Свети Григорије Двојеслов износи особити пример дејства молитве и жртво-приношења за умрле, који се десио у његовом манастиру. Свети Григорије, епископ римски, назван је Двојеслов ради својих беседа које је написао у облику дијалога.
Један монах због нарушења завета сиромаштва, да би се други научили, био је лишен после смрти погреба црквеног и молитава тридесет дана. Но кад се навршило тридесет дана од смрти, из саосећања према његовој души била је принета бескрвна жртва (Света тајна евхаристије) с молитвом за њега. Сутрадан умрли се јавио свом рођеном брату у сну и рекао: „До сад ми је било рђаво, а сад сам већ сретан, јер сам данас обогаћен молитвама вашим и повраћен у вашу заједницу“. Исти свети, отац Григорије у разговору са ђаконом Петром сведочи о јављању умрлога, који је молио презвитера да се моли Богу за њега. Он закључује: „Из овога се јасно види колико су корисне душама свештене жртве, када и саме душе моле за то живе, и указују на путеве кроз које се оне очишћавају од греха“. Свети Јован Милостиви, патријарх Александријски, често је свршавао божанствену литургију за умрле и, молитвом силан, био убеђен да она много помаже њиховим душама. За потврду овога он наводи следеће. Једном заточенику, за кога су родитељи мислили да је умро, одредили су да му за душу одрже трипут годишње литургију: на Богојављење, Пасху (Васкрс) и Педесетницу (Духове). Но после ослобођења из тамнице, он се неочекивано јавио својим родитељима и с духовном радошћу испричао чудесан догађај: „У те дане када сте за мене држали заупокојене литургије, долазио ми је неки славан муж у тамницу са неком буктињом. Окови су ми падали с ногу и тада сам био слободан. У остале дане поново сам био у оковима као заточеник“. Свети Григорије Двојеслов прича: „За време светога Венедикта живеле су две девојке које су имале несретну навику, да осуђују своје ближње, злостављају и оговарају друге. Дознавши ово, преподобни Венедикт морао је да им каже: ‘Укротите језик ваш, поправите се, јер ћу вас иначе лишити Светог Причешћа’. Очински савет преподобнога нису послушале него су и даље наставиле свој рђав посао. После неколико дана, обе ове девојке упокоје се у чистоти девојаштва свога и заједно буду погребене у Цркви. Када се свршавала Божанствена литургија и кад је ђакон јављао: Оглашени, изидите, – тада су многи хришћани видели, како обе ове девојке излазе из својих гробова и из Цркве, јер нису могле остати овде за време Свете литургије. Ово се догађало увек кад-год се је служила Света литургија. Када је ово сазнао свети Венедикт, сажали се, узме просфору и однесе у Цркву. За њихове душе, по заповести оца Венедикта, вађене су честице и спомињане су за време свршавања тајне Христове. После овога нико од хришћана није видео да ове упокојене девојке излазе из цркве. Из овога су сви видели, колико много помажу молитве свете Цркве и жртво-приношења, јер су упокојене тек преко њих примиле опроштај од Бога”. Грчки цар Теофил живео је безбрижно не старајући се за спасење своје душе. Тако га је смрт затекла у трчању за земаљским уживањима усред греховног живота. Супруга Теофилова ужаснула се ради овога, бојала се због тешкоћа које ће постићи његову душу у вечности. Царица је журила са молитвама у Цркви за његову душу, делила је много убогима и чинила разна добра. Шта се десило? Молитве Цркве услишио је Бог. Теофилу је било опроштено на велику радост ојађене супруге и за утеху Цркве, која има тако милосрдног и свемогућег Господа, који и мртвима, не само тело, него и душу оживљава и избавља и изводи из недогледне дубине ада. Велика је радост Цркве кад се деца Њезина поправљају, облаче у новога човека, скидају са себе све старо. Тако се и мајка радује доброј деци својој и окупља их у окриље своје. Но ко може избројати – с радошћу кличе свети Јован Дамаскин, – сва сведочанства која се налазе у житијама светих мужева, у животописима светих мученика и божанском откривењу, која јасно показују како после смрти људи, молитве, св. литургије и милостиња много помажу њиховим душама? Јер ништа што се да у зајам Богу не пропада, но враћа се стоструко. Сарајево, с руског превео Л. Бабић, богослов „Мисионар“, 4. април 1938. |