header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Одговор "Борбе за веру" проти Љуби Милошевићу Штампај Е-пошта
недеља, 03 јануар 2010

ОДГОВОР УРЕДНИШТВА САЈТА „БОРБА ЗА ВЕРУ“ ЧЛАНУ УРЕДНИШТВА САЈТА „СВЕТОСАВЉЕ“

ПРОТОЈЕРЕЈУ – СТАВРОФОРУ ЉУБИ МИЛОШЕВИЋУ

 

Уважени оче прото,

         Желимо најпре да изразимо нашу радост због Вашег одговора, јер сматрамо да до неких неспоразума не би ни дошло да сте нам се и раније директно обраћали, када се за тим указивала потреба.

Што се тиче Ваших речи да би ми могли на једном дозвољеном академском нивоу и без многоглагољивости - тим нашим најчешћим непријaтељем, да огледамо ствари које нас раздвајају а ви их опширно изнели као такве...“, рећи ћемо, поређења ради, да је Ваша немногоглагољивост величине три стране и неколико редова мерено фонтом 10, а наша „многоглагољивост“ две и по стране (прво писмо). Међутим, сада већ потреба изискује да ово наше писмо буде дуже од првог.

        Уз сво дужно поштовање морамо рећи да оно са чиме смо се суочили као великом тешкоћом приликом исчитавања Вашег писма, јесте врло „замршен“ и некако, да тако кажемо, „увијен“ стил писања, нама тешко разумљив.  Можда је то због онога што сте и сами навели као свој проблем: „да страдате од русизама: од бркања руске и српске синтаксе, граматичких правила...“. Можда у тој чињеници, да се Ви дуго година налазите изван Србије и под јурисдикцијом Руске Заграничне Цркве, што значи да сте удаљени и од конкретних проблема (Вас се лично не дотичу)  са којима се суочава  свештенство и верни народ Српске Православне Цркве (који трпи много од новотарског зулума), и лежи главни проблем нашег међусобног очигледног неслагања по неким питањима. Но, можда је то и због Вашег академског нивоа коме ми нисмо дорасли, јер себе убрајамо у ону велику већину Срба и Србкиња које је бивши епископ Атанасије назвао „незнавени“. Чак шта више, мислимо да је то главни разлог зашто Вас ми не разумемо. Јер говорећи о бившем еп. Атанасију, оном за кога је у Вашој краткој биографији речено да сте његовом препоруком отишли за Минхен („одмах после женидбе са духовном подржком и препоруком о. Атанасијa (Jефтића) одлази за Минхен“), Ви сте рекли на листи сајта „Светосавље“ између осталог и ово:

„Владика Атанасије има своје моменте и они су могући једино у СПЦ, а највише због тога што његова образованост и искуство које је видео по свету зјапи као огромно провалија у односу на неописиву црквену и народну необразованост, која се, нажалост, тако јасно открива и у нашим академским круговима. Много ми каскамо уместу у свему и за свачим, па и у "теологији"/.../

„Владика Атанасије већином претерује а њему Српски народ није дорастао да га разуме, па то што ради не доноси никакве користи него само смутњу“/.../

„Да ли је у питању јуродивост? То је огроман и тежак подвиг, исто тако опасан због могуће прелести. Ајде, ти објасни нашем народу који стоји на нашој познатој духовној лествици да је овај "јуродив Христа ради", а да не каже оно друго? И сад је велико питање а ко кога провицира у нашем народу: Таса народ или народ Тасу?/.../

(Subject: Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели.  From: Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели.  Date: Tue, 29 Dec 2009 18:13:51 +0000 (UTC))

 Дакле, ми Вас тешко разумемо зато што смо део народа о коме сте говорили, па зато наша „неописива црквена и народна необразованост“ зјапи „као огромна провалија“ према академској учености чији сте Ви поштовалац. Пошто нисмо разумели добро поступања бившег Еп. Атанасија, пажљиво смо исчитавали и слушали шта о њему и његовим поступцима говори наш уважени сарадник Проф. др Миодраг Петровић (чији академски ниво, надамо се, не доводите у питање) и тек тада смо изградили своје ставове према њему. Можда ћете и Ви овог шарлатана, кога називате „јуродиви Христа ради“, боље разумети ако прочитате текстове проф. Петровића на нашем сајту, у којима проф. Петровић говори о њему. Можда ће нас у своје време неко упутити на који начин и Вас боље да разумемо.

Иначе, јуродивост Христа ради нема никакве суштинске везе са јуродивошћу надмености ради бившег еп. Атанасија Јевтића, јер се он пропиње не само изнад Цркве, него је чак и самога Бога подредио свом не знању, што се види и на његовом преводу Псалтира, јер је уместо „очекујем те Господе“ превео „потрпех те Господе“.  Човек потрпео Господа?!  Зато није никаква случајност што је проф. Миодраг Петровић у својим обраћањима Синоду и Сабору СПЦ истицао да је тај бивши епископ доживео „догматски суноврат“. Тај бивши епископ и шарлатан је у полемици са проф. Петровићем изрекао јерес рекавши  да „Христос није име (ница) него придев.“ Нико се до сада, колико је нама познато из историје Цркве, није на такав начин обрушио на Свесвето и Богочовечанско име Спаситеља нашег. Зар су такви јуродиви (опрости Боже!) у Православној Цркви? Зар је то академска ученост којазјапи као огромно провалија у односу на неописиву црквену и народну необразованост? Можда се Ви сећате некадашњег јеромонаха Атанасија Јевтића, који је под духовним надзором о. Јустина Поповића говорио, живео и понашао се сасвим друкчије него данас. Не показује ли се у пракси да је српски народ веома образован и упућен у светосавско богословље из којег је бивши епископ одавно искочио? Није ли то његово искакање последица претње које су му упућене од светских моћника да ће се наћи у Хагу уколико не промени своје веровање у Бога и свој однос према српској освештаној традицији и историји? ( http://borbazaveru.info/content/view/1787/1/ ) Ако неко мисли да може бити говора о некаквој „учености“ бившег еп. Атанасија прво треба да се задржи на ономе шта му значи у преводу Псалтира „потрпех те Господе“. Човек потрпео Господа! Зар се нећемо присетити другог канона Седмог Васељенског Сабора који изричито забрањује рукоположење свакога онога који не разуме језик Псалтира?

Даље, на Проскомидији како нам је пренео Свети Сава, приликом вађења честице за душу покојника, у свом преводу бивши еп. Атанасије Јевтић каже да је реч о томе да буде покојник уврштен тамо где га „осењује“ светлост лица Господњег: „И учини га (=настани га) где осењује светлост Лица Твога“ (Еп. Атанасије, Божанствена Литургија, 3, Београд - Требиње, 2008., стр.374). Према изворном тексту уместо „учини га“ треба да гласи: уврсти га. И уместо „осењује“ треба да гласи „озарује“.

 

Пошто „осенити“ у савременом српском језику значи: замрачити, засенчити, затамнити, о чему се онда ту ради? Ту једно с другим не може. Тама, засенчивање, замрачивање не може бити доведено у везу са светлошћу лица Господњег. Другим речима, бивши еп. Атанасије Јевтић није схватио да реч „присјештајет“ (гр. епископи) има поред других значења и фигуративно значење „озарује“, што ће рећи да је унаказио, из не знања, пренете нам речи Светога Саве које гласе: „Помени, Господе, душу слуге Твога, рекавши име, и уврсти га где озарује светлост лица Твога“. Да ли треба још да поменемо да искаче из сопствене коже када чује да правоверни у Богојављенском тропару певају „Всјем христијаном нашим“; када чује уз христијаном  и реч „нашим“ искаче из коже и виче: „Шта значи нашим?! Шта значи нашим?!“. Не тежи ли тиме да се присаједини јеретичким протестантским званим црквама којих има око 340 у ССЦ.

Зар јуродивост Христа ради подразумева рушење Христове Цркве, уважени оче прото? Зар нису јуродиви Христа ради, попут Василија Блаженог и Михајила Хлопског, имали храбрости да у лице саспу моћницима овог света, какав је био Иван Грозни, сваку истину о нехришћанском и нељудском понашању тих истих моћника, не плашећи се њихових претњи смрћу. Зар академски ниво подразумева рушење Цркве? Зар су велики академски теолози Православља, попут о. Георгија Флоровског, икад радили и писали ово што ради и пише бивши еп. Атанасије Јевтић. Ми такав академски ниво немамо. Зар  „средњи пут“ за који кажете  да је „царски“, којим Ви, како кажете, идете, зар идење тим путем подразумева прећуткивање опасних литургичких новачења и догматских застрањивања (макар и не проглашених јересју, што фактички јесу)? Ми не желимо да верујемо да Ви то подразумевате под идењем „царским путем“, иако смо у више наврата запазили да, макар сами не верујући  у њих, тражите за њих оправдања.

Уважени оче прото, „неописива црквена и народна необразованост“ никада у историји Цркве нису биле изумитељи јереси, већ је то увек била преученост епископа и свештеника! Верни народ, и када не зна теологију, срцем осећа где је Истина и Ко је Истина. Зато "Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери Светих Отаца”, како се каже у посланици Источних патријараха из 1848. године. А блажени Аверкије Џорданвилски каже: „Никада у историји наше Православне хришћанске Цркве обични верујући нису били бесправни и безгласни ,,плебс”, него су врло често подизали свој глас против јеретика“. („Света Ревност“, стр. 131)

Дакле, неколико је разлога очигледно због чега Вас лоше разумемо.

Веома сте се потрудили да докажете како нисте нашег уваженог сарадника г. Жељка Которанина позвали из Америке телефоном. „Груба фабрикација“, „неистина“, „поигравање са мојом личношћу“, „нешто што није од Бога“, „ко се тиме служи а посебно зашто – овде је за мене велика енигма“. Зашто све ово, оче прото? Зар не памтите речи Господње да наша реч буде: да, да; не, не, јер што је више од овога од злога је? Дошло је до неспоразума, и ми то признајемо и молимо за опроштај! Нисте позвали г. Котаранина телефоном, како смо га ми разумели да је рекао, већ сте то учинили преко једног брата из Београда, од кога сте тражили да ургира да се текст г. Которанина повуче са нашег сајта, при чему сте рекли да је г. Которанин параноичан, и да Вашу попадију у Америци Срби зову „матушка“. Не знамо каква је то аргументација, осим да по логици ствари онда и попадија у Србији може бити названа „презвитером“. Дакле, није суштина ствари на који сте начин Ви вршили притисак на г. Которанина, већ је суштина у томе да сте Ви дали себи за право да то уопште учините. Ми смо у првом писму рекли да имате жељу за супервизијом над сајтовима који пишу о актуелним дешавањима у СПЦ, мада нам је Ваш поступак више личио на поступак цензора. Зар не мислите да је понекад и свештеницима потребно смиравање, а не само верницима? Међутим, још једном приносимо извињење, због онога што смо нетачно рекли око Вашег позива.

         Кажете: >>Дакле, "зачкољице које се траже" и јесу мој "генерални став" према "Борба за веру", мислим да због ових ствари њено Уреднишво "претерује"?<<  Зар није зачкољица то, што сте у мору текстова о правоверју на нашем сајту одабрали баш текст о „презвитерама“ г. Жељка Которанина за предмет своје критичарске пажње  (јер г. Которанин на нашем сајту изванредно пише о много тежим и озбиљнијим проблемима, па никада од Вас није добио похвалу за такве канонске анализе)? Још једном понављамо: кога су змије уједале и гуштера се плаши! А ми, православни Срби, смо доживели да они за које смо мислили да су достојна духовна деца Светог аве Јустина (митроп. Амфилохије, бивши еп. Атанасије и еп. Иринеј Буловић) буду перјанице новотарства у СПЦ. Зато се немојте чудити ако некад и претерамо (мада се трудимо да то не чинимо) јер смо изгубили поверење у многе од оних који су нам били учитељи и у које смо се некад можда и клели. Ви тврдите да је женско свештенство у Православљу немогуће. Али, ми смо некад мислили да је немогуће да на Богословском факултету СПЦ предају католици, па се то данас дешава. Па смо мислили да се Литургија у СПЦ никад неће унакажавати реформама какве су у Русији спроводили „обновљенци“), па се и то дешава (http://borbazaveru.info/content/view/1271/30/. Па смо мислили да се ученици аве Јустина, који су докторирали на Св. Марку Ефеском, никад неће молити заједно са јеретицима, па се дешава више од тога (http://borbazaveru.info/content/view/1465/37/). Па смо мислили да су одлуке СА Сабора обавезне за све епископе, па се испоставило да нису. Па смо мислили да свештеник у одеждама не може тући верника који га моли да се држи саборских одлука, па се и то десило (http://www.youtube.com/watch?v=8rRLaPLh-H4) Зато се ми бојимо можда и малих опасности, којих се не бисмо бојали да власт у Цркви не покушавају да заузму они који су се одрекли своје младалачке православности и љубави према Богу и народу. И молимо Вас, да нам својом чврстином и одлучношћу у одбрани Православља развејете бар део тих страховања. Јер, кад је рат, једно од основних питања је „јеси ли наш или непријатеља наших“ (Ису. 5,13). Ми осећамо да сте Ви од наших, па зато нема потребе да браните оно што се бранити не може.

Иако смо Вам указали на то да постоје званични сајтови неких Епархија СПЦ који имају отворено цркворушитељско деловање и препуни су неправославних ствари на које ваља указати, Ви се на то нисте осврнули, као да је једини проблем на који желите да укажете текст о „презвитерама“ на „Борби на веру“.

И кажете да сте били поведени добрим намерама за успех нашег посла, јер сте у противном могли да будете „злуради, груби, недостојни свог чина“, па сте могли да тај чланак „јавно исмејете“ као што то раде људи на српском православном интернету“. Зашто да исмејете, оче прото?! Зашто сте се баш Ви осетили позваним да то учините?! Зар заиста имате жељу да будете цензор?! Зар желите да будете као они које критикујете? И да сте исмејали тај текст, исмејали бисте људе врло високог академског нивоа, који иза тог текста стоје, па ми зато верујемо да то што сте о исмевању рекли јесте више последица Ваше тренутне узнемирености него Вашег истинског става.

Оно што Ви називате „зачкољицама“ на „Борби за веру“ нису никакве зачкољице, већ наше указивање на локалитете у СПЦ који су захваћени пожаром, при чему ми вапијемо, и коленопреклоно молимо већ неколико година одговорне у СПЦ да те пожаре гасе док је време, како се не би даље ширили распирени јаким ватиканским ветровима. Видите ли да смо послушни и покорни Цркви? Ми чекамо да пожаре гасе ватрогасци; али као што чине лојални грађани једне државе, и ми  само дојављујемо ватрогасцима где је ватра запаљена и где се разбуктава. Иначе, тамо где смо ми лично били позвани да гасимо пожаре, ми смо их и погасили и тамо ватре за сада нема. Има само још помало дима, али ватре, хвала Богу, нема!

Пошто сте поменули и то да сте тражили сагласност од нашег сарадника В. Димитријевића да приредите зборник његових текстова, морамо се дотаћи и проблема који се раније појавио око Вашег преузимања текстова са нашег сајта. Од Вас, иначе, као свештеника очекујемо да говорите конкретно, неувијено, дакле истинито.  Од Вас смо тражили да потпишете извор за оне текстове које сте преузели са нашег сајта, како и ми што чинимо преузимајући текстове са „Светосавља“, и стога не сматрамо да смо нешто велико тражили од Вас. Али, Ви ни после наше интервенције нисте то учинили. Дакле, једини наш услов је био да потписујете извор када преузимате неки текст са нашег сајта – и ништа више, а, будите уверени, ми бисмо Вам свим нашим снагама помогли да још више обогатите ионако већ богату библиотеку „Светосавља“. Пошто сте тај услов чули, престали сте са преузимањем текстова, јер сте проценили да је мање зло да не обогаћујете библиотеку „Светосавља“ преузимањем текстова са нашег сајта, од тога да Вас „Синедрион“ оптужи да имате везе са „антицрквеним“, „псевдозилотским“ сајтом „Борба за веру“.

Реаговали сте и на наше речи да сте писали „по разним сајтовима“.  Кажете да није добро што смо рекли „по сајтовима“, а сами сте рекли да је у питању три сајта. Уколико убројимо и Ваш сајт онда је то четири. И три је множина, тако да не видимо у чему смо погрешили.

Нама је поред већ поменутог чудна и следећа логика Вашег размишљања. Ево рецимо ова реченица: >>"они" у мени не виде истомишљеника - што је добро, а како то овим и ви исто чините - такође је добро, јер то указује на наш пут царски (светосавље.орг), тежак, у послушању благородном црквеном поретку а исто тако и канонима Цркве и њеној општој Истини.<< Прескочићемо за нас увредљиво поређење са Зизјуласовско-Мидићевским сајтом Верујем. орг, али нас боли Ваша тврдња да због извесних мањих разлика у односу на Ваше мишљење ми нисмо у послушању „благородном црквеном поретку, а исто и канонима Цркве и њеној општој Истини“. У чему ми нисмо послушни Цркви?! Зашто нам спочитавате оно што није истина? Зар ми кршимо каноне због тога што се свим својим снагама датим нам од Бога залажемо да се одлуке Сабора СПЦ поштују и беспоговорно спроводе? У чему ми нисмо послушни општој Истини Цркве, дакле, Господу Исусу Христу?! То што новотарци у неким епархијама имају власт и наш сајт називају „расколничким“ не значи да ми не слушамо глас црквене Истине. Уосталом, и паписти су православне увек звали расколницима, зато што ништа друго нису имали да им приговоре, док је јасно да у Цркву раскол уносе они који не слушају одлуке Сабора и Свето Предање. Можда ће они, по Божијем допуштењу, већински превладати у Цркви, као што се у историји већ дешавало, али Истина ни онда неће бити с њима! Усталом, сетите се да је Црква канонизовала Св. Јована Златоустог кога је осудио Сабор канонских епископа, јер истина није била са Теофилом Александријским и његовим удворицама, него са великим Златоустим.

То што Ви идете „царским путем“ не значи да сте ограђени од заблуда и прелести, јер од њих није ограђен нико (наравно, ни Уредништво сајта „Борба за веру“), а то сте и сами признали, рекавши да је то могуће и Вама да се деси макар и као последица слабости.

Иначе, у учењу Православне Цркве нема говора о томе да се у одбрани догматске истине може ићи неким икономијским и минималистичким путем.  Јер шта је између истине и лажи? Има ли неке средине између истине и лажи? Зато чујте, оче прото, речи Светог Марка Ефеског:

Ствари вере не допуштају икономију. То је исто као када би казао: 'Одсеци себи главу, па иди куда хоћеш'. Никада О! Човече оно што је црквено не решава се компромисима... И не постоји нешто средње између истине и лажи! (Свети Марко Ефески)

О средњем путу се једино може говорити када је у питању лични подвиг, и постепено узрастање у подвигу, како човек не би био савладан искушењима ни са леве ни са десне стране. А у црквеном смислу „средњи пут“ подразумева прихватање различитости које не подривају догматске темеље Цркве (рецимо, разлике у богослужењу Руса, Грка и Срба, ако нису последица литургијског модернизма, не сметају Русима, Грцима и Србима да саслужују).

Али, шта ако је пут за који неко од нас мисли да је  „царски“, оно стање које је Господ у Откривењу назвао Лаодикијском Црквом? „Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг“ (Откр. 3, 15-17). Питамо и себе и Вас да није оно што понекад мислимо да је  „царски пут“ можда млакост и равнодушност према „вери једанпут преданој светима“. Ономе ко мислећи да следи  „средњи пут“ изабере опортунизам и политиканство, може се десити да неког саблазни, а ни ми ни Ви то сигурно не желимо. Ми не кршимо каноне, и послушни смо Цркви, и зато не видимо зашто наш пут сматрате за пут који није „царски“. А то да ли сте богати, као „Црква Лаодикијска“, то не знамо. Али не верујемо да гладујете, и да једва прехрањујете породицу, као што је случај са некима од наше браће који су пострадали због новотарског зулума.

       Своје мишљење о раду нашег сајта износите на овај начин:

>>И треба да се "сајт "Борба за веру" бори "за веру једанпут предану светима" (Јд, 1, 3), а против догматских, канонских и литургичких новотарија, које рањавају Тело Христово у његовој пуноти". И треба да се то чини достојно, са љубављу, стваралачки, смирено, у послушању а тек онда са збиром информација које нас свакодневно обасипају, које нажалост, многи данас не виде да су огромно ђавоље искушење и претеча Антихриста. Ми се једноставно не слажемо и како се бори за веру "једном предану светима", зато што сам дубоко убеђен да "лепа реч и гвоздена врата отвара", и она света Реч и нада: "иди и не греши више"<<

Овде Вас подсећамо да морате правити разлику између званичних ставова Уредништва нашег сајта, које износимо у рубрици „Званична саопштења“, и онога што наши посетиоци пишу у рубрици „Писма посетилаца“. На почетку рубрике „Писма“ стоји да се ставови у писмима посетилаца могу, али не морају нужно слагати са ставовима Уредништва. Дакле, Уреднишво не сноси одговорност за оно што наши посетиоци пишу у својим писмима. Дали смо и образложење зашто је то тако. Онако како сте и навели да се треба борити „за веру једанпут предану светима“, ми се свагда и старамо да тако чинимо. Можда у жару борбе направимо и понеку грешку, али сматрамо да је и то боље него бити равнодушан према кварењу вере и рушењу саборности, што се у нашој Цркви увелико чини. Хоћемо да верујемо, да се Ваше речи да се вера не брани „...збиром информација које нас свакодневно обасипају, које нажалост, многи данас не виде да су огромно ђавоље искушење и претеча Антихриста“, не односе на наше старање да правовремено наше посетиоце известимо о свим актуелностима које сматрамо важним. Надамо се да ми нисмо због тога претече Антихриста, јер смо, рецимо, први објавили тако важну вест (поред многих других) о упокојењу Патријарха Павла, и то скоро два сата пре званичног сајта СПЦ. Та вест је на нашем сајту само у првих сат времена прочитана 180 пута,  што је, сложићете се, за интернет услове велика цифра. Веома је важно шта та статистика показује: она показује чињеницу да се на „Борби за веру“ увек могу пронаћи правовремене, и надасве истините и тачне информације. А што се тиче народне изреке да „лепа реч гвоздена врата отвара“, волели бисмо да нам кажете колико сте кваритеља вере и оних који су непослушни Цркви, који не спроводе одлуке Сабора, лепим речима привели послушности (Ђаковца и компанију са Верујем. орг сигурно нисте). Па и Вама се омакну речи „шљам, опанчари...“ итд., које не би отвориле никаква, а камоли гвоздена врата, што ми разумемо уколико су изречене у жару борбе и уколико иза тога не стоји нешто друго. Морате знати, и будите у то уверени, да би данас стање у СПЦ било далеко теже да многи нису заузели чврст и исповеднички став. И још, што се тиче лепих речи, погледајте случај о. Небојше Стевића из Венчана, на кога су владика Јован и бивши еп. Атанасије пошли са преко сто полицајаца, иако је његово једино оружје била лепа реч. Та изрека о лепим речима и гвозденим вратима важи, свакако, за обичне људе, али не и за оне који су добили задатке од ко зна кога, које сада спроводе у дело не презајући ни од чега, па чак ни од употребе физичке силе у обрачуну са онима који им стоје на путу рушења поретка у Цркви и кварења Вере. Реформатори – новотарци у СПЦ се Бога не боје и људи не стиде.

И морамо расчистити до краја проблем који је настао око текста г. Жељка Которанина. Морате знати да његов текст није никакав „несмирени реваншизам сукоба личности, који приватизује опште и јавно питање - Цркву, и лични је обрачун да чак у њему ни цена није битна.“ Дакле, ту се не ради ни о каквом сукобу личности, јер иза текста брата Жељка стоји много људи, међу којима има и оних чији академски ниво није за ниподаштавање. Иначе, кажете да је то што је један свештеник због своје „недисциплине“ назвао своју жену „презвитера“ ситница која не заслужује пажњу и коментар. Добро, ако је ситница, зашто Ви томе придајете тако велики значај? Зашто сте вршили посредни притисак на г. Которанина, ако је то ситница? Зашто тражите зачкољице? Зар нисте размишљали о душевном болу г. Жељка Которанина због Ваше речи „параноичан“, а који је свој текст писао начелно, са љубављу према Цркви, а не као приватан обрачун са било киме нити, пак, „параноично“. Кад смо већ код „параноје“, сетимо се да су римокатолици, на које се наши новотарци угледају, после Другог ватиканског концила омогућили незамонашеним женама да помажу у олтару и узимају римокатоличко причешће- хостију у руке, о чему је писао г. Владимир Димитријевић.

Само због Владе Димитријевића уздржавао сам се ових коментара и то је био мој избор.

Већ смо Вам написали да „Борба за веру“ није приватни сајт Владимира Димитријевића, и да увек када имате неку начелну примедбу можете је слободно исказати. И ми ћемо убудуће, посвећивати већу пажњу Вашим ставовима, и увек када будемо сматрали за потребно, огласићемо се јавно и рећи шта мислимо о ономе што говорите. Међутим, ожалошћује нас чињеница што не поштујете довољно и остале наше угледне сараднике, већ само г. В. Димитријевића. Зар су остали наши сарадници по Вама недостојни Вашег поштовања? Имате ли конкретне разлоге за то?

Што се тиче нашег конкретног питања, за коју се „висинску меру“ иконостаса залажете, при чему смо поставили фотографије неколико новотарских иконостаса, Ви сте избегли да конкретно одговорите, а ми се надамо да то није због настојања да се не замерите моћним новотарцима, какви су бивши еп. Атанасије, еп. Григорије и еп. Игњатије. Не допустите само да се Ваш „средњи пут“ претвори у „толстојевштину“. Ви сте стали иза новотарско-реформаторских ставова једног од Ваших чланова на теми која је отворена на „Светосављу“, а поводом чланка на нашем сајту „Тасин циборијум и Гришине колонаде“. Поновићемо шта је дотични господин рекао: „Данас, када се - Слава Богу, обнавља предањски подвиг живописања храмовних зидова, нормално је да се иконостас доводи поново на неку своју висинску меру.. у овоме начелно, не би требало видети неку опасност од "покатоличења". Лично бих рекао да се дешава супротно...“. Дакле, у чланку на нашем сајту реч је била о конкретним иконостасима. Није помињан никакав иконостас у Сомбору, нити иконостаси у нашим средњовековним светињама. Овде је потпуно јасно да су „висинске мере“  које оправдава члан Вашег сајта управо оне које се виде на фотографијама које смо дали. То што Ви називате „зачкољицама“, и што нам се може учинити на први поглед као ситница, често се покаже као наговештај читавог једног реформаторског правца. Ми нисмо против иконостаса (олтарских преграда) какве су у нашим средњовековним храмовима на Косову и другде, али оно што је подигнуто у Саборном храму у Требињу, а и у селу Стубици, Епархија браничевска, нису српске средњовековне олтарске преграде, него новотарске измишљотине чији је циљ огољавање олтара супротно Светом Предању Цркве. Но, схватамо и не очекујемо да децидирано одговорите.

Даље. Исувише сте простора посветили апологији зашто сте једном Вашем члану рекли речи које не отварају гвоздена врата: "то само говори шљам, опанчари, тврдоврати и непослушни, и горди, и незналице истина свете цркве Христове..." Ми човека коме сте се обратили и не познајемо. Ништа о њему не знамо. И до сада смо Вам три пута рекли зашто смо одреаговали на овакве Ваше недоличне речи. И не знамо зашто нам подмећете нешто зашта и сами знате да не стоји. „И даље желим да верујем да је овде посреди само неспоразум и да "Борба за веру" има другачији програм од људи којима сам се онако обратио. Ако је другачије онда ја могу само да жалим за ово моје изгубљено време?... Да ми због тог судије и псовача владика замерите, мене православном свештенику друге јурисдикције који не може да замисли тај однос према свом архијереју, зато што му се прећутно-сагласно нисам придружио?“ Дакле, понављамо: ми Вам се нисмо обратили због овога човека (иако жалимо што сте се и њему тако обратили). Обратили смо Вам се зато што се Ваше речи односе и на неке наше угледне духовнике, који отворено учење Игњатија браничевског називају јересју. Ви не сматрате да треба да своје мишљење тим поводом коригујете, али ми не можемо да то превидимо. Но, то је Ваше право.

Што се тиче цитата о Теофилу, а у вези учења о души, тај цитат смо навели само због тога да би се видео шири контекст у коме сте употребили оне речи које не отварају гвоздена врата, како не бисте рекли да смо речи истргли из контекста. Дакле, то је једини разлог. То смо јасно  рекли, међутим, очигледно имате потребу за сензацијама, па из тог разлога и кажете: „Шокантно је да се иза 'боготворења душе' проналази и препознаје "Борба за веру"“. Но, да би сви Ваши ставови били расветљени, а за многе од њих сматрамо да су проблематични (бар оно што сте до сада говорили), даћемо један предлог на крају текста.

Много сте простора посветили поучавању како се треба људски односити и према јеретицима (не знамо зашто ово нама говорите), помињали сте „црнце из њујоршког метроа“, „јеретике самарјанине“, Паренту „србенду“, и остале „газиместанце“ ... и много чега још непотребног и нејасног. То како ћете Ви уређивати листу на Вашем сајту, Ваша је ствар и ми се у то не мешамо. Али сматрамо „средњим путем“ ако неког на време искуључите са листе, уколико говори ствари које сматрате лошим. То је много боље, него га пустити да говори шта хоће, па га на крају отерати не лепим речима.

О односу према јеретицима

1. Нема јереси без јеретика!

2. Не можемо говорити о јеретику као о апстрактном човеку. Велика је разлика између јеретика, на пример, који је мирјанин, и епископа Игњатија браничевског који је епископ. Јер,  мирјанин може да падне у прелест, да исповеда погрешно учење, јер су га други томе научили. На пример: као што Еп. Игњатије учи друге. Али, епископ мора имати беспрекорно знање догмата, разумевање Псалама, дубоко познавање канона, и мора дати уверење да ће поступати по канонима. Тек када се све ово стекне код једнога човека, он може постати епископ. Дакле, када се каже „епископ“ подразумева се пуноћа овога знања и поступања. Уколико током времена епископ иступи из ове пуноће, доводи у питање своје епископство, по речима пророка Осије: „Ти си одбацио знање, и ја ћу одбацити тебе, да ми не будеш свештеник“ (из 2. канона Седмог Васељенског сабора).

Изобличавање јереси и анатемисање јеретика спада у надлежност епископског сабора. Можемо јереси (погрешна учења) формално поделити у две категорије:

1. Оне који су већ осуђене од стране Сабора, и

2. Оне које још нису осуђене, и које можемо звати новим јересима.

Ово разликовање је важно, због одлуке Отаца Деветог Помесног Сабора у Цариграду, по којој одлуци је дозвољено свештенику да одступи од општења са својим епископом једино у случају ако он отворено проповеда у Цркви од Сабора већ раније осуђену јерес (погрешно учење). Овај канон (петнаести) такве свештенике похваљује, јер су пожурили да Цркву ослободе кукоља и пре него што је Помесни Сабор о њему донео своју одлуку. Исти канон не осуђује оне свештенике који остану у општењу са таквим епископом, чекајући одлуку Сабора о њему, што значи да у опште није проблем у нама ако пијемо из чаше и служимо на антиминсу оног епископа који проповеда јерес. Јер, овако поступајући, ми по примеру Арона чувамо поверен нам народ од утицаја јереси дотичног епископа.

Нове јереси које се појаве, морају чекати одлуку Сабора епископа, да буду изобличене као јереси. И због нове јереси, ма колико она била јасна, нико не сме прекидати општење са својим епископом пре одлуке Сабора о тим јересима. Ова установа Цркве је заснована на тежњи да се очува црквено јединство.

Али, шта да се ради ако Сабор нема снаге да расправља нову јерес у својој области, а у међувремену та јерес трује Цркву до те мере да су њени следбеници добили назив „Игњатијевци“ и заузели истакнута места у црквеним институцијама? На ово питање нема канона који може дати изричит одговор. Можемо се запитати, да ли је бич Господњи у Храму био грех? Наравно да није. То је можда било противно закону, али не и Духу Светоме! У супротном, оптужићемо Господа за грех. „Борба за веру“, по примеру Господњем, исплела је бич од узица речи преузетих из Светог Предања, да би на чистину истерала све оне који кваре Веру под изговором да је обнављају и реформишу.

Ми са жаљењем видимо да по Божјем допуштењу и људској немоћи, у нашем СА Сабору, нема одлучности да се стане на пут онима који поткопавају Цркву. Зато са расуђивањем и без икаквог „старокалендарског зилотизма“, позивајући људе у борбу за СПЦ, не престајемо да сведочимо о „вери једанпут преданој светима“.

И да не бисмо „чепркали“ (како кажете) по листи Вашег сајта, где Ви иначе пишете, и да се не бисмо запетљавали у испразне полемике, ми Вам предлажемо следеће:

Како бисмо били начисто око тога какви су Ваши ставови,  као уредника једног угледног сајта какав је „Светосавље“, по питању литургијских новотарија и неправославних учења у нашој Цркви, ми предлажемо да Вам поставимо неколико питања на која бисте Ви јавно одговорили, постављајући свој одговор на сајту на коме сте уредник. Сматрамо да је то једини начин да буду развејане неке недоумице које имамо (али не само ми), по питању неких Ваших ставова о актуелним дешавањима у Српској Цркви.

На крају желимо рећи:

У свим нашим чињењима свагда се држимо начела: „Не судите по изгледу, него праведан суд судите“ (Јв. 7,24) „А кад дође Петар у Антиохију, супротставих му се у лице, јер беше за осуду“ (Гл. 2, 11). Како ми чинимо према другима, тако желимо да други чине према нама.  Верујте, оче прото, свагда смо захвални када нам се на грешке укаже, јер каква нам је корист да цео свет задобијемо а души својој наудимо? (ср. Мт. 16, 26).

С поштовањем,

Уредништво сајта „Борба за веру“

П. С.

Знајте да су Вам ове речи упућене као човеку до чијег мишљења и молитве нам је искрено стало, иначе Вам се не бисмо уопште ни обраћали.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 05 јануар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 65 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.