header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Како руше Цркву Штампај Е-пошта
понедељак, 07 децембар 2009

КАКО  РУШЕ ЦРКВУ

         Данас је све већем броју активних, мислећих, црквених људи па чак и просто искреним ''поштоваоцима православља'', неоцрковљеним  патриотама, постало  очигледно  јасно  да није највећа опасност за Цркву  данас, могућност спољњег прогона по угледу на некаквог Веспасиона или бољшевичких фанатика-атеиста. За борбу против Цркве сада се користе много суптилније, подмукле и усавршене технологије.

           Са интернет  презентације ''Руске линије'' (www.rusk.ru)

           Непријатељи Христовог дела више не теже директном нападу на Цркву, такорећи ''у главу'', уз помоћ грубог насилног притиска. Код њих је сада на дневном реду продор у унутар црквене институције, мимикрија под плаштом православља, цели скуп усавршених замена, фалсификата, разноврсних демонских смицалица. За политикологију и уопште неку систематску анализу (и одатле не само за теорију уметности) и у вези са тим, већ одавно је постало навика говорити о постмодернистичким технологијама, посебно актуелним у  информативном мрежном (интернет) рату.. ''Будите као Бог'' -рекао је ђаво у облику змије, кушајући прве људе у рају. Добар би он био да је откривши своје право лице покушао да саблазни људе перспективом да постану исти такви као што је он сам...

За  савремену Русију у овом тренутку, најактуелнији је комплекс проблема везаних за ''либерално хришћанство'', ''ко бајаги хришћанство'', заветну машту наших образованих либерала, који са одређеним кашњењем понављају трагично безизлазни пут отпадничког запада. Осим чисто богословске, идејно-садржајне стране коју треба анализирати на другом месту, овај проблем састоји се из неколико аспеката. Као прво, то је постојање међународног пројекта за либерализацију РПЦ (и СПЦ- оп. преводиоца) што је условљено јасним разлозима. РПЦ је једина традиционална институција у савременој Русији, коју рушилачка ''перестројка'' није дотакла и која је упркос свој сложености успела да успостави своју традиционалну структуру, увелико нарушену у совјетским годинама и чак је у значајној мери умножи и учврсти. Зато је њено рушење уз помоћ најновијих савремених технологија, један од насушних задатака тих спољних међународних снага, које упорно, без обзира на више него лојалну позицију руске елите, као и пре води вишеплански рат против Русије. У данашње време у пуној мери се наставља активно деловање таквих структура, својевремено специјално створених за ''рад са религиозним фактором'' на територији земаља Источне Европе, као што су Kenston Kolledge (рођено дете британске тајне службе) а такође и разних НВО, ''правозаштних'' фондова и сличних организација (Фонд заштите јавности, Фонд Аденаузера, Фонд Сороша са свим његовим модификацијама и други). Сви се они старају да систематски усмереним напорима, у крајњем резултату достигну свој главни, задати им циљ, либерализацију РПЦ, сломивши њено традиционалистичко језгро реформом руске православне традиције.

Даље  треба говорити о учешћу и улози у процесу ''менаџера и моделатора'' и целог реда одговорних чиновника руских државних структура које су са горе наведеним организацијама успоставиле тесне неформалне односе  и зато су директно заинтересоване за одговарајуће резултате. Не желим даље да вас замарам том шкакљивом темом, само ћу додати да смо у принципу ми у извесној мери у могућности да дамо конкретан одговор на два ''проклето руска'' питања наших дана, на које за разлику од данас свима добро познатих: ''ко је задужен за надзор?'' и ''одакле вам паре?'' на које обично нико не одговара.

Унутарцрквени фактори се деле на објективне и  субјективне. Објективни фактори огледају се у томе што је у последњих 10-15 година, Цркви пришао веома велики број људи, мало оцрковљених, недовољно укорењених у православној традицији, постројених у глобалистичку и постмодернистичку културу ''постсавремености''. Ти људи лоше доживљавају многе традиционалне особености црквеног живота и не схватајући сву опасност револуционарног реформаторства у цркви, искрено стреме ка реформама, које по њиховом мишљењу могу само ''побољшати'' Цркву, учинити је привлачнијом и ''удобнијом'' за њих саме и за друге. Такви новообраћени, имајући у виду отсуство било какве злурадости код њих, потпуно се предају оцрковљењу и правилном црквеном васпитању, а проблем је углавном у њиховој бројности као и у различитим приступима у црквено-парохијском раду.

Ипак, са наше тачке гледишта највећа опасност за Цркву нису ти људи, па чак ни дејства  горе описаних, спољних фактора, већ људи унутар Цркве, који су већ одавно у њој, што значи и са духовним чиновима. То ни у ком случају није зелена недозрела омладина као што неки мисле (овде је младеж у другом плану) већ напротив, средовечни и старији људи, искусни, идејни, чврсто уверени у своју историјску истинитост у намери да у цркви остваре своје либералне реформе. Они су сложни и добро организовани. Они одавно меркају свој тренутак и мисле да је баш сад дошао тај час. У правилност оваквог размишљања уверава нас информативни захват, невиђен по својој свеобухватнотси и наметљивости, чисто медијског придавања значаја неким ''значајним фигурама РПЦ за чије је постојање још пре пет-шест година мало ко и чуо. (Нпр.о оцу Петру (Мешћеринову), Георгију Митрофанову, Евменију Перистовом и другим). Сви ти клирици су стекли своју сумњиву славу тек у последњих неколико година, при чему степен њихове познатости уопште није сразмеран са њиховом реалном улогом у животу цркве (небитно позитивне или негативне).

Активност новообновљенаца која се посебно појачала пред предстојећи архијерејски сабор, носи ''таласасти'' карактер. У први план избија час једна, час друга но смишљено садржајна напетост која се постојано одржава ''дискусијама'' о ''мисији'', ''обновљењу'', ''младалачкој политици'', ''усклађивању са духом времена'', непрекидним сазивањем конференција, ''округлим столовима'', провођењем ''научних расправа'', презентација и томе слично.             

 

Методе  и начини рада либерала 

 

Много суштинског за поимање метода и поступака  либералног покрета у Цркви, механизама либералног утицаја, даје лидер покрета католика-традиционалиста, кардинал Марсел Лефевр у књизи ''Они су издали Њега''.

Аутор издваја две главне црте карактеристичне  за црквене либерале.

А) Они никако не стреме уласку у  раскол, већ напротив, покушавају да у крајњем резултату заузму власт у самој цркви

Б) Они по правилу не излажу своје погледе на једном месту, систематски (што би одмах изазвало жестоко супротстављање од стране конзервативне црквене већине), већ их расплињују у многим, наизглед потпуно благонамерним текстовима. Карактеристичан пример њиховог односа према нашој цркви су радови руководиоца ЦДРМ игумана Петра (Мешћеринова) међу којима је 90% потпуно безизлазних отрцаних истина у којима се аутор опире на такве класичне ауторитете духовне књижевности, попут Теофана Затворника или владике Антонија (Блума). Међутим, у својим многобројним чланцима и наступима на интернет форумима у тзв. ''живим новинама'' игуман Петар се представља принципијелно другачијим. Колико вреди једно његово директно изјашњавање учињено поводом изјашњавања једног његовог опонента: ''Уопштено, ја сам такође у одређеном смислу екстремиста. Ја схватам шта је раскол, то је ужас. Но, понекад помислим (ја изражавам своје лично мишљење) да не би било лоше да дође до некаквог расколчића. Нека у њега уђу сви зилоти, ревнитељи, ИНН-исти, геронтофили(?), национал-патриоте и слична публика. Нека у својој цркви раде шта хоће''.

Следећи метод, веома карактеристичан за деловање црквених либерала, јесте  њихова посебна упорност за освајање средње карике црквеног управљања. Брзо изменити састав епископата није у моћи црквеног либералног лобија. Зато они проводе неопходна им решења de facto преко својих сарадника у синодалним оделењима, који понекад овладају реалним могућностима, потпуно сравњивим са могућностима руководиоца тих установа.

Чинећи  у  Цркви  огромну  мањину, либерали посебну  пажњу  придају  информационим технологијама, посебно  савременим. Треба  приметити  њихово коришћење  мрежних  удружења и  мрежних метода које не потпадају под закон о средствима јавног информисања. У ''живом журналу'' је присутна велика количина виртуалних персонажа, потпуно непознатих у реалном животу. Ти персонажи често излажу идеологију неообновљенаца у хипертрофирано-радикалном виду, а истински аутори се подсмехују остајући у сенци и апсолутно некажњиви. Карактеристични начини јавне полемике и информативног рада који примењују либерали у виртуелном пространству су: практично одустајање од дискусије о  суштини, забашуривање суштине, коришћење клишеа, словесних етикетирања, метода ''гевалта'' (информацијског напред-назад), хипертрофираних лажи, вишеструког понављања итд.

Треба рећи да та ситуација у овом тренутку већ  изазива  озбиљну  узнемиреност код виших свештенослужитеља.

Тако је руководилац  прес службе РПЦ прот. Владимир Вигиљански, по својој дужности опуномоћен да објављује официјелну позицију Цркве, карактеришући карактер дискусија у тзв. ''блогосфери'', недавно је изјавио да: ''подсмевање, иронично осмишљавање црквеног живота, а у самој суштини злоба, посебно су раширени'' у њој. По речима оца Владимира, данас у овој или оној форми дискусију преко блогова води око 500 представника духовенства РПЦ и тон у многим од тих дискусија чине ''ђубрење из кога ничу црквени конфликти''. Он је такође указао на кризу јерархичности и послушања у Цркви која данас постоји на свим нивоима'', и карактер интернет дискусија, по речима свештеника, то потврђује.

Главни  идеолошки пријем уз чију помоћ црквени  модернисти налазе шаблонско оправдање  своје рушилачке делатности је (потпуно уобичајено, ако погледате историју Цркве), апеловање на ''мисију'', објашњење свих богословских и богослужбених новотарија које се непрекидно спроводе и ''модернизмом'' у самим методама рада, ''мисионарским задацима'' Цркве. Та ''мисија'' (непрекидно изношена у модернистичком кључу), има веома мало заједничког са истинском црквеном мисијом, постаје за либерале својеврсни условни знак распознавања, сигнал истомишљеника. ''Ја сам наш''. При том, за разлику од обичне, традиционалне мисије, та ''мисионарска'' активност црквених либерала, усмерена је на унутрашњост саме цркве, на рушење њене традиционалне грађевине.

Потпуно је разумљиво да је црквени модернизам у стварности агресивно  реформаторство које нема мисионарски него антимисионарски  карактер. О томе потпуно убедљиво сведочи недавна историја. Други Ватикански сабор који је повео католичку цркву по реформаторском путу баш под изговором мисије, а у ствари, као што је добро познато, породио је садашњу кризу католицизма. Његове ''реформе'' довеле су до резултата потпуно супротног оном који је био декларисан као квалитетан циљ а довео је до оскудног црквеног живота, одласка људи из храмова. Није мање тужан удео припао ни нашим обновљенцима двадесетих и тридесетих година двадесетог века, чији су храмови чак и у време прогона имали много мању популарност од ''тихоновских''. 

 

Суштина идеологије црквеног либерализма 

Ту  несумњиво спадају: преиспитивање ''периферних'' елемената  Предања: скраћење и  русификација богослужења, либерализација пастирске  и духовне праксе (скраћење и слабљење поста, скраћење и слабљење молитвеног правила, посебно пред причешће, што представља пут у екуменизам као принципијелну трпељивост и признање једнакочасности свих конфесија, наметање погледа о неспојивости живота у цркви и патриотизма, русофобије итд.

Овде  либерали ступају у директну противуречност са официјелном позицијом  црквене  власти, изражену у речима Свјатејшега  Патријарха Московског и  све Русије, Алексеја II: ''Никакве припреме литургијске реформе у цркви'' није било и не може бити! Они који понекад исказују приватно мишљење о томе да је потребно превести богослужење на руски језик, о чему су својевремено говорили и обновљенци, или предлажу да се скрати богослужење, заборављају да су се Црква и њен статут и правила израђивали хиљадама година и они треба да се свето поштују. Никаквог преиспитивања текста Великог канона преподобног Андреја Критског неће бити. Наша Црква је и у тешка времена прогона и искушења опстала, сачувавши непоколебљиво своју традицију. Ту традицију треба свето да бранимо и ми. Ја вас све позивам на поштовање наше православне традиције и не смућујте се приватним исказивањима људи који нас покушавају вратити у време обновиченства''.

Узгред, баш ово мишљење предстојатеља  Цркве  је на тајанствен начин ишчезло из публикације ''Црквеног вестника'' (главни уредник С. Чаплин), иако је сав остали текст патријарховог иступања био опубликован у целини. 

 

Технологија освајања власти у Цркви: истиснути  у раскол конзервативну већину 

 

Као што је убедљиво показао кардинал М. Лефевр на примеру епопеје II Ватиканског концила, католички модернисти, будући у великој мањини успели су примењујући горе описане технологије заузети црквени ''мејнстрим'' и манипулишући епископима, провести на сабору нужна им решења фактички поставивши мину са успореним дејством под Римокатоличку цркву. Међутим, тамо је тај процес олакшан већ одавно поквареним духовним и догматским стањем западног хришћанства. У датом случају за нас је важно, да у резултату те, по свему веома веште и умне делатности католичких модерниста, у раскол нису гурнути они већ напротив, они који су изражавали потпуно традиционалистичку позицију пасивне умерено-конзервативне већине Римокатоличке цркве, тј. Католици традиционалисти окупљени око самог Лефевра. Они су чинили најпасиоранији елемент међу конзервативцима у то време кад су се остали помирили са поразом.

Савремени неообновљенци у РПЦ одлично  схватају да црквена традиција, чији су носиоци већина епископа, свештеника и мирјана, јесте главна препрека на њиховом путу ка власти у Цркви. Зато се њихова тактика огледа у томе да маргинализују православни конзерватизам и да би ''прикачили'' томе маргиналитету умерено конзервативну већину у цркви. То се постиже путем вештачког ''придавања значаја'' неким, несумњиво маргиналним темама, информационим ресурсима, друштвено-религиозним организацијама, персоналијама итд. Наводимо 2 карактеристична примера.

А)  Журнал ''Дух Хришћанина''. Тај журнал уређује  de facto нека Галина Симонова. Баш она, при наличју другог ''главног уредника'' решава у новинама сва финансијска питања и питања изласка новина. Ко је та Галина Симонова? Показало се да је то жена познатог адвоката Алексеја Симонова, председника ''Фонда заштите јавности''. Последњи се по својој идеологији јавља војујућим правозаштитне либералне организације која егзистира искључиво уз финансијску помоћ својих истомишљеника са запада. Значи, извор финансирања крајње ''фундаменталистичког'' православног журнала је потпуно јасан и уопште се не скрива. Питате се, ако се жена толико отргла контроли, па не жели да дели убеђења свога мужа, зашто онда западне НВО додељују новац? Мислим да је потпуно очевидан циљ овог пројекта а то је дискредитација конзервативног, традиционалистичког приступа православној Цркви. Неки су ваћ покушали да ''сврстају'' под делатност те газете и друге православне информативне ресурсе, добијајући њихово осуђивање од виших црквених чинова. И тако, најекстремнија и фундалистичка, околоцрквена новина у РПЦ сад је већ осуђена од светог синода, финансира се од либералне невладине организације директно повезане са ''правозаштитним'' круговима ас запада.

Б)  ''Пензенски  седеоци''. Пензенски квази православни  секташи, решили су  да се спасавају  од антихриста, заривши се под земљу  – то је један од омиљених сижеа  либералних средстава јавног информисања које уз помоћ тог сижеа демонстрирају дремљиво ''дивљаштво'' православних фундаменталиста. Међутим, по изјави архиепископа Пензенског  и Кузњецког Филарета, потпуно је могуће да је ситуација са тзв. затвореницима у Пензенској области могла бити ''испланирана акција''. Како саопштава Интер Факс (11.04.2009 г.10.00) одговарајући на питање ко је могао испланирати такву акцију, владика Филарет је претпоставио да би то могла бити нека инострана организација. Јер они сада имају вид друштвених организација, некомерцијалних организација, филантропских друштава, они могу руководити тим...'', -изјавио је архиепископ. По мишљењу владике Филарета који је добро проучио ситуацију на лицу места, сам руководилац секте Кузњецов, психички неспособан, није ни могао написати књигу која би покренула секташе на извршење акције. Архиепископ је у праву када истиче ''да је реч о подривању религиозног православног живота изнутра''. (што се са 100% тачношћу поклапа и са нашим, потпуно независним закључцима). На фону тих изјава Пензенског архијереја није неважно да ''како је саопштио агенцији извор из правобранилачких структура, сада се проверавају информације о томе да је пре одласка групе затвореника у пештеру  на рачун рођаке Петра Кузнецова, која живи у Бековском рејону  тобоже уплаћено неколико десетина хиљада долара из једне стране државе''. (Што отприлике одговара обимним трошковима, неопходним за опрему ''пештере''  за мање или више дуже живљење у њој неколико десетина људи). По мишљењу тог истог извора ''истинци руководиоци и спонзори(!) пензенских затвореника могу се налазити изван Русије''. На наш поглед је доста очигледно да је пензенска епопеја планирана и финансирана изван црквеним снагама, више него далеким од потпуно маргиналног погледа на свет самих секташа.

Међутим, акција секташа је већ изазвала доста  симптоматичну реакцију реда либералних квазицрквених делатника са омрзнутом  репутацијом. Тако је по изјави ''мисионара  целе Русије'' Андреја Курајева, који поглед на свет ''пензенских седелаца'' не карактерише као секташко него као карактеристично за широке слојеве саме Цркве. А пошто се формира дати поглед на свет, у основи под утицајем дејствујућих свештеника, онда добијамо закључак оца ђакона да: ''треба преустројити обуку у семинаријама''. (Јасно је на коју страну). Мислим да је потпуно очевидно да ће таква ''перестројка'' како је замишљају црквени либерали, означити прави рат који уопште неће ићи против маргиналаца (то је само предлог) већ са остатцима традиционалног православног црквеног поимања.

Сва горе назначена активност, како ''искрених'' либерала тако и директних провокатора, по замисли истинских руководилаца пројекта, који, као што је познато  пребивају ван граница драге  нам отаџбине, је у ствари само припрема благопријатног терена за ''пресађивање'' у Русију, па тако и под црквени плашт, рушилачких неохаризматичних квазирелигиозних практичара са њиховим специфичним техникама хипнозе, зомбирања, НРЛ (неуро лингвистичког програмирања) и других ''истурених'' и ''савремених'' начина контролисања сазнања. (Што, као што је то добро познато свим урачунљивим људима, једноставно нема ништа заједничког са било каквим хришћанством). Дати процес се спроводи убацивањем гигантских новчаних средстава, пред којима, нажалост, не могу да одоле ни нека одговорна овлашћена лица. Нај очитији пример те врсте је одвратна делатност не баш непознатог игумана Евменија који под плаштом ''мисионарског рада'' у оквирима тзв. ''Алфа курсева'', програма ''Пут'', и њихових свакојаких модификација, изнедрава у РПЦ горе наведене технологије са уистину нео становиштима и просто лудачким активностима. У ''службеном списку''  игумана Евменија није само уњедрена духовна пракса и психолошки ''тренинзи'' апсолутно страни православној традицији, него је то и директно кривично дело. У крајњој линији, тако сматрају сведоци, особито мајка самоубице семинаристе Сергеја Зуева, која директно приписује сакупљачу обрта ''мисионару'' довођење до самоубиства! (више о томе у публикацији на сајту ''Руске линије'' :http://old.rusk.ru/st.php?idar=105271 )

Мислим да сви ти узнемиравајући процеси  не смеју остати без  дужне  пажње  како архијерејског сабора тако и  компетентних државних органа''.

Владимир  Семенко, главни уредник  журнала ''Проблеми развоја'' и. о. научног секретара Научног савета за религиозно-социјална истраживања.

(Са интернет  презентације ''Руске линије'' (www.rusk.ru) превео: Ранко Гојковић) 

Последњи пут ажурирано ( среда, 13 јануар 2010 )
 
< Претходно
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 16 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.