак с црквенословенског на руски језик у богослужењу, предлаже Руској Цркви и римокатолички свештеник цркве при амбасади Савезне републике Немачке у Москви, Е. X. Зутнер, који са дрском отвореношћу поучава нашу Цркву: „Православна Црква ће само онда бити стварно верна свом црквеном Предању када, тамо где то још није учињено, са застарелог почне у богослужењу прелазити на савремени језик“.[8] Тако, као што видимо, савремени обновљенци међу „браћом-римокатолицима“ налазе себи једномишљенике у прегнућу реформисања „застареле Прaвославне Цркве“. Није случајно да се руски римокатолици, који отворено испољавају свој не добронамеран однос према Московској Патријаршији, солидаришу са обновљенским круговима, чији представници редовно објављују своје текстове у римокатоличким публикацијама на руском језику и учествују у радио-емисијама „Хришћанског црквено-друштвеног канала“, који финансира римокатолички фонд. Па и неки захтеви за реформама богослужења, које износе обновљенци, потичу или из реформисаног римокатолицизма, или из грко-католичког унијатства: необавезност исповедања пред причешћивање, отворене царске двери и ниски иконостас, читање евхаристијских молитава наглас, опште народно певање током целе литургије – све су то одлике унијатског богослужења.

Као јасан и недвосмислен пример римокатоличке подршке црквеним реформама у Руској Православној Цркви може да послужи недавно објављена књига савременог обновљенца, прот. Николаја Балашова (члана Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије) „На путу ка литургијској обнови“, која садржи апологију свих обновљенских богослужбених реформи, а на првом месту – русификације православног богослужења. Књига, за коју је предговор написао Митрополит смоленски и калињинградски Кирил „објављена је уз помоћ италијанског фонда ‘Хришћанска Русија'“[9]. Читаоцима треба рећи да римокатоличким фондом „Хришћанска Русија“ („Russia Cristina“) управља свештеник Романо Скалфи из Рима, који има одобрење да богослужења врши по источном византијском обреду. Управо је Романо Скалфи у августу 1996.г. на римокатоличкој миси, одржаној у православном Мирошком манастиру, причестио архимандрита Зенона, због чега су овоме изречене канонске забране. Превевши у латинство талентованог иконописца, „Russia Cristina“ је одлучила да подржава деловање руских обновљенаца-реформатора.

Реформе се подстичу и ради остваривања црквено-политичких циљева паписта: пошто је циљ Ватикана (а несумњиво и његових „православних“ приврженика) рашчлањивање, разбијање јединствене Руске Цркве, а њене западноукрајинске и руске епархије везује, поред свега осталог, управо црквенословенски језик, то римокатолици, као и обновљенци, воде рат за „русификацију“ православног богослужења у Русији, а у Украјини – за коришћење „мове“ (украјинског наречја – прим.прев.) у богослужењу, како би се у Русији и у Украјини служба обављала на различитим језицима. Циљ тога је – одвајање Украјинске Православне Цркве од Мајке – Руске Цркве. Укидањем црквенословенског језика, који је повезујући чинилац јединства Православне помесне Цркве Московске, Кијевске и Беле Русије, римокатолици маштају да вештачко раздељење једне руске нације учине бесповратним.

Превео са руског: Родољув Лазић

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 2004, БРОЈ 3 (47), СТРАНЕ 47-54.

Преузето са: eparhija-prizren.org

—————————

[*] Из књиге „Богослужбени језик Руске Православне Цркве. Историја и покушаји реформе“, Сретењски манастир, 1999, год.

[1] Пучкин Д., Мрзост опустошења, „Покров“, Алманах руских римока-толика, 1999.Г., 6р.1, стр.56.

[2] . П.В.А. Надбискуп Марсел Лефевр и римокатолицизам 20. века, Regnum Aeternum, Pariz, 1996, т. 1, стр. 222,231.

[3] Безборотко Ф„ Исповедник древне културе, НГ-религије, 1998, бр. 6, стр. 7.

[4] „Радоњеж“, 2001, бр. 11-12, стр. 5.

[5] „Православна беседа“, 1997. г., бр.З, стр. 19, 20, 21.

[6] Свештеник Максим Козлов: Post Vaticanum II, „Православна беседа“, 1997, бр. 2, стр. 17.

[**] Не крије ли се у томе „тајна“ ЛИТУРГИЈСКЕ ОБНОВЕ и у крилу Српске Православне Цркве, где све више продире дух „обновљенства“ у виду „честог причешћивања“ без поста, без исповести, без припреме? И не само по питању причешћа, него и у домену богословља, молитвеног општења са неправославнима по разним екуменским скуповима. Размислимо на време куда нас то све води и где ће нас одвести. (Прим. Еп. Артемије).

[7] „Истина и живот“, 1995, бр. 2, стр. 28.

[8] Језик Цркве, св. 1, издање Свето-Филаретовске московске више православно-хришћанске школе, 1997. г., стр. 90.

[9] Прот. Николај Балашов, На путу ка литургијској обнови, Москва, 2001. г., стр, 2.