header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владислав Ђорђевић: Владета Јеротић - апологета бисексуалности Штампај Е-пошта
четвртак, 05 децембар 2024

 1. Увод

Владету Јеротића (1924-2018) као писца књигâ о међуполним односима препоручује то што је деценијама био психијатар и психотерапеут. Он је и религиозан човек, па особе са религиозним погледом на свет сигурно могу у његовим делима наћи резонанцу са својим. Али његово дело има и бројне мане. Основна је та да се не заснива на најбољој теолошкој и научној литератури. Његов опус пати од неактуелности.

2. Проблематичност анализа

Владета Јеротић у књизи О љубави (2017) – позивајући се на неке древне теологе – пише да је Адам „био на ступњу детета када је од Бога створен”.[1] Али ни код једног библијског писца нема ни најмање назнаке да је Адам био дете. Тако нешто нема ни у примисли код било ког савременог библијског езгегете. Напросто, то је спекулација која нема никакве везе са одговорном библистиком. Пропусти су још већи кад пише о науци. Велики део књиге аутор посвећује теми успостављања емотивне и интимне везе са особом другог пола, али пропушта да спомене централни принцип спаривања, а то је хипергамија (hypergamy). Дакле, он пише о свему и свачему само не о оном што је средишње за ту проблематику. Он уопште не разуме процесе удварања и спаривања међу људима. Нимало не узима у обзир „еволуциону психологију” (evolutionary psychology), као једну младу грану психологије која баца знатно светло на понашање људи. Савремена знања из психологије њему су потпуно изван видокруга. Иначе, та дисциплина психологије није промакла погледу неким другим истраживачима, на пример социологу др Слободану Антонићу (1959). Он је забележио: „Но, постоји и један део психологије који себе назива еволутивном психологијом, а који је у знатној мери ослобођен ових теоријских, па и идеолошких ограничења. О је, чини ми се, доста успешно обавио важан део посла на расветљавању биолошких основа појединих преференци или понашања жена и мушкарца.”[2] Др Слободану Антонићу, као озбиљном научнику, савремени научни трендови не промичу. Др Владети Јеротићу промичу.

3. Пропусти Владете Јеротића

Владета Јеротић много пише о психи људи, али не узима у обзир читаву једну грану психологије – психологију личности – то јест, на уважава разлике у типовима личности (personality types). Наместо тога он се без критичности позива на многе психоаналитичаре. Имајући њих у виду он пише да постоји „љубавни живот детета”.[3] Спомињати „љубавни живот детета” је неумесно и неодговорно. Иако то можда није хтео, он је таквом несмотреном тезом само дао ветар у леђа савременим трендовима еротизације деце. На један посредан начин охрабрио је и педофилски лоби. Поводећи се за сулудим психоаналитичатима, Владета Јеротић пише да ће основна оријентација избора партнера зависити „од ране нарцистичке фазе детета, затим оралног, аналног и гениталног периода психосексуалног развоја”.[4] Приписивати деци такав „психосексуални развој” је најблаже речено неприкладно. Затим спомиње „ток еротичног развоја”,[5] који је управљен „према родитељу супротног пола”.[6] Иако то није хтео, таквим писањем само је дао крила разним инцестуозним манијацима.

То све и не чуди када се зна да је Владета Јеротић врло ценио Сигмунда Фројда (Sigmund Freud, 1856-1936). Али Фројд је био бисексуалац, као и његова ћерка Ана. Не чуди да је фродијанство омиљено у круговима хомосексуалаца и бесексуалаца. На много начина фројдизам је камуфлажа за хомосексуалну пропаганду. Промовишући психоанализу, Владета Јеротић је посредно промовисао хомосексуалну идеологију.

Осим тога, Владета Јеротић је и социолошки поприлично лоше обавештан. На пример, интензивно се бавио односима међу половима, а у књизи О љубави ниједном речју не спомиње феминизам, а то је најутицајнији покрет на том пољу у последња два века. Читав тај покрет и његове последице он еклатантно превиђа. Просто је невероватно да неко може да се бави међуполним односима, а да му феномен феминизма потпуно измиче пажњи. Није му нимало познат „џендеризам”, „ЛГБТ покрет”, „покрет за права деце”, нити било који други савремени друшвени покрет који се бави разарањем породице. Дакле, Владета Јеротић није најбоље познавао савремено друштво. Још мање је био у стању да схвати значај „постмодернизма” у филозофији, „социјалног конструктивизма” у социологији, „култур-детерминизма” у антропологији, „култур-марксизма” у политикологији, „гинокритике” у књижевној критици и „родно сензитивног језика” у лингвистици. Поптуно му измиче пажњи феномен „родне виктимизације”, а то је најзначајнији медијски тренд у последње време. Владета Јеротић није добро познавао ни савремено друштво, ни савремену популарну културу. Био је доборномеран, али није пратио савремене друштвене трендове. Главни интелектуални токови нашег доба остајали су изван његове пажње. Био је интелектуално зацементиран у прву половину XX века када се формирао као личност. Друштвену и интелектулну ситуацију у првим деценијама XXI века апсолутно није схватао. Његови списи су били неактуелни већ у доба када су настајали, а данас су то још више.

4. Налегање на фројдистичку руду

Владета Јеротић књигу О браку (2017) почиње позивањем на Сигмунда Фројда и „открића психоанализе”.[7] Али Фројдова психоанализа – како је приметио руски свештеник Максим Козлов (1963) – садржи „лажи о човеку”.[8] Владета Јеротић се некритички ослања на Фројда и „открића психоанализе”, што га чини богословски и научно непоузданим. Многи научници Фројдову психоанализу сматрају превазиђеном. Она је не само научно превазиђена, него је и у суштој супротности са богословским поимањем човека. Психоанализа је на много начина камуфлажа за ЛГБТ пропаганду. Својим пропагирањем психанализе у теолошким круговима, Владета Јеротић је одшкринуо црквена врата лукавом хомосексуалном лобију. А да и не говоримо да је Фројд био атеиста. Почињати књигу која претендује да има богословски орел са позивањем на једног окорелог атеисту и бисексуалца најблаже речено је неумесно.

Уколико је Владета Јеротић већ хтео да иде укорак са научним тенденцијама, онда је требао да се позива на актуелније и савременије научнике. Дакле, он је са научног аспекта неактуелан, а са богословског проблематичан и чак декадентан. Налегао је некритички на фројдистичку руду.

5. Налегање на феминистичку руду

 

Бављење превазићеним темама Владета Јеротић показује и тиме што што належе на феминистичку руду. Он бележи да су међуполни односи „обележени патријархалним начином живота у коме су брачне везе између младих парова биле најчешће склапане по жељи родитеља, често и ’наводаџија’.”[9] Владета Јеротић манта мантру Глеба Каледа, али она је одавно неактуална. Ако су некада бракови и склапани „по жељи родитеља”, данас то више није случај. Данас се бракови не склапају „по жељи родитеља”, а још мање „наводаџија”. Можда Јеротић тај обичај спомиње, јер је негде постојао у време његовог детињства и младости. Али у наше доба тај обичај је толико редак да га не вреди спомињати. Он је одавно искорењен.

Владета Јетотић је стасао у доба када је феминизам био интелекуални „крик” – нешто модерно и авангардно. И делу О браку он се држи те парадигме. Стога он без ограда спомиње Бахофенову тезу о матријархату.[10] Наиме, швајцарски патрициј Јохан Јакоб Бахофен (Johann Jacob Bachofen, 1815-1887) у делу Материјско право изнео је тезу да је у неким праисторијским заједницама постојала друштвена доминација жена. Дело је на немачком оригиналу објављено 1861, а у нашем преводу – као Матријархат – 1990.[11] Али Бахофенову тезу о матријархату одавно је срушио немачки историчар права Уве Везел (Uwe Wesel, 1933-2023) у књизи Мит о матријархату. Дело је у немачком оригиналу објављено 1980, а у нашем преводу 1983.[12] И поред тога што је теза одавно аргументовано оспорена Владета Јеротић је често спомиње.[13] Осим интелектуалне индолентости, постоји и ваннаучни разлози зашто се Владета Јеротић тако благонаклоно односи према миту о матријархату. Наиме, тај мит је у феминистичким кружоцима био веома омиљен. Та измишљотина је феминисткињама служила као доказ да су некад жена владале, па да стога и сада могу да владају. Оне су постојање матријархата у праисторији сматрале корисним и политички употребљивим преседаном. Али Уве Везел је доказао да је то мит. Упркос својој нетачности и заводљивости, Владета Јеротић мит о матријарахту често у својим делима спомиње. То показује да није имао потребна знања из антропологије, нити довољно критичке свести. На много начина он читаоца заварава.

Симпатисање феминистичких теза Владета Јеротић показује на свакој страници своје књиге О браку. Он папагајски понавља ставове „жртвених феминисткиња” (victim feminists), чак и онда кад они представају грубу критику хришћанства. Он запажа: „Жене су, збиља, у много прилика, у вековној хришћанској историји, биле потчињаване мушкарцима, често сурово од њих искоришћаване, отпуштане или истериване из брака”.[14] Такво писање поприлично пати од помањка осећања за историчност и објективност. Наиме, услови живота су током највећег дела историје били веома тешки, што је подразумавало мучан и мукотрпан начин рада и привређивања. Највећи број мушкараца је био присиљен да мучно ради тешке физичке послове. По правилу, жене су биле поштеђене тешког физичког рада. Велики део мушкарца морао је и да иде у рат. Тамо су масовно гинули или били рањавани. По правилу жене су и од регрутовања биле поштеђиване. Дакле, црна слика положаја жена коју Владета Јеротић слика је једнострана. Она превиђа сву сложеност реалних историјских збивања. Она је идеолошка, а не неучна. Владета папагајски рецитује тезе „жртвног феминизма”, који нису објективне. Она мантра помодну феминистичку мантру „родне викимизације” (gender victimization). Он је у мушкарцима видео смао насилнике и силеџије, а у женама само жртве. Далеко је то од објективности.

Продужавајући дискурс феминистичке „родне виктимизације”, Владета Јетотић бележи: „У исто време, муж је могао имати две или више жена”.[15] Али полигамија није била део обичаја и закона у многим друштвима ради успуњавања мушких сексуалних прохтева, него успешне репродукције. Наиме, због ратова, помора и других разлога број жена је махом био већи него број мушкараца. Да би све жене биле економски обезбеђене и рађале децу која су такође економски обезбеђена полигамија је била допуштена. Смисао полигамије је у успешном обнављању становништва, а не у повлађивању мушкарчевим сексуалним страстима и задовољствима. Владета Јеротић је био бар толико интелектуално поштен, па је то и признао. Он је приметио да су полигамију „закони допуштали због увећања броја деце, пошто се наталитет одувек посебно ценио у свим цивилизацијама и културама света”.[16] Дакле, то што је полигамија постојала у многим друштвима у прошлости није знак патријархалне подређености жена, него израз друштвеног императива за опстанком и увећањем броја становника. Она је диктирана еволутивном потребом борбе за опстанак врсте, а не мушкарчевим сексуалним каприцама.

Настављајући да везе вез феминистичке „родне виктримизације”, Владета Јеротић спомиње „злоупотребе положаја мушкараца у патријархату”.[17] Али основна одлика патријархалног друштва нису мушке „злоупотребе”, него напоран рад мушкараца да би ли прехранити себе и своју породицу. Дакле, Владети Јеротићу измиче пажње шири друштвено-економски контекст патријархалних друштава. Попут идеолога „родне виктимизације”, и он се усредоточује само на мушкарчеве „злоупотребе”. То је једнострана повест.

Сличну једностраност Владета Јеротић показује и када мушкарцу спочитава то да је „себи допуштао да води слободан предбрачни живот”.[18] Али – гледајући у целини – сва друштва су се мргодила на „слободан предбрачни живот” свих. Ниједно друштво није са радошћу гледало на велики број ванбрано рођене деце. Зато је такво понашање увек било критички посматрано. Друштва која су такво понашање толерисала имала су разумевања и за такво женско понашање. Заправо, жена која би водила „слободан предбрачни живот” била би по правилу материјално награђивана. Увек се и свуда жена за то награђивала. Увек се секс сматрао неком врстом услуге коју жена чини мушкарцу. Све у свему, када Владета Јеротић спочитава мушкарцу грешно понашање недостају му шири друштвени, економски, биолошки и психолошки увиди. Његово писање је упадљиво једнострано и кореспондира феминистичком идеологизованом наративу „родне виктимизације”.

Настављајући „родну виктимизацију”, Владета Јеротић критикује мушкарца који „држи две (бигамија) и више жена (полигамија)”.[19] Како је већ истакнуто, разлози за то леже у еволутивној потреби за продужењем врсте, а не у мушким сексуалним хировима, као то Владета Јеротић наивно сугерише.

6. Склапање брака

Владета Јеротић се бавио превазиђеним обичајима. Тако он запажа да је „брак у ранијим миленијумима склапан најчешће куповањем жена, затим договором двеју породица без тражења пристанка њихове деце, некад и отмицом”.[20] Запажање је неактуелно и једнострано. Таквих обичаја је било, али далеко од тога да је такво склапање бракова било „најчешће”. Заправо, бракови су се по правилу склапали уз обострани пристанак младе и младожење. Постојали су изузеци, али они нису били правило. Свако друштво је знало да бракови имају највеће изгледе да се одрже, ако су склопљени уз обострани пристанак.

Какви год били обичаји склапања бракова у прошлости, данас не постоји склапање бракова „куповањем жена”, „договором двеју породица”, а још мање „отмицом”. Владета Јеротић се напросто бави одавно напуштеним обичајима, а све само да би се додворио идеолозима „родне виктимизације”.

Дискурс „родне виктимизације” Владете Јеротића је потпуно обмањујући зато што данас девојке и младићи ступају у брак својом слободном одлуком. Данашњи младићи не могу ни помишљати да склопе брак „куповањем” девојке, а још мање „отмицом”. Данас младић који жели да се ожени махом мора дуго да се удвара девојци и да јој нон-стоп шаље знаке привржености и љубави. Неретко то подразумева и давање материјалних дарова, понекад и великих. Чак ни такво понашње не гарантује му увек успех. Данас девојка може напустити везу, верница веридбу и супруга брак без имало гриже савести и протеста јавности. Заправо, махом ће за такав поступак добити одобравање медија, који су скоро сви под феминистичком контролом. На раскид везе, веридбе и брака данас друштво женама аплаудира. Све у свему, данашњи начини удварања и склапања бракова су поприлично различити од анахроних сугеситаја Владете Јеротића.

Данас многи младићи и многе девојке нису у браку, а то је све последица савремених економских услова и савременог менталитета. Владета Јеротић том феномену не поклања нимало, него се бави одавно превазиђеним обичајима. Све то сугерише његову добронамерност, али и неактуелност.

 

 

7. Односи „фиксиране комплементарности”

Владета Јеротић је нашао за сходно да критикује и односе „фиксиране комплементарости”.[21] Он примећује: „У оваквим брачним односима тачно се знало која су права мужа, а које дужности жене, па је свако излажење изван оквира такве фиксираности доводило до суровог кажњавања жене”.[22] Ништа ту није тачно. Прво. Није тачно то да је муж имао само „права”. Имао је и бројне дужности. Никада није постојало друштво у којем је муж могао да ленчати и џабалебари, а само жена да ради. Радили су и муж и жена. Радили су махом различите послове, али све ради добробити породице. Није тачно ни то да је жена имала само дужности. Имала је и бројна права. Друго. Никада нису постојале тако „фиксиране комплеметарности” да нису подлегале извесним променама. Треће. Тамо где су и постојале „фиксиране комплементарности” постојале то су са добрим разлогом. Њихов циљ је био успешно функционисање породице и подизање деце. Свако друштво је морало да тако расподели „фиксиране комплементарности” да оне воде ка опстанку друштва. Друштва која не би поштовала „фиксиране комплементарности” брзо би нестајала. Четврто. Постојали су – и још увек постоје – примери „суровог кажњавања жене”, али далеко су их премашивали примери нежног и лепог односа према жени. Дабоме да их и данас има много. Данашњи мужеви се управо утркују у исказивању пажње и љубави према женама. Дакле, Јеротићева мрачна слика о положају жене је застарела и једнострана. Она је само пуко додворавање идеолозима „родне виктимизације”.

Све у свему, може се закључити да је Владета Јеротић није богословски мислилац, ни библијски теолог, него конформистички следбеник „феминистичке теологије”, тј. „родне виктимизације”.

8. Прељуба

 

Додворавање феминистичким погледима уочљиво је код Владете Јеротића на скоро свакој станици. Оно је присутно чак и онда када су феминистички ставови отворено супротни Библији. Тако он примећује: „Превара жене је у Старом завету, али дуго и у новозаветном добу, кажњавана смрћу, док је невера мужа била или озваничена, или се преко ње ћутке прелазило.”[23] Овакво писање има бројне проблеме. Прво. У Мојсијевом закону за превару су се једнако строго кажњавали и мушкарац и жена (Трећа књига Мојсијева 20,10; Пета књига Мојсијева 22,22). Дакле, аутор се није потрудио да прочита шта заиста пише у Старом Завету. Друго. Такво писање сугерише да у Мојсијевом закону постоји мизогинија или мржња према женама. У крајњој линији, то је оптужба против Бога, који је те законе дао. Али у Библији нема мизогиније. Постојали су само закони који су – имајући у виду дате економске и друштвене прилике – омогућавали опстанак друштва. У друштвима у којима је дужина живота кратка, а стопа смртности велика, успешна репродукција је императив. Зато су сви закони – који нама данас можда делују нехумано – имали циљ поспешивање репродукције. Дакле, имали су наталитетни смисао и циљ, а не мизогини, како то феминисткиње тврде, а којима Владета Јеротић терцира.

Зашто је прељуба тако стогао кажњавана има своје еволуционо објашњење. Наиме у тим суровим климатским условима, а са скромним средствима за рад, производња хране је била напоран посао. Створити довољно хране за цело друштву био је напоран посао. У таквим околностима произвођач хране углавном је био мушкарац. Стога је он махом био једини издржаватељ детета. Дете које би одрастало само са мајком скоро да је било осуђено на смрт. Да се то не би догађало дете је морало одрастати и уз оца и уз мајку. А прељубочинство је водило ка рађању деце без оца. То је практично значило осудити то дете на смрт. Да се то не би догађало, прељуба је најстроже кажњавана. Дакле, није закон стог зато што је законодавац био мизогини крволок, него зато што је то налагао еволутивни налог успешног подизања нових поколења. Без те строгости друштво би пропало. Жене би траћиле своје време на рађање деце која би умирала од глади или била убијана.

У данашње доба, када су многе жене запослене и могу бити „самохране мајке”, на прељубу се гледа много попустљивије. Она се широко толерише и за њу не постоје никакве казне од стране државних власти. Ипак, и данас се на прељубу мрко гледа и то из истог еволутивног разлога. Наиме, и данас прељуба може да повлачи подизање детета без оца. То не подразумева баш смрт детета, али у неким случајева та околност отежава његово подизање. Еволутивни разлози и данас препоручују да бригу око подизања детета преузму оба родитеља. Иако су економски услови данас врло различити него у библијска времена, њени основни морални принципи и даље имају смисла. Стога библијске моралне норме – mutatis mutandis – важе и данас. На који начин дужност је да одговори одговорни библијски езгегета. Најгоре је ствари вадити изван свог историјског контекста, како то чини Владете Јеротић и остала феминистичка клика.

9. Андрогинизација Адама

Поред свих историјсих и библистичких грешака, Владета Јеротић је био код нас и водећи заступник погрешне тезе да је Адам био андрогин. Он најпре најављује егзегезу „прве две главе Књиге Постанка”.[24] Али уместо одговорне библијске егзегезе одмах добијамо скретање на платонизам: „Мит о Хермафродиту, као првобитном целовитом бићу, који је инспирисао и Платона приликом писања чувене Гозбе, вероватно је старијег датума од библијске приче о постанку Адама и Еве, осносно вероватно потиче још из старог Вавилона (oтуд значај проучавања јеврeјске религијске историје пре и после вавилонског ропства!).”[25]

Позивајући се на руског теолога Сергеја Тројицког, а овај на Јована Златоустог, Владета Јеротић бележи да је Адам био „са мушком и женском природом”.[26] Али Адам није имао женску природу. Да ју је имао не би  била потребна жена да га надопуњује, а управо је то разлог стварања жене, како изричито тврди библијски приповедач Да је Адам био андрогин не би Бог стварао „друга према њему” (Прва књига Мојсијева 2,18).

Продужавајући своју „андрогину” тезу, Владета Јеротић пише да је постојала „женска природа у Адаму”, тј. да су постојале „две природе у првом човеку”.[27] Да је то тако, не би му Бог стоворио жену. Дакле, сугестија притивречи основној нити библијске саге о стварању жене. Пишићи о Адаму као андрогину, Владета Јеротић је не само древни пагански мит егзегетски неоправдано учитао у Библију, него је био и у дослуху са знатним делом феминистичке уметничке прозе.

Феминистичка уметничка проза крцата је андрогиним темама (androgynous issues). Неки од феминистичких романа који описују андрогиност су: Лева рука таме (Тhe Left Hand of Darkness, 1969) Урсуле Легвин (Ursula K. Le Guin, 1929-2018), Жена на ивици времена (Woman on the Edge of Time, 1976) Мерџ Пирси (Merge Piercy, 1936), Хјустоне, Хјустоне, читаш ли? (Houston, Houston, Do You Read?, 1976) Алисе Шелдон (Alice Sheldon, 1915-1987), Рајтту (Wraeththu, 1987-2008) Сторм Константин (Storm Constantine, 1956-2021) итд.

Постоје и бројни феминистички романи у којима жене рађају без учешћа мушкарца – партеногенизом или некако другачије. Нека од дела те врста су: Хронике о Стагији (The Holdfast Chronicles, 1974-1999) Сузи Маки Карнас (Suzy McKee Charnas, 1939), Женски човек (The Female Man, 1975) Џоане Рас (Joanna Russ, 1937-2011), Чудесно тле (The Wanderground, 1978) Сали Милер Герхарт (Sally Miller Gearhart, 1931-2021) итд.

Нису само феминистичке приповедачице опсенуте андогином, него су то и феминистичке теоретичарке. Андрогиност је идеал и феминитичких научница, посебно оних које се баве психологијом, педагогијом и социологијом. Др Ана Вуковић (1976) написала је поглавље „о идеалним родним особинама”.[28] У њему је она – позивајући на друге феминисткиње – истакла да је андрогиност идеална полна особина. Она најпре наводи феминисткињу Мају Кандидо-Јакшић (1941). Њој је андрогиност идеал: „Андрогиност подразумева спој емоционалног и интелектуалног, храбрости и нежности, правичности и милосрђа”.[29] За др Ану Вуковић андрогиност је такође нешто позитивно, јер ускоро додаје да „процес културне модернизације подразумева и убрзани прелазак са патријархалног на андрогини модел идеалних родних особина”.[30] Позивајући се на истраживање феминисткиње др Анђелке Милић (1942-2014), она запажа: „Андрогини модел идеалних родних особина био је присутан и у налазима овог истраживања”.[31] Тај налаз она такође прихвата са одобравањем. Примећује да „су жене испољиле далеко већу меру еманципације и прихватања андрогиног модела пожељних родних особина”.[32] Она је на основу истраживања запазила „да се наше друштво налазило на прелазу од патријархалног ка модерном типу заједнице”.[33] На крају је закључила: „Андрогиност се показује као важан фактор у трансформацији традиционалне патријархалне породице у модерну. Међутим, патријархална подела родних улога и даље преовлађује код мушкараца, док жене теже андрогином моделу”[34] Дакле, за феминисткиње прихватање андрогиног модела је у корелацији са процесом културне модернизације и еманципације. Оне величају жене које су спремне да прихвате тај андрогини модел.

Професор др Слободан Антонић (1959) приметио да је андрогиност „норма којој се у феминистичкој теорији васпитања тежи”.[35] Одмах је додао да је за феминисткиње „другог таласа” нормално да захтевају „бихевиоралну андрогиност”.[36] Тезу да је Адам био андрогин – коју заступају неки платонистички теолози и јунговски психоаналитичари – даје ветар у леђа феминистичкој тежњи ка „бихевиоралној андрогиности”.

Пишући о „две природе у првом човеку” Владета Јеротић – мада можда без те намере – у сагласју је са пропагаторима феминизам, џендеризма и „небинарних родних идентитета” (non-binary gender identity). Можда без те намере, али свеједно јасно и недвосмислено, он је давао ветар у леђа „родним” феминисткињама и ЛГБТ лобистима. Далеко је то од било какве одговорне библистике и библијске теологије.

10. Занемаривање природних полних разлика

Да би конфузију у глави читоаца увећао Владета Јеротић додаје: „Треба ли подсећати на опшепознату чињеницу да не постоје ʼчисти мушкарциʼ или ʼчисте женеʼ већ да се у сваком мушкарцу или жени налази низ анатомских, хистолошких, физиолошких, хормонских, али и психолошких одлика другог пола.”[37]

Владета Јеротић уз фанфаре саопштава једну баналност, а то је да су мушкарци и жене део исте врсте и да деле бројне сличности. Само, коме то треба доказивати? Чему нагашавати – а то је постигао знаком усклика – једну тривијалност? Напросто, Владета Јеротић понавља тезе култур-детерминизма, који је био мода у доба када се формирао. А по тој доктрини све разлике међу половима су условљене културом. Али данас знамо да није тако. Тачно је да мушкарци и жене деле читав „низ анатомских, хистолошких, физиолошких, хормонских, али и психолошких одлика”, али то не негира чињеницу да су они природно два различита пола и да постоји међу њима читав „низ анатомских, хистолошких, физиолошких, хормонских, али и психолошких” разлика. Занемарујући бројне биолошке и психолошке разлике међу половима, Владета Јеротић чини лошу услугу читаоцима: одвлачи их и од научних чињеница и од библијског поимања света.

Занемарујући природне полне разлике, Владета Јеротић не само да се показује као лош научник, него и као лош библичар. У Библији не постоји тренд мешања „родних идентитета”, нити „родних улога”. У Библији постоји тренд наглашавања и потцртавања природних полних разлика. Полне разлике она негује и чува. Када су у питању односи међу половима у Библији не постоји „бркање лончића”, као што постоји код многих савремених аутора, па и Владете Јеротића. Код писаца Библије не постоји „родна теорија”, по којој природне полне разлике не постој или нису битне. По њима, оне постоје и јесу битне.

11. Занемаривање Библије

Иако често цитира Библију, Владета Јеротић се према њој односи немарно. Бавећи се проблемом брака и односима међу брачницима, он не налази за сходно да се најпре ослони на библијски извештај о стварању човека. Наместо тога, он са усхитом спомиње митове паганских религија. У том контексту бележи: „Платонов мит изложен у Гозби је вероватно најпознатији и најпривлачнији.”[38] Владета Јеротић касније спомиње и библијску причу, али као нешто неважно и испутно: „Свеједно да ли је Ева произашла из Адамовог ребра, или богиња Атина из Зевсове главе”.[39] Дакле, док пагански мит код Платона спомиње са одушевљењем, библијску причу – која је део црквеног књижевног канона – спомиње узгредно и ноншаланто. Њему Библија није врховни ауторитет, како би требало да буде за једног хришћанина, а поготово библичара. Да је Јеротић одговоран библичар знао би да је опис стварања Еве из Адамовог ребра управо од суштинске важности за целокупну библијску антропологију и моралку. Тај наративни детаљ спомиње и сâм Свети Павле када жели да покаже улогу и место жене у породици и друштву (Тимотију посланица прва 2,9-15). Дакле, то није нимало нешто „свеједно”, него нешто што би библичару требало бити од превасходне важности. Јеротић је лош библичар.

Њему су врховни ауторитети психоаналитичари из којих црпи разне мудрости, па и ту „да је човек биполарно биће”.[40] Није потпуно јасно шта под тим подразумава, али вероватно само то да је човек двополно биће. Али то није никаква велика мудрост, него управо једна банална биолошка чињенца. Владета Јеротић има обичај да баналности саопштава са трубним гласом.

Можда је под биполарношћу подразумевао бисексуалност, али то би била још већа грешка. Већина људи није бисексуална, а они који то јесу вероватно су то због неке генетске аберације. У сваком случају, све су то неспретне и заводљиве констатације.

Колико је његово писање заводљиво сведочи и то да се бави „аналним особинама мужа”.[41] Какве су то мужевљеве „аналне особине”? Који то муж има „аналне особине”?

Поред свега уме и да погрешно цитира ауторе. Тако сентенцу „Tantum Deus cognoscitur, quantum diligitur” приписује Августину, а она заправо потиче од Бернара из Клервоа.[42] Све то сугерише његову академску непоузданост. Не познаје он добро ни библистику, ни патристику, ни науку. Све је то галиматијас заводећих теза.

12. Да ли је човек „бисексуално биће”?

Зенемарујући озбиљну библијску егзегезу, а наслањајући се на контроверзне психоналитичаре, јунговац Владета Јеротић спомиње „хомосексуалне склоности мужа у браку”.[43] Који то мужеви имају „хомосексуалне склоности”?! Већина мужева нема „хомосексуалне склоности”! Да би збрку увећао одмах емафично запажа „да је сваки човек бисексуално биће”.[44] Уколико он под бисексуалношћу подразумева еротску склоност и ка супротном и ка истом полу, онда је та констатација чиста лаж. Само мали проценат људи у популацији спада у тако дефинисане бисексуалце. Уколико под бисексулношћу он подразумева напросто то да мушкарци и жене припадају истој врсти и да као такви деле многе заједничке билошке и психолошке особине, онда је то чиста баналност. Како год се узме, изјава је или лажна или банална.

 

13. „Жртвени феминизам”

Владета Јеротић се додворава „жртвеним феминисткињама” подражавајући њихов дискурс „родне виктимизације”. Он тврди да је „патријархални мушкарац (муж) преузимао исувише надмоћну улогу у животу патријархалне хришћанске породице, злоупотребљавајући (свесно и несвесно) женско биће, које је онда (свесно и несвесно) подлегало мушкој наметљивости”.[45] Настављајући да у мрачним бојама слика положај жене, он спомиње неке српске етнологе и етнопсихологе – попут Вука Караџића, Бојана Јовановића и Жарка Требјешанина – који су описивали „реалистично, а болно положај жене у просечној српској породици”.[46]

Продужавајући феминистички дискурс „родне виктимизације”, Владета Јеротић скреће пажњу да је постојала „неконтролисана власт патријархалног мужа над женом”.[47] Као утеху женама он подвлачи: „Бог није створио жену да буде кажњена ропским положајем у односу на мушкарца (мужа)!”[48] Продужавајући ламент над судбином жена, он напомиње да у патријархату „мушкарац силом преузима власт, потчињавајући жену”.[49] Затим тврди да се патријархални мушкарац од зла брани „држећи жену у потчињеном положају”.[50] Затим наводи речи руског емигранског писца Павла Евдокимова (1901-1970) по коме је „у патријархату жени предодређено да у свему заузима место једног малолетног детета”.[51]

Таква мрачна слика положаја жене у прошлости је јако заводљива. Она потпуно пренебрегава чињеницу да је мушкарац улагао велике напоре да освоји жену. Пренебрагава и сав труд који је мушкарац улагао да би прехранио жену и своју децу. Потпуно пренебрегава велики део уметности – ликовне и књижевне – у којој су мушкарци исказивали своје дивљење према жени. Где је у овој анализи библијски хвалоспев „врсној жени”? (Приче Соломунове 31,10-31). Где су љубавне песме минезенгера и трубадура? Где петраркиста? Где су скулптуре „Великој Мајци”? Где су црквени хвалоспеви Богородици? Где су примери мушког пожртвовања за жену? Мрачна слика коју нам подастиру „феминистички теолози” – а којима сенкундира Владета Јеротић – пуки је историјски фалсификат. Она противречи реалној историји.

Ако се Јеротићев суморни опис донеке и може сматрати примереним за неке периоде прошлости и неке ситуације, онда он сигурно не одговара садашњости. Не стоји да данас мушкарци имају „надмоћну улогу у животу патријархалне хришћанске породице”, нити да тиранишу жене „злоупотребљавајући (свесно и несвесно) женско биће”, нити да постоји „неконтролисна власт патријархалног мужа над женом”, нити да је положај жена упоредив са „ропским положајем”, нити да мушкарац има „власт, потчињавајући жену”, а понајмање то жена данас „заузима место једног малолетног детета”. Све су поприлично непромишњени описи положаја жена данас. Насиља над женама је било, а има га нажалсот и данас, али далеко да је то оно главно у односима међу половима у прошлости, а још мање је данас. Примери нежности и љубави мушкараца према женама потпуно недостају у Јеротићевој слици међуполних односа. Јеротићеве неодмерене феминистичке флоскуле имају само ту функцију да читаоца ожалосте, па и наљуте. Те фразе имају за циљ да жене револтирају и мобилишу на рат против мушкараца. Жалосно је то што се у ту феминистичку антимушку мобилизацију ангажаовао и Владета Јеротић Те мизандријске фразе тешко да имају икакве везе са са положајем данашњих жена. Оне су потпуно неактуелне. Данас жене имају велике слободе: ступају у емотивне и интимне односе с ким хоће и кад хоће; удају се и разводе с ким хоће и кад хоће; после развода махом се удовољава њиховој вољи у погледу старатељства над децом; махом се њихова воља поштује прикоком доделе алиментације; могу да стекну образовање које год желе и да се запосле где год хоће. Многе заузимају и руководеће позиције: председничке, амбасадорске, директорске и шефовске. Систем „ружичастих квота” има даје чак и предности у запошњавању и кадрирању на престижне позиције. Социјалне норма их далеко боље штите. Медији су управо екстремно „гиноцентрични”. Све у свему, жене данас не само да су правно-политички и социјално-економски једнаке са мушкарцима, него заправо уживају бројне привилегије у односу на мушкарце. Али то садашње стање не улази у круг интересовања Владете Јеротића. Као да је преспавао другу половину XX века, па не увиђа друштвене промене које су се догодиле од доба његове младости до данас. Он је остао прикован за младалачку слику света, коју је стекао када се формирао као личност. Али тај свет више не постоји. Свет којег он описује одавно не постоји. Докле год се он и други православни писци буду бавили светом који одавно не постоји, њихови списи ће бити осуђени на неактуелност и нерелевантност.

14. Наставак црне слике

Продужавајући црну слику, Владета Јеротић наводи феминисткињу Зорицу Томић, по којој неоспорно постоји „супрематија мушкарца над женом”.[52] Затим аутор наводи низ мисилаца из давне прошлости који су са потцењивањем говорили о жени. Аутор њихове судове сагледава у светлу „изапаченог патријархалног суда о жени”.[53] Затим у једној фусности топло препоручује све феминистичке ауторе (Љубомира Ранковића, Свенку Савић и Мају Кандидо-Јакшић).[54] Владета Јеротић отворено препоручује зборник радова Феминистичка теологија, којег је уредила наша проноснирана феминисткња Свенка Савић.[55] Све то говори о томе да Владета Јеротић није имао критичку дистанцу према савременом феминизму. Некритички је усвојио све феминистичке тезе. Био је заслепљен њиховом пропагандом. Није успео чак ни да препозна да је „феминистичка теологија” димна завеса за пропагирање антихришћанских вредности. Практично је нехришћанске идеје пласирао као хришћанске. Практично је био тројански коњ радикалних феминисткиња и „геј” лобиста унутар црквених зидова. Њихове антихришћанске ставове је лукаво убацивао у Цркву.

За разлику од Владете Јеротића, који је био потпуно неотпоран на феминистичку пропаганду, универзитетски професор др Слободан Антонић јој није подлегао. Он се супротставио „жртвеном” феминизму наводећи чињенице да жене „у Србији данас чине 53 посто свих студената универзитета”, „64 посто судија”, „75 посто председника општинских судова”, „100 посто председника Врховног суда”, „43 посто саветника министара”, „55 посто генералних конзула”, „47 посто начелника општинских управа”, „76 посто запослених у образовању”, „83 посто запослених у здравству, фармацији и социјалној заштити”.[56]

У једној новијој књизи исти аутор – позивајући се на друге изворе – блежи да је жена „више у судству (71%; у Управном 86%, у апелационом 77%, у прекршајним судовима 76%, у привредном судовима 75% итд.)”[57] Ускоро је додао да су жене „у већини у државној администрацији (61%)”.[58] На крају је примерио ноторну чињеницу да жене у просеку живе дуже: „Очекивано трајање живота за мушкарце је 73 године, а за жене 78 година”[59] Сви ти подаци – а и многи други – тешко да се уклапају у мрачну слику коју нам подастиру Владета Јеротић, Љубомир Ранковић, Зорица Томић, Свенка Савић, Маја Кандидо-Јакшић и кохорта других „жртвених” феминиста. Али док су Зорица Томић, Свенка Савић и Маја Кандидо-Јакшић отворене феминисткиње, Владета Јеротић и Љубомир Ранковић су то притајено. Они су само бесплатни извођачи феминистичких радова, њихова јефтина радна снага, њихови шегрти.

Владета Јеротић је морао знати бар то да су мушкарци примарне жртве хомицида и свих других насиља, да чешће извршавају суицид, да се чешће повређују на раду, да чешће бивају остављени, него што они остављају брачног друга, да имају слабије школске успехе, да их социјалне норме далеко слабије штите, да им је смртност већа у свим периодима живота, па и у преднаталном периоду и да у просеку краће живе. У светлу тих и многих других лако доступних чињеница, можемо се упитати где је ту „супрематија мушкарца над женом” о којој феминисткиње говоре?

О неактуалности Владете Јеротића сведочи и чињеница да савремени главнотоковски медији велику пажњу посвећују „родној равноправности” и борби против „насиља над женама”. О борби против „насиља над мушкарцима” не посвећују нимало пажње. О лажним женским оптужбама за „породично насиље” такође се мало говори. Све те актуалне друштвене појаве промичу пажњи Владети Јеротићу.

Антимушка агенда је присутна и код бројних феминистичких НВО. У светлу тих чињеници можемо се запитати колико су актуелни мислиоци давних времена које Владета Јеротић осуђује за ширење „изопаченог патријархалног погледа на жену”? Тешко да ико у савременој популарној култури може препознати неке обрисе „изапаченог патријахалног погледа на жену”. Не постоји никакав „патријархални” друштвени покрет. Постоји само јак и екстреман феминистички покрет. Неки савремени закони – попут оног о родној равноправност или о спречавању насиља у породици – имају снажан мизандријски подтекст. На много начина ти феминистички закони дају зелено светло женама за лажна оптуживања. Посебно су мушкарци лако жртве лажних оптужби за бројне сексуалне преступе. Медији подстичу жене да лажно оптужују мушкарце. Услед њих мушкарци бивају слати у притворе, затворе или доспевају на стубове срама. Неки губе послове и имовину. Али све те акутне друштвене појаве Владети Јеротићу нису познате. Он је за њих слеп. Он – за разлику од др Слободана Антонића – није пратио савремене друштвене појаве. Уопште није био у стању да препозна антимушки, антибрачни, антипородични, антинаталитени и антихришћански карактер савременог феминизма. Зато је тако наивно и дилетантски пропоручивао зборник Феминистичка телогија Свенке Савић. Био је добродушан човек и имао најбоље намере, али није имао довољно знања, ни критичке свести. Допустио је себи да буде најамник антицркеног геј и феминистичког покрета. Није имао релевантне податке, нити је разумевао савремени свет. Није прозрео антихришћански карактер разних психоаналитичара, феминиста и џендериста. Његови списи су научно проблематични, а верски заводљиви.

15. Наставак неактуалности

Сва негативна својства Владета Јеротић понавља и у делу О породици (2021). Ту он – по ко зна који пут – спомиње једну историјску фикцију: матријархат. Он тврди да међу научницима „постепено преовлађује мишљење да је матријархата морало бити”.[60] Заправо, откада је Уве Везел објавио књигу Мит о матријархату – а то је било на немачком 1980, а у нашем преводу 1983. – теза о постојању матријархата отишла је на сметлиште идеја. Наиме, постојала су матрилинеарна и матрилокална друштва, али то још не значи да су била матријархална. Владета Јеротић није добро пратио ни социологију, ни антропологију. Имао је обичај да рециклира одавно одбачене идеје. А то је радио стога што је имао подсвесну потребу да се додвори моћним феминисткињама, које су мит о матријархату обилато користиле у својој пропаганди.

Као упорни заступник тезе о свеопштој „бисексуалности” људи, Владета Јеротић спомиње постојања трећег пола „као производа првобитне бисексуалности човека”.[61] Али откада се појавио човек је двополно биће, а не бисексуално. Човек није бисексуално биће ни по теорији еволуције, ни по библијским нарацијама. Владета Јеротић има навику да брка појмове и тиме читаоца потпуно збуњује. То стално истицање „бисексуалности” само је додворавање моћном феминистичком и геј лобију. Иако можда није имао ту намеру, он је био „бели витез” у редовима феминистичке и лезбијске фаланге. Можда без тих намера, али свеједно јасно и недвосмислено био је ЛГБТ коњоводац.

16. Блаћење патријархата

Владети Јеротићу, као типичном „феминистичком теологу”, трн у оку је патријархат, па нема поглавља у књизи О породици у коме не сипа дрвље и камење на њега. Тако он запажа да су жене „у патријархату углавном биле покорне мужу”, као и да је кажњавање и патријархалној породици било добрим делом „због неравноправног односа мужа и жене у дуготрајном патријархату”.[62] Дакле, „феминистички теолог” Владета Јеротић не може, а да на скоро свакој страници свој екеиге о породици не испусти неку жаоку на рачун патријархата. Али таква туробна слика патријархата не одговара историјској реалности, а још данашњем стању. То је идеологија, а не историја. Како не би пропустио да и у наредном поглављу не пљуне на мушкарце и патријархат, он истиче „још један израз агресије свемоћног и патријархалног оца”.[63]

Да би додатно наружио мушкарце он примећује: „Чудна нелогичност је владала и још увек влада у мушким главама српске патријархалне културе”.[64] По Владети Јеротићу, не постоји никаква „чудна нелогичност” у женским главама. Ваљда у њиховим главама увек постоји савршена логичност. Јеротић није никакав библичар. Он је пуки феминистички чаколизац.

Сво то бацање љаге на мушкарце и патријархат – свуда, а поготово код нас – није ништа друго него срамно умиљавање моћном феминистичком лобију и читалачном укусу којег су оне формирале. Јер патријархат никада и нигде – па ни код нас – није поразумевао мизогино и ирационално „покоравање мужу”, нити „неравноправност”, нити агресију „свемоћног и патријархалног оца”, нити „нелогичност” мушкараца. Он је подразумевао нешто потпуно друго: релативно различите улоге мушкараца и жена у породици и друштву, а све ради успешног прехрањивања породице, а тиме и продужетка сопствене лозе, па и врсте у целини. Мушкарци и жене су се мукотрпно борили да савладају броје препреке да би оставили иза себе потомство. Владета Јеротић је напросто лош антрополог и етнолог. Његове списе пре треба третирати као бедну феминистичку пропаганду, а не као иоле трезвену науку.

Владета Јеротић, као феминистички скутоноша, не ради ништа друго него ружи патријархат. Зато истиче „постојање још увек класичног бинарног породичног пара”.[65] По њему, постоји „строг, непопустљив, често суров, пре свега кажњавајући отац и – добра, нежна, попустљива, блага мајка”.[66] Такав црно-бели свет достојан је најгоре и најбљутавије феминистичке мизандријске пропаганде. Ако то није ширење „родних стереотипа” и мизандрије, она ја не знам шта је. Јер итекако може да постоји строга, непопустљива, сурова и кажњавајућа мајка и добар, нежан, попустљив и благ отац.

Како не би поропустио да изнесе све феминистичке клишее, Владета Јеротић је додао да постоји „прецењивање мушког, а потцењивање женског детета”.[67] По њему, то је у великој мери особеност „српске патријархалне културе и патријархалног начина живота”.[68] Тај клише никада у суштини није постојао, а поготово не постоји данас. Данашњи брачни парови једнако се радују кад добију девојчицу, као и дечака. Не праве разлику према полу детета. Заправо, многи родитељи – посебно феминистички оријентисане мајке и многи очеви – много се више обрадују када добију ћерке. Многи данашњи очеви показују велику афекцију према ћеркама. Сматрају их својим „принцезама”. Просто их обожавају. Све би учинили за њих. Тепају им и у свему им удовољавају. У многим случајевима отворено их фаворизују у односу на синове. Између многих данашњих очева и ћерки развијају се јаке емотивне везе. Између очева и синова јаке емотивне везе ретко се кад развију. Заправо, у многим породицама очеви су хладни према синовима и не показују велике емотивне склоности према њима. Штавише, у неким породицама постоји сукоб између очева и синова. И многе мајке према ћеркама показују већу благост и нежност. Све у свему, не постоји данас никакво „потцењивање женског детета”. Никад вероватно није ни постојало. И то је само један феминистички мит. Данас се једнако цене девојчице као и дечаци. У многом породицама се девојчице се заправо и фаворизују.

Да би до краја омаловажио српску патријархалну културу, Владета Јеторић напомиње да „савремено научно схватање новорођеног детета” стоји „на супротном становишту од оног српске патријархалне културе”.[69] Дакле, наша патријархална култура ништа не ваља и ништа не схвата, али је зато он ту да је научи феминистичким знањима. Јеротић је – поред свега – и лош етнолог. Попуно погрешно процењује нашу патријархалну културу. Блатећи нашу патријархалну културу, он је практично и „аутошовиниста”.

Клише по коме постоји „прецењивање мушког, а потцењивање женског детета” апсолутно данас не постоји, ако је уопше икада и постајао. Владета Јеротић је окамењен у једно давно прошло време. Неактуелан је. Још горе, он је феминистички потрчко – преписивач феминистиких мизандријских предрасуда.

17. Закључак

Владета Јеротић је имао племениту жељу да хришћанско учење приближи интелектуалним слојевима нашег друштва. Гоњен том племенитом идејом, чинио је бројне грешке. Неке се тичу библијске егзегезе. Тако он – позивајући се на неке раније теологе – спомиње да је Адам био дете или андрогин. Ни једно, ни друго нема никаквог упоришта у библистици.

Владета Јеротић чини и научне грешке. Тако он често пише о матријахрату, иако је одавно доказано да је то истријски мит.

Непоуздан је не само на пољу историје, него и психологије и сексологије. Тако он често истиче да је човек „бисексуално” или „биполарно” биће. Заправо, ако није реч о неком генетском поремећају, људи су хетеросексуални. Бисексуалност и хомосексуалност су релативно ретке генетске аберације. Истичући да су сви људи „бисексуални”, Владета Јеротић не само да кривотвори научне чињенице, него и практично даје легитимитет за ту врсту сексуалне девијације. Иако можда није имао ту намеру, он је практично био апологета ЛГБТ заједнице. То себи никад не би допустио истински хришћански теолог.

Владета Јеротић можда реч „бисексуалност” користи у једном само њему својственом значењу, а то је да он сматра да у сваком мушкарцу постоје и својства жене, а у свакој жени и својства мушкарца. То је тачно, само у чему је ту велика мудрост? То што у сваком мушкарцу постоје физичка и психичка својства и жене не чини га „бисексуалним”. То што у свакој жени постоје својства и мушкараца не чини је „бисексуалном”. То што сви људи деле многа физичка и психичка својства не значи да су „бисексуални”, него само то да су сви људи – припадници исте врсте. Владета Јеротић највеће тривијалности представља као неке велике мудрости. Он је софиста: практично банализује озбиљну науку.

Поред тога, сва његова дела натопљена су идеологијом „жртвеног феминизма” или „родне виктимизације”. Он положај жена у историји слика у недопустиво мрачним бојама. Не успева да положај жена стави у реалну историјску и еволуциону преспективу. Јер и положај мушкараца је у историји био тежак. Често и много тежи. У бици на Соми није страдала ниједан жена, али је страдало 1.120.000 мушкараца. Жене тих мушкараца биле су у својим собама. „Патријархално” друштво је регрутовало само мушкарце, а не жене. Такве елементарне историјске чињенице – а споменута битка је само један насумично узет пример – флагрантно занемарују „родни виктимолози”, па и Владета Јеротић.

Какав год био положај жена у прошлости данас је положај жена заправо врло повољан. Данашње друштвене норме не само да изједначавају жене и мушкарце, него жене заправо фаворизују. Све то измиче пажњи нашим православним теолозима. Они литанишу феминистичке литаније, а то иде у корист непријатеља хришћанства.

Владета Јеротић је не само лош библичар, историчар, психолог и сексолог, него и ентолог, па тако он потпуно некритички баца дрвље и камење на наш патријархални систем. У њему он не види ничег доброга. Али то је био систем који је одржавао наш народ у дугим вековима нашег постојања, па и онима кад смо били у туђинским државама.

Владета Јеротић заузима почасно место међу нашим критичарима „српске патријархалне културе”. Он не види никаквог побољшања положаја жена у нашем времену. Он и даље вергла осуде нашег „патријархалног начина живота”, иако такав живот данас практично више не постоји. А и кад је постојао то није био систем једнозначне тамнице за жене. Упоређивати положај жена са „ропским” је управо неукусно.

Мана Владете Јеротића је и та што се некритички ослањао на бројне психаналитичаре – пре свега Фројда и Јунга. Њиховим делима треба приступити много критичније него што то Владета Јеротић чини. Напросто, Владета Јеротић пресликава одавно прошлу интелектуалну моду. Његово дело пати од неактуелности. Нама је потребан нови Владета Јеротић, који ће целој проблематици међуполних односа приступити са бољим познавањем библистике и хуманистике. Православној Цркви су потребни писци са бољим познавањем научних чињеница и већим смислом за друштвну актуелност. Иако то можда није хтео, он је био тројански коњ феминистичког и ЛГБТ лобија унутар Српске Православне Цркве.

 

 



[1] Владета Јеротић, О љубави, Ars Libri, Београд, 2017, стр. 39.

[2] Слободан Антонић, Искушења радикалног феминизма: моћ и границе друштвеног инжењеринга, JП Службени гласник, Београд, 2011, стр. 253.

[3] Ibidem, стр. 69.

[4] Ibidem, стр. 70.

[5] Ibidem

[6] Ibidem

[7] Владета Јеротић, О браку, Ars Libri, Београд, 2017, стр. 7.

[8] Максим Козлов, Артемије Владимиров и Рафаил Карелин, Православни брачни живот кроз питања и одговоре, 3. допуњено издање, књигу уредио Јован Србуљ, Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, Београд, 2018, стр. 71.

[9] Владета Јеротић, О браку, Ars Libri, Београд, 2017, стр. 23.

[10] Ibidem, стр. 28.

[11] Das Mutterrecht: Eine Untersuchung über die Gynaikokratie der alten Welt nach ihrer religiosen und rechtlicher Natur (1861) – Материнско право: студија o гинекократији у старом свету према њеној религиозној и правној природи (1990), Јохан Јакоб Бахофен (Johann Jacob Bachofen, 1815-1887).

[12] Der Mythos vom Matriarchat: Über Bachofens Mutterrecht und die Stellung von Frauen in frühen Gesellschaften vor der Entstehung staatlicher Herrschaft (1980) – Мит о матријархату: о Бахофеновом ’Материнском праву’ и положају жена у раним друштвима пре настанка државне власти (1983) Уве Везел (Uwe Wesel, 1933-2023).

[13] Владета Јеротић, О браку, Ars Libri, Београд, 2017, passim.

[14] Ibidem, стр. 32.

[15] Ibidem

[16] Ibidem

[17] Ibidem, стр. 37.

[18] Ibidem

[19] Ibidem

[20] Ibidem, стр. 41.

[21] Ibidem, стр. 44.

[22] Ibidem, стр. 44-45.

[23] Ibidem, стр. 51.

[24] Ibidem, стр. 53.

[25] Ibidem, стр. 56.

[26] Ibidem

[27] Ibidem

[28] Ана Вуковић, Ко су и шта мисле српске феминисткиње: друштвена обележја феминистичког покрета у Србији, Андрићев институт, Андрићград – Вишеград, 2024, стр. 78-89.

[29] Ibidem, стр. 80.

[30] Ibidem, стр. 81.

[31] Ibidem, стр. 82.

[32] Ibidem, стр. 87.

[33] Ibidem, стр. 88.

[34] Ibidem

[35] Слободан Антонић, Искушења радикалног феминизма: моћ и границе друштвног инжењеринга, Службени гласник, Београд, 2011, стр. 254.

[36] Ibidem

[37] Владета Јеротић, О браку, Ars Libri, Београд, 2017, стр. 56.

[38] Ibidem, стр. 98.

[39] Ibidem

[40] Ibidem, стр. 108.

[41] Ibidem, стр. 113.

[42] Ibidem, стр. 137.

[43] Ibidem, стр. 148.

[44] Ibidem

[45] Ibidem, стр. 164.

[46] Ibidem

[47] Ibidem, стр. 165.

[48] Ibidem

[49] Ibidem, стр. 173.

[50] Ibidem, стр. 174.

[51] Ibidem

[52] Ibidem

[53] Ibidem, стр. 177.

[54] Ibidem

[55] Ibidem

[56] Слободан Антонић, Искушења радикалног феминизма: моћ и границе друштвеног инжењеринга, JП Службени гласник, Београд, 2011, стр. 60.

[57] Слободан Антонић, Колонијално (анти)образовање: српско школство под игом атлантизма, Catena mundi, Београд, 2024, стр. 9.

[58] Ibidem, стр. 100.

[59] Ibidem

[60] Владета Јеротић, О породици, Domus Editoria Ars Libri , Задужбина Власете Јеротића, Београд, 2021, стр. 58.

[61] Ibidem, стр. 97

[62] Ibidem, стр. 111.

[63] Ibidem, стр. 131.

[64] Ibidem

[65] Ibidem, стр. 132.

[66] Ibidem

[67] Ibidem, стр. 133.

[68] Ibidem

[69] Ibidem

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 05 децембар 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 43 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.