„Имала сам среће са подрумом. У тој кући на Молодежки, где је падало седам граната дневно, у подруму су седели љубазни људи. Телефон се покварио од влаге, али се нисмо разболели. Само они који су рањени… Певала сам! Имала сам бебу на рукама. Мислила сам – једем поред лешева, а ничега се не бојим! Била сам мирна као змија удав.

А сад живим у дому за одмор, на све спремна, али нервозна. Бавим се ситницама. Како да се смирим?“ – пита избеглица из Мариупоља и не нада се одговору, јер зна да јој нико неће дати лек против анксиозности, које у подруму није било, а која се овде тако јасно манифестује.

Разговарам са пријатељицом из Москве, експлозије је чула само на ТВ-у, али такође прича о нервози које не може да се ослободи. Познаник одмах упозорава: „Само немој о политици! Не могу да те слушам!“ Али и он скреће разговор на узнемирујуће вести. Видим да је човек на ивици. Други познаник своје узбуђење прикрива негодовањем. Огорчен, даје савете политичарима. Уочавам за себе: пре него што некоме нешто кажем, десет пута размислим – да ли информацијама повређујем саговорника? Да ли улазим у сукоб? Анксиозност проваљује из људи на различите начине. И да, то је чињеница– населила се у многима.

Социолози бележе рекордан ниво анксиозности код Руса – 70%. Таква статистика није само у Русији. Анксиозност која је захватила човечанство повезана је са осећајем несигурности, са двосмисленошћу, контроверзношћу тренутка, са неизвесношћу. Време је такво. На земљи нема места где би било апсолутно, категорички безбедно. Или можда стање безбедности, поверења, мира не зависи толико од спољашњих фактора, колико од унутрашњих?

Кажу да је у 11. веку арапски лекар Ибн Сина спровео психолошки експеримент. У видно поље здравог јагњета које пасе по ливади поставио је кавез са вуком. Вук је био добро храњен, није био агресиван. Али од саме његове појаве, јагње је почело да вене и убрзо је умрло.

У стању анксиозности, тело се брзо истроши. Страх уништава не само психу, већ и тело. На руском језику, да се опише овај однос између менталног и физичког, постоје давно укорењене фразе: „земља вам измиче испод ногу“, „смрзла се од страха“, „срце је сишло у пете“, „крв се хлади“. Лекари знају да код уплашене, узнемирене особе у хитном режиму – на хабање – ради цело тело.
Анксиозност је паника на минимуму, дугорочна, и она је ризичнија, опаснија по здравље. А свет не постаје поузданији и мирнији. Како сачувати спокојство у тешким временима?

Ми се најчешће избезумимо због неспоразума – кад не знамо каква је ситуација и како да се са њом носимо. Сећате се, почетком 2020. сви су били хистерични због пандемије. Та психоза је настала због чињенице да је Ковид нешто ново, непознато, неистражено. Шта очекивати од њега? Како га лечити? Хоће ли нас маска спасити? Или је потребна вакцинација? Да ли ће вакцина погоршати ситуацију? Тајанственост је увек забрињавајућа. Неспоразуми су застрашујући. И тек тада смо схватили да чак и на врхунцу болести, за већину, сам вирус није био толико опасан, колико страх од њега. Плашећи се физичке болести, људи су истрошили своје ментално здравље.

Граница између наметнутог, емитованог страха, болесних фантазија и здравог инстинкта за самоодржањем је – у свесном деловању. Немој да седиш и да се плашиш, него иди и бори се. Као жаба из древне параболе која се није удавила у бокалу млека, јер је плутала и узбуркала путер кроз који се узверала.

Ватрогасац Миша ми је рекао: „Кад видиш кућу која гори, то је некако страшно, али кад уђеш и изведеш из ње људе, долази титански смирај“. Акција лечи. „Кад направите први корак, пут почиње да се појављује“, написао је персијски мудрац Руми.

Нерад само повећава анксиозност. Акција доноси самопоуздање. Ово задивљујуће својство људске природе наши војни дописници више пута су приметили међу онима који се боре у Донбасу. Заузет си послом – и није страшно. Или није баш тако страшно.

„На линији се осећаш уравнотеженије него у московском ресторану. Парадокс. Све тутњи. Изгледа да би требала да јецаш и да полудиш, али у близини су борци који раде свој посао, и ти си тако мирна. Радиш шта треба и све је у реду“, каже ми колегиница која извештава са прве линије фронта.

Смиреност и самопоуздање су једнако заразни као и анксиозност. Сећам се избеглице која је причала о пријатељском спокојству у мариупољском подруму. У епицентру рата била је мирна, јер није била сама, јер је знала шта да ради у текућем тренутку, јер је спасавала не само себе, већ и дете.

Још једна важна ствар у суочавању са анксиозношћу јесте – смирена самодовољност. Не равнодушност, већ неки тако топао мир. Поуздање у себе, а самим тим и у друге.

Свима је позната ова ситуација: свађе са мужем (женом), деца су добила грип, на послу – блокада, временски теснац, а ти си у шоку, ужаснута, под стресом. Али онда се појављује бака: „У реду је, све ће проћи, све ће проћи“. Или чак ништа не каже, само приђе, загрли те, сипа чај. Исцелитељски утицај старијих проистиче управо из њихове способности да живе у стању помирења, прихватања. Не компликуј, не отежавај, већ гледај на живот простије, јасније. У том смислу, старији ће дати фору професионалним психолозима. Дуг живот учи душевном миру који се одржава у било каквом вртлогу.

Допало нам је да живимо у нервозном и великом времену, које нас тера да се присећамо најједноставнијих истина. Страх има велике очи. Очи се плаше, али руке раде. Док представници престоничке креативне класе крше руке, баке из провинције мирно и самоуверено плету топле чарапе и шаљу их на фронт.

Нема потребе да напуштате било какву зону удобности, поготово што смо је сви давно напустили – цела планета. Само треба да радите. Уради своју ствар, чиме год да се бавиш. Да се боримо, да помогнемо избеглицама, нашим борцима, да помогнемо ближњим и не-ближњим. Обавезно.

И страх ће нестати.

Извор: "Взгляд"

Преузето са: "Искра"