У САД расте број људи који прелазе у православље. Свештеник из цркве у Тенесију сматра да је разлог то што „многи људи жуде за нечим што ће издржати искушења времена”

Мишел Хименез је била капетан нафтног танкера у Мексичком заливу почетком 2022. када је чула за читалачку групу Библије коју су организовали чланови посаде. Иако је била крштена у римокатоличкој цркви као дете, нису је одгајали ни у тој нити у некој другој вери. Експериментисала је са модерним уверењима као и са зен-будистичком медитацијом, али ту није нашла своје духовно уточиште. Њен нови сусрет са хришћанством одвео ју је према православној литургији.

„Једноставно осећам неодољиво божанско присуство… да ће све бити како би требало да буде без обзира на било шта друго”, присећа се тридесетшестогодишња Хименез свог првог искуства са православног богослужења. Крштена у овој цркви дан пре Ускрса 2022, чиме је постала део мале, али брзо растуће групе Американаца различитог порекла који су пригрлили православље последњих неколико година.

Изненадни раст

Православље је једно од два крила хришћанства која су настала после Велике шизме у 11. веку, односно после расцепа са Римокатоличком црквом које је настало превасходно због неслагања око ауторитета папе. Припадници православних цркава припадају породици цркава са историјским коренима у Источној Европи, Русији и подручју источног Медитерана, које су традиционално окренуте према цариградском патријарху као свом духовном вођи.

Међу православним становништвом у САД доминирају имигранти из историјских земаља ове цркве као и њихови потомци. Али последњих година, потпомогнуте доступношћу информација на интернету, православне цркве привлаче све више пажње код људи који немају предачке везе са православљем, што је тренд који се по свој прилици убрзао од почетка пандемије ЦОВИД-19.

Неки свештеници широм земље наводе раст броја својих верника за више од 15 одсто током једне године, захваљујући преобраћењима, што је у супротности са општим трендом опадања у другим хришћанским деноминацијама.

Алексеј Д. Криндач, национални координатор америчког Бироа православних хришћанских цркава (У.С. Ценсус оф Ортходоx Цхристиан Цхурцхес), рекао је да је број верника који исповедају и практикују православну веру у САД 2020. године био 675.000, што је пад са 816.000 током последњих десет година, и велики број парохија је губио вернике почев од почетка пандемије. Али, Криндач наводи да је око 13 одсто православних парохија „живнуло” почев од 2020, мерено не само бројем верника већ и другим параметрима, као што су долажење на црквене службе, финансијски прилози, укљученост у верско образовање и учешће у парохијским активностима изван богослужења. Истакнута посебност ових парохија, наводи, јесте натпросечни удео преобраћеника.

Неки кажу да није случајност што је пандемија, са својим друштвеним и економским поремећајима, привукла придошлице традиционалним учењима древне вере и лепоти њеног богослужења, које се посебно очитава у поштовању икона.

Одолети времену

„Сви смо искусили свет у којем се тло померило испод наших ногу”, каже свештеник Стивен Метјуз, из цркве у Блаф ситију, у Тенесију. „Много људи… жуди за нечим што ће издржати искушења времена, без обзира шта се дешава у свету”.

Многи од преобраћеника који су се придружили парохијама које су живнуле од почетка пандемије су млади самци, каже Криндач.

Кајл Ригс, двадесетшестогодишњи наредник америчке Националне гарде и некадашњи батписта из Бол Граунда у Џорџији, који се придружио православној цркви 2021. године, наводи да су многи мушкарци једва дочекали искушење строгог црквеног режима молитви и поста. Од православних хришћана се традиционално очекује да ограниче унос хране и да се у различитим степенима уздржавају од појединих врста хране, укључујући месо и рибу, током отприлике половине дана у години, иако уобичајено свештеници саветују новим преобраћеницима да се постепено прилагођавају овој дисциплини.

Преобраћеници у православље су склонији конзервативнијим друштвеним и моралним ставовима, на пример, у односу према једнополним браковима и рукополагању жена, у поређењу са онима који су одрасли у овој цркви, каже Криндач.

Свештеник Џонатан Иванов из њујоршке цркве у Ширлију, на Лонг ајланду, каже да су многи преобраћеници напустили раније деноминације које су заузеле либералнија гледишта о неким друштвеним питањима и придружили су се православној цркви као својеврсне избеглице, пошто су ту либерали и даље врло мала мањина.

Доктор Колет Холман, двадесетдеветогодишња лекарка и мајка из Кингспорта у Тенесију, која је некада долазила у евангелистичку цркву, постала је православка недуго пре брака са другим православним преобраћеником 2020. године. Наводи да ју је један протестантски пријатељ питао како је могла да се придружи цркви у којој само мушкарци могу да буду свештеници; рекла је да јој то није представљало проблем.

„Православна црква поштује жене. Ми поштујемо мајку Божију више од других светаца”, каже Холман.

Долазак људи без етничког православног наслеђа понекад изазива напетости. Барнаба Пауел, некадашњи пентакостални пастор који предводи парохију у Камингу, у Џорџији, северно од Атланте, каже да поједини припадници заједнице грчко-америчког порекла настоје да га уклоне јер није грчког порекла. Међутим, како истиче, успева да их надвлада.

Свештеник каже да је његова брига сада да осигура, давањем часова грчког језика и одржавањем годишњег грчког фестивала, да барем 75% од 450 преобраћеника поштују важност грчке културе у историји њихове вере.

Џенифер Мекденијел, двадесетдеветогодишња графичка дизајнерка и некадашњи баптиста из Њујорка, која је прешла у православље 2017. године, каже да се осећа као странац када присуствује богослужењу литургије на грчком. С друге стране, у Ивановљевој парохији на Лонг Ајланду, где се литургија служи на енглеском, осећа се као свој на своме. У тој парохији половина верника су преобраћеници, премда је она једини верник афроамеричког порекла.

Иванов, који је одрастао у православној породици македонског порекла, рекао је да су преобраћеници почели да „мењају усмерење цркве од етничке, затворене заједнице према мисионарској, евангелистичкој заједници отвореној ка спољашњем свету”, што је нужан потез да би црква опстала у Сједињеним Државама.

Преобраћеници „доносе са собом не само ентузијазам, већ и много знања о томе одакле долазе. Те увиде могу да пренесу парохијама које после настоје да допру до других људи и пренесу им веру”, наводи Иванов.

          Извор: Fransis H. Roka, The Wall Street Journal

           Преузето са: "Нови Стандард"