header image
Подсећања: Српски теолози некад и сад: Писмо јеромонаха Иринеја Буловића владики Лаврентију Штампај Е-пошта
недеља, 24 август 2008

 Атина, 26. нов. / 7. дец. 1972.

Од стварања света 7480.

Ваше Преосвештенство, уважени свети Владико.

Благословите! Опростите што Вам досађујем овим писмом, но повода за њ су два.

Први: видех негде лепе божићне честитке у издању Ваше Епархијске штампарије, те бих замолио да изволите наредити администрацији Ваше Епархије да ми пошаље 50 комада, разуме се са рачуном заједно, да платим.

Други: опростите ми, но из црквене штампе видим, а и иначе се чује, да ви, владико свети, којег иначе и ја и толики други уважавамо због несебичне и безрезервне преданости делу ширења речи Божје, прилично „екуменишете“ по Западу на начин који не предвиђају св. Канони. Наиме, може се, и треба бити пријатељски расположени према сваком, и бити отворен за разговор са сваким и омогућити сваком да упозна Св. Православље. Но све је то јасно. Молитве, заједничарење с инославцима је друго. Оно је, под претњом рашчињења и одлучења изричито и непопустљиво забрањено свима нама, од Патријарха до обичног крштеника (ср. Само 45. апост. Правило а и толика друга). Забрањена је и приватна заједничка молитва с инославним, а камоли учешће, активно учешће иноверних у православној св. Литургији, том изразу и печату црквеног јединства у вери, а не средству за постизање тог јединства.

А Ви, Преосвештени, на жалост моју и свих Ваших поштовалаца не држите много до тог већ разни протестанти и други певају, док ви слушате, или читају апостол, итд. ( на пр. Тако нешто чак и не осећајући да је ту посреди нешто шкакљиво, износи један чланкописац у последњем „православљу“, од 1. 12. 1972. где вели како је пастор читао Апостол у Вашој Литургији). Ако се сећате, пре годину, о. Атанасије и ја смо, мада с горчином и болом у души, били приморани, по савести, да одбијемо част саслужења с Вама баш због тога активног присуства инославних у Литургији, док у другим приликама, када нема тога већја Литургија само за православне и од православних, увек радо прихватамо част саслужења са Вама.

Но, молим, чујте и почујте најљући бол мој, и љуту тужбалицу. Дознадох наиме, да сте учинили нешто што се једва усуђују да учине и најлевичарскији „фанариотски екуменици“ а то је, авај, не само молитвено општење с инославцима, што се још можда може и појмити због прилика у којима сте на Западу, већ „светотајинско, причасно општење, општење у Трпези Агнецевој“. Конкретни податак гласи да сте на служби у Аугсбургу, јуна 1971. причешћивали „или почели причешћивати све одреда, ко год је хтео: православне, Латине и протестанте. Ако је то тачно, онда леле и куку! Жао ми је што овако зборим, но моје речи извиру из бола мога срца и из протеста целог мога бића, и као монаха и као човека који покушава да богословствује из Св. Отаца и по њима. И то да учини ко? Наш омиљени и познати Владика Лаврентије! Ако је горња вест тачна (а оне претходне о заједничком мољењу су тачне, јер сам и сам видео), ја Вас молим, не у своје име, већ у име Светог Саве и Св. Симеона, бораца за чистоту вере православне и за очишћење српских земаља од сваке духовне куге, тј. Јереси и кривоверја, у име србских мученика и исповедника, а нарочито у име новомученика наших из последњег рата који у НДХ падоше јер претпоставише Православље јереси, у име свих Св. Отаца и Учитеља Цркве; у име Светог и неизмењеног Предања Цркве; у име свих прошлих и будућих векова историје црквене, у име самог Господа Христа, Началника и Савршитеља свете и непорочне и савремене вере наше Православне; немојте, Владико, Бога ради немојте!

Досад је Србска Црква вазда уживала велики углед међу Грцима и међу Русима, и уопште у православном свету, због свога трезвеног и благоразумног става према јеретицима, става безјеванђелскога, по речи: “Будите мудри као змије, и безазлени као голубови!“ Немојте, преклињем Вас, да преко Вас и за Вас нама једноверна браћа помисле да се, ето и чеда Св. Саве утопише у баруштинама пуним муља и жабокречине духовне, које се зову милозвучним именом „екуменизам“, и да стану нарицати: „Како падоше силни“ (израз еп. Др. Данила).

Надам се да ћете разумети моје мотиве за ово писмо и да се нећете озлобити нити пак оскорбити због оваквог мог призива к Вама. Да Вам не написах ове речи и не упутих ову вапајну молбу, сматрам да ми то не би опростио св. Марко Ефески, чије учење изучавам и о којем припремам тезу, помоћу Божјом и светих Ваших молитава. Опростите и благословите! Уз метанички поздрав, остајем Вашем Преосвештенству одани у Господу недостојни послушник.

                            Јеромонах Иринеј

П. С. Молим одговор, Преосвећени, по обема тачкама пис

 

 +++

ПРЕДАВАЊЕ ЕПИСКОПА БАЧКОГА ДР. ИРИНЕЈА БУЛОВИЋА У ЗАГРЕБУ

Католичко – православни дијалог пребродио је искушења

Данас би се с разлогом могло тврдити како су анатеме првобитно биле усмерене „ad hominem“, дакле, према конкретним особама. Стога се тешко може говорити о коначном и општем, међусобном одлучењу Цркава, како западне тако и источне, из јединства Цркава Божјих, будући да је била реч о спору конкретних особа, тј. Кардинала Хумберта и патријарха Церуларија, и њихових следбеника.

„Зато папа Павао VI и патријарх Антинагора I у своме синоду, уверени да изражавају општу жељу праведности и једнодушни осећај љубави својих верника и сећајући се заповести Господа: Ако донесеш дар свој на жртвеник и ту се сетиш да ти брат има нешто против тебе, остави дар ту пред жртвеником, хајде и најпре се измири с братом (Мт 5, 23-24), изјављују споразумно:

а) да жале увредљиве речи, неоснована пребацивања и дела вредна осуде што су на обе стране обележили или пратили жалосне догађаје те епохе;

б) да једнако жале и дижу из сећања и из крила Цркве прогласе екскомуникације који су их следили, и чији спомен делује све до наших дана као препрека зближавања у љубави и да их предају забораву;

в) да оплакују, на крају, немиле претходне случајеве и касније догађаје који су, под утицајем разних фактора, међу којима обострано неразумевање и неповерење, довели коначно до стварног раскида црквеног заједништва“ – речи су Заједничке декларације Павла VI и Антинагоре I о укидању анатема из 1054. из 1965. које су прочитане на почетку предавања „Правоалвно виђење католичко-православних односа 40 година након укидања анатеме из 1054. године“, које је у среду у дворани Трибине града Загреба на загребачком Каптолу одржао епископ бачки др. Иринеј Буловић.

Спор конкретних историјских особа

На предавању, које су организовали Веће Хрватске бискупске конференције за екуменизам и дијалог и Катедра екуменске теологије Католичкога богословног факултета Свеучилишта у Загребу, међу мноштвом које је дупке испунило дворану „назочни“ су били: кардинал Јосип Бозанић, загребачки помоћни бискуп Валентин Позаић, декан загребачкога Католичког богословног факултета др. Томислав Зденко Теншек, протојереј ставрофор о. Маринко Јуретић, професори и студенти КБФ-а, бискупијски „свећеници“ и редовници, редовнице, представници осталих хришћанских Цркава у Републици Хрватској и медија. Епископа Буловића на почетку је поздравио кардинал Бозанић истакнувши како су главни актери укидања анатема, папа Павао VI и цариградски патријарх Антинагора I, то учинили по савести послушни Христовом позиву и заповести. Тај је корак био повод новим корацима и иницијативама, као и путевима заједништва између сестринских Цркава, Католичке и Православне. Епископа Буловића поздравио је потом председник Већа ХБК за екуменизам и дијалог загребачки помоћни бискуп Владо Кошић, истакнувши притом како је екуменизам део католичког идентитета, али и општехришћанскога идентитета, јер је реч о извршавању Христове заповести. Предавача је слушаоцима представио „прочелник“ катедре екуменске теологије КБФ-а у Загребу др. Јуре Зечевић, који је уједно био и водитељ предавања. Он је нагласио да је епископ Буловић, као члан Свеправославне комисије за дијалог с Католичком Црквом и Комисије Светога Архијерејскога сабора Србске Православне Цркве за дијалог с Бискупском комисијом Хрватске бискупске конференције, особа која може меродавно и документовано предочити православно виђење католичко-православних односа.

Др. Буловић је на почетку истакао како његово предавање неће бити академска расправа, него више покушај процене, за разлику од оцене коју он ипак не би давао, католичко-православних односа у светлу историјских догађаја. Одмах је изнео занимљиву тврдњу како давни текстови анатема из 1054. нису de facto историјски створили раскол између хришћанског истока и запада, како се то распрострањено сматра, него су, на жалост, створили само једну од многих претпоставака да до њега дође. Слично се могу посматрати и текстови два прва „бискупа“ хришћанског запада и истока насталих хиљаду година касније, дакле, пре четрдесет година, који су поништили споменуте давне документе о одлучењима. Они су окренули нову страницу у историји Ц ркве и међусобних односа између православног и римокатоличког света, али нису тим гестом аутоматски скинули све проблеме и спорове који су се у претходним вековима нагомилали. Међутим, створили су предуслове за почетак заједничког пута којим се могу превладати сви спорови, и у томе је њихово велико значење.

Такође је упозорио како се у оно доба у главном нису разлучивали појмови екскомуникације и анатеме који су означавали искључивање из заједништва. Међутим анатема је у широким слојевима попримила пуно оштрији смисао, а то је потпадање под неку врста проклетства. С данашњег се гледишта може рећи, колико год „ригидно“ одзвањали текстови анатема, посебно кардинала Хумберта, данас би се с разлогом могло утврдити како су они првобитно били усмерени ”ad hominem”, дакле, према конкретним особама. Стога се, када је реч о узајамним анатемама, тешко може говорити о потпуном, коначном и општем одлучењу Цркава једне од других из јединства Цркава Божјих, будући да је била реч о спору конкретних особа, кардинала Хумберта и патријарха Церуларија, и њихових следбеника.

Међу слушаоцима „назочили“ су високи католички и православни великодостојници, као и представници других хришћанских Цркава.

Скидање анатема – дело Духа Светога

Епископ Буловић је у наставку поново изнео врло занимљиво мишљење како он лично у контексту „онодобне“ црквене историје не верује да су тадашња два кључна актера, кардинал и патријарх, били уопште свесни да стварају трајни расцеп између две Цркве, а посебно целог хришћанског истока и запада. Такође је рекао да је нужно и поставити питање легитимности њихових одлука, јер се нити један од њих није пре доношења коначне одлуке консултовао у оквиру своје Цркве, с једне стране с другим патријархатима, а с друге стране са самим папом. Но, ти су гестови конкретних историјских особа, које су се нашле у спору, накнадно проширене на две Цркве „старога“ и „новога“ Рима, те су прећутним конзенсусом постале општеприхваћена чињеница. Међутим, важно је нагласити како самим тим јединство још није у правом смислу прекинуто, него је тај процес трајао доста дуго. Дакле, није г. 1054. означавала крај евхаристијског и канонског заједништва, јер постоје историјска сведочанства која сведоче и о каснијим случајевима заједничког слављења евхаристије, ако се у опште и  може говорити о потпуном прекиду јединства. Јединство је ипак поступно прекинуто због растућег отуђења и искустава, као што су нпр. Освајање Цариграда од стране крсташа, што све доводи до дубоког расцепа, а одлучујући ударац с теолошке стране је, први пут у историји, оспоравање еклезијалности једној Цркви од стране друге. Расцепу је, из православне перспективе, свакако придонело и формирање разних тзв. „унија“ на простору Истока, због чега су се православне Цркве осећале као да их се у спасењком смислу доживљава „невалидним“. У широким је слојевима створена клима неповерења која је попримила екстремне облике, која се нпр. На западу огледа у узречици „graeca fides – nulla fisdes“, тј. грчка вера – никаква вера, а на истоку реч „Латини“ је попримила изразито негативно значење. То је, као што се види, био дуг и трагичан процес који је довео до потпунога међусобног непознавања. Управо се у таквом духовно-психолошком „озрачју“ огледа смелост и пророчки карактер геста папе Павла VI и паријарха Антинагоре I. Епископ Буловић је такође истакао да је осим II ватиканског концила, који је проговорио новим језиком о православном Истоку и који је велики искорак на екуменском пољу, велику улогу одиграо и цели низ католичких теолога који су савесно проучавали историју концила и укупну традицију Цркава Истока и Запада. „Непријепорно“ је да је укидање анатема, упркос бројних оспоравања, „очитовало“ непрестано деловање Духа Светога у Цркви.

Дијалог утемељен на поверењу

Епископ Буловић се у наставку предавања осврнуо на најважније последице укидања анатема, које се може препознати у промени карактера односа између црквених великодостојника Истока и Запада, у све чешћим контактима међу бискупима и епископима локалних Цркава, а оне се одражавају и на опште односе у екуменским настојањима, будући да црквени великодостојници обеју Цркава својим теолошким размишљањима утичу једни на друге градећи међусобно разумевање. У тој новој атмосфери дијалога утемељеног на поверењу долази се до спознаје како на изазове секуларизације, биоетике, сусрета с другим религијама, јавнога морала, социјалне правде и сл. треба одговорити заједничким настојањима и напорима с обе стране. Међу важним духовним последицама тога догађаја јесте и почетак теолошких дијалога око заједничких доктринарних питања. Упркос појединим теолошким разилажењима, у дијалогу нестају унапред осуђене стране те нема међусобног оспоравања церквености. Оставља се најшира могућност да се свестраним залагањем може доћи до формулисања јединствене вере у различитости теолошких „изричаја“.

Епископ је изразио мишљење како је католичко-православни дијалог пребродио велика искушења, а да су најважније димензије тога дијалога теолошка и практична. Обе те димензије могу се огледати и у најновијем сусрету и договору с папом Бенедиктом XVI о безусловном наставку дијалога Католичко-православне комисије на општем нивоу, чији би се следећи сусрет требао одржати у Београду. Утом смислу, епископ Буловић је рекао да је на нивоу православља усклађен нови приступ у погледу питања гркокатоличких Цркава, те да то питање више неће бити третирано засебно, него у оквиру општих еклезиолошких тема и анализа. Изразио је наду да ће и друга питања, као што су „filioque“ или питање садржаја папина примата бити решена у светлу заједничких предања обе сестринске Цркве.

Учесницима трибине закључним се речима обратио и декан КБФ-а др. Теншек оценивши да се у епископовом размишљању може препознати дух Христова сведока, који је, осветливши прошлост, усмерио конкретне кораке плодног екуменског дијалога између две Цркве у будућности, што је узајамна одговорност свих чланова и једне и друге Цркве. Подсетио је на чињеницу да су обе Цркве на овим ппросторима предузеле бројне, конструктивне и плодне иницијативе на оживотворење концилских жеља, мисли и иницијатива, у којем је између осталога споменуо међуфакултетске екуменске симпозијуме трију богословских факкултета: београдскога, љубљанскога и загребачкога, који су били организовани сваке две године од 1974. до 1990. када су због ратних прилика прекинути. „Упркос томе, жижак екуменског светла није потпуно уитрнут већ је остао горети у срцима и савести оних који нису престали веровати и мислити да је екуменско настојање око јединства хришћана предмет вере“ – закључио је др. Теншек. Сусрет је завршио заједничком молитвом за јединство хришћана.

Хрвоје Маринов Матејић

Глас Концила, број 51 (1643), 18.12.2005.

Цео текст је преузет са http://www.glas-koncila.hr

Последњи пут ажурирано ( субота, 20 август 2016 )
 
< Претходно

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 46 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.