header image
НАСЛОВНА СТРАНА
"Борба за веру" редакцији "Гласа јавности" Штампај Е-пошта
петак, 04 децембар 2009

УРЕДНИШТВО „БОРБЕ ЗА ВЕРУ“ РЕДАКЦИЈИ „ГЛАСА ЈАВНОСТИ“

Поштована редакцијо „Гласа јавности“,

         С обзиром да је у вашем цењеном листу објављен напис пречасног Велибора Џомића под насловом „Новотарске трансидентитетлије“ (http://www.glas-javnosti.rs/clanak/drustvo/glas-javnosti-04-12-2009/novotarske-transidentitetlije), у коме је пречасни Велибор Џомић пројавио своје нечасне намере изношењем низа неистина на рачун нашег сајта, сматрамо потребним да у циљу објективног информисања ваших цењених читаоца објавите и наш одговор на поменути напис.

Нама је тешко појмити каква нужда нагони човека да јавно изнесе тако очигледне неистине, које се лако могу демантовати.

Наиме, отац Велибор Џомић обмањује ваше цењене читаоце, пре свега оне који не користе интернет (рачунајући да његове лажне исказе они неће проверити), бескрупулозно износећи многе неистине на рачун нашег сајта. Једна од неистина је да је сајт „Борба за веру“ „анониман“ и да објављује текстове „псеудоанонимних аутора“. После само летимичног погледа прве стране нашег сајта може се закључити да се ради о најобичнијој лажи и клевети. На десној страни сајта налазе се рубрике људи који пишу на „Борби за веру“ под пуним именом и презименом (дате су и њихове биографије), а то су:

1. игуман манастира Рукумија, јеромонах Симеон

2. протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

3. протојереј др др Жарко Гавриловић

4. протојереј – ставрофор Душан Колунџић

5. Др Миодраг М. Петровић

6. Проф. др Милан Петровић

7. Др Марко С. Марковић

8. Предраг Р. Драгић Кијук

9. Грешни Милоје (Стевановић)

10.Жељко Которанин и

11. Владимир Димитријевић

Дакле, овде нема ничег анонимног. Што се тиче потписивања неких текстова псеудонимима (што је занемарљиво мало у односу на укупан број текстова на нашем сајту), таква пракса није непозната у Српској Цркви. На пример: Свети Владика Николај Велимировић, тај највећи Србин после Светог Саве (по речима оца Јустина Поповића), годинама се служио псеудонимом „монах Тадија“. И поменути отац Јустин Поповић, још један духовни горостас наше Цркве, пре Другог светског рата писао је у „Хришћанском животу“ под псеудонимима „Горкоје“ и „Воанергес“. Младалачки псеудоним садашњег митрополита Амфилохија, местобљуститеља патријарашког трона, био је „А. Светигора“. Као припадник модернистичко-реформаторске струје у СПЦ, пречасни Велибор Џомић би због коришћења псеудонима вероватно (да су живи) ставио на стуб срама и ове духовне горостасе наше Цркве, какви су Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски.

На „Борби за веру“ је, дакле, све транспарентно и нема ничега сакривеног за добронамерне, тј. оне којима су мир и јединство у Српској Цркви на првом месту. Изузев ако се сматра обавезним, да се у циљу обавештавања јавности (на чему, по свему судећи, инсистира пречасни В. Џомић) требају навести имена и презимена и целе техничке екипе сајта.

Арогантност и потцењивачки однос новотараца у СП Цркви, чији је типични представник пречасни Велибор Џомић, према свима који нису завршили Богословски факултет у Београду, позната је православној српској јавности. Наиме, на „Борби за веру“ се, ако се изузму вести о атуелним дешавањима у Цркви и свету, налази преко хиљаду православних текстова, чији су аутори углавном Свети Оци Православне Цркве. Свакако, ту су и текстови многих признатих богословских ауторитета, као и текстови сарадника сајта чија је православност, али и стручност за теме о којима говоре, неоспорна.  Зато је, дакле, неистинита и тврдња пречасног Велибора Џомића да се на сајту „Борба за веру“  „за потребе шире и углавном теолошки необразоване јавности кроз секташки питке замене теза и неметодолошке приступе православној теологији, напада српска свештена јерархија за 'наводна застрањивања и већ спремљену издају православља'“. Кроз овакве оптужбе о. Велибор Џомић заправо пројављује секташки и расколнички менталитет, вређајући најпре клирике који на „Борби за веру“ пишу. Да ли то о. Велибор Џомић ове клирике не сматра за своју браћу у Христу и не признаје за клирике СП Цркве?!

 На крају свог чланка, у вашем цењеном листу, пречасни Велибор Џомић изрекао је о „Борби за веру“ још једну неистину. Наиме, наш сајт није регистрован ни у једној од земаља НАТО пакта и Новог светског поретка! Овако вулгарне неистине неприличне су и сваком обичном човеку, а камоли једном свештенику Српске Православне Цркве!

Поделе у СП Цркви не ствара сајт „Борба за веру“, како клеветнички говори пречасни Велибор, већ управо новотарски епископи и свештеници СПЦ који су својим неправославним и цркворушитељским поступањима унели раздор и немир у некада јединствено тело Српске Цркве (почев од подписивања Равенског документа 2007. год. – којим се признаје примат римском папи - преко служења Литургије противно одлукама СА Сабора СПЦ и важећем типику, до физичког насиља свештеника над верницима оданим СА Сабору СПЦ у селу Душковци о Тројицама 2008.). Сајт „Борба за веру“ је управо и настао зато што су узурпатори власти у СПЦ себи дали за право да представљају читаву Српску Цркву, не дозвољавајући ником ко има другачије мишљење да то своје мишљење у званичним медијима СПЦ и искаже. Наш сајт је од почетка до краја посвећен одбрани и ширењу истине – БОРБИ ЗА ВЕРУ ЈЕДАНПУТ ПРЕДАНУ СВЕТИМА (Јд. 1,2).

У самом закључку нашег одговора, рећи ћемо да нам је познато зашто пречасни Велибор Џомић дише мржњом према нама, као што је Савле дисао мржњом гонећи хришћане и везане их доводио пред Синедрион. Разлог томе је наш текст „Пречасни са нечасним намерама?“ (http://borbazaveru.info/content/view/1446/77/).  Онима који буду текст прочитали, јасно ће бити зашто нас пречасни Велибор Џомић мрзи и јавно клевета.  Иначе, тај наш текст део је полемике коју је пречасни Велибор водио са нама, а везана је за догађај венчања транссексуалца у Митрополији Црногорско - Приморској. Изјаве које је пречасни Велибор Џомић дао новинарима, поводом тог случаја, на „Борби за веру“ пренете су веродостојно. Пречасни Велибор Џомић једино замера „Борби за веру“, а не демантује речи новинара подгоричких „Вијести“ и дневног листа „Борба“ којима је изјаве дао. „Борба за веру“ нема разлога да не верује у професионалност новинара. Зато, пречасни Велибор Џомић мора пре свега са новинарима којима је и дао изјаву да утврди шта је заправо рекао и да одреди тему полемике – да ли се ради о венчању транссексуалца или хермафродита у Митрополији Црногорско-Приморској.

Ми смо објављивањем текстова пречасног В. Џомића на „Борби за веру“ дали свој допринос вођењу плодоносног дијалога (наш допринос је и држање тог дијалога у границама хришћанске благочестивости), али очекујемо да исто учини и друга страна објављивањем наших одговора на сајту „Светигора прес“, чији је главни уредник управо пречасни Велибор Џомић.

С поштовањем,

Уредништво сајта „Борба за веру“

 

П. С.

Упркос мржњи пречасног Велибора Џомића наш сајт дневно посећује око 2000 људи. Очигледно је да пречасном Велибору не одговара тај верни српски народ који љуби истину, као што ни реке људи које су испратиле Патријарха Павла нису одговарале новотарцима у СПЦ, јер су их подсетиле да су у мањини. На оцу Велибору је да одлучи да ли ће он тај народ који му не оговара променити, ако већ тај народ не дозвољава (и неће дозволити) њему и њему сличнима да му Цркву реформаторством и модернизмом разграђују и руше.

Последњи пут ажурирано ( петак, 04 децембар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 9 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.