header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Прота М. Матејић: Сећање на проту Димитрија Најдановића Штампај Е-пошта
понедељак, 28 децембар 2009

Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

Сећање на  протојереја-ставрофора др Димитрија Најдановића

 Христос је рекао, а апостол Матеј записао да нема пророка без части осим на постојбини својој и у дому својему. (Св. Матеј 13:57)  Тако је у свим народима али, мислим, особито у српском народу. Код нас има доста Лилипутанаца који не подносе Гуливере. На то је указао и Радоје Домановић у својој сатири Мртво  море.

Имао сам срећу да упознам једног од наших савремених великана протојереја-ставрофора др  Димитрија Најдановића.

Први сусрет са њим је био у Четвртој мушкој гимназији у Гарашаниновој улици, где је он био професор веронауке од 1930 до 1934, а ја ученик те гимназије од 1934 до 1938.  У тој гимназији су предавали и вредни помена професор математике Карапанџић, мање  познати песник  Синиша Кордић,  добро познати црквени историчар Ђока Слијепчевић и велики и познати песник Момчило Настасијевић.

Уверио сам се да латинска пословица mens sana in corpore sano није увек тачна. Од свих наставника у гимназији телесно најслабији, или како би мој кум Жика Скобаљац рекао најжгољавији су били Момчило Настасијевић и Димитрије Најдановић, али свакако најумнији. За време одмора између часова и они су долазили у школско двориште и шетали. Настасијевић је увек био огрнут зимским капутом без обзира да ли је напољу било хладно или топло.

Тај први сусрет са Димитријем Најдановићем је био само сусрет али не и познанство. Он је био професор, а ја један од ученика. Ја не само да нисам знао, него нисам ни слутио да су он и Момчило Настасијевић великани.

Не знам да ли је као уредник Наше борбе запазио моје песме које су у том листу објављиване, али не верујем да је знао да је аутор један од гимназијалаца Четврте мушке гимназије.

Први сусрет који је био и познанство је био у логору у Еболију, Италија. У логору су били припадници Динарске и Дринске четничке групе, а  било  је и нас нас  неколико стотина преживелих припадника Српског добровољачког корпуса, тада преименованог у Шумадијска дивизија.

У логору смо истински гладовали, али нам културни и духовни живот није никада био тако пун. Имали смо капелу у којој су се редовно служила сва прописана богослужења. Имали смо позориште, фолклорну групу, разне курсеве за  разне професије, течајеве за аналфабете, теолошку академију, богословију, гимназију, Хришћанску заједницу младих људи, и књижевни клуб Повлен. Димитрије Најдановић је био један од предавача у теолошкој академији. Осим тога, он је за нас  десетак његових поштовалаца држао предавања на приватним састанцима. Седео је на трави док нам је говорио, а ми смо у полулежећем ставу на земљи пажљиво слушали. Својим предавањима нас је одушевљавао и чинио да заборавимо на глад, на неизвесност да ли ће и нас предате и побити, на тугу за остављеном отаџбином.

Године 1947. указала се могућност да се известан број особа пошаље на школовање у Француску, Швајцарску и Енглеску. За Дорчестер, Енглеска су др Димитрије Најдановић и прота Радован Миљковић отишли као наставници а десетак особа, укључујући и две девојке су отишли да тамо студирају теологију. Какав је утисак др Најдановић оставио на наше студенте у Дорчестру, не знам. Ја нисам био међу њима.

Мој следећи сусрет са др Најдановићем је био 1954. у Дарбију, Енглеска. Он је у то време био парох српске православне парохије у том месту. Ја сам био свештеник у Немачкој.

Приликом овог сусрета ја сам се мало замерио др Најдановићу. Имао сам прилике да прочитам неколико бројева часописа Препород који је он издавао. У једном броју тог часописа прочитао сам његов чланак у коме је критички писао о патаријарху  Викентију. Рекао сам му да се не слажем са њим у ономе што је писао. Приметио сам да се наљутио. Растали смо се мало хладно, али касније смо и он и ја заборавили на тај случај и наш пријатељски однос није био покварен.

Сасвим кратак сусрет сам имао са др Најдановићем  у Монтреалу, Канада. Он је био парох цркве св. Тројице. Ја сам био парох  цркве св. Стеван Дечански и професор Државног  универзитета Охаја  у Колумбусу. У Монтреалу је држан научни скуп на коме сам и ја учествовао. Искористио сам прилику да одем до проте Најдановића. Сусрет је био кратак али срдачан.

Из Монтреала, Канада, прота Најдановић је почетком 1970-тих прешао у Америку и једно време био парох српске цркве у Њујорку, а затим у Финиксу, Аризона. Били смо просторно веома удаљени па се нисмо виђали, а нисмо се ни дописивали.

Не знам тачно које године је доспео у старачки дом у Глендори, Охајо. Први пут сам га посетио заједно са протом Слободаном Живадиновићем, парохом српске цркве у Кентону. Глендора је само око 30 миља далеко од Кентона. Касније сам га посећивао кадгод сам могао.  Колумбус, у коме сам живео и сада живим је око сто миља (око 160 км) удаљен од Глендоре.  Верујем да су га повремено, али чешће посећивали Бора Карапанџић, Стојан Вуксић и прота Ненад Ресановић, сви из Кливленда, који је само око 50 миља удаљен од Глендоре.

Прота Најдановић, заједно са супругом Лелом (Јеленом ) живео је у старачком дому у једној не тако великој соби. У соби су мали један кревет, ноћни сточић и ако се не варам две столице. Улевом зиду од улаза била је једна повећа ниша (удубљење у зиду). Њу је прота Најдановић користио  као неку врсту светог престола и  жртвеника. У њој су стајали крст, путир, дискос, звездица, копље и покровци.  Ту је прота Најдановић свакодневно богослужио. Не знам која је богослужења вршио. Претпостављам да је свакодневно служио молебне, каноне или акатисте, а верујем да је недељом и о већим разницима служио и литургију. Појац му је била протиница Лела, његов животни сапутник.

Прота и протиница се нису дружили са осталим становницима старачког дома. Сво време су проводили у својој соби. Нису ишли ни у трпезарију да обедују, већ им је храна доношена у собу.

Једне године када су академик Димитрије Богдановић и бугарски научник Стефан Кожухаров били стипендисти Архивског центра за проучавање словенског средњевековља чији сам директор био у то време, поменуо сам им да ћу те суботе ићи у Кентон да на великопосној вечерњи беседим. Обадвојица су ме замолили да и њих поведем. Додао сам да желим да кренем око подне да бих успут свратио у Глендору да видим проту Најдановића и његову супругу Лелу. На то је академик Богдановић рекао да веома жели да и лично упозна др Најдановића за кога је знао и веома га ценио. Када смо свратили у Глендору, др Богдановић је имао веома срдачан разговор са др Најдановићем. На путу од Глендоре до Кентона др Богдановић ми је говорио о величини др Најдановића.

Приликом мојих посета разговарали смо углавном прота Најдановић и ја, а протиница се није мешала у разговор. Др Најдановић се никада није жалио на своју ситуацију нити на икога од људи. Само једном приликом, сав узбуђен и очевидно потрешен жалио ми се на једног човека коме је дао  рукопис своје догматике. Овај је самовољно, без знања и одобрења проте Најдановића у текст унео поглавље о анђелима које је недостајало у тексту догматке. Тако дотеран рукопис је послао у Српску патријаршију да се штампа. Рецезенти су препознали убачени туђ текст и одбили штампање. Пошто им онај који им је послао рукопис догматике није казао да је он убацио туђ текст а не др Најдановић, испало је да је др Најдановић плагијатор. Ово га је страшно болело и мучило. Не помињем има тог пријатља  јер и он је сада покојник, а ја се држим оне De mortibus nihil nisi bene.

Када је објављена књига др Најдановића Блажени и блаженства написао сам 1965. приказ те књиге и објавио га у Американском Србобрану. Вероватно да се приказ допао проти Најдановићу, па када је објавио књигу Три српска великана лично ме је замолио да прикажем  ту његову књигу. Написао сам приказ и објавио га 1974. у Американском Србобрану. Тај исти приказ је објавио Глас канадских Срба 1975, а Стаза православља 1976. године.

Прота др Димитрије Најдановић се упокојио 24. марта 1986. године. Пре смрти ме је замолио да му када умре на сахрани  одржим некролог. Опело над њим је извршено на дан 25. марта у цркви св. Георгја у Кентону. Извршавајући дато му обећање да ћу на опелу изговорити некролог, то сам и учинио. Текст некролога нисам ни објавио нити га сачувао. Знам  да нисам држао говор већ рекао оно што сам у том моменту осећао. Нисам успео да се уздржим а да не кажем да су многи српски архијереји који су долазили у посету Америци стизали до Кентона где су их прота Слободан и протиница Ана срдачно дочекивали и богато гостили, али нису стигли до Глендоре где је у старачком дому проводио своје последње дане др Димитрије Најдановић, протојереј-ставрофор. Сумњам да је прота Слободан пропуштао да им помене да је недалеко од Кентона Глендора где су др Најдановић и његова супруга Лела  самовали. Не знам да ли нису знали КО је др Димитрије Најдановић или нису марили..

Када је Жељко Јелић објавио књигу др Најдановића, Философија историје  И.Х.Фихтеа и други списи (Београд, 2003) написао сам приказ те књиге у чланку Један културни подвиг  и објавио га  у Искри у Бирмингаму, Енглеска.  Објављивање те књиге је заиста био подвиг који је допринео да је свећу која је за многе била  под судом ставио на свијетњак, те свијетли свима који су у кући. (парафраза  из Св. Матеј 5:15). Није лоше што је та свијећа, др Димитрије Најдановић, засветлео јер живимо у доба густе таме.

Колумбус, Охајо                                             

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 28 децембар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 79 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Вјечнаја памјат!

После дуге и тешке болести упокојила се игуманија Манастира Сретење у Овчарско-кабларској клисури, дивна мати Аквилина. Мати Аквилина је једна од оних Божијих душа која је својом љубављу према Господу многе привлачила Христу. Бог коме је од младости служила нека упокоји мати Аквилину у Царству Своме и дарује јој вечан и блажен спомен. Амин.

+ + +

Ванредно и хитно! -

Одговор светосавског верног народа на фарисејско-језуитско саопштење Синода

Детаљније...

+ + +

ДОНАЦИЈЕ ЗА САЈТ:

(ОБЈАШЊЕЊЕ )

+ + +

ПРАВОСЛАВНИ, НЕ БОЈТЕ СЕ КОРОНА ВИРУСА!

(Интервју са правоверним српских духовником, оцем Симеоном Рукумијским)

 

+ + +

"О ИЗОПАЧЕНИЦИМА" ОЛГЕ ЧЕТВЕРИКОВЕ - ПОРУЏБИНЕ


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.