Има један фотограф међу нама Србима, из Панчева, а ради за Вечерње новости. Чини се веома скроман, скрушен и честити и неподмитљив у свему човек. Као што није био лаком на неком интернационалном салону фотографије, где су му додели једну од три главне и у новцу обилате награде за фотографију из 1999., али под условом да фотошопом уклони косца и бицикл. На шта се он само насмешио и остао при својој фотографији, господски одбацивши лаж као делатност нижег соја људи.

А има око да позна фотографију у дешавањима око себе.

Прошао је сва ратишта од 1991. до 1999. године. Као фотограф, а то значи да гледа далеко дубље, и још даље од сваког другог, из средишта ратног вртлога.

1999. године, док је Америка заједно са целим Западом насрнула на Србе, сипајући бомбе по Србији као конфете за западну Нову годину, филмом је снимио (данас кажу аналогно, наспрам дигиталног) фотографију коју, по ономе што је о њој говорио, није до краја прозрео. Гледао је као фотограф и видео је што свака добра фотографија мора да има: Наглашену динамику супротстављених збивања. И свака од њих је на свом врхунцу. То се не може направити фотошопом, а још мање намештањем у атељеу, или режијом актера – чак ни у играном или документарном филму, без обзира на режијску умешност. То једино може да ухвати непосредна фотографија. Каже се новинарска фотографија: а то је једина истинита фотографија, ту нема шминкања, нема фолирања, нема подметања, ту је све огољено до сржи.

Име фотографа који је направио ту фотографију из 1999. године је Зоран Јовановић. То име треба запамтити.

Ово је та његова фотографија.

И шта ту видимо?

Заборавимо на очи, на тренутна осећања, на сећања по којима смо лактове и прсте показивали Западу, заборавимо подруме и склоништа, срене и узбуне, свакосатне извештаје о америчким и западним разарањима по Србији, погибијама, америчким и западним јуначинама који нас гађају са десет километара висине… све то оставимо по страни. И пажљивије погледајмо ово што је снимио Зоран Јовановић.

На овој фотографији видимо човека који коси, обавља свој редован посао, потпуно му посвећен, ту му је и бицикл, и види се да није избегао пред оним што стиже, већ  је послу приступио дошавши однекуд, на своју ливаду, као што и наче долази… да не мрсим даље (осим ако се не вратим овом свом сазнању), у његовој позадини, испред сваке линије и врсте хоризонта,  већ се према њему ваља и при том размахао злокобни облак страдања, погибије и свеопштег помора, а он, као да та претња и не постоји, у свом је послу, скроз на скроз. И без преувеличавања мирне душе можемо рећи: Према том дубоко мрачном облаку који се неумитно примиче, према њему он се односи као да не постоји.

У духу, у длаку, сасвим истоветно, за наше поимање целог тог догађаја, као што каже први стих многе српске јуначке песме: „Боже мили, чуда великога“ – где се види да Србин у свом делању само и само има Бога пред којим полаже рачун за своје делање, а не пред  неким трицама и кучинама које долазе од човека.

Из тајних предела моје душе указује ми се онај Србин, мало повијен, са шајкачом на глави, како неуморно ступа по планинским гудурама, кроз вејавицу, преко Албаније, видим и Гаврила Принципа који подиже свој пиштољ и пуца у гнусног и гордог окопатора Хабсбурга, јавља ми се хајдук Вељко који виче „Главу дајем, Крајину не дајем“,  гледам Карађорђа у Марићевића јарузи где се пред протпопом заклиње да ће и живот дати за Србију, сасвим јасно гледам и Стојана Јанковића како на свом првом мегдану, на Филипјакову,  погуби агу нахије Буковице Мустафу, и тако све до Милоша Обилића на вечери код светог кнеза Лазара када казује да ће се сутра видети „ко је вера а ко невера“.

Овај косач Зорана Јовановића, као Србин, једино што може пред свеукупном силом војном Запада и Америке, из оног облака господара западног света, једино што му преостаје то је буде што јесте: а то је да је Србин.

Ништа мање важан је и садржај те фотографије који нам описује како и у рату 1999. Србин је, на сасвим истоветан начин, кроз своју свеукупну историју водио „освајачке и империјалне ратове“- како су његови западни душебрижници ословљавали све и једну српску тежњу да одбране и ослободе своје земље. Како је и онај несретни Србин социјалиста, на врелу хабсбуршких мисли о Србима, сматрао да Срби кренувши на Косово и Метохију, да га ослободе, воде освајачки рат. И тако даље.     

Јер бити Србин значи не дрхтати пред ма каквом силом, не устукнути пред ма каквом опасношћу, не кукумавчити и вапити за ма каквом помоћи осим од Бога истинитога – а то значи радити свој посао, не очајавати и у томе утеху тражити, и још мање изгубити душу своју у јаловим, испразним и празнословним мудровањима о овоме и ономе, и не само за катедром већ и у кафанама, на телевизијама и интернету, на улици, на пијаци, седељкама и сличним јаловим и испразним местима. Јер Србин то јесте, како нам је Свети Сава оставио у аманет, да у самима собом будемо у најблискијој вези са Богом нашим и Спаситељем душа наших, Исусом Христом, и пред њим полажемо рачун о томе колико савесно, одговорно и честито радимо оно по чему смо од Бога нашег добили дар да то обављамо на својој заветној земљи. Зар је то тешко, браћо и сестре Срби!!!

Као код овог нашег косача који и не хаје пред западним облаком помора, страдања и свеопште погибије!