header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Милорад Павић: Излазак из лавиринта Штампај Е-пошта
петак, 18 децембар 2009

Владимир Димитријевић

МИЛОРАД ПАВИЋ: ИЗЛАЗАК ИЗ ЛАВИРИНТА

          Чињеница је да је Милорад Павић извесно време био најугледнији србски писац на свету. Преводили су га и читали свуда, управо зато што је успео да осети нерв тзв. „посмодерне“. Његова књижевна биографија се оштро може поделити на две фазе.

          У првој, он је био скрупулозан књижевни историчар и преводилац, који је писао поезију и прозу за своју душу, и није био много читан; у другој, везаној за „Хазарски речник“, слава пишчева постаје глобална. Милорад Павић из прве фазе је аутор незаобилазних монографија о Гаврилу Стефановићу Венцловићу, Војиславу Илићу и европској књижевности, нашој барокној литератури. Тада су настали његови изврсни препеви Пушкина („Евгеније Оњегин“ остаће, уверен сам, непревазиђен). Тај Павић је заузео трајно место у нашој култури.

Павић из друге фазе је, међутим, више „трик писац“ (Борхес), човек који је нашао тему и начин њеног излагања подобан укусу „интервентних бригада“ критичара – постмодерниста (Јасмина Ахметагић је о томе писала у „Унутрашњој страни постмодернизма“) и кога су критичари лансирали у космос бестселера као „првог књижевника 21. века“ (ма шта то значио у самој ствари.) Његове мистификације почињу од „Хазарског речника“. Прича о Хазарима је прави пример мистификације. Јер, Хазари, татаро-монголско племе које и данас живи у Авганистану, уопште нису нестали (како је Павић писао). Они Хазари који су живели у области Кавказа и Крима примали су, у складу с вољом својих кагана,  час ислам, а час јудаизам (за време кагана Обадије, крајем 8. и почетком 9. века, примили су јудаизам), док њихову државу у 10. веку није разорио руски кнез Свјатослав (паганин, отац Св. кнеза Владимира). Према подацима Артура Кестлера, јеврејског писца, објављеним у књизи „Тринаесто племе“, источноевропски Јевреји (Ашкенази) су чисто хазарског порекла.

Међутим, „Хазарски речник“ Павићев не занима нас као литерарно прекрајање историје, него, пре свега, као превредновање вредности српске културе. Први који је то уочио био је др Жарко Видовић, наш угледни хришћански историософ. У тексту „Хазарски речник и Луча Микрокозма“; објављеном под другим насловом, у листу „Православље“ (15. март 1985.), он о „Хазарском речнику“ каже следеће:

„Тек кад сам читању Хазарског речника приступио други пут, синуло ми је: па ту је реч о Сатани! (Павић каже: „Сотона"!)

Почните то да читате како Вам и сам Павић каже: као речник! Почните од Севаста Никона, где се о њему (на стр. 57) говори у Црвеној књизи, тзв. „хришћанској варијанти" приче о Хазарима и, вероватно, о њиховом уништењу од тренутка кад су напустили паганство. Књига се и завршава идентификацијом Никона са Сатаном (у Апендиксу I стр. 227).

Тај Севаст Никон кад седне, ту оставља „отисак два лица, а место репа нос"! Дакле, „дупе-глава", како се то у нас говори „шатровачки" (кад смо већ заборавили могуће порекло таквих речи!). Да ли је могуће јаче изразити презир према боголикости човека?

Човек је лицем Икона, а том Иконом Сатана покрива измет! Иво Андрић каже „лица људска, не могу да их се нагледам!" А Севаст Никон овако! Тај Сатана је бесмртан, само што се сели из века, у век, из једног тела у друго, из једног народа у други и тако где бисмо очекивали да се у историји јави Бог (па неки кажу „Бог и...“ та и та нација), јавља се Сатана и било који други народ сличан Хазарима, паганима (силом покрштеним или преведеним из паганства у монотеизам).

Али тај исти Севаст Никон се не би нас тицао да није - управо он, Сатана! - живописао српски манастир и сликао иконе и иконостасе. Не мисли ту аутор (Павић) на оне барокне слике које су по српским црквама и манастирима угарске (почев од Сент-Андреје) сликане наместо икона, иконостаса и „фресака" (живописа), јер кад би мислио на њих, још бисмо и разумели страх (или баш жељу?) да у њима види руку Сатане. Не, Павић мисли управо на манастире јужно од Саве: „на Морави, у Овчарској клисури, на Балкану" (ваљда у Овчарско-Кабларској клисури?!), у манастиру Никољу (стр. 57). Дакле, није српска култура „подлегла Сатани“ кад је подлегла бароку (мада су Срби нестали и истопили се управо у центру српског барока, у Сент – Андреји, нестали као Хазари!). Не, него је „подлегла Сатани“ кад се одлучила за православље. Барокни писац (а традиција Павићеве литерарне струје је таква) не зна шта ће са Хиландаром, као, уосталом, ни Доситеј, па опасност не види у бароку, него у хиландарској традицији.

Ако је архангел Михаило или Гаврило и сарађивао са српским живописцима и иконописцима, онда - насупрот свему ономе што о архангелима и човеку пева Његош у Лучи Микрокозма - Павић показује да су архангели срађивали и сарађују са Сатаном!

Ко је тако мислио о иконама? - Најпре ислам и Арапи, па под њиховим утицајем византијски и латински иконоборци, па онда крсташи, па протестантски бојовници гневни на сваку наивност, па Турци (најмање агресивни од свих) па онда барок и просветитељство... сви са једним циљем: да би православни са страхом избегавали своје манастире и цркве! да се не би „клањали Сатани"! И још даље: да се рат против православних „легализује" (то јест, обоготвори, посвети) као рат Божије војске против војске самог Сатане! Тако је било и током овог рата – у западним крајевима, где су прекрштавања вршена да би народ Срба био „истргнут из наручја Сотона“). Глинска црква је после оне страхоте била (од стране починитеља!) названа: „гнездо и храм Сотоне... удри Сотону!" Дакле, требало је тако. И зато нема кајања! Како да се каје ако има осећање да треби војску Сатане и ако га у то уверавају чак и српски (универзитетски и академијски) пагани?! „Све им је сатанско... сами тако говоре!“, то јест сама српска литература тако данас говори! И жири НИН-а тако каже!

Није то нешто ново у српској литератури. Црњански пише „да нас је Његош први извео пред Бога" да нас прикаже као војску „окрвављених руку", дакле као војску Сатане. Чајкановић је у Сатани (без обзира како га називао) тражио „врховно српско божанство". Паганство - које у својој суштини није ни монотеизам, ни политеизам него дуалистичко обожавање световности пада човека! - истиче се као највиша вредност српског фолклора. Да ли се онда са Србима збива нешто као са Хазарима? Да ли је Хазарски речник још један (после Чајкановића, Војислава Ћурића, Миодрага Поповића оног Ненадићевог „Доротеја", итд. итд.) прилог обнови нашег интелектуалистичког, универзитетског паганства?

Да ли је то нов прилог испитивању вере „Владаоца овог света", „Мрачног владаоца" (како га назива Његош, у Луча М. I, 51-62)?

Немци имају легенду о Фаусту: да човека ништа не може усрећити док не склопи савез са Сатаном, док се не заветује сатани, док не настане ера Сатаниног завета. Са Мефистом. Тако је и уметност могућа само као „ђаволска ствар" (па је зач то Лутер и осуђивао иконе, сматрајући, јадан, да су оне само уметност!)

Али савез или сарадња са Сатаном је - лудило! Унутрашњи „приватни" човеков пакао. Чак и у уметности. То бива јасно Томасу Ману, па се Доктор Фауст завршава - не тиме што би ђаволи однели Фаустову душу после смрти у пакао, него - тиме што човек полуди, доспева још за живота у свој сопствени пакао. Јер лудило је - пакао! Сатана је једини лик који бисмо били у стању да схватимо и прихватимо кад бисмо се одрекли слободе и свести о слободи. Тако каже и Достојевски у Великом Инквизитору. Не можемо свући Небо на земљу, али можемо од земље учинити пакао! И тада пакао - „то смо ми сви"!

Посматрајмо Хазарски речник са становишта Луче Микрокозма! (То би становиште, чак и кад би га мноштво нас усвојило, остало „скривена осматрачница".)

Хазарски речник је наша варијанта фаустовског силажења из вере у празноверје и у Ад. Луча Микрокозма је успон, узлажење, из празноверја у веру.

Хазарски речник сведочи да више нисмо у вери, али да јесмо у власти празноверја, то јест, „предани Сатани". Но, зашто да говоримо језиком средњевековних легенди, кад су барок, па романтизам и надреализам (и експресионизам итд) показали да се о Сатани и паклу може говорити језиком реализма, јер они (пакао историје и Сатана приватне личности) представљају унутрашњу реалност човека који не жели да буде Луча ни да историју посматра са скривеног становишта Луче. Историја и „прогрес" чине сатану прихвативим, а онда му и литература даје вредност литерарног лика (као Мефиста) са којим смо се сродили као нечим „присно нашим". Већ давно се наш свет привикао на Зло и на то да са њим „тикве сади"! То већ спада у наш балкански менталитет.

Наравно, Павић се није зауставио само на „речнику“. Он је наставио да тоне у окултизам. О томе сам својевремено писао у књизи „Царство празнине“ (Светигора, 1998.), под називом „Књижевно дело или позив на гатање“:

Још од романтизма у европској књижевности се претендује на апсолутну слободу стваралаштва; са Бодлером та слобода улази у област сатанске самовоље; авангардни правци више не стварају, него ПРОГЛАШАВАЈУ своје производе УМЕТНИЧКИМ ДЕЛИМА (тако је Марсел Дишан, знаменити дадаиста, за "уметничко дело" прогласио један - писоар!). Уметност је прешла "са оне стране добра и зла" и ушла у предео у коме се, како рече Момчило Настасијевић, "целина симулира вештином". У таквој, "пост-модерној" атмосфери је светлост дана угледала и књига историчара књижевности и писца Милорада Павића "Последња љубав у Цариграду". Ово дело је, након његових "романа-речника", "романа-укрштенице", и сличних литерарних акробација које су нашем писцу донеле углед и славу светских размера, ПРОГЛАШЕНО РОМАНОМ који треба да буде ишчитан уз употребу магијских тарот-карата за гатање. Уз сваку књигу иде по комплет тарот-карата и даје се упутство за њихову употребу.

Не улазећи у књижевно-уметничку анализу дела човека кога неки називају "последњим изданком светогорске књижевне школе" (тиме се хоће, барем у србском контексту, рећи да је он, наводно, наследник Доментијана, Теодосија, инока Исаије, итд.), дужни смо да православном читаоцу дамо једно обавештење. Као и "Ји Ђинг", далекоисточна гатарска књига, тарот припада свету магије и окултизма. То су гатарске карте чије порекло није сасвим јасно (неки сматрају да су индијског, неки да су египатског, други веле да су јеврејског, па чак и "византијског" порекла). Обилато су, кроз векове, коришћене у разним видовима магијских операција, а на Западу их је нарочито популаризовао сатаниста Алистер Кроули. Павићево занимање за тарот, према Гордани Брајовић, није усамљено у свету: у САД, каже она, "јунаци са тарот карата ходају бродвејском сценом...

Тарот новеле продају се на улицама, тарот-дизајн користе текстилне фабрике. Тарот постери, сувенири с тарот картама, честитке за породична и љубавна честитања, накит, орнаменти, привесци" ("Вечерње новости", 17. октобар 1994.). За Америку то није чудно, кад се зна колико је тамо окултизам присутан у свим његовим формама.

То што, можда, није чудно за Америку чудно је, међутим, за Србију, земљу којом је ходао Свети Сава, где се, ето, сад под видом књижевности нуди масовна иницијација у магијско-гатарску вештину гледања у тарот-карте. Православна Црква, држећи се става изреченог њеним Спаситељем: "Ко хоће да иде за Мном, нека се одрекне себе, узме крст свој и иде за Мном", ником не жели да намеће своје становиште, али је своје вернике дужна да упозори да се ни у ком случају не упуштају у употребу тарот-карата, под било каквим изговором (па чак и "књижевним"). Ниједан вид гатања није од Бога - сваки је од демона; гатањем човек ступа у додир са демонским светом и, ако се не покаје и исповеди, ризикује да изгуби вечно спасење (о забрани овога види старозаветну Књигу Закона поновљених, 18,10-12). По светоотачким и светосаборским канонима они који су се гатањем бавили одлучивани су од Светог Причешћа ШЕСТ ГОДИНА.

Литерарне акробације ("постмодерне", како се сад то "стручно" каже) које воде у окултизам никако не могу да имају везу са светим Србима - подвижницима и слугама Речи Божје, са Доментијаном и Теодосијем, а понајмање са свештеним царством Ромеја, Византијом, која је Словене крстила и причестила Христом.“

То што Павић у „књижевној“ употреби тарота није био нимало оригиналан (претходио му је италијан Итало Калвино, у свом „Замку укрштених судбина“) не мења ништа у чињеници да је та књига служила популаризацији окултизма у Срба.

***

Још један Србин интелектуалац отишао је Богу на истину. А србски интелектуалци одавно мало маре за Бога и истину. Милорад Павић, вишеструки обдареник, чије место у историји наше књижевности не може да се превиди, изашао је из лавиринта игре речима на светлост вечности, тамо где ћемо се сви наћи. Нека се и њему и нама Бог смилује у Дан Свог Другог доласка!

Последњи пут ажурирано ( петак, 18 децембар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 40 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА


 
МОЛИМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.