Период у који смо ступили – ново, четврто „Мрачно доба“ – потпуно је другачији него што је био пре 200 година.

У оваквим периодима мењају се односи између малих догађаја и група – и масовних процеса. Конвенционална наука полази од претпоставке да је друштво уравнотежен, стабилан систем. То је било некада. Заправо, специјалисти и у обавештајним службама, и у бизнису, и у математици, и у квантној физици, у сеизмологији, посебно, војној сеизмологији говоре да је „друштво – нестабилан систем“.

И пошто је реч о нестабилном систему, посебно у „доба Џокера“ односно – самоорганизоване критичности, безначајни догађаји или деловања невеликих група могу имати најозбиљније последице.

Погледајмо сада европску историју од 1453. до наших дана. У нестабилне периоде спада раздобље од 1453-1648 . Датуми су условни, наравно. Генеза капитализма је у овој нестабилној ситуацији. Затим, 1789-1818, од почетка Француске револуције до тренутка када су Ротшилди први пут „савили“ три европске владе; прва структурна криза капитализма. 1871-1919 – друга структурна криза. И 1989. године је почела трећа структурна криза, сада већ системска и терминална. Погледајте, 233 године од 450 – нестабилна је ситуација. А професорско-профана наука их изучава као да је реч о годинама стабилности.

У „доба Џокера“ мења се принципијелно однос малих и великих величина. Бришу се границе између унутрашњег и спољашњег. Што је систем у већем дисбалансу, више је отворен. Шта значи лоше избалансиран систем? То је систем који се налази или у нестабилном стању, или у коме не функционишу институције а функционишу неформалне структуре. Ово је наша земља са вама. У Русији институције никада нису функционисале. Читава сложеност Руске Историје није на нивоу институција. Она се налази на нивоу неформалних и личних веза. И у томе су њене предности и мане.

Дакле, у таквим ситуацијама почињу да нарастају хаотична, осцилаторна кретања. Узгред, она су најопаснија за заштитне подсистеме. Замислите да имамо систем и да хоћемо да га „убијемо“. Где треба да ударимо? Узгред, као реакција на кризну ситуацију, ствар је дошла дотле да су се МИ-6 и ЦИА договорили са три факултета за историју британских универзитета да за њихове потребе припреме историчаре-специјалисте за специјалности којих нема у номенклатурама факултета за историју. То су systems historian, историчар система и investigative historian, историчар истраживач.

Systems historian је онај који треба да каже: „Овај систем треба овде ‚ударити‘ да би ‚умро‘!“ Одмах се распао. Или, обрнуто, ударати редом по овим тачкама да би се постепено распао. То јест, ситуација је дошла дотле да су специјалне службе, две специјалне службе, почеле да обучавају своје историчаре. То значи да традиционалне историчаре обучавају као специјалисте за трећу длаку у левој ноздрви.

Ако, рецимо, уђете у књижару у Лондону или Паризу, тамо ћете наћи, на пример, «Feminism studies». Али неће на полицама бити, рецимо, «Dominant elites» (истраживање елитних група). Узгред, од 1979. године у Америци није додељен ни један грант за проучавање владајућег слоја. Ни један! Према томе, најопаснији су за подсистеме заштите управо ова осцилаторна кретања. Питање: потребно нам је да ‚убијемо‘ систем; најрањивији је тамо где се његови недостаци концентришу. Ударимо по томе и систем се руши. Где да ударимо? Здрав разум каже: по заштитним подсистемима – специјалним службама и идеологији. Управо су се тако обрачунали са Совјетским Савезом. Но, истина, и КГБ је био присталица свих ових ствари. Али то је неважно! Принцип остаје. Заштитни подсистем је најрањивије место сваког система. Као имуни систем.

Зато је оснивач Римског клуба Аурелио Печеи својевремено рекао: „Да би смањили број становника на планети мораћемо или да драстично смањимо наталитет или да јако повећамо морталитет. При чему нам је потребно нешто што би ударило по имуном систему.“

Дакле, у оваквим ситуацијама, када се систем отвара, мала група у систему је способна да оседла ове процесе и усмери их према својим интересима. Она почиње да користи снагу спољашњег система за решавање унутрашњих проблема. И долази до потирања границе између унутрашњих и спољашњих фактора, настаје двојни субјект који почиње да слама тај систем.

Класика жанра – Фебруарска револуција, руско-британски субјект. Класика жанра – Перестројка. Она, додуше, није била двојна, већ тројна. Унутрашњи, руски субјект је био главни, плус неколико других. Односно, другим речима, ми се, када изучавамо нестабилне ситуације, сусрећемо се са ситуацијо којој је потребна принципијелно нова наука. И, узгред, прве теоријске кораке, према тој науци учинили су два руска математичара: Херников (истина, он живи у Шведској) – специјалиста је у области квантне информације. Он је предсказао кризу 2008.

У својим радовима показао је да у одређеном моменту тржиштем не управљају случајности, већ – врло добар термин – псеудослучајне закономерности. То јест, такве које не делују саме од себе већ их организује одређени субјект. Односно, са тачке гледишта система ово није случајност. А са тачке гледишта субјекта који дела то је закономерност. Ово је принципијелно нова ситуација. Други руски математичар, који је, нажалост, млад умро, Воеводски, разрадио је, уопштено, систем за распознавање псеудослучајних низова.

И, на крају, последње. Још једна ‚шала‘ везана за периоде нестабилности је нарастајућа вероватноћа мало вероватних догађаја. Са сваким новим мало вероватним догађајем вероватноћа понављања мало вероватних догађаја се повећава. Ово је принципијелно другачија анализа ситуације. Ако то не разумемо онда ћемо у кризним условим једноставно изгубити од спољашњег противника. Да, и од унутрашњег, такође.

Све ове нијансе је потребно правилно схватити. Рецимо, совјетско руководство у позном совјетском периоду ово није разумело. Не тако давно, Александар Андрејевич Проханов је написао сјајан роман под насловом „ЦДЛ“. Централни Дом писаца. Реч је о догађајима из августа 1991. године. И све то без метафизике, уобичајене за Александра Андрејевича. Ова књига је једноставно његова историја. Он приповеда како је летео са будућим организаторима Државног комитета за ванредне ситуације у Нову Земљу. Званично је тако објављено, а заправо ови људи су одлетели далеко од Москве да би се договорили шта да раде. И он пише да је иза ових људи стајала флота, армија, КГБ, но њих није напуштала забринутост и узнемиреност због осећања да су већ све изгубили. Они су навикли на праволинијско деловање, али нису имали сатанску истанчаност својих опонената у Русији, у британској и америчкој обавештајној служби. И то је заиста тако. Но, ствар је у томе што је то била и најизразитија карактеристика и наших друштвених руководилаца крајем осамдесетих година, када се већ све рушило, а они ствари посматрали на стари начин. То и јесте ограниченост професорско-профане науке и она је за нас данас опасна.

Другим речима, ступамо у епоху у којој је потребно да традиционалне форме знања, чак и ако их користимо, узимамо врло опрезно, са великом резервом. А, уопштено, потребна је принципијелно нова наука, принципијелно нове научне структуре које ће у себи сједињавати принципе деловања аналитичких структура специјалних служби и научних институција. Ја то зовем когнитивно-обавештајне структуре. И, у принципу, ништа није немогуће, све то може да се уради. И то уз мало напора. Само је потребна воља и заинтересованост, мотивација.

У постојећим савременим структурама ово је немогуће учинити. Зато сам 2017. године напустио Академију наука, а 2019. и МГУ. И бавим се својим институтима у којима могу да радим са онима са којим радим. У којима није потребно расправљати о неким питањима са људима који их не разумеју добро. Односно, другим речима, потребна је нова наука, нове дисциплине, нове структуре.

Извор: https:/ /dzen.ru/a/Y5pLCM_krRud_IqA

Преузето са: „Сродство по избору“