header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Честертон - енглески заточник преславног чуда Штампај Е-пошта
петак, 01 јануар 2010

Владимир Димитријевић

ГИЛБЕРТ К. ЧЕСТЕРТОН - ЕНГЛЕСКИ ЗАТОЧНИК ПРЕСЛАВНОГ ЧУДА

Упоран у правоверју, блистав у парадоксу

          Гилберт Кит Честертон родио се 1874. у Лондону, као син Едварда Честертона и његове супруге Мари Лујзе, која је била шкотско-француског порекла. Отац му је био агент осигуравајућег друштва, а мајка домаћица, скромна и честита жена која је својим животним ставом веома утицала на Гилберта. Дечак је био паметан, али прилично лењ. Кажу да му је учитељ, зато што све до осме године није успевао да научи да чита, рекао: "Кад бисмо отворили твоју главу, у њој не бисмо нашли мозак, него хрпу масти".

 Завршио је 1892. школу Светог Павла, а затим похађао Слајд школу уметности и студирао енглеску књижевност на Лондонском универзитету. Године 1893. упао је у духовну кризу, па је почео да се занима за спиритизам и окултизам, против којих ће се, касније, страствено борити. Осам година касније, о свом трошку објавиће збирку "Дивљи витез и друге песме". Те исте године ће се и оженити, супругом скромног мираза и велике духовитости, која се целог живота о њему старала као о малом детету. Био је забораван од најранијих дана, па је једном, не знајући зашто се обрео на месту на коме је, из поште жени послао телеграм: "Налазим се на пијаци Харбур. Где треба да будем?" Жена му је узвратила телеграмом: "Код куће", и он се вратио кући. Радослав Петровић, који је преводио Честертона на србски ("Човек који је био Четвртак" и избор из "Тајни оца Брауна") с тим у вези бележи: "Прича се да је његова жена, у жељи да му како-тако очува изглед уредног човека, креирала посебну врсту одеће по којој је био чувен: пелерину која се није морала закопчавати, шешир са меким ободом који се није морао четкати. Принуђен на неке компликованије послове као што је плаћање таксија, Честертон би проблем решио понудивши таксисти да се сам послужи из његових xепова. Своју неспособност да стигне на воз пред женом је правдао тврдњом да "не бих могао зарађивати наш свагдашњи хлеб ако бих морао проучавати редове вожње". Та му се литературе очигледно чинила компликованијом од Блејкове поезије или Summa Theologiae Томе Аквинског /…/"

Своју супругу и свој дом волео је искреном и нежном љубављу средњовековног витеза. Уопште, он је био философ породичног огњишта у најлепшем смислу те речи. Једном је, у емисији на ВВС-у рекао: "Ако не успемо да човека вратимо уживању у свакодневици, коју наши савременици зову досадним животом, цела наша цивилизација ће се срушити за мање од петнаест година". Присуствујући разарању породице које се спроводило на разне начине (између осталог, тзв. "еманципацијом жене"). Честертон је истицао: "Жени не бих дао више права, већ више привилегија". Управо зато што је жена стуб породице; ако се тај стуб сруши, руши се и друштво.

Честертон је био бранитељ обичних људи и њиховог начина живота, управо зато што је веровао да су обични људи вернији истини огњишта од бескореновића, космополитских интелектуалаца, са њиховим утопијским идејама које воде у Нигдину. У свом огледу "У одбрану петпарачке литературе", записао је: "Највећи део човечанства, са својом хрпом јефтиних књига и јефтиних речи, никад нису сумњали и никад неће сумњати да је храброст величанствена, верност племенита, да госте у невољи треба спасавати, и побеђеним непријатељима опраштати. Постоји велики број "култивисаних" особа који сумњају у ове истине свакодневице /…/".

Писао је и радио много: иза себе је оставио преко стотину књига. Редовно се оглашавао и у дневној штампи, и у часописима. Полемисао је са либералима, прогресивцима, револуционарима. Био је пријатељ Xорxа Бернарда Шоа, али је и са њим водио расправу – управо због Шоових левичарских ставова. Налазио се на челу друштвеног покрета који се звао дистрибуционизам. Циљ покрета је био одбрана приватне својине (против комунизма), али приватне својине која припада појединцу у његовој породици, а не рокфелерско-ротшилдовским чудовиштима, данас знанима ако "мултинационалне компаније". Због његових ставова, пуних истина обичног живота, волели су га и читаоци Американци. Он је симпатисао обичне Американце, али је био веома критичан према њиховој жељи да друге усрећује по свом моделу. Тако је 1931. у "Њујорк Тајмсу" записао: "Ништа није погрешно у вези с Американцима осим њиховог идеала. Реални Американац је са свим на месту; идеални Американац је – потпуно промашен".

   Волео је парадоксалистички метод излагања, и био мајстор за исти. "Парадокс је истина која дуби на глави да би привукла пажњу", говорио је. Многи су ценили његов књижевни стил, али нису подносили његов хришћански конзервативизам. Он сам је то уочио: "Критичари су били пуни комплимената за оно што су звали мојим сјајним парадоксима; све док нису открили да ја стварно мислим оно што кажем."

   Године 1922. Честертон је постао римокатолик управо тражећи Свето Предање које је ишчезло из англиканског протестантизма. Говорио је да је римокатолицизам једина вероисповест која се усудила да иде за њим у дубине његове душе. Након конверзије, написао је студије о Фрањи Асишком и Томи Аквинском, које је сматрао духовним витезовима Средњег века (а Средњи век је био управо његово доба, доба идеалне прошлости, о којој Берђајев пише у свом огледу "Однос Хришћана према техници": "Оне прошлости која се нама допада није било, прошлост је само саставни део наше садашњости. У самој прошлости била је друга садашњост, и у њој је било зла и ругобе. То значи да се може љубити само оно што је вечно. Зато нема повратка на прошлост и тај повратак не треба желети. Ми хоћемо повратак само на вечну прошлост и то вечно је издвојено нашим преображеним стваралачким актом и ослобођено је таме").

   Честертон је био непрестано благодаран Богу за "рођендански поклон рођења". У једној својој песми, он каже: "Дај ми мало времена,/ нећу моћи да га ценим ако га добијем превише,/ ако отвориш сва врата? и обдариш ме са тако много дарова, Господе Боже".

Умро је 1936. године.

Иза себе је, између осталог, оставио романе "Наполеон с Нотинг Хила", "Човек који је био Четвртак", "Кугла и крст"; збирке детективских прича о оцу Брауну"; биографије Фрање Асишког и Томе Аквинског, једну историју Енглеске; огледе о Шоу, Блејку, Дикенсу и другим писцима; апологетске есеје сабране у "Правоверје", "Вечног човека", итд. Написао је и аутобиографију. Волео је да се смеје и другима и себи, и био је лишен надмености својствене онима који верују да је свет почео од њих. И данас је читан и омиљен писац широм Запада.

 

Честертонови парадокси

Мислити парадоксалистички значи мислити живо и свеже; Честертон, сасвим у традицији средњовековног римокатолицизма, уопште није сумњао у Господњи дар разума. На приговоре да су "теорије небитне" а да су логика и философија невезане за живот, протестовао је оштро и одлучно: "Разум је од Бога, и уопште није свеједно да ли је разумно оно што се збива". За њега је философија била "мисао промишљена до краја"; иако није једноставно домислити је, нема друге: "У противном, биће примењиване непромишљене мисли".

   Зато је Честертон и ратовао са идеологијом прогреса, маскираном у философију. Пре свега, прогресисти су недоследни (осим у порицању улоге Бога у историји). Њихова недоследност је у томе што не желе да стварност мењају у складу са начелном визијом, него увек мењају визије. Друго (битијно гледано, то је на првом месту): прогресизам не жели да види палост људске природе: "Нигде нема предања о прогресу, али читаво човечанство верује у грехопад. Забавно је уочити да је код школованих људи раширеност таквих предања доказ против истих: они веле да, чим сва племена причају о предисторијској катастрофи, то значи да је није ни било. Не могу да појмим њихове парадоксе". Због тога су, по Частертону, реформатори често у праву кад говоре о ономе што је лоше, а ретко у праву кад говоре о ономе што је добро јер превиђају есхатолошко Добро човеково. Уосталом, рационализам, као идолатризација обезбоженог разума и основа прогесизма, уме да буде крајње тоталитаран. Људи који се увек позивају на разум, склони су насиљу; срце се може "дирнути", али главу Другог, ако нам се противи, можемо само да ударимо. У својој критици прогресиваца, Честертон није штедео ни конзервативце; док је првима "посао да праве грешке", други спречавају да се те грешке поправе. Пред крај живота, достижући мудрост, Честертон је забележио: "Мој однос према прогресу мењао се од непријатељства да досаде. Одавно сам престао да расправљам с људима који више цене петак од четвртка само зато што је реч о петку".

За Честертона, однос мушкарца и жене и брачни живот, били су стуб друштвеног заједништва. Од детињства, изграђујемо се у узајамном односу полова: "Прве две чињенице које здрав дечак и девојчица осећају кад је полност у питању јесу: то је нешто прелепо, и, у исти мах, нешто јако опасно". Љубав мора бити облагодаћена жртвеношћу брака, јер је, како каже Честертон, "сила супружничке љубави од Бога и зато је та љубав страшна ако се Богом раскине. Кад врт постане прашума, прелеп је; али кад вино из Кане прокисне, добија укус Голготе". Због тога љубав подразумева и борбу ("Брак је двобој на живот и смрт који ниједан частан човек несме да избегава") и састрадање, распињање за вољеног ("Љубав значи волети оно што се волети не да; ако то није, онда уопште није врлина".) У тој борби и подвигу је радост: "Сво задовољство брака је у томе што је исти непрестано у кризи". А породица омогућава човеку да у свет уђе кроз светлост детињства: "Кад улазимо у породицу, улазимо у свет непредсказив, у свет који има своје чудне законе, у свет који може без нас, у свет који нисмо ми начинили. Другим речима, ушав у породицу, ми улазимо у бајку".

Честертон није био партијаш, ни идеолог. "Прогресивно" и "конзервативно" за њега нису имали уобичајена, дневно-политичка значења. Као што је тврдио: старци никад нису у праву, а да млади греше око тока у чему старци нису у праву. О демократији и аристократији није мислио много боље: "Демократија значи власт необразованих; аристократија значи власт лоше образованих". Он је био за традицију (од trado-носим) као преношење Богом дарованих вредности са оца на сина; говорио је: "Традиција значи гласање за најскривенију од свих класа, за наше претке. То је демократија покојника. Традиција одбија да се поклони незналачкој олигархији којој се случајно десило да живи у овом тренутку."

Слобода човекова је кључ његове човечности: "Слободан човек има самог себе. Себе може разорити преједањем или препијањем; или срушити коцкањем. Ако то учини, он је несрећна будала и можда ће бити осуђена душа; али ако нема могућности за тако нешто, није слободан више од неког пса". Управо због тога аргументи о савршенству животиња нас се уопште не дотичу – ми смо или изнад или испод њих. По Честертону: "У области полности, животиња не зна ни за витештво, ни за просташтво. Такође, ниједна животиња не зна ни за шта тако ужасно као пијанство, нити за ишта тако добро као што је пијуцкање". Неслобода човекова плод је његове идолатризације дела сопствених руку: "Ниједна савремена машина и средство немају никакву моћ, осим  над људима који реше да их користе".

Једна од великих претњи човековој слободи може да буде држава: "Кад порекнеш Бога, држава постаје Бог". У времену у коме живимо, народима се не влада на основу права и правде, него помоћу манипулације; јер, како каже Честертон, "данас људима владају лажљивци који им дистрибуирају вести и будале које не умеју да управљају". Однос власти и медија једнозначно је одређен као ропство политичара новинарима: "Политичари оглупе од страха од новинских извештаја, тако, да, на крају, постану превише глупи чак и за новинске извештаје". Зато не треба веровати новинама: "Не гледајте лица по ревијалној штампи. Гледајте лица на улицама"; уосталом, вели енглески парадоксалиста, "новинарство се састоји од саопштавања да је "лорд Xејмс мртав људима који никад нису чули да је лорд Xејмс живео". Манипулише се масама и путем оглашавања тзв. експерата. (У једној ситуацији, на питање зар не верује њиховом експерту, отац Браун одговара онима који га питају: "Не, наравно, верујем да је он искусан, и верујем да је – ваш".) Експерти за сиромаштво нису социолози, него сиромаси.

Људи верују у низ митова који су им напоменути као "самосвојно мишљење", али их Честертон упозорава да "заблуде не престају да буду заблуде зато што постају модерне". Жена, која има физичку потребу за поретком и лепотом и органски мрзи ружноћу и неуредност, као што добар човек мрзи грех, а зао врлину, жена, чуварка огњишта и брачног склада, жена, којој не треба дати више права, него више привилегија, протерала је саму себе из дома и постала "ослобођена". На тај начин, она се нађе у апсурдној ситуацији, коју Честертон овако описује: "Ослобођена жена каже мушкарцима: "Не желим да ми се више диктира, а затим оде да се запосли као дактилографкиња". И тако се све сведе на баналну малограђанштину; револуција се претвара у просташтво. Како каже писац, "Човек који је био Четвртак": "Кад кршите велике законе, не стичете слободу; не добијате чак ни анархију. Добијате само мале законе".

Не верујући у политичаре (који су, у опозицији, стручњаци за средства помоћу којих се долази до циља, а на власти стручњаци за средства којима се спречава остварење циља), знајући да се сиромаси понекад жале што се њима лоше управља, док богатима смета што се њима управља уопште, видећи да је "модерни град ружан не зато што је град, него зато што није довољно град, већ xунгла, зато што је слуђујући и анархичан, загушен себичњачким и материјалистичким силама", Честертон се свесно определио да буде "старомодан". Говорио је: "Да, ја сам старомодан. Највећи део онога што сам волео уништено је или протерано" Старомодан је био у свом схватању живота: "Средиште свачијег постојања је сан. Смрт, болест, лудило само су материјалне незгоде, као зубобоља или уганут чланак. То што ове бруталне силе свагда опседају и често освајају тврђаву, не доказује да су оне сама та тврђава".

Он, који је тврдио да се може бранити само одбрамбени рат, и да се "прави војник не бори зато што мрзи оне испред себе, него зато што воли оне иза себе", и књижевност је схватао као средство борбе за пуноту и шароликост живота. Написати добар роман значи отворити читаоцу очи за другу обалу постојања (зато, по њему, добар роман говори о свом јунаку, а лош о свом аутору).

Религиозно мишљење је пуно парадокса. У хришћанској вери, Честертон је налазио не само утеху срцу, него и дубину ума. Пре свега, знао је да мит о "добром човеку" који има лажну догматику не може да издржи било какву проверу. Говорио је: "Може ли бити праведног живота ако је представа о животу лажна? Ако је јерес довољно јеретична, она утиче и на морал". Зато није наседао на помодне теорије о Хришћанству које је религија попут других, митска конструкција попут оне описане у "Златној грани" ("Кад Хришћанство пореде са најдивљачкијим митовима, ја се не смејем, не грдим, не гневим се. Само учтиво приметите да сличност није потпуна".)

Јасно је да, као прави хришћанин, није пристајао на теозофску пропаганда источњачких учења (јер је "на небесима Далеког Истока ужасније него у аду Запада"), али ни на лажни, квази-хришћански аскетизам и лажну мистику: "Прави аскети и мистичари су они који испуњавају једно правило: они једино себе лишавају задовољства. Што се других тиче, радују се њиховој радости. Кад мистичар нарушава то правило, пада врло ниско: постоје морални реформатор". Највећа духовна болест, по Честертону, је увереност у своје здравље, а човек, саветује он, лечење од гордости може почети од покушаја да своју немоћ увиди тако што ће три дана стајати на једној нози (барем то!)

Непријатељи хришћанства га нису плашили, јер је прозирао дно њихових парола: "Људи који почињу да се боре против Цркве у име слободе и хуманости, губе и слободу и хуманист само да би се борили против Цркве", сведочио је. Витез нема право да процењује непријатељеву надмоћност. Његово је да стане у гард, а све остало се препушта Господу над војскама. Нигде не треба журити (јер, како је писац говорио, главни проблем са журбом је што ти за њу треба много времена): пред човеком укорењеним у вечне вредности време се повлачи, и даје му се довољно часова, дана и година да би испунио своју мисију.

 

У чему је тајна оца Брауна?

Сваки хришћански писац зна се у човеку налази тамна дубина. Шекспиров Хамлет је Офелији рекао да он, на први поглед, изгледа пристојно, али да се у његовим мислима гнезди пакао, и да би могао постати злочинац. Зато јој је наложио да иде у манастир – да не би рађала грешнике. А Достојевски је, у "Браћи Карамазовима", знао да је човек распет између "идеала содомског и идеала Мадоне". Једном речју, нема тог злочина који човек није спреман да учини, само ако му се пружи прилика, ако га страст на то наведе.

У причи "Тајна оца Брауна" показује се да је Честертонов детектив такође знао суштину хришћанског смирења: сви смо ми потомци палог Адама, и способнији само за зло него за добро. Када се Фламбо, чувени француски криминалац, а касније покајник и приватни детектив, склонио у замак у Шпанији, у посету ће ми доћи отац Браун, а затим и Грандисон Чејз из Бостона, који је о оцу Брауну много слушао. Овај радознали амерички господин сматра да је Патер Браун велики геније "детективске науке", иако, за разлику од Поовог Дипена или Дојловог Херлока Холмса, код њега нема никаквог метода. Тада Чејз покушава да измами тајну свештениковог детективског умећа. Иде тако далеко да ће слугу олтара "осумњичити" за, у  оно време, популарне (као и сад, уосталом) окултне моћи и способности. Оно што Чајз доживљава као похвалу, за Брауна је увреда. И тек озбиљно увређен, он, који нема никаквог нарочитог метода истраживања, откриће како долази до одгонетке криминалних загонетки – уживљавајући се у душе оних који су злочин починили: "Сваки сам злочин испланирао врло пажљиво; тачно сам промислио како таква ствар може бити учињена и на какав начин или у каквом стању духа је човек може починити. И када бих постао сасвим сигуран да се осећам онако како се осећао убица, наравно да сам знао ко је он."

У разговору са Чејзом, Браун (веома често гласноговорник самог Честертона) устаје против лудила сцијентизма, које је, крајем XIX и почетком XX века, обузимало многе умове: "Шта мисле тврдећи да је криминалистика наука? Мисле да треба изаћи из човека и проучити га као да је гигантски инсект; оно што називају чистим, непристрасним углом посматрања, а што бих ја назвао мртвим и рашчовечујућим. Намеравају да се од човека што више удаље као да је то неко далеко преисторијско чудовиште /…/ Ја не покушавам да изађем из човека. Ја покушавам да продрем у унутрашњост убице /…/ Ниједан човек није заиста добар док не сазна колико је лош или колико би лош могао бити /…/ док из себе не исцеди последњу кап фарисејског уља"…

То јест, отац Браун је био не толико детектив, колико пастир душа – и његова борба против зла није била борба против грешника као људи. Зато се опасни Фламбо, чије је мотиве Браун открио, пред овим добрим чикицом (свештеником!) покајао. Када је својевремено (у причи "Тајанствени кораци), Фламбо почео да прети Брауну, овај му је мирно одговорио: "Ја теби претим огњем неугасивим и врлином што не престаје". И Фламбо је доживео преумљење.

Честертонове детективске приче пуне су парадокса, разбацаних,  наизглед случајно, тамо и овде. Такође, он се веома чувао ирационалних разрешења: као и код грозничавог романтичара и љубитеља понора, Поа, тако и код верног римокатолика, Честертона, детективска прича може да, на први поглед, почиње у свету мистике, али се увек оконча у свету разума. Такође, пошто је Честертон веровао да много више зла има код богатих и славних, него код сиромашних, већина његових детективских сторија збива се у "high society".

Виши смисао лика оца Брауна Радослав Петковић нам открива овако: "То је управо оно што Честертон жели да учини и докаже; да потуче рационализам на његовом сопственог терену, да покаже његову немоћ управо у питањима која се решавају разумом, чим проблем мало изађе из оних схема које је рационализам једном утврдио као обрасце за истинито и стварно. Стварност, чак стварност овог света, ного је дубља и комплекснија него што материјалистички и атеистички дух може признати; он је неспособан да се на прави начин суочи са њом јер је већ прихватајући своје материјалистичко и рационалистичко одређење, прихватио сопствену ограниченост. Одатле његова спремност да се, пред првом озбиљнијом препреком баци у сујеверна бунцања демонстрирајући тако не само ограниченост него и сопствену несигурност, нечисту савест која је мрља на његовој агресивној самоуверености (то је још један моменат у којем се смерност оца Брауна јавља као његова главна врлина; она се супротставља надменој агресивности других јунака). У неким модерним сујеверјима попут оних о летећим тањирима и деникеновских брбљања да-ли-су-бо-гови-били-астронаути Честертон би несумњиво уживао, а отац Браун би се сјајно забављао; несумњиво би рекли како је то доказ какве је све наказне еквиваленте Бога принуђен да измисли дух који  Бога одлучно одбацује.

Честертон тако обрће онај приговор који су рационалисти стављали теолозима: рационалистички дух је неспособан да решава проблеме света који га окружује јер је неспособан да преиспита сопствене премисе, јер их мора једном за свагда прогласити истинама или ће бити принуђен да призна сопствени пораз. Пошто је једном уобразио да је у стању да реши сва питања, рационализам је присиљен да ограничи слику света; да ствари проглашава немогућим и невероватним зато што се не уклапају у његова правила. Ово Честертон жели да докаже управо у оквирима правила детективске приче, тог жанра који се јавља онда када тријумф рационализма готичку, фантастичку књижевност почиње да чини наивном и неприхватљивом. И, треба рећи, ово Честертоново поштовање правила "изневереног чуда" његову аргументацију чини убедљивијом него да се чудо заиста догодило; увођење чуда би звучало произвољно тим пре што би нарушило правила жанра; било би то, заправо, Честертоново признање сопствене немоћи да напише детективску причу. Овако, инсистирајући на контрадикцијама и пародоксима рационализма, Честертон доказује његову немоћ. Разум који је у стању да савлада ограничења је смеран разум; онај који је спреман да призна постојање њему непојмљивих ствари – постојање Бога."

Једна веома важна појава у европској књижевности десила се још у епохи реализма: велики писци су често узимали "ниске" жанрове као полазиште за стварање ремек-дела. Најпознатији пример је, свакако, Достојевски, који је у форми крими-романа, често опонашајући заплете популарних аутора попут Ежена Сија, дао и "Злочин и казну" и "Браћу Карамазове" (сетимо се да у "Карамазовима дуго не можемо да сазнамо чак ни како се зове градић у коме се одвија радња, да би нам се саопштило да се место зове Скотопригоњевск – "тамо где се дотерује стока".)

Слично је поступао и Честертон. Још у "Човеку који је био Четвртак" он се определио да кроз "детективску" форму саопшти истине које је друштво вулгарног рационализма одбацило. Пошто је искрено презирао модернистичко-егзистенцијалистичко гађење од живота, и искрено волео просечног човека, далеког од покварености интелектуализма, Честертон је могао да каже: "Детективска прича у начелу описује шест живих људи који расправљају о томе како се десило да је неки човек мртав. Модерна философска прича у начелу описује шест мртвих људи који расправљају о томе како је уопште могуће да је било који човек жив".

Очито је да је Честертон знао шта хоће од свог оца Брауна. Није случајно Борхес управо њега одабрао за свог омиљеног крими-приповедача.

 

Курајев о Честертону

За Честертона нисам први пут сазнао од Андреја Курајева, мог омиљеног ђакона (читао сам "Човека који је био Четвртак" и "Тајне оца Брауна" још у средњој школи), али ми је Курајев дао хришћански контекст Честертонове апологетике, устанка у име Христово у доба антихриста и његових гласноговорника – хулигана маскираних у "научнике" и "прогресивце". Ако ми је својевремено Борхес указао на Честертона као на писца детективских прича, бољих од Поових, Курајев ми је указао на Честертона хришћанског витеза у добрани Вере у Господа Распетог и Васкрслог. Руски теолог је своје богословске огледе увек умео да украси духовитим парадоксима-цитатима из дела "апостола здравог разума". (Никад нећу заборавити Честертонову опаску о будизму, коју цитира Курајев: "Хришћанство и будизам су веома слични. Нарочито будизам". Кад год сам је изговорио на неког од својих предавања, осећао сам да вреди више него томови упоредне религиологије. Публика је реаговала тако да јој нису била потребна никаква објашњења.)

Недавно је отац Андреј написао читав оглед о Честертону. Пре свега, он истиче да је енглески писац био римокатолик, и да је то добро. За Руса не би било добро да је римокатолик, јер би то био корак уназад, из пуноте у несавршеност. Али, протестант који је постао римокатолик то је нешто друго. Означава исход озбиљне потраге.

Честертон је пример поклоника Традиције, човека спремног да брани Богом благословену "обичност". Овај енглески писац у свом огледу "Упоран у правоверју" јасно каже: "Ја сам обичан и лепо васпитан човек у најсвагдашњијем смислу те речи: потчињавам се обичају и усвајам добро васпитање, верујем у Творца, како ми налаже здрав разум, благодарим Му за овај свет, поштујем предивне дарове – живот и љубав, признајем законе који их обуздавају – витештво и брак, поштујем и друге традиције моје земље и мојих предака. Многи не схватају како ја, замислите само, више ценим свадбу од развода, децу од абортуса. Уметност, по нама, "служи ради веће славе Божје."

Андреј Курајев објашњава улогу Традиције. Он упућује на вулгарност сваког модернизма, и упозорава: "Савременост за себе каже: кад ти је већ пало удео да се родиш на мом поседу, ти си, човече, моје власништво, зато изволи, гледај на свет исто као ја, Блистава Савременост, гледам. Али, Ортодоксија коју је Честертон тражио – то је компензација за случајност рођења".

Сам енглески писац је то схватао овако: "Традиција проширује подручје права. Она даје право гласа најугњетенијој класи, нашим прецима.  Демократа, и то сваки,  верује да човек не може бити лишен својих права због такве случајности каква је његово рођење; традиција не дозвољава да човек буде лишен својих права због такве случајности каква је смрт. Демократа захтева да се не занемари савет слуге. Традиција приморава да се слуша савет оца. Не могу да раздвајам демократију и традицију, јер је то идеја једна и јединствена. Позовимо покојнике на наше саветовање. Древни Грци су гласали камењем, покојници ће гласати својим надгробним каменовима", каже Честертон".

Отац Андреј Курајев с пуним правом уочава да "солидарност са традицијом ослобађа од тоталитарних претензија савремености". Зато је Честертонов прелаз у римокатолицизам био жеља уласка у дубљу традицију него што је у његово време то био све више модернистички англикански протестантизам. Док младалачки бунт бира да побегне из Очевог дома, Честертонов бунт зрелог човека имао је за циљ да се у том дому остане. Јер, по Курајеву: "Лако је отићи у протестанте, створити своју конфесију и објавити да није било правих Хришћана у столећима између Христа и тебе. Лако је подилазити антицрквеним критичарима: "Ај, ај, крсташки ратови, ух, ух, прогони јеретика, ах, ах, како су Хришћани били лоши (а за себе рећи: "Нису били овакви као ја"). Теже је часно ући у Традицију. И рећи: историја Цркве, то је моја историја. Њена светост то је моја светост. Али, и њени историјски греси су моји, а не "њихови". Курајев, поред тога, истиче да Честертон није писао апологије најпроблематичнијих догмата римокатолицизма какав је, рецимо, онај о незаблудивости римског папе о питањима вере. Јер, "ортодоксија" Честертона није катихетичка, него је, по руском теологу, реч о "заштити система, јерархије вредности".

Зашто? Зато што су "вредности без јерархије пут сопственог укуса (то јест, опет зависност од случајних утицаја савремености на самог себе). Али, чак и добре ствари морају да буду доведене у ред. Сунце и месец треба да сијају на разне начине. Иначе ће човек изгубити оријентацију, завртеће му се у глави и пашће. Честертон је жалио што је "свет пун врлина које су сишле са ума". Ствари саме по себи добре, али не и главне, собом заслепљују и затамњују све остало. Честертон узима оружје од непријатеља Цркве: "Ви сте логични – и ја ћу вас стално призвати логици. Ви сте иронични и ја ћу бити ироничан. Ви сте за човека и ја сам за њега. Само, Христос је за човека умро, а ви за свој пролазни хуманизам добијате хонораре".

Честертон је препоручивао људима да се не плаше да буду у мањини, али ни у већини, вели Курајев. Јер, дух кривоверја човека каткад убеђује да не сме да остаје у мањини, а каткад му вели ти си довољно мудар и самосвојан. Зашто би био са тим простацима?

Честертон је своју веру нашао на земљи коју, како каже Курајев, почињеш да цениш тек кад стане да ти измиче испод ногу. Љубећи Отаxбину он је приметио да све што је у њој вредно потиче из Палестине, из времена Христа и Апостола Његових. И зато је кренуо за Христом, пехар с Чијом је крвљу, по предању, Јосиф из Ариматеје донео у Енглеску као вечни Граал.

 

            Post Scriptum

Реч "парадокс" су Света Браћа Кирило и Методије са грчког на словенски језик, превели као "преславно чудо". Бог је постао Човек. Распет и Васкрсао за нас – ето преславног чуда због кога су Хришћани вековима живели и умирали. Честертон, као борац без сустајања и предаје, трудио се да буде парадоксалиста управо у том смислу, сведок преславног чуда Христовог у овом свету, који заборавља цену којом је искупљен, Крв Сина Божјег, свету и пречисту ћуприју којом се из блата улази у Светлост. Зато је Честертоново дело тако актуелно.

Последњи пут ажурирано ( петак, 01 јануар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 26 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.