header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Уредништво: Да разјаснимо шта се збива у Аустрији Штампај Е-пошта
среда, 11 октобар 2023

 Последњих дана нам се јавило више наших цењених читалаца са молбом, да разјаснимо шта се дешава у епархији аустријско-швајцарској, конкретно у Аустрији.

Ништа битно, браћо и сестре. Петорица свештеника су отишла од екуменисте и новотарца Андреја Ћилерџића код екуменисте, новотарца и расколника Арсенија Кармадакиса, митрополита бечког јеретичко-расколничке Константинопољске патријаршије.

„Борба за веру“ дуго памти, па тако, на пример, памтимо да је на свом устоличењу у Бечу 2011. године, дотични Кармадакис изјавио, да намерава да у овој земљи настави „добрим екуменистичким путем“, што и чини. Он је такође похвалио „вредан“ рад екуменистичке фондације "Pro Oriente". Магистрирао је католичку теологију на  Универзитету Марк Блох у Страсбуру, на коме је и докторирао 2011. године. На интронизацији му је, иначе, био и тадашњи администратор епархије аустријско – швајцарске Иринеј Буловић (овде:).

Оно што је у целој причи смешно, то смо видели на једном видео – запису који нам је достављен, на коме се ови пребегли свештеници приказују као тобожњи борци за веру. А под омофором фанарског папе - јеретика Вартоломеја, идејног творца и протагонисте највећег раскола у Православљу од отпадања Рима 1054. године, могу бити само то што је и он сам.

Српски екуменисти су, претежно, фанариоти, мада, они често у јавности глуме противнике Фанара.

Да су послушници Фанара, видело се и прошле године приликом преласка свештеника Слађана Васића из Константинопољске патријаршије у Руску Заграничну Цркву. Том приликом је Синод Београдске патријаршије Актом бр.1277 од 18. новембра 2022. године, признао одлуку Фанара о рашчињењу свештеника Слађана Васића, претходно клирика митрополије аустријске Константинопољске патријаршије, упркос чињеници да је поменути свештеник (18.августа 2022) прешао у Руску Православну Заграничну Цркву по благослову митрополита ове Цркве Марка берлинског.

Преласци српских клирика у јурисдикцију јеретичко-расколничке Константинопољске патријаршије, не представљају, иначе, никакав проблем за Београдску патријаршију (што се види и из чињенице, да се ови преласци обављају без претходног канонског оптуста, на шта Синод из Београда не реагује. Зашто?

Ево зашто.

На дневном реду конференције Мећуправославне комисије за припрему Васељенског сабора у Православном центру Цариградске патријаршије у Шамбезију (Швајцарска), од 7. до 13. новембра 1993. године, нашла су се три крупна црквеноправна питања: православна дијаспора, аутокефалија и начин њеног проглашења и црквена аутономија и начин њеног стицања. Конференција је расправљала само о прва два питања са циљем да о њима „до краја разради јединствен став Помесних Православних Цркава". Под председништвом митрополита ефеског Хризостома и секретара, митрополита женевског Дамаскина (иначе представника Цариградске цркве), Међуправославна комисија је, према званичном саопштењу, успешно обавила посао. Усвојени су текстови „Православна дијаспора" и „Аутокефалија и начин њеног проглашења" . Оба документа су потписали и чланови делегације Српске Цркве, епископ бачки Иринеј Буловић, као вођа делегације, и професор Богословског факултета у Београду, тада јеромонах Игњатије Мидић, данас епископ браничевски, као стручни саветник. Документи су врло брзо објављени у листу „Епискепсис" (бр. 498, од 30. новембра 1993.), који издаје Православни центар Цариградске патријаршије у Шамбезију.

Дакле, Буловић и Мидић су 1993. године српску дијаспору предали у наручје Фанара.

Додуше, Синод СПЦ је годину дана касније одбацио њихове потписе. Али, зар има иког у СПЦ који не зна ко је деценијама изнад Синода и Сабора и ко у СПЦ „ведри и облачи“?!

Са канонског становишта текст из Шамбезија о православној дијаспори врви од новотарија. Према овом пројекту целокупна дијаспора се дели на осам административних области: Северна и Централна Америка, Јужна Америка, Аустралија, Велика Британија, Француска, Белгија и Холандија, Аустрија и Италија, Немачка (изузета је Швајцарска), у којима би се као посебан управни орган образовали епископски сабори. Сабори би имали посебан „устав" или правилник, с чијом применом би требало почети пре сазива Великог сабора. Пожељно је да предлози на саборима изражавају „једногласје чланова" како се не би прибегавало већинском принципу у одлучивању. Председници епископских сабора би о свим питањима која „захтевају свеправославно суочавање" реферисали искључиво „васељенском патријарху". Тачка 5. обавезује све Помесне Цркве да „не предузимају поступке" који би могли да штете „описаном ходу" успостављања „нормалног поретка" у дијаспори.

Фанар остаје доследан израженим „папистичким" тежњама у документу за који је обезбедио консензус потписа у Шамбезију. Он, пре свега, ситуацију у дијаспори оцењује као „изузетну, ненормалношћу своје природе", не упуштајући се да каже у чему је то ненормално стање, и полаже право на „универзалну јурисдикцију" над православнима широм света. Другим речима, настоји проширити своју власт на „плодове мисије других Цркава", иако 2. правило Другог васељенског сабора то изричито забрањује.

Има ли нешто да овде није јасно?

Да закључимо.

1. Прелазак петорице свештеника из Београдске у Константинопољску патријаршију, нема никакве везе са екуменизмом, новотаријама и љубљењем папи руке такозваног епископа Андреја Ћилерџића. Њихов спор је око „трица и кучина“;

2. Следствено, ти свештеници нису никакви „борци за веру“, већ борци за своје интересе, који су од јеретика Ћилерџића, побегли код јеретика Кармадакиса, који је, притом, и расколник;

3. За Београдску патријаршију њихов прелазак под омофор расколничког Фанара, није никакав проблем, пошто је српска дијаспора већ предата Фанару 1993. године споразумом из Шамбезија, због чега на све  ово и ћуте.

А наше вернике у Аустрији позивамо да не дозволе да их екуменисти и новотарци заводе својим међусобним препуцавањима, већ да се боре да имају храмове у којима се Света Литургија служи исправно – по вишевековном поретку наше Цркве, како би могли ходити путем који су нам до Царства Небеског пропутили наших Свети и честити преци.

А, колико чујемо, у Бечу, на пример, немају ни један такав храм.

Трагично!

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 13 октобар 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 76 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.