header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Јеромонах Дамаскин Светогорац: Богомољци чувају Цркву Штампај Е-пошта
петак, 20 јануар 2023
          Богомољци чувају Цркву, а не епископи и свештеници, и не цареви и кнезови, и то потврђују стари Источни патријарси у Окружној Посланици Источних Патријараха 1848 године, где пише:
           „Код нас ни патријарси ни Сабори никад нису могли да уведу нешто ново, зато што чувар благочестија код нас јесте само тело Цркве, то јест сам народ, (тј. богомољци, прим. Ј. Д)“. Јер богомољци су тај „народ“ који чува Цркву од раскола и јереси, не цео народ, него богомољци у народу. То што су изјавили источни патријарси, то је супротно званичном учењу Цркве, које тврди да епископи и свештеници и цареви и кнезови чувају Цркву, а не богомољци. И поставља се питање: на основу чега су они закључили да богомољци чувају Цркву, а не сами епископи и свештеници и цареви и кнезови? Сви источни патријарси су Грци по пореклу и ево, на основу чега су они то закључили. Године 1274. склопљена је Лионска унија у граду Лиону, а 1439 склопљена је Флорентинска или Фирентинска унија у граду Фиренци. Обадве уније срушио је богомољачки грчки народ, јер није хтео да иде и да се моли са унијатима, нити да има икакве контакте са унијатима и називао је унијате јеретицима. Ево, како описују догађаје после склапања уније, најпре после склапања Лионске уније:

„Унија је била баш краткотрајна. Њу су прихватили само цар и његова партија. Грци, свештенство, монаштво и мирјани, који нису ни хтели ни тражили унију, нису хтели да имају никакво општење са римском црквом. Почело је бацање клетви на унијате, са њима (са унијатима) верници нису хтели да имају никакав однос, сматрали су за оскрнављење додир са њима и разговор са њима. Због неуспешних покушаја Палеолога да повећа број унијата мирним путем, земљу је запљуснуо талас репресија: почела су прогонства, затварања у тамницу, ослепљења, одсецања руку, кидање носева непослушнима итд. Прогонима је подвргнуто пре свега свештенство. Цар није штедео ни своје рођаке. У исто време Век је настојао да привуче народ у унију својим посланицама и беседама. Али ни казнене мере цара, ни беседе Века нису донеле користи – Грци нису прихватили унију“…

Слично је било и после склапања Флорентинске уније:

„Повратак византијске делегације (из Фиренце) у Константинопољ догодио се 1. фебруара трећег индикта, у понедељак Сирне недеље (пред Велики Пост). Свештенство цркве Свете Софије није хтело да саслужује са онима, који су потписали орос сабора, такође и народ готово да није присуствовао њиховим службама. Током службе у саборном храму Константинопоља (у цркви свете Софије) није читан орос сабора. Константинопољско свештенство је престало да спомиње цара за време богослужења, народ није хтео да присуствује богослужењима оних, који су пали у латинство. После три месеца цар је, по неопходности, желео да се постави нови патријарх. Тада је митрополит Ираклијски принео окупљеном синоду јавно покајање због потписивања Ороса и, упркос многим убеђивањима, одбио је патријаршијски чин због одобрења уније чланова синода. Други кандидат, митрополит Трапезунтски, такође се одрекао патријаршијског чина због великог немира у Цркви и њихове осуде уније. Услед тога је 4. маја на патријаршијски престо изабран митрополит Кизички Митрофан који је одобрио унију. Избор је одржан жребом између митрополита Трапезунтског и Кизичког, а неки тврде да је на оба жреба указано на митрополита Кизичког (тј. да је намештен избор). Свети Марко Ефески и митрополит Ираклијски одбили су да саслужују са новим патријархом на Педесетницу, и истог дана су тајно напустили Константинопољ“...

„Ипак, у стварности (на делу) није дошло до уније. Грци то једноставно нису прихватили, а византијски учесници Флорентинског сабора покајали су се за издају и одмах по доласку у отаџбину молили су (народ) да им се одсеку руке, које су потписале унију, и да се ишчупају језици, који су изрекли сагласност са Латинима“...

 

Многи мисле и говоре да је свети Марко Ефески тада сачувао Грчку Цркву од јереси. Боље је рећи овако: свети Марко Ефески се прославио у борби против Фирентинске уније, а унију су срушили богомољци и богомољци су сачували Грчку Цркву. Једно је слава, а друго је само дело, на пример, у рату сва војска ратује, али слава припада обично војсковођи или неком војнику, а не свим војницима, и то је опште познато. Тако и у Цркви слава обично припада једном Свецу, а на делу учествује цела Црква, тј. сви богомољци, и Цркву чувају сви богомољци, а слава припада само Свецу.

То потврђује цела историја Цркве. У Египту су били велики и славни свети Оци: преп. Антоније Велики, св. Атанасије Велики, преп. Макарије Велики и многи други, па ипак је пропала Египатска Црква зато што није било довољно богомољаца да сачувају Египатску Цркву. То исто је било и у Палестини и у Сирији и уопште на Истоку. У Византији су били велики и славни свети Оци: света Три Јерарха, св. Николај и многи други, па ипак је пропала Византијска Црква зато што није било довољно богомољаца да сачувају Византијску Цркву. То исто је било у Европи, цела Европа је пала у јерес зато што није било довољно богомољаца да сачувају Православље у Европи. У Србији и Русији је пало царство, али је било довољно богомољаца да сачувају Српску и Руску Цркву. У време петвоковног ропства богомољци су сачували Српску Цркву. И то предање из времена ропства остало је све до наших дана, а почетком 20-тог века између два рата Сам Бог покреће Богомољачки покрет у Србији и на челу покрета је била Пресвета Богородица, као што је објављено богомољцима. И управо српски богомољци су чували Српску Цркву између два рата и у време комунизма.

Због чега Бог спасава Цркву управо кроз богомољце? Они су по јеванђељу „мали“, о којима је Господ рекао: „Ко год саблазни једнога од ових малих, који верују у Мене, боље би му било, да се обеси камен воденични о врат његов, и да бачен буде у море“ (Мк.9:42). Они су „мали“ и не желе да буду велики, они не желе богатство и славу на земљи, јер ко хоће да се богати и прославља, тај мора да се поклони ђаволу, јер то поклоњење захтевао је ђаво и од Самог Господа на Гори Кушања, као што стоји у Јеванђељу:

„Опет Га узе демон (и однесе) на гору високу веома, и показа му сва царства света и славу њихову; и говори Њему: све ово даћу Теби, ако паднеш и поклониш се мени. Тада говори њему Исус: (иди за Мном) иди од Мене, сатано; јер је писано: Господу Богу својему поклањај се (поклонићеш се) и Њему једино служи (служићеш)“ (Мт.4:8-10).

Спаситељ је као човек имао три искушења од демона на Гори Кушања и показао је, да сваки човек може да има та три искушења у животу. Зато треба бити мудар и треба се чувати од та три искушења, која су била на Гори Кушања. Јер ако је демон предложио Господу да буде богат и славан и рекао Му: „све ово (богатство и славу) даћу Теби, ако паднеш и поклониш се мени“, то исто предлаже и сваком човеку и то исто му говори. Због тога, ко хоће да се богати и прославља на земљи, тај не може бити "мали" богомољац.

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

Последњи пут ажурирано ( петак, 20 јануар 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 5 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.