Сваки пут када погледам на званичну новину Српске патријаршије „Православље“, мисли ми одлутају на дане ране младости када смо као породица били претплаћени на овај лист, који је у време комунистичко-атеистичке владавине био готово једини штампани медиј који нас је информисао о свим дешавањима унутар Српске православне цркве.

 Сећам се да је један од највећих патријараха у историји СПЦ блаженопочивши Герман, пре више од пет деценија покренуо излажење листова „Православље“, „Светосавско звонце“ и „Теолошки погледи“, који је био лист за озбиљна богословска питања и бројне активности у циљу побољшања наставе у богословијама.

Нажалост, са тугом у срцу могу да констатујем да је уређивачка политика данашњег „Православља“ таква, да овај лист као званично гласило српске патријаршије, у правом смислу речи представља сликовницу или рекламну новину поглавара Српске православне цркве, што чини класичан пример антрополатрије! Такође, лист је употпуњен и афирмативним садржајима из живота Римокатоличке цркве? То је учињено на такав начин, да би му на професионализму позавидела и званична Католичка новинска агенција - CNA (Catholic News Agency).

Као пример навешћу само неке од вести које су пренете у последњем броју 1374 од 15. јуна 2024. године, и у којем нас уредништво листа упознаје са чињеницом да је „папа Фрањо 5. јуна 2024. године примио стручни штаб и играче хрватске фудбалске репрезентације у Ватикану. Папа је честитао репрезентацији Хрватске на освојеном трећем месту на Светском првенству у фудбалу 2022. године у Катару, и хрватском тиму поручио да играјући фудбал имају част да представљају своју нацију....“?

  Такође, српско „Православље“ преноси да је „кардинал Мануел Фернандез 22. маја 2024. године посетио поглавара Коптске цркве Тавадроса II, у сврху изглађивања односа јер су египатски хришћански Копти у марту о.г. оштро реаговали на декларацију Fiducia suplicans, која је постала спорна због признавања истополних бракова.....“?

 Такође, сматрамо да би свако даље набрајање било беспредметно, јер смо уверени да би верници СПЦ били неупоредиво више заинтересовани да се на страницама патријаршијског „Православља“, упознају са одговорима на бројна питања која се тичу живота Српске православне цркве.

 Одавно су нам познати јавно изражени сентименти патријарха Порфирија које гаји према Загребу, Хрватској, Римокатоличкој цркви а посебно римском папи, што представља његов лични став за који смо сигурни да га дели само занемарњив број верника СПЦ. У исто време, уређивачка политика „Православља“ не треба да прати личне сентименте патријарха Порфирија, јер је он ипак патријарх СПЦ а не загребачки Надбискуп, зар не?

Када је реч о питањима која брину вернике СПЦ, у првом реду то се односи на скандалозно давање Томоса Архиепископу македонском и охридском Стефану у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, у којем пише да СПЦ као Мајка Црква у потпуности признаје аутокефалност „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“, што је довело до додатног разбијања јединства и слоге у Православном свету. Неке помесне православне цркве су новонасталу цркву признале са одредницом „Македонска“, друге то нису учиниле, док је одређен број био уздржан. У сваком случају највећа штета је нанета самој СПЦ, и то због одрицања на јурисдикцију над једним својим значајним административним делом.

Исто тако, један од најугледнијих наших канонолога, проф. др Миодраг Петровић је записао да је «познато да је Преспански споразум био претеча Томоса о аутокефалији. Такође смо свесни чињенице да је и једно и друго наметнула Америчка администрација која за циљ има разбијање јединства православних народа, што се потврђује и последицама изазваним Томосом за ‘Украјинску православну цркву’ од стране самовољног цариградског патријарха Вартоломеја I“.

Међутим, оно што нам није јасно, јесте одговор на питање због чега се у Томосу користи исто име које је наметнула и комунистичко-атеистичко Брозоморска власт, на црквено-народном сабору после Другог св. рата – тзв. «Македонска православна црква – Охридска архиепископија»? Поврх свега, епископ бачки Иринеј Буловић, иначе духовни отац српског патријарха (симптоматично је да ни један ни други није завршио богословију), коментаришући давање српских цркава и манастира на простору Старе Србије (данас Северне Македоније) тзв. „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“, децембра 2023. године је рекао за часопис „Печат“ да ми „нисмо ни продали ни предали већ смо их дали на коришћење“. Овако срочено објашњење би се у праву оценило као глупирање и превара, што је дало повода проф. др Миодрагу Петровићу да обавести грчку јавност о истини и суштини такве изјаве. Тим поводом је угледни грчки лист „Православна штампа“ (Ορθόδοξος Τύπος), број 2487 од 15.03.2024. године објавио текст на насловној страни под насловом «Неканонски производ сарадње цркве и државе», уз објашњење да онај који нешто даје на коришћење тиме се не одриче власништва, док се СПЦ управо давањем Томоса о аутокефалији јавно одрекла власништва над српским црквама и манастирима на простору Старе Србије. Проф. др Петровић је указао да је брзоплето давање Томоса МПЦ-ОА добродошло патријарху Вартоломеју I као изговор да игнорише постојање аутокефалије СПЦ. Тим поводом је додао, да «епископ бачки др Иринеј уз помоћ патријарха Порфирија поступа на сличан начин као и цариградски патријарх Вартоломеј I. Они таквим томосима о аутокефалији разбијају јединство и саборност Православне цркве».

То се најбоље види из чињенице да је убрзо после уручивања Томоса у Саборном храму у Београду, патријарх Вартоломеј I канонизовао цариградског патријарха Јеремију I, који је 1531. године укинуо постојање Пећке патријаршије у корист Охридске архиепископије. Овим је упућена више него јасна порука високостојницима СПЦ, поготово ако се узме у обзир чињеница да је патријарх Јеремија I купио патријарашко достојанство за новац, што се у црквеном језику назива симонија, због чега га је по црквено канонском праву требало лишити патријарашког достојанства, а не канонизовати са свеца. 

Поред тога, јереси патријарх Вартоломеј I већ дуже време не зове СПЦ својим именом, већ говори „Православна црква Србије“, чиме недвосмислено указује да признаје њену аутокефалност само у државно признатим границама Републике Србије? Готово је невероватно да овако велики и важни сигнали од стране Цариградске цркве нису примећени у врху СПЦ, и коментарисани у «Православљу».

То су питања која интересују вернике наше цркве, а не да читају забавне садржаје пласиране у циљу самопромоције, као и текстове о дешавањима унутар Римокатоличке цркве. Њих много више интересују одговори на бројна озбиљна и тешка питања која стоје пред Српском православном црквом, као што је одлука коју је донео Свети архијерејски сабор на заседању од 14. до 20. маја о.г. о увођењу нових митрополија и новом титулисању архијереја у митрополијама. Верници се питају због чега је то урађено, с обзиром да та одлука може имати тешке последице, тј. довести до раскола у нашој цркви. Сви знамо да термин архиепископ има и значење поглавара аутокефалне цркве, као што је првобитно и Свети Сава носио то достојанство и био први српски архиепископ. Та чињеница нам ствара недоумицу и зебњу да ће се данашњи митрополити звати и архиепископи, што може, не дај Боже, у будућности неко од њих да од своје архиепископије створи нову цркву и одвоји се од СПЦ? 

Коначно, донео сам одлуку да овај текст напишем, у првом реду инспирисан речима Св. Владике Николаја Велимировића, који је рекао да у борби истине и лажи и правде, бити неутралан значи помагати злу. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе, рекавши: „Ко није самном, против мене је“. Другим речима то значи да они који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни. Тешко је замислити хришћанина који се у оваквим околностима понаша неутрално, тј. да стоји по страни и безчасно посматра борбу између крстоносаца и крстоломаца. 

Св. Владика Николај Велимировић сведочи да Срби од пре око 100 година нису ни приближно били тако образовани као што су данашње генерације. И поред те чињенице, они се нису жалили на зло, већ су се борили против зла. Св. Владика истиче да данашњим генерацијама недостаје јунаштва. У том контексту подвлачи да су данас људи велико ватриште без ватре, и констатује да је бољи и један угарак који гори, но хрпа дрва у снегу, која је исто тако хладна, као и снег. Јунаштво је огањ који пали наше срце и греје нашу душу.

      «Православље»,  сматрам да би с обзиром на околности, данас било прикладније да понесе назив «Празнославље»!

Диогенис Д. Валаванидис

председник Центра за заштиту хришћанског идентитета и

председник Савета за религију Центра за геостратешке студије