header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Др Никола Жутић: Иван Мерз - светитељ хрватства Штампај Е-пошта
понедељак, 07 децембар 2009

Поштовани посетиоци,

Са задовољством вас обавештавамо да је сајт „Борба за веру“ добио још једног сарадника. То је наш угледни научник и стручњак за односе Ватикана према Србима др Никола Жутић са Института за савремену историју.

+++

Др Никола Жутић

ИВАН МЕРЗ – СВЕТИТЕЉ ХРВАТСТВА

          АПСТРАКТ: У раду се анализира актуелни процес проглашења блаженим и светим личности из „хрватског живота“ које имају велики значај за провођење римокатоличке политике националног уздизања хрватства. У првом плану је национално-вјерска активност Ивана Мерза која иде у правцу антилиберализма, утемељења организација Католичке акције и ширења националне идеје хрватства у епохи Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

 

Беатификација у служби мисионарског
хрватства

Процеси беатификације и санктификације личности у Римокатоличкој цркви и даље имају изузетан значај код спровођења националне хомогенизације и ширења хрватства на некадашњим српским етничким просторима. У загребачкој катедрали на истакнутом мјесту се налазе уклесана имена тзв. хрватских светитеља, од којих су већина били Срби римокатоличке вјере или страног поријекла. Илустративан и индикативан је примјер проглашења блаженом Озане Которске (покатоличене Српкиње из Црне Горе) одлуком Пија XИ 20. децембра 1927. године. Папа је Озану уврстио у ред блажених и наредио да јој се има одавати „јавно и црквено штовање“. Римокатоличка црква у бискупији которској и арцибискупији барској и примасији српској настојала је, због провођења што успјешније мисије прозелитизма и ширења хрватства, да утемељи „штовање према римокатоличкој блаженици Озани“ међу православним и римокатоличким Србима у Конавлима, Боки Которској и Црној Гори".[1]

Богдан (Леополд) Мандић из Боке Которске проглашен је блаженим 1976. а светим га је прогласио папа Павле VИ 1983. године. Након проглашења неколицине Бокеља блаженим и светим великохрватска пропаганда Бококоторски залив прозвала је Заљев хрватских светаца. Бискупски процес за беатификацију надбискупа врхбосанског Јосипа Штадлера „отворен“ је 20. јуна 2001. године када је у Сарајеву, под предсједавањем кардинала Винка Пуљића, одржана „прва сједница отварања информативног поступка о животу, крепостима и гласу светости првога врхбосанског надбискупа и утемељитеља дружбе сестара Служавки Малог Исуса др Јосипа Штадлера“.[2] Папа Иван Павле ИИ, приликом обиласка Хрватске, Босне и Херцеговине 2003. године, прогласио је блаженом Марију пропетога Исуса Петковић са Корчуле (умрла 1976) и Ивана (Ханса) Мерза, Нијемца родом из бањалучког краја.

Поводом беатификације др Ивана Мерза у српској (београдској) јавности се доста шпекулисало са идеолошко-политичком активношћу др Ивана Мерза. С једне стране, приказиван је као хуманиста и екумениста, с друге да је творац усташких клерофашистичких организација.[3] Због сагледавања потпуне истине о Ивану Мерцу (Мерз) неопходно је у његовом curiculum vitae назначити главне инсерте из кратког живота и идеолошко-верског дјеловања новопроглашеног хрватског „блаженика“. Рођен је у Бања Луци 16. децембра 1896. године – отац бивши аустријски официр, који је вршио цивилну службу шефа жељезничке станице, мајка мађарска Јеврејка Терезија Мерш. Одрастао је у грађанској породици либералног усмјерења без нарочитог римокатоличког утицаја. У Бања Луци Иван Мерз је завршио основну и средњу школу („реалку гимназију“). Након матуре 1914. године, уписао је Војну академију у Бечком Новом Мјесту у којој је, међутим, остао свега три мјесеца. Почетком 1915. године на Бечком универзитету уписао је студиј права, али је у љето исте године добио позив за служење војног рока. Године 1916. упућен је са својом јединицом на италијански фронт на којем је остао до краја Првог свјетског рата. Како је истицао његов биограф, Божидар Наги, „боравак на ратишту, гдје је свакодневно гледао смрти у очи и био изложен страдањима сваке врсте, продубио је његову вјеру и учврстио кршћански назор на свијет“.[4]

После завршетка рата Иван Мерз је започео студиј књижевности у Бечу, па потом наставио у Паризу на Сорбони. У Паризу је студирао у Католичком институту (Иnstitut Catholique). Након завршетка студија 1922. године запослио се као професор француског језика на Надбискупској гимназији у Загребу. Већ 1923. године одбранио је докторат филозофије на Филозофском факултету у Загребу са тезом „Утјецај литургије на француске књижевнике од Шатобријана до данас“. У периоду 1923–25. за својим пријатељем др Драганом Ћепулићем, под менторством др Алфиревића, приватно је студирао кршћанску филозофију и теологију „те све важније папинске и црквене документе посљедњих деценија“.

За вријеме боравка у Загребу Иван Мерз је пуних шест година „развијао велику апостолску дјелатност“ у римокатоличким организацијама за младеж „у које уноси Кристов дух“. Његов апологета Б. Нагy је истицао да он шири идеје о Католичкој акцији и „буди љубав и оданост према цркви и Папи“. Са адвокатом др Ивом Протулипцем утемељио је римокатоличку „тјеловјежбену“ организацију Католичке акције – Хрватски орловски савез, у којем је вршио дужност тајника и потпредсједника до краја живота. Мерз је постао највећи поборник литургијске обнове и еухаристијског живота у хрватском народу: „Сам живи узорним кршћанским животом испуњен љубављу према ближњему. Свима свијетли ненадмашивим примјером ревности за проширење Кристова Краљевства и наднаравно добро ближњих, напосе младих“. Умро је у Загребу 10. маја 1928. године од менингитиса након неуспјеле операције синуса. Сахрањен је на загребачком гробљу Мирогоју, а 16. децембра 1977. његови посмртни остаци пренесени су у базилику Срца Исусова у Загребу у коју је свакодневно долазио на св. мису и св. причест. Године 1958. покренут је информативни бискупски поступак за његово проглашење блаженим.[5]

Нама доступна архивска документација уопће не помиње личност Ивана Мерза. У архивским фондовима не налазимо податке о Ивану Мерзу, његовој вјерско-националној и политичкој дјелатности. Према архивским изворима кључну улогу код формирања организација Католичке акције, првенствено Орлова, Крижара и Хрватских јунака, одиграо је оснивач и предсједник тих организација адвокат др Иво Протулипац. Произлази да је накнадно лик Ивана Мерза, организованом римокатоличком пропагандом, уздигнут на пиједестал недодирљивог свеца. Поставља се питање зашто Римокатоличка црква постмортем издиже стваралаштво, вјерски и национални гениј младог теолога, који у свом кратком животу тешко да је могао створити списатељска дјела која му се приписују. Библиографија радова, која му се приписује у ауторство, заиста је импозантна. Објавио је десет књижевних критика, 26 радова тематски везаних за литургију, 46 радова о римокатоличким организацијама, 19 радова о Католичкој акцији, 12 радова о „Риму и папинству“, 7 радова тематски везаних за феномен светилишта у Лурду, 15 о моралном апостолату, 6 о тјелесном одгоју, 18 радова под одредницом „Разно“. У рукопису је остало седам студија и већих дјела (једна драма) и 20 концепата чланака, нацрта предавања и аутографа.[6] О др Ивану Мерзу као „Божјем човјеку Хрватске“ написано је десетак књига од стране др Драгутина Книевалда, др Ђуре Грачанина, Јосипа Врбанека, Божидара Нагиа, др Марина Шкарице и других. С друге стране, др Иво Протулипац, кључна личност за стварање и ширење организација Католичке акције, ни у приближној мјери није изазвао позорност историографа, теолога и публициста. Очигледна је дневнополитичка „употреба“ лика и дјела Ивана Мерза, од кога је стваран антилиберални мученик за римокатоличку и хрватску ствар.

 

Иван Мерз, Католичка акција
и либерализам (лаицизам) Краљевине СХС

Иван Мерз је младост проживио у времену идеолошког и политичког слабљења утицаја Ватикана и Римокатоличке цркве у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Западноевропска грађанска цивилизација вршила је снажан утицај на глобални идеолошки и државнички смјер Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Римска црква је због тога почела од 1920. године оптуживати државу да изазива, као и Бизмаркова Пруска (Немачка), „културни бој“ („kulturkampf“) са Римокатоличком црквом. Махничев Католички покрет је био недовољан да сам сузбија „погрешне“ филозофске и идеолошке основе лаицистичког либерализма. Католичка акција је почела снажно да наступа двадесетих година, поготово од времена доласка Пија XИ на чело Римске цркве.[7]

У атмосфери опће лаицизације и секуларизације, Католичка акција је добила задатак да врши „социјални апостолат“ тј. да у цијело људско друштво, у породице, државе, међу појединце и све друштвене институције, унесе кршћанска начела. Папини документи „живог учитељства“ (буле, бреви, енциклике, писма, говори итд.) били су смјернице за примјену „чистих и непорочних кршћанских начела“. Папине мисли су морале бити примјењене у кршћанској култури и просвјети, али и у свјетовној сфери преко Католичке акције. Папини документи су морали имати већи значај за католике од самог Светог писма „јер Св. писмо не говори увијек језиком нашег вијека“. Католичка акција је требало да приближи папу народу и поучи народ како се сва католичка настојања морају равнати према смјерницама „тог нашег непосредног учитеља и под влашћу тог нашег непосредног заповједника“. У тој неприкосновеној хијерархији Римокатоличке цркве, мјесни бискуп је, према тумачењу Католичке акције, уносио науке божје у душе вјерника и био непосредни владар над сваком католичком дјелатношћу у својој бискупији. Идејни вођа сваког католичког покрета у „цијелој цркви“ био је Свети отац, док је мјесни бискуп био неприкосновен у својој бискупији и представљао је врховног вођу Католичке акције.

Идеолошки правац младе југословенске државе није одговарао Римској цркви. Држава створена под снажним утицајем западних либералних демократија морала је бити усмјерена ка идеологији грађанског либерализма. У Краљевини СХС био је изражен дух лаицизма и вјерског либерализма. РКЦ се осјећала угроженом због постојећег државног и политичког идеолошког правца. Римокатолички вјерски ексклузивизам није се могао довести у склад с либералном државном вјерском политиком, која је почивала на индиферентизму, слободи савјести и на равноправности вјера. Римокатолички епископат је, с друге стране, захтијевао потпуну слободу у вјерском учењу у цркви и школи, код вршења јавног богослужења, несметану везу између вјерника и црквених поглавара, а посебно са Св. Столицом; слободу оснивања и дјеловања црквених и вјерских организација; право оснивања конфесионалних завода; вјерску обуку у свим разредима основних и средњих школа. Клерикалци су захтјевали да се школа прилагоди црквеном одгојном систему, противећи се државном монополу над одгојним установама. Било је изражено неслагање са пројектима државних школских закона и са предвиђеним васпитањем омладине.[8]

 

Иван Мерз и орловски покрет

Главно поље дјелатности Католичке акције била је просвјета, односно цјелокупна култура. Основане су бројне организације Католичке акције и нови католички савези. У раздобљу 1919–1921. у црквеним редовима је владала узнемиреност због става просвјетних власти према раду Маријиних конгрегација у школама. Маријине конгрегације биле су вјерска удружења католичких лаика, за разне узрасте, настале уз језуитски ред. Конгрегације су својим члановима давале „солидну изобразбу“ и спремале све оне који су жељели да се „ангажирају на пољу кршћанског апостолата“.[9] Хрватски католички народни савез је дао видан подстрек обнављању католичких омладинских удружења у тзв. хрватским земљама. У његовом оквиру је основана омладинска секција, на челу са Иваном Мерзом, која је обновила низ омладинских удружења организованих у подсавез 1921. године. Омладински савез је покренуо и организацију Орлова у католичким земљама, са циљем спречавања соколског рада. Прије овог организованог рада на обнови Орлова, 19. августа 1919. основано је омладинско католичко друштво „Качић“, које је увело гимнастику у своје редове и ступило у контакт са љубљанском Орловском звезом. Друштво је прихватило орловску химну и поздрав „Бог живи“.[10]

Д. Книевалд је дао исцрпне податке о раду и организацији омладинских католичких друштава и њиховом повезивању у савез. По њему, заступници омладинских католичких друштава основали су на првом конгресу католичких омладинских друштава у Загребу 3. децембра 1922. Хрватски католички омладински савез. Конгресу је предсједавао посвећени бискуп Ланг. На том конгресу И. Мерз је изабран за предсједника. По његовој жељи у правила Хрватског католичког омладинског савеза уврштено је да је Савез „црквена организација која потпада под компетенцију Цркве, а представник Цркве је њезин духовни савјетник“. Ова правила је одобрио надбискупски стол у Загребу. За духовника је именован Бруно Форетић. Поводом еухаристичког конгреса, у Загребу је 18. августа 1923. одржан други конгрес Хрватског католичког омладинског савеза, на којем је Мерз поново изабран за предсједника. Као предсједник Омладинског савеза Мерз је успио, заједно с Форетићем који је био „савезни духовник“, да у врло кратком року постави темеље „вјерског одгоја хрватских католичких омладинаца“. Они су комплетан рад Омладинског савеза поставили на „врхунаравни темељ“: „Од сваког се омладинца, као минимум вјерског живота, тражила једномјесечна света причест“. Др Мерз и Форетић настојали су да бискупи у свим „хрватским бискупијама“ именују духовне савјетнике који ће водити бригу о вјерском животу омладинских друштава у њиховим бискупијама. Исто су тако настојали да свако омладинско друштво добије свога духовника.[11]

Улогу главног мобилизатора на одгојном пољу од Католичке акције добила је тјелесно-одгојна организација Орлова. Они су крајем 1923. године били повезани у новоосновани Хрватски орловски савез (ХОС), који је постао матична организација католичке омладине. ХОС је преузео задатак Хрватског католичког омладинског савеза. Мерз и чланови одбора Омладинског савеза прешли су у Хрватски орловски савез. Мерз је постао потпредсједник (Протулипац предсједник), а касније и тајник. Како истиче Книеwалд, „Све је то након многих расправа одлучио Сениорат, а у живот је проведено на првој главној скупштини ХОС-а 16. децембра 1923. у Загребу".[12]

Према римокатоличким апологетима, пионирске послове ширења Католичке акције обављао је „првоборац Католичке акције“ Иван Мерз. Он није оснивао посебне организације Католичке акције, већ је новоосновани Хрватски орловски савез потпуно усмјерио у том правцу. Слична усмјерења је вршио и код других културних католичких организација. У организовању Католичке акције Иван Мерз је наилазио на неразумјевање дијела римокатолика из Католичког покрета, који су сматрали да је за југословенске прилике био довољан Католички покрет. Покрет је желио сачувати своју традицију у народу и независност у односу на црквену хијерархију. У ствари, Католички покрет је, по инструкцијама тајног Сениората, у први план избацио црквени политички ангажман. Вође Католичког покрета, поготово сениор Петар Рогуља, истицали су да је сама вјерска основица недовољна, она је „тек друготне нарави“, док је „првотне нарави“ политичка, социјално-економска и општекултурна оријентација католичког дјеловања. За њих „изванстранчарство“ Католичке акције није имало смисла.[13] Мерзу је, међутим, била важна жеља Цркве и папе да идеје Католичке акције унесе у цјелокупан живот хрватског народа, како би се што више католика „придружило службеном апостолату Цркве и њезиној спаситељској мисији".[14]

Осјећајући да је изгубила позиције у школи и другим васпитним установама, а идући за упутама Ватикана о потреби дјеловања у свим сферама друштвеног живота, РКЦ је преко Католичке акције форсирала организацију Орлова, који постају, као најбројнији чланови Католичке акције, ослонац клерикализма у Краљевини СХС. Римокатоличка црква је покренула организацију Орлова („папину гарду“) због сузбијања снажног утицаја соколске либералне идеологије у школи и цјелокупном одгоју. На челу југословенског орловског савеза био је лаик (свјетовно лице) др Иво Протулипац и та чињеница довољно казује да деловање Орлова није било усмјерено само ка вјерским питањима. Конфронтирањем Орлова са либерално оријентисаним соколством, физичка култура постаје главно поприште сукобљених идеологија.[15]

Идеолог орловског покрета Иван Мерз најбоље је представио орловску оданост папи и Римској цркви: „Велики је задатак... управо нас Орлова да будемо у нашем народу носиоци папинске идеје. Поносимо се поругом ’Папина гарда’ (коју су им изрекли либерални Соколи – Н. Ж.) којом нас заодијевају противници Цркве. Они не мрзе Папу што је Талијан, него што је Кристов замјеник. Па да је он Папа Хрват, мислиш да га не би мрзили? А зашто непријатељи Цркве толико нападају на наше бискупе? Они бар нису Талијани! Стога посвуда ширимо љубав према Св. Столици и Папи! Покажимо и протумачимо нашем народу да народи, који се не држе папине науке, морају да срћу у пропаст. А ми Орлови проучавајмо те смјернице Папе у својим друштвима, односиле се оне на наш еухаристијски или политички живот, на господарство или јавно ћудоређе, на језик у литургији или обитељски живот, на знаност или умјетност – у свему нека нам буде вођа Папа!“[16]

Орлови су уз „лијепу књигу“, уз учење историје црквене и народне, уз упућивање у господарство и грађански живот, нарочито развијали „тјеловјежбу“: „Орлови знају да је тијело човјечје стан неумрле, од Криста откупљене душе, стан Духа Светог. Тијело је кршћанина посвјећено сакраментима и једном ће у небу постати диоником вјечне славе. И зато Орловство гоји тјеловјежбу и ритмичку гимнастику, и свему свијету говори да католицизам не жели остати само у сакристији и црквици, већ да је то наука која је за све људе и за сва времена и која хоће да прожме цијелог човјека, његову душу и тијело његово“.[17]

Тјелесно вјежбање је, дакле, било највидљивија манифестација Орлова. Међутим, „тјеловјежба“ није била суштина орловског покрета, већ само, по узору на своје антиподе - либералне Соколе, најефикаснији начин окупљања омладине око једне клерикалне организације и клерикалне идеологије. Орлови су имали шири културно-просвјетни и „кршћанско - одгојни“ карактер са културно-бојним елементима. Иван Мерз је настојао „осмислити тјеловјежбу“ дајући јој духовну димензију, која је била неизбјежна за прави кршћански одгој. Он је хвалио ријечи Пија XИ, изречене пред збором кардинала, да се код омладине посвијети пажња добрим и здравим тјелесним вјежбама. По Мерзу, Црква је увијек наглашавала дужност свих вјерника да се разборито брину за тјелесно здравље: „Она је у прошлим вјековима благосиљала витешке игре, а у данашњем вијеку у њезину крилу се родише код свих народа друштва омладине, која католичком тјелесном узгоју посвећују особиту пажњу. У славенским земљама се ова љубав Цркве према тјелесном здрављу и узгоју омладине најбоље очитује у орловским организацијама, које су, уз велику просвјетну и опће узгојну задаћу, преузеле дужност да се брину за католички тјелесни узгој. У Орлу тјеловјежба и тјелесно узгајање није само себи сврха. Оно иде свјесно и суставно за тим да тијело постане кротко и чврсто оруђе душе, које ће бити у стању извршити све њезине заповиједи, макар како тешке биле. Тај тјелесни узгој треба сузбити лијеност и учинити тијело способним да се стави у службу Краљевства Кристова на земљи“.[18]

Хрватски Орлови су за свој узор узимали „Краљицу Хрвата – блажену дјевицу Марију“, код које је владао „савршени склад између светости душе и љепоте тијела“. Здравље и љепота тијела били су основни орловски циљ тјеловјежбе, док, с друге стране, орловска тјеловјежба није смјела постати спорт: „Орао вјежбач није мислио да постане пеливаном, који ће се знати превртати као циркусант“. Орлу је првенствено стало до умјерених вјежби, те је настојао да од себе одбаци сваку вјежбу која би га одвише напрезала, која би шкодила његовом здрављу и која би напокон дјеловала на несразмјеран, несиметричан развој његовог тијела. Основно тјеловјежбено гесло католичког Орла било је: умјереност, здравље, складна љепота. Из тога гесла слиједило је да ће Орао настојати и у животу лијепо наступати и на тај начин показати „да у његовом здраву и лијепу тијелу станује душа урешена божанским даром милости и посвећења“. Тијело је морало бити послушан слуга душе: „Кад иде, кад стоји, када једе, када се крсти, када се моли, лијепо склопљеним рукама, када на два кољена у цркви лијепо клечи, увијек ће он то чинити достојанствено и показати ће тако да у Орлу лијености нема и да је орловска тјеловјежба узгојила потпуна човјека – човјека који је узео за узор Мајку Кристову“.[19]

„Католички социјални апостолат“ био је главни орловски циљ. Апостолат орловства морао се протезати на све гране приватног и јавног живота: „Орловство хоће да Христ закраљује у душама појединих људи, да закраљује у нашим обитељима, да закраљује у цијелом друштвеном животу, у свим његовим појединостима. Није довољно да смо католици онда када се Богу молимо или кад се налазимо у друштвеним просторијама, већ сваки поједини чин нашега живота, па и најнезнатнији, мора на себи носити жиг апостолата. Орловство је морало зацртати пут како ће се опћенито католичка начела примјењивати на све тако разноврсне појединости нашег народног живота“. Задаћа је орловства да све појединости народног живота стави у службу Кристова Краљевства. Орлови су хтјели да преко примјене католичких начела чак и плес, народно коло учине кршћанским.[20]

Прославу „тисућгодишњице хрватског краљевства“ 1925. године РКЦ је искористила да распали народносне хрватске страсти. Пропагандом о Хрватима као „предзиђу кршћанства“ и о Хрватима као највјернијим синовима Римске цркве, РКЦ је настојала да оствари свој главни циљ: усадити идеје римокатоличког свјетоназора међу Хрвате и уништити слободно-зидарско либерално „сјеме зла“, које је хрватско грађанство у доброј мјери прихватило. Током цијеле 1925. године Католичка акција је исказала велику активност. Орлови су добили кључну улогу у „ширењу апостолата“, односно римокатоличке идеолошке пропаганде. Вршена је пропаганда да је судбина хрватског народа нераскидиво спојена са судбином РКЦ, том најбољом „одгајатељицом народа“. Сваки прави Хрват је морао бити увјерен да ће најбоље користити своме народу само онда када се буде одгајао у правом кршћанском духу: „Ако желимо да хрватски народ буде и у будућности вјеран својим славним дједовима, онда ће морати да и надаље гоји љубав према светој Цркви Католичкој, да по католичким начелима живи. А јер свијет на омладини остаје, зато друштва, у којима се налази хрватска омладина, морају бити одгајана у чисто католичком духу. А имамо ли ми у Хрватској такових друштава? Заиста их имамо расијаних по свим крајевима наше домовине, а зову се хрватска католичка орловска друштва. Катехизам је Орловима њихова Златна књига".[21]

Хрватска омладина је, дакле, била главни предмет интересовања клерикалних Орлова. Идеолог орловског покрета Иван Мерз оставио је сљедећу поруку хрватској омладини поводом „тисуће обљетнице“ хрватског краљевства: „Католичка вјера била је вјера твојих отаца; њој сав хрватски народ има захвалити своју славну прошлост. Желиш ли да у ово судбоносно доба хрватски народ поново ојача на свим подручјима живота, то нека постави као темељ својему раду и једина истинита начела Цркве Кристове, Цркве Католичке. Нека ти гесло хрватска омладино у овој јубиларној години буде: препород народа у Кристу... Сваки народни рад, који се не обазире на вјечна начела Католичке Цркве и кршћанског ћудоређа, уродит ће прије или касније судбоносним посљедицама и по сав народ".[22]

Дана 10. маја 1925. године свечано је прослављен Дан католичке омладине у римокатоличким крајевима у организацији хрватских Орлова. Уочи прославе Мерз је саставио проглас „Католичким родитељима“ у којем је, између осталог, стајало: „Тог ће значајног дана сва хрватска орловска омладина заједнички приступити столу Господњем и сјединивши се с Богом, еухаристијски засвједочити пред својим свијетом да може хрватски народ очекивати сретну будућност једино у католичком препороду. Истог ће се дана у свим градовима и селима, гдје имаде католичких Орлова, одржати поучне академије, предавања, наступи, и одушевљена ће омладина орловска показати јавности – родитељима, пријатељима, сужупљанима – у чему се састоји њен полетни рад, и којим средствима кани препородити хрватски народ. Јест, Орлови кане препорађати и препородити свој народ... Кад старим искусним људима није успјело да зауставе вјерско, ћудоредно, друштвено, господарско и политичко пропадање народа, зар ће бити Орлови сретније руке...? А Орлови? Тек имадемо коју стотину друштава у хрватским крајевима и они већ тврде да је наука што је исповиједају кадра да с темеља препороди и обнови хрватски народ".[23]

Узрок „моралног посртања“ хрватског народа Мерз је видио у „натуралистичко – дарвинистичкој“ идеологији коју је ширило либерално соколство. У више чланака („Хрватско соколство против Католичкој цркви“, Недјеља, 15. студени 1925; „На адресу Хрватског сокола“, Католички лист, 2, 1925; „Старокатолички покрет и хрватско соколство“, Католички лист, 11. просинац 1924. итд.) нападао је „протувјерску“ и „незнабожачку“ соколску слободно-зидарску идеологију. Због „погубних“ антиклерикалних и лаицистичких утицаја хрватски народ се почео одметати од Бога „читајући срамотне књиге и новине“. „Јуначка чета младих хрватских Орлова“ требало је да заустави такве вјерске тенденције у римокатоличким крајевима. Падајући на кољена, хрватски су се Орлови заклињали са уздигнутом десницом: „Кунемо вам се Богом живим и његовим сином Исукрстом, прваком апостола св. Петром и св. Иваном еванђелистом, дјевичанским заштитником хрватских Орлова, да је Католичка црква једина права црква, да једино наука Цркве Католичке може да препороди и усрећи народ хрватски. А ми, хрватски Орлови, ми смо обећали да ћемо бити носиоци тог католичког препорода, ново витештво, оборужано новим сувременим оружјем. Ми ћемо свуда исповиједати послушност према родитељима и свакој законитој власти; ми ћемо ширити добру књигу и добре новине, бит ћемо правим апостолима пристојних забава, свјесни и увјерени да зграда друштва треба да се гради на темељу и стијени која је Крист".

Национални романтизам Хрватског сокола Мерз је посматрао кроз његову либерално-националну основу: „У тешким и судбоносним приликама у којима се дан-данас налази хрватски народ, национални романтизам Хрватског сокола није кадар учврстити и придићи тај народ. Градити треба на чврстим вјерско-ћудоредним те знанственим темељима, а надограђивати ваља на католичкој традицији хрватског народа. И Хрватски соколи нека буду увјерени да је једино Католичка црква лука истине и тврђа спаса народу хрватскоме; ако од ње не затраже помоћ, узалуд ће је тражити. То им у ово тешко доба и судбоносно вријеме довикују браћа по крви“.[24]

Просвјетни рад Орлова имао је за циљ апостолат, односно ширење идеја Краљевства Божјег међу људе: „Кршћанство подређује сваку људску дјелатност духовном и врхунаравном циљу човјека. Исто тако се Орлички покрет не бави просвјетом само ради просвјете или само стога да Орлови добију већу наобразбу. Обиљежје је просвјетног рада у орловском друштву да је за нас просвјета предувјет и средство да узмогнемо посвуда постати правим апостолима Кристова Краљевства". Главне смјернице за просвјетни рад Орлова давала је Црква, односно, Св. Столица и бискупи. Савремено друштво у „поганском вијеку“ нису могли спасити ни државници, ни политичари, ни учењаци, већ само „непогрешиви учитељ Истине и ћудоређа – Свети отац Папа“. Орлови су главни помоћници Цркве у њеној препородној дјелатности.[25]

Идеолози Католичке акције, па тако и Иван Мерз, нису заборавили на женску популацију, на васпитање дјевојчица, дјевојака и жена. Свака жена, као стуб породице, због везаности за кућу, имала је пресудан одгојни утицај на дјецу. Жене су, уосталом, већи дио времена посвећивале молитвама и обилажењу цркава од мушкараца. Због тога је Католичка акција посебан значај поклањала женским културним и хуманитарним друштвима. Иван Мерз је био у сталним контактима са женском граном Орловства, са Свезом хрватских орлица. Држао им је предавања, писао чланке, давао смјернице за рад. Од његових настојања на том подручју, посебно је вриједна помена брошура „Јуначки живот св. Иване од Арка“, биографија француске светице, коју је Мерз поставио за узор хрватским орлицама. У брошури је посебан акцент ставио на друштвену улогу римокатоличке жене, посебно Орлица: „Ако, дакле, орличка организација или поједина Орлица треба да врши јавни социјални апостолат... Сви који раде у орличкој организацији мора да су у милости посвећујућој... Орлица, затим треба да живи и осјећа с Црквом. Треба да ради према жељама и заповиједима св. Оца Папе, бискупа и службеног духовника (учитељство); треба да се у пријепорним питањима обраћа на законодавну власт Цркве (судачку и егзекутивну) и напокон треба да се служи свим средствима која јој Црква даје за њезино посвећење (министеријум)... Орличка организација одгаја одушевљене чланице које љубе своју Цркву, љубе њезину науку и желе да своје одушевљење за католицизам и апостолат по Католичкој акцији, пренесу и на друге људе".[26]

 

Иван Мерз и римокатоличка штампа

Значај католичког „тиска“ за Ивана Мерза је био од пресудне важности у популарисању идеја Католичке акције. За Мерза, као и за римокатоличку хијерархију, штампа је имала велику моћ у злу али и у добру јер је она „помагало за кршћанску поуку и за обрану вјере и Цркве и за промицање кршћанског живота“. Књиге и новине требало је да у све већој мјери замјењују и свећеника и катехету, па је зато дужност сваког римокатолика била да подупире „добру кршћанску штампу".[27] Мерз је подупирао иницијативу да се и у Хрватској почне издавати католички дневник који би окупио све римокатолике и информисао јавност о животу „цијеле Цркве“. У ту сврху отишао је у Париз да се упозна са начином издавања римокатоличких дневника. По мишљењу И. Мерза, требало је основати дневни лист који би био изван и изнад сваке политичке странке: „Из тога не слиједи да би тај дневник био протустраначки и да се католици као католици не требају бавити политиком. То би била кобна заблуда, јер католици су дужни пред Богом да љубе своју домовину и да раде боље него итко други за процват домовине... Потребно је да и католици судјелују у државној управи а то се данас постиже помоћу политичких странки“.

Због праћења политичких кретања, римокатолици су морали имати своје римокатоличке политичке дневнике. Мерз је правио разлику између римокатоличких страначко-политичких новина и римокатоличких изнадстраначких новина: „Страначке католичке новине сав свој рад темеље на начелима кршћанског морала. Показују како ће се на тим темељима саздати држава, уредити законодавство, управа и друго, тако да људи постану сретни на овој земљи. Док католички страначко-политички дневник има за ближи циљ срећу друштвене заједнице, то католички надстраначки лист има у првом реду задаћу помагати Цркви код спашавања душа. То он чини на тај начин што износи науку Свете Цркве упознавши читаоце с вјечним истинама и износећи узоре и занимљиве покрете у свијету, потиче вјернике на вршење кршћанских крепости. Нема, дакле, протусловља између ових врста новина, обе су потребне, једној је битно циљ временит, а другој вјечан. Писање се једних и других складно надопуњава".[28]

Своје погледе на начин уређивања римокатоличког дневника И. Мерз је изнио у нацрту правила за редакцију новог листа. Новом римокатоличком дневнику намјеравао је дати назив „Raspelo“, да би се касније одлучио за име Кристов Стијег. Према замисли Мерза, Кристов Стијег је основан за одбрану Цркве и за проширење „Краљевства нашег Господина Исуса Криста“: „Кристов Стијег се посве и с радошћу подвргава директивама Св. Столице. Он се са страхопоштовањем покорава своме надлежном епископату. Његова је жеља да их што успјешније подупре у њиховој апостолској мисији, радећи за спас душа у складу са свећенством, редовницима и члановима Католичког покрета“. Кристов Стијег је покренут да „што хитније растури истините вијести из вјерског, парламентарног, знанственог и трговачког живота. Он неће заступати стајалиште ни једне странке, али си усваја право да брани, анализира с посве католичког стајалишта вјерска и културна начела која избију на јаву у јавном животу. Он жели привући све католике без изнимке, и зато ће свим силама настојати да се не залаже за ову или ону идеју другог реда, за ову или ону групу људи. Он хоће да буде лист за све људе, настојати ће подупријети настојања свакога и прилагодити се методи дотичнога. Разумије се, све то мора да је у складу с науком и директивама Цркве. Програм је ’Кристова Стијега’ да подупире својим слабим силама узвишену мисију папинства. Он ће увијек настојати да ради по упутама Св. Столице и да се служи оним методама рада које заговара Св. Отац. То особито вриједи за његово држање спрам некатолика и за његово стајалиште спрам св. Уније.“ Кристов Стијег је имао, дакле, „преважни задатак“ апостолске мисије међу иновјерцима, у правцу њиховог превођења на унију, односно гркокатолицизам.[29]

Чланови редакције новог дневника морали су да задовоље минимум вјерског живота, тј. да се непрестано сами изграђују у оној струци чији им је реферат повјерен и да енергично теже за светошћу. Од сваког редактора лаика тражено је да се обавеже „суб леви“ да ће испуњавати слиједеће: „Посветити се прес. Срцу Исусовом, причестити се на девет првих петака; причестити се барем два пута мјесечно; испитати ће си дневно савјест; дневно ће барем пола сата посветити разматрању, молитви, духовништву; дневно ће измолити један Veni Creator; барем ће једном дневно постити за успјех Католичког покрета; настојати ће имати сталног исповједника; барем једном ће обавити духовне вјежбе; приступити ће четири пута годишње с осталим сарадницима на заједничку св. причест која се има приказати за умрле другове, за свећенички подмладак и успјех Католичког покрета; редактор лаик ће се, у случају да чује приговоре о писању „Кристовог Стијега’, које не би било у духу Цркве, обратити за савјет свом исповједнику".[30]

Хрватско католичко народно ђаштво (Лига) издавало је утицајни часопис Луч, који је формирао генерације хрватских римокатоличких интелектуалаца. Мерз је дао своје мишљење о задацима часописа Луч: „За клерикалце није било толико важно колико ’Луч' вриједи са знанственог и умјетничког гледишта, него је важније колико ’Луч' вриједи за изграђивање наших идеја и наших другова, напосе млађих. Настаје питање, како ћемо тај идеални циљ ’Лучи’ постићи. Наша начела наилазе на највеће тешкоће с тога што се оснивају на католицизму. У томе и једино у томе се разликује наш покрет од свих других група... Стога је главна и најважнија задаћа ’Лучи’ да концентрира своје силе на стварање католичког свјетовног назора, док све остало (национални, умјетнички, књижевни одгој итд) долази тек у другом реду у обзир... Сада је опет вријеме да подигнемо оно што нам је рат уништио. Мислим у првом реду на радикализам и чистоћу наших идеја...".[31]

Наведене свете обавезе уредника имале су циљ да појачају дисциплину самих уредника и да их учине „каналима божје милости“. Редакција листа је у згради морала имати капелицу с пресв. сакраментом, за заједничко дневно причешћивање. Особље редакције је морало бити активан члан једне религиозне организације (Маријине конгрегације, Трећи ред итд.). У ревизиони одбор листа улазили су три сениора, један исусовац, један фрањевац и један свјетовни свештеник. Ревизиони одбор је имао задатак да надзире писање листа, како се у њему не би објавили чланци који би могли унети неслогу међу католике.[32]

 

Мерз и несугласице Католичке акције (Орлова)
и Католичког покрета (Сениора)

Тајни Сениорат је долазио у несугласице са орловским покретом управо због орловског неполитичког концепта рада, који је произлазио из става Католичке акције да се избаци непосредни политички рад, а који је форсиран од немачког католицизма. У „завјетници“ (заклетви) стајала је одредба да се сваки новопримљени члан Сениора морао покоравати Сениорату по питању спора ХОС – Лига (Југословенска католичка ђачка лига). Тај дио из „завјетнице“ је избачен 1926. јер се ХОС није више хтио покоравати тајним одредбама Сениората због његових политичких тенденција. ХОС није хтио да буде ма какво „политички обојено друштво“, него искључиво просвјетно-гимнастичко културно друштво.

Сљедбеници сениора др Рогуље сматрали су да је Католички покрет код Словенаца и Хрвата био више него дио пасторизације. То је за њих био национални, политички и социјално економски покрет у коме „изванстранчарство“ нема смисла. Католичкој акцији, која се заснивала на вјерском темељу, „без идентичне и јаке друге основне мисли“, супротстављен је „сувремени јаки Католички покрет, јединствен у културним, социјално-економским и политичким питањима“. Прваци „домагојског“ покрета, заговорници идеја Католичког покрета, на челу са Сениорима, истицали су да је „вјерска основица премало, она је тек друготне нарави“, док су у први план истицали политичку акцију. Организација Домагоја била је проглашена „обвезатном“ за цио Католички покрет. По тој организацији, Католички покрет се састојао од побожних друштава те од просвјетне, социјално-економске и страначко-политичке гране, као интегралних и недјељивих јединица. Све те јединице су биле повезане у Сениорату.[33]

Мерз се није слагао с начином и методама рада Сениората пошто је он био главни пропагатор идеја италијанског концепта римокатоличког клерикализма – Католичке акције. Сам Мерз је постао члан Сениората после свршених свеучилишних студија. Из „начелних разлога“ није положио сениорску заклетву али је и поред тога, све до свог искључења, сматран правим чланом Сениората. За разлику од концепције Католичке акције, добар дио Сениора омаловажавао је рад с омладином. Уз Сениоре је једино била Југославенска католичка ђачка лига. Након ђачког састанка и орловског табора у Марибору 1920. почеле су се назирати контуре будућег сукоба ХОС–Лига. Наиме, Лига није показивала интерес за орловски и орлички течај организован за католичке ђаке из Хрватске у Марибору.[34]

Монопол омладинског водства и организовања преузимају, захваљујући Мерзу, Орлови, односно, Католичка акција. Сениоратова ђачка Лига изгубила је раније доминантне позиције, што је доводило до неизбежног сукоба. Како је уочавао Книеwалд, није то био само сукоб организационог облика, него сукоб старог и новог, сукоб идеја политизираног Католичког покрета, како га је водио Сениорат, и неполитичне идеје Католичке акције Пија XI, како ју је, уз одобрење и препоруку надлежних бискупа, настојао спровести И. Мерз у орловству.

Антиподи и предводници супротних назора били су, дакле, Петар Рогуља и Иван Мерз. Рогуљина група у Сениорату сматрала је Католичку акцију „некаквим италијанским или још више романским специјалитетом који се не смије к нама импортовати“. Издали су и слиједећу паролу: „Талијанска нам Католичка акција није никада служила, а ни убудуће нам неће служити за узор.“ Попут Рогуље и Мерз је био свјестан да у католичким редовима у Хрватској постоје две струје.[35]

Импулс за Мерза да може несметано ширити идеје Католичке акције била је енциклика Пија XI „Ubi arcano dei“, од 22. децембра 1922, и многобројне папине изјаве и упуте. Коначно је јасно и недвосмислено Католички епископат у посланици из 1923. „једнодушно ставио свему свећенству и свим вјерницима на срце Католичке акцију, како је научава и жели Пије XI“. Мерз је желео да преузме улогу „главног коректора“ Католичког покрета, односно да га преуреди према начелима Католичке акције. Прво је Терсеглавовој Златној књизи словеначких Орлова дао нову редакцију у правцу Католичке акције.[36] Писао је затим реферате у којима је у први план стављао верски момент и идеје пасторизације, нпр. „Како ће организирани католички ђак спашавати душе“. Мерз је одлучио, после духовних вежби на „Свисвете“ 1923. код отаца исусоваца, да служи Богу као коректив у католичким организацијама и да буде посредник између Католичког покрета у Хрватској и у другим земљама. „Чиста, дакле, и несебична љубав Божја повукла је Iвана на јавни рад“.[37]

Главне спорне тачке између Католичке акције (Мерза) и Сениората биле су у слиједећем: улога свећеника у Католичкој акцији и уопће у Католичком покрету; зависност Католичке акције од мјесног бискупа; потпуна неовисност Католичке акције од сваке политичке странке; независност Католичке акције од тајног Сениората; рад Католичке акције према начелима како их одређује Св. Столица.[38]

Однос Католичке акције према политици и њеној тобожњој незаинтересованости за „хрватство“, које се почело спонтано „само од себе“ јављати код „младежи“, И. Мерз је најјасније изложио у писму упућеном „једном катехети фрањевцу“ у Мостар 3. децембра 1927. године: „Ми у нашем раду никад нисмо ишли за политичким циљевима, (то је) спецификум који нас је одијелио од Сениората, нису били нити национални мотиви. Једини је разлог што смо жељели спровести смјернице Св. Столице и с тим у вези потенцирати религиозне захтјеве, тј. да одгајамо апостоле који ће учинити више него ли су као кршћани стрицтиссиме дужни. Хтјели смо наше чете ставити у службу против модерних нећудоредних обичаја (плесови, мода, кино и сл.)... Чудно је то: ми смо ишли за тим религиозним циљевима сами од себе, наша је младеж, а да за тим нисмо ишли, почела сама од себе више наглашавати хрватство. Наравно, у томе сватко има слободне руке: само ту чињеницу констатирам... о конкретним политичким питањима не могу те извијестити јер их не пратим. Једино знам да не можемо никога у савјести силити да буде у ХПС и да не смијемо називати некатоликом онога тко се не слаже са ХПС. Исто тако је јасно да је од највеће штете за вјеру кад свећеници иду у политичку агитацију и постану чувари кутија; поготово кад се догоди, као код нас да се свећеници у истом мјесту политички боре један против другог. Иначе мислим да се ваља много молити да добијемо за политику, не само добре католике већ и добре стручњаке. Није доста хтјети водити католичку политику, већ треба и знати водити католичку политику“.[39]

У писму Ивана Мерза нунцију Пелегринетију од 27. августа 1927, помиње се политизација хрватског Католичког покрета која се противи директивама Св. Столице и кочи успјешан рад око католичке обнове: „Око 200 свећеника код нас пристаје уз ХПС и готово су сви чланови Сениората... док остатак од 1.800 не припада ни уз ХПС ни уз Сениорат. Тако је Католички покрет доспио на мртву тачку. Увијек раде исте особе, све остаје као у затвореном кругу јер и у ХПС и на другим подручјима раде исте особе. То је зато што 9/10 клера не пристаје уз чисто политички програм ХПС... који иде за тим да се створи нови јединствени југословенски народ како је то тражио П. Рогуља у „Сениорском вјеснику“ 1919. (’врховни циљ’). Велика већина хрватског клера неће, дакле, да сурађује ни у Католичком покрету а ни у Католичкој акцији јер се боји да би тиме служила чисто политичким циљевима Хрватске пучке странке и Сениората као врховног форума читавог католичког гибања“. Мерз закључује да би, у циљу проширења „рада Цркве у нашем народу“, требало читав рад око рекристијанизације учинити независним од ХПС, коју је требало учинити безутицајном. Клер је требало заинтересовати за Католичку акцију, те поново успоставити јединство клера којег је Сениорат подијелио у два табора. Од Католичког покрета је, даље, пријетило „посвјетовњачење“, лаицизација, због удаљавања од пасторизације и вјерског основа.[40]

Од 1926. настаје промјена у методу и тактици рада Сениората. Под притиском „јаке реакције католика“, једне папине енциклике и због наредбе бискупске конференције да Католичка акција, боље речено „странчарски“ Католички покрет, има из свог дјелокруга избацити страначку политику, Сениорат напушта терен тајног дјеловања те започиње стварање организације Сениора признате од власти. Правила мушког друштва Сениора – хрватских католичких академских друштава „Домагој“ одобрена су решењем МУД-а, У. бр. 12.885 од 23. марта 1928. Женско друштво је такође одобрено истог дана (У. бр. 12.884).

Сениорат је, међутим, и даље остао тајна организација, па је све до 6. јануара 1929. давао директиве Хрватској пучкој странци и водио Католичку акцију, „те се разним методама уплитао у пословање највиших црквених функционера у нашој држави“. Сениорат је, дакле, само форме ради променио правила у јавно друштво. Они се нису управљали по тим „јавним правилима“, већ су им за рад служила „тајна правила“, која никад нису поднета државним властима на потврду.[41]

      _____________________________________

1.       Н. Жутић, Римокатоличка црква и хрватство у Црној Гори и Боки у првој половини XX вијека, Историја 20. века, 2, Београд 2001, 35–38.

2.       Glas koncila, Zagreb, br. 26, 2002.

3.       Видјети: З. Милошевић, Ко је Ханс (Иван) Мерц, Српске органске студије, 3, Београд 2003.

4.       I. Merz, Put k suncu, priredio B. Nagy, Zagreb, 1978, 8; З. Милошевић, Ко је Ханс (Иван) Мерц, 448–449.

5.       Исто, 8–9.

6.       I. Merz, Put k suncu,12–20.

7.       О католичкој акцији видјети: В. Новак, Magnum crimen, Београд, 1948; Љ. Димић, Никола Жутић, Римокатолички клерикализам у Краљевини Југославији, Београд 1992; Н. Жутић, Краљевина Југославија и Ватикан – однос југословенске државе и Римске цркве 1928–1935, Београд, 1994; Љ. Димић, Културна политика у Краљевини Југославији 1918–1941, Београд, 1997.

8.       Н. Жутић, Н. Краљевина Југославија и Ватикан – однос југословенске државе и Римске цркве 1928–1935, 297.

9.       I. Merz, n. d., 26.

10.    В. Новак, н. д., 289.

11.    D. Kniewald, n. d., 214–215.

12.    Исто, 215.

13.    D. Kniewald, Sluga Božji dr Ivan Merz, Zagreb 1988, 198–199.

14.    I. Merz, Put k suncu, 10–11.

15.    Н. Жутић, Краљевина Југославија и Ватикан..., 299–300.

16.    I. Merz, n. d., 44–45.

17.    Исто, 120–121.

18.    Katolički tjednik, br. 8, 1928.

19.    Младост, бр. 8–9, 1924.

20.    I. Merz, n. d., 152.

21.    Исто, 122.

22.    Исто, 123–124.

23.    Недјеља, бр. 1–2.

24.    Na adresu Hrvatskog sokola, Katolički list, br. 2, 1925.

25.    I. Merz, н. д., 131–132.

26.    Исто, 144–145.

27.    Dan katoličke štampe, Zagreb 1923.

28.    Nove katoličke novine, Nedjelja, br. 2–3, 1924.

29.    I. Merz, n. d., 139–140.

30.    Исто.

31.    Љ. Димић, Н. Жутић, Римокатолички клерикализам у Краљевини Југославији, 181 (цит. према: D. Kniewald, н. д.,11).

32.    Исто.

33.   Прва генерација Махничева хрватског католичког покрета била је „религиозно-конзервативна“. У другу генерацију Јанез Крек је унео јаку социјално-политичку а Љ. Мараковић снажну књижевну ноту. Трећа је генерација „персонифицирана у снажној особи самог др Рогуље као првог организатора практичног рада хрватског Католичког покрета, под водством тајно г Сениората“. С новом оријентацијом Католичког покрета није се слагао већи дио његових чланова јер је сматрао да се занемарује религиозни програм. Рогуљини назори, изнесени у чланку „Пред зору“, сматрани су идеологијом која није у складу с мислима и одредбама бискупа Махнича и Пија X (Д. Книевалд, н. д., 194).

34.    Исто, 196–197.

35.    Н. Жутић, Краљевина Југославија и Ватикан..., 332–333.

36.    У Златној књизи изнета су слиједећа начела: „Сврха је Орлу да... сву хрватску католичку омладину учини четом апостола, образујући је вјерно, умно, ћудоредно, социјално, тјелесно; да помоћу те омладине буди, утврђује и загријава пук за узоре католичке мисли и живота; основица је свему Орлову раду католичка вјера, њена начела и заповиједи, што их је дао Бог и света католичка вјера; вјерски рад Орла иде за тим да подучи своје чланове о истинитости и љепоти католичких начела и да створи од њих узорне католике; узор је Орлу љубав према Богу и његову сину Исукрсту, према Цркви Католичкој, Исусовој пресветој Заручници, према својим друговима, према народу и домовини, према сваком човјеку, а нарочито према онима који су биједни и потиштени; сваки Орао мора љубити Бога и цркву, мора љубити свој народ, његов језик и завичај, мора развијати сва добра својства и способности у народу...; Орао треба да се одгоји за Кристова јунака; осим дубоке и заносне љубави према светој Римокатоличкој цркви, диже Орла витеза брига за вјечну и времениту срећу властитог народа; Хрватски Орао мора за народна права свог народа радити тако да у њему учвршћује вјерску свијест, католичку вјеру, обичаје, у чему је најбоља и најчвршћа основица за одржање сваког народа“. Орлови су као „чета попут љиљана бијелих витезова хрлили од града до града, до села, до школе, до радионице, да у свим Хрватима ужгу одушевљење за Цркву Католичку и за славну католичку прошлост хрватског народа“ (Исто).

37.    J. Vrbanek, Vitez Kristov Ivan Merz, Zagreb 1943, 94–95.

38.    D. Kniewald, н. д., 203.

39.    Исто, 206–207.

40.    Исто, 209.

41.    АЈ, Министарство унутрашњих послова Краљевине Југославије, ф. 21.

         др Никола Жутић

         Часопис Института за савремену историју Историја 20.века, број I/2005.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 07 децембар 2009 )
 
< Претходно
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 67 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.