header image
Православна етикеција Штампај Е-пошта
недеља, 03 август 2008

ПРАВОСЛАВНА ЕТИКЕЦИЈА

При обраћању духовенству, у циљу избегавања грешака, неопходно је имати неки минимум знања о свештенству.

У православљу постоје три степена свештенства: ђакон, свештеник и епископ. Још до рукоположења у ђакона, стављеник је дужан да реши: да ли ће служити као свештеник и бити ожењен (бело духовенство) или ће служити примивши монаштво (црно духовенство). У данашње време монаси-свештеници служе не само у манастирима, они нису ретки и у приходима како у градовима тако и у селима. Епископ мора обавезно да буде из црног духовенства. Свестеничка хирејархија може бити представљена овако:

Бело духовенство                                                                           

I Ђакон

Ђакон                                                                                                            
             (старији ђакон, обично при сабору)                         

II Свештеник  

Јереј, или свештеник, или пресвитер                       

Протојереј (старији свештеник)                                                                    

                                         

Црно Духовенство

I Ђакон

Јерођакон

Архиђакон

Протођакон (старији ђакон у манастиру)

 

II Свештеник

Јеромонах
             Игумен
             Архимандрит

 

III Епископ (Архијејреј)

Епископ

Архиепископ

Митрополит

Патријарх                    

Уколико монах прими схиму (виши монашки степен, велики ангелски образ), то се и његовом звању додаје префикс схи – схимонах, схијерођакон, схијеромонах (или јеросхимонах, схиигумен, схиархимандрит, схиепископ (архијереј схимник у том случају оставља управљање епархијом). 

У обраћању са духовенством треба тежити употреби неутралне стилистике речи. Тако није неутрално обраћање са Оче (без употребе имена). Оно је или фамилијарно или функционално (карактеристично за обраћање свештенослужитеља између себе: “Оци и браћо, молим за пажњу”.) 

Одговор на питање о томе у каквој форми (на “ти” или на “ви”) следује обраћати се у црквеној средини, је врло јасан (макар ми и говоримо у молитви Самом Богу: опрости нам, помилуј ме) - на “ви”. Уосталом јасно је да при блиским односима општење прелази на “ти”.  Ипак, и у присуству великог броја људи, исказивање блиских односа схвата се као нарушавање норме понашања. Разуме се, да се жена ђакону или свештенику код куће обраћа са “ти”, но подобно обраћање у храму пара уши, подрива ауторитет свештеника. 

Треба запамтити да је у црквеној средини прихваћено обраћати се употребом личног имена каквим оно звучи на црквенословенском. Због тога кажу: Оче Јоане (не оче Иване), ђакон Сергиј (а не ђакон Сергеј), Патријарх Алексиј ( а не Алексеј, и не Алексиј). 

Обраћање ђакону 

Ђакон је помоћник свештеника. Он нема ту благодатну силу, коју има свештеник и која се даје приликом тајне рукоположења  у свештеника. Због тога ђакон не може самостално, без свештеника, служити литургију, крстити, исповедати, саборовати, венчавати (то јест вршити тајне), отпевати, освећивати дом (то јест вршити требе). Како ђакон не врши тајне и требе, тако се од ђакона и не тражи благослов. Но, ђакон безусловно, може помоћи  саветом и молитвом. 

Ђакону се обраћамо са: “оче ђаконе”. На пример: “Оче ђаконе, молим вас,реците ми где могу пронаћи оца настојника храма.” Уколико желите да сазнате име свештенослужитеља, обично питате овако:” Извините, које је ваше свето име?” (тако се можете обратити било ком православном). Уколико користите лично име, тада претходи “оче”. На пример: ‘Оче Андреј, дозволите да вам поставим питање.” Уколико говоримо о ђакону у трећем лицу, то треба рећи:” Отац ђакон ми је рекао...”, или “Отац Владимир је поручио...” или “Ђакон Павле, тек што је отишао.”

Обраћање свештенику

У црквеној пракси није уобичајено поздрављати свештеника са “добар дан”. Сам свештеник представљајући се треба да каже:” Јереј (или свештеник) Василиј Иванов”, “Протојереј Генадиј Петров.” “Игумен Леонид” ; било би нарушење црквене етикеције рећи “Ја сам отац Михаил Сидоров”

У трећем лицу односећи се на свештеника обично се каже “Отац настојник је благословио”, “Отац Михаил мисли...”. Парају уши речи:” Јереј Фјодор је посаветовао”. Где је више свештеника истих имена може се рећи: “ Протојереј Николај је на путу, а јереј Николај причешћује”. У том случају може се додати и презиме :” Отац Николај Маслов је на пријему код Владике.”

Употреба “отац” и презимена свештеника (отац Кравченко) употребљава се, али ретко и носи тон званичности или одстрањености.

Знање свега поменутог је неопходно, но понекад је недовољно, из различитих разлога. Погледајмо неке случајеве. Како да поступи мирјанин, уколико се нађе у друштву неколико свештеника? Варијација и нијанси може бити много, али опште је правило затражити благослов од најстаријег по звању, то јест прво од протојереја, па онда од јереја. Уколико сте добили благослов двојице, тројице свештеника, а присутно је још три четири свештеника, затражите благослов и од њих. Уколико видите да ситуација није згодна за узимање појединачног благослова, онда кажите: “Благословите часни оци.” и поклоните се. 

Друга ситуација: група верујућих у дворишту храма прилази ради благослова свештеника. У том случају треба овако поступити: прво прилазе мушкарци по старини (уколико је у групи црквенослужитељ, то он први треба да приђе), затим жене, такође по старини.

Уколико по благослов долази породица, прво прилази муж, затим жена, па онда деца по старини. Ако желите да неког представите свештенику, кажете: “Оче Петре, ово је моја супруга Ана, молим вас благословите је.” 

Како поступити уколико сте се срели са свештеником на улици, аутобусу или јавном месту (чекаоници, продавници). Чак иако је у грађанском оделу, можете му прићи и узети благослов; наравно обратити пажњу да не сметате ако  је у послу. Уколико нема могућности за благослов, ограничите се лаким поклоном.

При растанку, као и при сусрету, мирјанин поново тражи благослов свештеника :”Опростите оче и благословите”.

Узајамно обраћање мирјана

Због тога што смо ми једно у Христу, верујући се обраћају један другом са “брат “или “сестра”. У широком смислу речи и епископ и свештеник су мирјане браћа.

При сусрету мирјана, мушкарци се истовремено са руковањем целивају у образ, а жене без руковања. Аскетска правила налажу ограничења на поздрав мушкараца и жена целивањем: довољно поздравити један другог речима и наклоном главе. (Чак и на Ускрс, препоручује се разумност и трезвеност, како се у пасхално целивање не би унела страсност.)

Односи међу верујућим треба да буду испуњени једноставношћу и искреношћу, смиреном спремношћу да се у случају погрешке, истог часа затражи опроштај. За црквену средину карактеристични су кратки дијалози:“Опрости брате (сестро). – “Бог да прости, ти мени прости.”. Растајући се, верујући не говоре један другом: “Све најбоље.” већ: “С Богом”, “Помоћи Божије”, “Ангела чувара”, “Нека те Господ чува”... 

Уколико се у свету често долази у недоумицу, како нешто одбити, а притом не увредити сабеседника, у Цркви се то питање решава врло једноставно: “Извините, не могу се са тим сагласити, зато што је то грех.” или “Извините, али за то немам благослов свог духовника.” На тај начин се брзо отклањају неугодности, за шта би у свету требало уложити доста снаге.                                                                                      

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 03 август 2008 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 16 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.