Живот човека на земљи јесте послушање Богу

- Највиша и прва врлина јесте послушање. То је најглавнији добитак за човека. Христос је ради послушања дошао у свет, и живот човека на земљи јесте послушање Богу. У послушању је потребно разумевање и достојанство, иначе може произаћи велики слом у животу (квар).

-Без послушања човека хвата занос и као (неки) жар, а потом бива раслабљење, хлађење и укоченост, и човек не може да се крене даље. А у послушању је испочетка тешко – све време тачка и запета (зарез), тачка и запета (зарез), а потом се изглађују све препреке (интерпункције).

-Једном, дошли су к њему семинаристи са својим предавачима и замолили су да им каже реч (беседу) на корист. „Младићи! – обратио се он њима, - ако ви будете живели и учили се тако, да ваша наука не квари наравственост (карактер, морал), и наравственост (да не квари) науку, онда ћете имати потпуни успех у вашем животу“.

-Jедна његова духовна кћер тужно говорила својој пријатељици у батјушкиној пријемној (соби): „Не знам, може бити, да образовање уопште није потребно, и од њега је само штета. Како то образовање сместити са Православљем“?

Старац је одговорио излазећи из своје келије: „Код мене је једном дошао човек, који никако није могао да поверује у то, да је био потоп. Тада сам ја испричао њему, да се на највишљим горама у песку налазе шкољке и други остаци морског дна, и да геологија сведочи о потопу, и он је тада разумео. Видиш ли, како је понекад потребна ученост“.

-Често је он говорио: „Ја се привијам ка научности“. О историји је он говорио: „Она нам показује како Бог руководи народима и даје као наравствене часове васељени (лекције)“.

-Говорећи о математици, он је волео да пита: „Mоже ли троугао бити једнак кругу“, и често је наводио светоотачки пример: „Бог је центар круга, а људи су радијуси круже око центра. При приближавању к центру они се зближавају и међу собом“.

-О спољном делању он је говорио: „Спољно припада вама, а унутарње припада благодати Божијој. Па зато делајте спољно, и, кад оно сво буде у исправности, онда ће се и унутарње образовати. Не треба чекати или тражити чуда. Код нас је једно чудо Божанска Литургија. То је највеће чудо, ка њему се треба привијати“.

-Он је говорио, да милостињу треба давати са расуђивањем, јер без расуђивања она може да повреди човека, да буде на штету човеку. Келејник његов је причао, да је он свагда хтео подробно да зна потребу човека, и није волео да даје узалуд, а ако је давао, онда је давао издашно, за целе чизме да се купе или чак за краву или коња да се купи.

-О животу је он говорио: „Живот се одређује у три смисла: мера, време, тежина. Најбоље, најлепше дело, ако је оно изнад мере, неће имати смисла. Ти се привијаш ка математици, теби је дат осећај мере. Запамти ова три смисла. Њима се одређује сав живот“.

-Једном је старац рекао: „Бог не само разрешава (дозвољава), него и захтева од човека, да он узраста у познању. У Божанском творењу (стварању) нема заустављања, све се креће, и анђели не пребивају у једном чину, него усходе са степена на степен, добијајући нова откровења. И макар се човек учио сто година, он је дужан да иде ка новим и новим познањима... И ти ради. У раду ће неприметно проћи године“. У то време лице његово је било необично светло, такво, да је било тешко гледати на њега.

-Други пут он је рекао: „Једном пророку било је јављање Божије не у светлом окружењу, него у троуглу. И то је било знак тога, да човек не може да се приближи и да испитује неиследиву дубину Божију (неиспитиву). Човеку је дозвољено да испитује окружење Божанства, али, ако се он дрзне да проникне иза црте дозвољеног, он ће погинути од оштрине троугла“.

-„Положај (стање) Јова је закон за сваког човека. Док је човек богат, славан, у напретку, Бог се не одазива. А кад је човек на сметлишту, од свих одбачен, тада се јавља Бог и Сам беседи са човеком, а човек само слуша и виче: Господи, помилуј! Само је мера понижења различита“.

-Главно је, чувајте се од осуђивања ближњих. Чим дође у главу осуђивање, одмах се обрати са пажњом овако: „Господе, даруј ми да гледам моја сагрешења и да не осуђујем брата мојега“.

-О побеђивању безразложног страха он је говорио: „А ти сложи руке крстом (крстообразно) и три пута изговори Богородицу, и све ће проћи“.

-Он је говорио о скорбама и испитивањима: „Не бој се! Од најружнијег може постати најлепше. Знаш какво је блато на земљи, чини се, страшно је ноге запрљати, али ако потражиш, могу се видети брилијанти, - ето теби, твој врат да украсиш“.

-Старац је много упозоравао (предохрањивао) оне, који долазе к њему, да се не уклањају од Православља. О „Живој цркви“ он је говорио: „Тамо благодати нема. Кад су устали на законитог Патријарха Тихона, живоцрковни епископи и свештеници сами су себе лишили благодати и изгубили су, сагласно канонским правилима, свој чин, па зато је и литургија, коју они свршавају, - скрнављење вере“.

-Речи старца о спиритизму: „О, каква је то погубна, каква је то ужасна ствар! Прикривен под велико хришћанско учење и кроз своје слуге бесове, који се појављују на спиритистичким сеансама неприметно за човека, - он, сатана, сатанском лажју (преваром) древне аждаје, заводи човека у такве урвине и такве прашуме, из којих нема ни могућности ни силе да изађе сам, нити да распозна, да се налази у таквим обманама. Он овладава срцем, кроз то Богом проклето делање, човечијим умом и срцем толико, да то, што изгледа преступ за човека неповређеног ума грехом, то за човека, отрованог једом спиритизма, изгледа нормално, природно. Код спиритиста се појављује страшна гордост и често сатанска злоба на све који њима противрече... И, на тај начин, последично, и сам то не примећујући, - већ веома танано (нигде тако префињено не дејствује сатана као у спиритизму), одлази човек од Бога, од Цркве, мада, видите, у то исто време дух таме упорно кроз своје духове шаље заплетеног човека у храмове Божије да служи панихиде, молебне, да чита акатисте, да се причешћује Светим Тајнама и у то исто време помало убаца у његову главу мисли, да би све то могао да чини и сам у домаћој средини и са већим усрђем, са већим страхопоштовањем... И по мери тога, како се непромишљени човек све више заплиће у замршеним вијугама и лавиринтима духа таме, од њега почиње да одлази Господ. Он губи Божији благослов. Ако он још увек не би био повређен сатаном, он би прибегао к помоћи Богу и св. Угодницима, к Царици Небеској, к св. Апостолској Цркви, ка свештенослужитељима, и они би помогли њему својим светим молитвама. А он са својим скорбама иде код тих истих духова, код бесова, и они још више увлаче њега у дубоку тињу греха и проклетства. На крају, од човека потпуно одлази Божији благослов, код њега почиње необичан, ничим споља не мотивисан распад породице, од њега одлазе најближи, најдражи њему људи... На крају, кад дође несрећна човечија душа до самог свог последњег степена, уз помоћ сатане, само-заплитања, она или губи разум, човек постаје неурачунљив у тачном смислу те речи, или окончава са собом. Иако говоре спиритисти, да су међу њима самоубиства ретка, али то није истина. Први призивач духова – цар Саул окончао је живот самоубиством за то, што он није сачувао реч Господњу и обратио се к врачари“.

-„Молитвом, речју Божијом, свака скверна се чисти (прљавштина). Душа не може да се помири са животом и да се утеши осим молитвом. Без молитве душа је мртва пред благодаћу... Главно је – љубав и усрђе према Богу...“

-„ Шестопсалме треба читати не као катизме, него као молитве. Значење шестопсалма је веома велико: то је молитва Сина к Богу Оцу“.

-Преподобнога питају, како се молити за оне, за које се не зна, да ли су живи или нису? „Ви нећете погрешити, ако се будете молили као о живима, зато што су у Бога сви живи. Сви, осим јеретика и одступника. Они су мртви“.

-„Ево вам упутство: кад се припремате за Свето Причешће, мање речитости и више молитвености“.

-Једна жена говори старцу: „Батјушка, силно се раздражујем“, а он одговара: „Кад наиђе на тебе љутња, говори само: Господи, помилуј! Тражи поткрепљења у молитви и утехе у раду“.

-„У последња времена свет ће бити опасан (обавијен) гвожђем и хартијом. У дане Ноја било је овако: потоп се приближавао. О њему је знао Ноје и говорио је људима, а они нису веровали. Он је унајмио раднике да граде кивот (ковчег), и они, градећи кивот, нису веровали, и зато су за рад свој они добили само договорену плату, али се нису спасили. Ти дани су праобраз наших дана. Кивот је Црква. Само они, који буду у Њој – спасиће се“.

-Још је старац Нектарије говорио: „Русија ће се пренути и неће бити материјално богата, него духом ће бити богата, и у Оптини ће бити још седам светилника, седам стубова“.

По књизи „Житија преподобних Стараца Оптинских“

Превод и приређивање: јеромонах Дамаскин Светогорац