header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Интервју патријарха Иринеја "Православљу" Штампај Е-пошта
среда, 03 фебруар 2010

Први интервју Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја

(„Православље“ бр. 1029, од 1. 2. 2010.)

     Мој програм је програм Цркве

Image    Ваша Светости, изволи се Светом Духу и нама да будете изабрани за четрдесет и петог наследника трона Светог Саве. Како, десет дана касније, видите избор Светог Архијерејског Сабора?

–У вери и сазнању да је мој избор био по вољи Божјој, по вољи Светога Духа, и прихватио сам ово тешко бреме, овај доста велики крст службе и звања за које је потребно много снаге личне, али још више помоћи. Пре свега, помоћи оних који су најпозванији, а то је Свети Архијерејски Синод и, шире, Свети Архијерејски Сабор. Са вером и добијеним обећањем да та подршка неће изостати, ја сам се на крају ипак одлучио да прихватим избор, и ево, Богу хвала, тако је ових првих десет дана прошло у упознавању, у сусрету са људима пре свега, а делимично и са оним што ме чека у будућем раду. Срећан сам што се сам избор одвијао баш онако како сам ја замишљао да би требало да буде: у миру и у реду, упркос многим најавама, намерно пуштеним у јавност, да ће избор, наводно, бити врло критичан и ризичан, те да ће, наводно, извесни „кругови” у самој Цркви доћи до изражаја, и слично. Тако нешто, наравно, никад није била моја претпоставка, ја сам увек изјављивао да очекујем да све прође у савршеном реду и миру. И хвала Богу, тако је и прошло.

Изабрани сте за наследника трона Светога Саве после блаженопочившег Патријарха Павла. Сахрана Свјатјејшег Патријарха Павла, којој је присуствовало скоро милион људи најбољи је показатељ његове духовне и моралне величине, као и оданости српског народа Српској Православној Цркви и њеном првојерарху. Како се осећате као наследник Патријарха Павла?

–Сахрана је, то можемо да кажемо, и треба да кажемо, протекла на један величанствен начин, онако како то Београд, верујем, није никада доживео. То је све било доказ колико је наш народ уважавао Његову Светост захваљујући његовим личним особинама и понашањем. Народ је ценио оне праве људске вредности, хришћанске вредности, које су красиле Његову Светост, а то је једноставност, то је једно најобичније хришћанско живљење, али оригинално и примењено у свему према Јеванђељу. То је народ умео и да види и да изрази своје поштовање на дан патријарховог растанка са својом паством. Бити наследник Његове Светости Патријарха и свих његових претходника, морам да кажем, није нимало лако. Не би било лако наследити ни неког рђавог патријарха, а камоли доћи после једног великог, светлог примера монашког и архијерејског живота какав је био живот Патријарха Павла. Тешко је њега у тој једноставности опонашати, али мислим да треба прихватити основна начела којих се он придржавао у свом животу. Трудићу се да све оно што је блаженопочившем Патријарху Павлу било једно опште начело, један општи и јеванђељски пример, а поготово све што је везано за ово звање, да то прихватим и ја у свом животу. Ја сам поред Патријарха дуго био, знали смо се и пре него што се замонашио, па после у богословији, па још касније, када сам дошао у богословију као професор, а он био Епископ рашко-призренски, тако да смо ми гледали тај живот, гледали то понашање. И то се, верујем, преносило полако на нас, мада је било ствари које је требало лично доживети и преживети, не формално, него суштински духовно усвојити. Да, дакле, он остаје као један диван пример, пример правога учитеља вере и побожности. Трудићу се и лично не само да га опонашам, него да прихватим и да реализујем у своме животу те особине које су хришћанске и јеванђељске. Надамо се да ће све бити онако како би требало да буде, мада никада у животу не треба искључивати могућност да дођу до изражаја оне личне особине карактера које свако од нас носи. Али људи смо, па ћемо водити рачуна о свему, а и други су људи па ће, по себи и по другима, судити и о томе.

Ваша Светости, који су приоритетни задаци Српске Православне Цркве данас, и шта је међу њима, по Вашем мишљењу, најважније за решавање?

–Као што сам и у својој приступној беседи рекао, ја неких посебних лично мојих програма и планова немам, јер сматрам да програм свакога епископа, свакога свештеника и свакога верника треба да буде програм који Црква има и који се Црква труди да спроведе у своме животу. Дакле, програм Цркве, мисија Цркве, циљ и развој њенога постојања у овоме свету морао би да буде и програм и циљ живота и рада свакога члана Цркве, у коју спада и епископ и патријарх који стоји на челу Цркве. Мислим да је, у оквиру тог програма делатности Цркве и моје, врло важно да успоставимо јединство у самој нашој Цркви, па онда јединство Цркве у дијаспори. Нажалост, стицајем прилика нашли смо се на свим континентима, а и тамо, као и код нас, постоје проблеми и неспоразуми, и Црква мора да настоји да тамошње проблеме решава на најбољи начин, да свака наша црква у иностранству, у дијаспори постане одраз и слика Цркве у матици, у Отаџбини. И да учинимо све да тај народ, који се стицајем прилика нашао тамо, представља и свој народ и своју Цркву у најлепшем светлу. Да то буду наши „амбасадори”, да буду слика овдашњег народа, да тако са своје стране допринесу да свет о нама не ствара неке измишљене, вештачке слике, него онакве какви ми заправо јесмо.

Такозвана „литургијска питања” изазвала су, оправдано или не, многе недоумице и подељеност у српском народу. У Вашој Епархији нишкој таквих проблема није било. Како решити те настале проблеме, и какав је став Цркве и Светог архијерејског Сабора по том питању?

–Да, то је једно врло важно питање. То питање је, по мени, искрсло потпуно непотребно, мада суштински то нису нека дубока питања, дубоке разлике. Али, с једне стране можда је и добро што је народ реаговао на такав начин, вероватно страхујући од већих разлика и размимоилажења, па је устао да брани поредак који код нас траје готово вековима.

Грешка је, по мени, и до једне и до друге стране. Грешка је прво оних који су лансирали те новине, што то није ишло преко Цркве. Требало је да то буде потврђено ауторитетом Сабора, да Сабор донесе своје мишљење и свој став по тим питањима. А грешка других јесте што исувише оштро реагују и стварају нимало мање проблеме од оних првих својом реакцијом која је неоправдана, јер се не ради ни о догмама ни о суштини Литургије. Ради се о неким обичајима који јесу обичаји, али не задиру у суштину. Е сад, то је тешко објаснити и свима представити у у правом светлу. Ту апсолутно треба стати на одлуци Сабора, док се не донесу нове одлуке по дотичним питањима. Треба да се држимо сви старог обичаја, да се не уносе забуне у народ, јер има прилично забуна и реакција. У Нишу ми недавно једна госпођа, врло честита, каже: „Ја више не улазим у ову цркву, овде су новотарци!” А зашто? Свештеник је (да ли случајно или намерно, не знам) пропустио да навуче завесу на Литургији! Дакле, народ је врло осетљив, и то ми морамо имати у виду.

После свих ратова, бомбардовања и санкција, данас се грађани Србије налазе у веома тешкој економској ситуацији. Све је више гладних људи. Може ли се Црква активније укључити у пружање помоћи својим ближњима?

–Не само да је питање „може или не може” него је то један апсолутни захтев, та потреба да се Црква и на том пољу ангажује. Заиста је тешко, наш народ је сиромашан. Сиромашни су и они који треба да дају, а многи и сами очекују некакву помоћ, али Црква има можда највише права, па донекле и могућности, да се обраћа својим вернима да помогну онима у потреби. Имамо, нажалост, још увек и избеглих, и сиромашних, и тај број је све већи јер је незапосленост већа, и није мало чудо како уопште и живе ти људи који су годинама радили у фабрикама које одавно не раде. Вероватно благодарећи свом пореклу са села, па се отуд снабдевају. Дакле, ту би Црква морала да буде много активнија. Да се са врха Цркве та брига спроведе до основних њених јединица. То је једна од првих потреба. Још у Јерусалиму, у првој хришћанској заједници, најпре апостоли, а потом и ђакони, водили су ту бригу. Па када је то било у том времену, зашто да не буде и данас, када је потреба ништа мања, ако не и већа него у тим временима? Мало нам с правом пребацују многи да се на том пољу нисмо ангажовали, али то треба да буде договор и разговор, стварање плана како деловати у том смислу.

          Ваша Светости, многи оптужују српску Цркву да се претерано бави политиком, да се Србија клерикализује и враћа у Средњи век. Одакле долазе ти гласови, и како Ви видите однос Цркве и државе у времену које је испред нас?

–Велико је питање шта је политика. За оне који не желе да виде Цркву на неком другом пољу осим у порти, свако бављење па тако сутра и хуманитарна активност коју смо поменули, јесте нека врста политике. На то се не треба обазирати. Али мислим да Цркву оптужују за политику они који су до јуче били на једној страни апсолутно супротстављеној Цркви, а данас то не могу да буду, па им је један од „адута” да Цркву нападају како се, тобоже, бави политиком, и да је зато оптужују у свакој прилици. Мислим да су то углавном људи који нису пријатељи Цркве. А што се тиче саме Цркве, мислим да Црква углавном треба да буде на свом пољу. Кажем „углавном”, јер не сме ни да оджмури пред појавама и догађајима који су против интереса народа, против интереса историје наше, крштене историје. У таквим приликама, Црква не само треба, него и мора да подигне свој глас и каже своје мишљење. Друга је ствар колико ће то бити прихваћено, али Црква мора да гледа и сагледа проблеме живота и да, на свој и својствен начин, то изрази.


           По просечној години старости, Срби су један од најстаријих народа у Европи. Годишње се у Србији изврши више од 200.000 утробних чедоморстава – абортуса. Млади људи напуштају Србију у потрази за бољим животом, или се све теже одлучују да ступе у брак. Који су узроци ових проблема, и како их решавати?

–Нажалост, то је можда највећи проблем за наш народ, за нашу државу и за нашу Цркву. То је једна катастрофална појава, појава која је већ разредила наш народ, поготово на селу, и страшно је проћи многим крајевима наше Србије и видети школе оронуле, домове затворене. Ето, у Нишкој епархији, градске периферије и крајеви око Пирота, Сврљига, Црне Траве, Пусте Реке… Па не само ту, у пределима удаљенијим од градских центара, него и у оним селима која су некада била малтене саставни делови тих градова, и ту је све мање омладине и много више гробова него колевки. Дакле, један проблем који би морали да сагледају и држава и Црква, да просто нађу начин да не нестанемо. Разлога оваквом стању има много. Пре свега незапосленост. Људи који су довођени, често и мимо своје воље, у градове у фабрике са обећањима. И многи су се навикли на живот у граду, заборавивши на живот на селу. Мали је број оних који се враћају, па и то су углавном пензионери. Села нам остају све празнија, што неће бити без великих последица. Шта учинити? Мислим да би Црква (да овом приликом оставимо друге факторе по страни), Црква би требало ту да стави акценат не само на сам прираштај, на само рађање, него да на оно што се јасно препознаје као грех и безакоње, и што се назива вапај на небу, да се не чини такав преступ, такав грех. И то ко га чини? Чине га родитељи, који треба да буду први који ће се радовати рођењу новога детета, а не да буду њихове убице. На тај начин, Црква би могла да допринесе много да се не чини грех који се чини. Грех децеубиства.

Срби су историјски европски народ, и сасвим је природна тежња да се повезујемо са свим другим народима Европе. У времену глобализације и свим долазећим светским и европоским интеграцијама, када нам се нуди све и свашта, и добро и лоше, како сачувати духовни и национални идентитет?

–Наша култура, коју смо наследили и коју смо стварали, јесте европска култура. И ми немамо никаквог разлога да се стидимо своје културе. Напротив, треба да са пуно снаге захтевамо да сачувамо своју културу, да сачувамо пре свега свој језик. Да сачувамо оно што је основа вредности за сваки народ, па тако и за наш. Ако то можемо, онда нема потребе да бежимо од Европе и да се плашимо европске заједнице. Тако мислим, али би и Европа, која жели да ми уђемо у ту заједницу, морала да поштује идентитет наше културе и онога што уносимо у ту велику Европску заједницу. Ако би Европа тако гледала, онда ми немамо ништа против да уђемо у такву Европу. Глобализацију видим као корисну у економији и у сродним пословима и феноменима. То је посао глобализације, а не да нам они мењају и етику, и богословље, и Цркву, да стварамо некакву јединствену „цркву”, састављену од свих народа. Ми можемо да уважавамо и поштујемо све верске заједнице, али да чувамо своје, јер је то наше, па још и оригинално, наслеђено од најстаријих извора Цркве, од самих апостола. И то је оно чега треба да се држимо: своје да увиђамо, а туђе можемо да поштујемо.

Завршили сте Призренску богословију која је по протеривању српског народа са Косова и Метохије привремено пресељена у Ниш. Са друге стране, у својој патријараршкој беседи посебно сте указали пажњу на наставак борбе за очување Косова и Метохије као наше свете српске земље, нашег српског Јерусалима. Шта нам је чинити, и како да сачувамо Косово и Метохију? Како се одупрети притисцима и уценама које се већ јављају да, ако хоћемо у Европску унију, морамо да се одрекнемо Косова и Метохије?

–Будући да сам ђак Призренске богословије и да сам тамо дуго деловао, ја сам, када је богословија морала да напусти Призрен, сматрао да је најприродније да место њеног новог боравка буде Ниш, и све сам чинио у том смислу. Ипак је то Југ, са којим је Призрен врло близак, и ја сам се залагао за то решење. Имале су, хвала Богу, градске власти много разумевања, па су нам и те како помогле, пре свега када смо подизали хиландарски метох где је сада смештена богословија, град нам је дао два хектара земље без динара. И не само то, него су нам платили и знатан део тих комуналија, тако да смо добили велику помоћ за заснивање богословије. И заиста је подигнута једна савремена зграда, са свим потребама за школу и за интернат, тако да то спада у ред најприкладнијих зграда за богословију. Ја сам стога веома благодаран нашем граду Нишу за то велико разумевање наших потреба. Што се тиче Косова, Косово није ни само историја. Косово је наша историјска стварност, у којој је формирана и култура, и држава, и Црква. Ја не могу да замислим Српску Цркву без Пећке Патријаршије. Наш први и најстарији дом, са гробовима и моштима духовних великана наших, да не помињемо Дечане, у којима почива свети краљ Стефан Дечански, да не помињемо Грачаницу, задужбину краља Милутина, Богородицу Љевишку и остале светиње који су драгуљ и украс целе хришћанске културе. Како уопште замислити да то ние наше и не припада Србима? Они који кроје судбину света, или се нису довољно посветили тој теми, или не разумеју нашу стварност и значај Косова за српски народ и српску Цркву, те чине оно што чине, а што ми сигурно не можемо никада прихватити. Ја се још увек надам, да ће на крају они увидети и да ће изменити своје мишљење и по питању Косова. Ми смо вековима тамо присутни, то је вековима била наша земља, само су историјске неприлике учиниле те је наш народ морао да бежи под притиском са Косова и тиме стварао простор за албански народ који је тај простор насељавао. Најпознатије насељавање је за време великих наших сеоба 1690. и 1737. Због тога је Косово испражњено, али не само тада, него су притисци на српски народ на Косову били посебно изражени од оне познате „Призренске лиге” осамдесетих година 19. века. Од онда почиње активна борба за освајање Косова и Метохије, а да би га освојили, они су морали да потисну српски народ. Нажалост, то се наставило до наших дана. Трагедију једног народа не би требало користити у корист другога народа. Ми смо вековима живели заједно са Албанцима на Косову и Метохији, то можемо и данас. Истина, мало теже јер се огроман број Албанаца населио на Косово.

Поред свих других српских институција по свету Српска Православна Црква се показала као најбољи чувар духовног и националног идентитета Срба у расејању. Како, Ваша Светости, појачати и побољшати везе са нашим народом у расејању?

Наша Црква је увек ишла за својим народом. Ето, у обе поменуте сеобе, свештенство са својим архијерејима је пратило народ. И шта су прво чинили у својим новим пребивалиштима? Подизали су Цркве, јер су знали да их Црква чува и у духовном, и у националном смислу. Црква је, дакле, била са својим народом, па је тако и данас. У Америци, где је велики део нашега народа избегао или својом вољом потражио нов простор за живот, па онда у Аустралији, па у Европи, и тако даље, Црква је свуда и увек са народом, и треба омогућити слободно делање Цркве и на тај начин да народ сачува језик пре свега, а потом и друге вредности вере и духовности. То је прво што се губи у Америци, у Европи је други случај. Битно је да се сачува православна вера, што они и чине. Ако погледамо Америку, па и Аустралију, видећемо да се тамо подижу дивне и величанствене цркве. То је оно што тај народ подсећа, опомиње и везује за своје корене, за своје порекло, па тако треба да чинимо и даље. Да чувамо свој народ, да имају своје свештенике, да имају своје епископе, јер једино тако је могуће опстати у просторима изван матице.

На Вашем устоличењу били су и представници традиционалних цркава и верских заједница. Како видите однос са другим помесним православним Црквама, али и са другим верским заједницама?

–Пре свега, ми треба, а то и чинимо, да држимо добре везе са нашим комшијама, онима који су нам најближи: православним помесним Црквама. Мислим да ту на прво место долази Русија, а потом и Грчка. И Грци су нам традиционално пријатељи, и те везе су јаке старе и, верујемо, веома чврсте. Даље, са Бугарима смо имали, нажалост, неких проблема, али треба чинити све да се то што пре заборави и да се успоставе здрави искрени односи наша два народа. Да поштујемо једни друге и да заиста стварамо Православље и да будемо Православље – помесне Цркве као чланови једне велике породице. Хришћанство је једна велика породица и тај породични дух треба одржавати. У том смислу, као пример за углед, имамо Светога Саву. Ми знамо да је Свети Сава одржавао добре односе и са западом, као и са исламском заједницом. По речима апостола Павла: „Што се до вас тиче и чини, гледајте да будете у миру са свима”. Хришћанство је проповедник, расадник мира. То је било увек, и треба да буде и данас. Да са свима одржавамо добре односе, јер тиме додоказујемо своју јеванђелску веру и своју љубав, како према Богу и своме ближњем, тако и према сваком бићу људском. Сви су људи народ Божји, сви носе слику и прилику Божју, и то треба поштовати .

Медији су данас јавили да је, после дужег времена, одржана и Светосавска академија у Републици Македонији. Је ли то добар знак, и да ли је дошло време да се проблем са такозваном Македонском православном црквом коначно разреши? Како видите даље контакте са представницима из те Републике?

–То је болна тачка наше прошлости. Знамо како је и зашто је дошло до те деобе. То није дошло од људи који су желели да македонски народ има слободу вере, него је дошло из неких других разлога. У то нећемо сада улазити, али оно што се десило касније – колико ја знам, а учествовао сам и у првим разговорима – наша Црква је чинила све да се та болна рана преболи. На крају смо, договором у Нишу, донели заједничке закључке, углавном у свему како су то они желели и највећим делом предлагали. Када смо се растајали у Нишу, очекивали смо да се следећи пут састанемо уједињени, са исцељеном раном, да одслужимо Литургију и у Скопљу, и у Охриду, и у Београду, и у Нишу, и у другим местима, и живели смо у убеђењу да ћемо добити сагласност из Скопља. Међутим, дошао је један сасвим супротан, негативан одговор, и то смо сазнали не од њих лично, него из штампе. Ми смо два врло блиска народа. Нека они буду Македонци, нико им то не оспорава, нека негују свој језик, који су и могли сачувати у оквиру Србије, као што је то било у оквиру Југославије. Но, такво је време. Дели се и оно што не треба делити. Створили су своју државу, нека им је благословена, али су дошли у невоље (у којима смо и ми сами) из којих ће им бити много теже да изађу него да су у заједници са нама. Но, иако нисмо у једној држави, можемо бити блиски, јер смо имали Цркву заједничку, па нам чак ни језик није био разлог за неразумевање. Има ту још много других разлога, али ја сам јасно рекао шта је наша жеља, и поново подсећам да су наша врата за разговор у циљу јединства и даље отворена. Мало је то сада теже него што је то било пре Нишке декларације, зато што је сада створена и призната Охридска архиепископија. Архиепископа Јована и три његова епископа признаје читав православни свет, само их оспоравају у Македонији. Ми бисмо се врло радо ангажовали да се то питање реши на најцелисходнији начин по Македонију, а да би се решило целисходно и корисно, они пре свега морају између себе да постигну договор. Ми ћемо им помоћи са пуним срцем да се то питање реши и да останемо пријатељи, да служимо, да саслужујемо и да користимо једни другима.

Да ли се Ваше изјаве о доласку папе у Србију, како су медији преносили, могу тумачити као позив, или је то погрешно схваћено?

–Доста погрешно је схваћено! Поготово изјаве дате на питање да ли би Црква била противна доласку папе. Пре свега, папа неће доћи без позива. Позив папи нико није упутио, а зна се пут и начин како се то чини. Ја сам говорио о јубилеју Миланског едикта, и о прилици да се поводом тога догађаја сусретну исток и запад, да се приближимо једани другима, не би ли се тако родила свест о корисности заједништва. Далеко је до заједништва, али ово је прилика да се, после толико времена, створи атмосфера и да се покрене питање где смо после 1700 година које прослављамо, и после 1000 година разиласка. Где смо и шта је учињено, да ли је то добро што је учињено, да се о томе размисли, јер без тога контакта и таквог расположења нема ни решавања проблема. То је једини прави смисао мојих изјава: да би прослава у Нишу, једноставно, била прилика да се исток и запад сусретну, да се поразговарају и да размисле о будућности.

Да ли је Црква довољно и на прави начин заступљена у медијима? И како видите мисионарску делатност Цркве у односу на медије?

–Да је прилично заступљена – јесте. Е сад, квалитет те заступљености, то је друго питање. Има новинара добронамерних, објективних, који о Цркви пишу, али има и оних других, који у свему што је везано за Цркву виде само „жељу да се умеша у политику”, да решава, наводно, проблеме који нису њени. Можда би са новинарима требало имати и чешће контакте и разговарати објективније о животу народа и Цркве, да би људи могли објективно да размишљају и да доносе своје ставове по том питању. У сваком случају, мислим да је створена једна атмосфера друкчија и неупоредиво боља и квалитетнија од оне која је некада постојала. Али, има и оних других, да не помињем имена. Баш по питању сахране Његове Светости видело се колико су људи расположени или нерасположени према Цркви. Па су неки тако почели да обичне ствари осуђују без основа, али тиме су, заправо, мање-више открили себи.

Долазите на трон из Епархије нишке, где сте провели више од три деценије. Која су сећања и каква искуства носите из ове Богом чуване епархије?

–Јуче сам био у Нишу и, право да вам кажем, било је више суза него радости. Ја сам тамо тридесет и више година. Морам да кажем да ме Ниш, и у оном времену, примио као свога. Ја сам се осетио тамо као у свом народу, умало у своме дому, упркос оном времену, времену оне власти и идеологије. Можда нам нису много учинили, али нам нису ни стварали неке препреке са којима смо морали да се боримо и да имамо проблема. Ја сам видео у тим људима: једно је званичан став, а друго је био став-мишљење када се нађемо неком незваничном приликом. Видео сам да су то људи који су се морали прилагођавати идеологији и времену, али су били не много удаљени од Цркве. Било је отпора од неких, али смо и у том времену подигли хиландарски метох. Једну лепу цркву, један леп конак, и добили без паре и динара скоро хектар плаца за порту метоха хиландарскога. Народ је поздравио, а власт је омогућила да се то уради. Све оно што је урађено, великим делом је заслуга града Ниша, а посебно у последњих десетак година. Ја сам дошао у Ниш када су у Нишу биле свега три цркве, а данас их имамо осам. Јединствен је пример да град подиже цркву, то је црква цара Константина, која ће до 2012. године бити потпуно завршена као наш допринос, прилог великом јубилеју Миланског едикта. Ми смо имали пуно разумевања и помоћи кад је био велики пожар у Саборном храму, а мени лично то је био један од најтежих момената у животу. Благодарећи разумевању града, републике и народа, ми смо за релативно кратко време потпуно обновили храм па и осликали га. Пре неколико дана смо скинули скеле, и можемо да кажемо да је храм не само потпуно обновљен, већ је и много лепши, много сигурнији него што је био претходни. Затим, носим јако лепе успомене на град Пирот, као и на друге градове Нишке епархије. Свуда сам увек био радо виђен и радо примљен. Верници су разумевали потребе Цркве и своју улогу у животу Цркве, тако да их одиста помињем са великим задовољством, али и са тугом што их остављам.

У црквеним круговима се помињало да ће Нишка епархија биги арондирана, тј. да ћете Ви предложити да се формира још једна епархија на територији Нишке. Је ли то још увек актуелно?

–О томе је било разговора пре неколико година. Неки епископи су сматрали да Нишка епархија треба се подели. Ја сам и онда и данас за арондацију. Можда је сазрело време да се у срцу Србије формира једна нова епархија. То би била крушевачка. Крушевац је један диван град у центру Србије, где је народ врло честит и где народ никада није Цркву остављао. У намесништву крушевачком за последњих двадесет година подигнуто је четрдесет и више цркава. Нема села које није подигло цркву. Мало је то теже ишло у градовима, али смо и тамо подигли три цркве и имамо потребе можда за још две цркве, и да за догледно време та потреба буде задовољена. Да, диван крај, диван народ. Са намесништвом крушевачким и ражањским, где би било око четрдесет и више парохија, са деловима Жичке, Шумадијске и Браничевске епархије, створила би се још једна епархија у нашој Цркви. Нисам против тога, па ћемо видети. Биће разговора о свему томе.

И за крај, Ваша Светости, свечано устоличење – увођење у дужност обављено је одмах, дан после избора овде у Београду, у Саборној цркви. За кад је планирано званично устоличење у Пећкој патријаршији, и кога намеравате да позовете за ту прилику?

–Свети Синод је о томе разговарао, и договорили смо се, барем за сада, да архијерејски Сабор почне 25. априла и да почне са интронизацијом у Пећкој патријаршији. Тамо да почне, овде у Београду да се настави. Ја се надам да ће то тако и бити. За тај догађај треба се спремити услед специфичних околности и прилика, а ко ће бити позван, то није само моја ствар. Синод треба да позове оне које обично позива, а благовремено ћемо се договорити о томе.

Хвала Вам, Свјатјејши, што сте посветили своје драгоцено време разговору за Православље, новине Српске патријаршије. Хвала у име наше Редакције, наших сарадника и наших читалаца, као и у име Информативне службе СПЦ и радија Слово љубве. Честитамо Вам на избору и да, уз Божју помоћ, и уз помоћ Ваше браће архијереја, дуго година управљате нашом Црквом.

–Хвала. Поздрављам и ја вас са жељом да поверену службу обављате савесно, са љубављу, и да будете заиста глас Цркве. Да преко вас народ буде информисан, али не само информисан о догађајима, него да буде и поучен ономе што им је потребно за живот једног верника по Христу, по Светоме Сави и Цркви, њеним обичајима и наслеђу. Ваша реч, ваш глас, ваш радио је и те како потребан јер медији данас, и не само данас, него увек, имају велику моћ, нажалост често и у негативном смислу. Треба им парирати давањем позитивних вредности, оних које можда не могу да чују ни од свештеника, ни из штампе, али је добро да се то чује из центра Цркве, из чистога, благодатнога извора који је Црква. Тако да се и науче, и поуче, и да себе увек мењају у оном позитивном духовном смислу, на корист пре свега личну, али и на корист своје Цркве и свога народа.

Православље је заиста један одличан и савремен лист, који добро прати живот наше Цркве и живи у времену. Благослов Божји нека је на вама, да наставите ваш рад као и до сада: часно, одговорно и успешно.

Разговор водио протојереј-ставрофор Миодраг М. Поповић,

главни и одговорни уредник Православљa

Извор: „Православље“ бр. 1029, од 1. 2. 2010.

Последњи пут ажурирано ( среда, 03 фебруар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 74 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Вјечнаја памјат!

После дуге и тешке болести упокојила се игуманија Манастира Сретење у Овчарско-кабларској клисури, дивна мати Аквилина. Мати Аквилина је једна од оних Божијих душа која је својом љубављу према Господу многе привлачила Христу. Бог коме је од младости служила нека упокоји мати Аквилину у Царству Своме и дарује јој вечан и блажен спомен. Амин.

+ + +

Ванредно и хитно! -

Одговор светосавског верног народа на фарисејско-језуитско саопштење Синода

Детаљније...

+ + +

ДОНАЦИЈЕ ЗА САЈТ:

(ОБЈАШЊЕЊЕ )

+ + +

ПРАВОСЛАВНИ, НЕ БОЈТЕ СЕ КОРОНА ВИРУСА!

(Интервју са правоверним српских духовником, оцем Симеоном Рукумијским)

 

+ + +

"О ИЗОПАЧЕНИЦИМА" ОЛГЕ ЧЕТВЕРИКОВЕ - ПОРУЏБИНЕ


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.