„Јер срцем се верује за праведност,

Погледајмо најпре тај пасус, па ћемо дати наш осврт заснован на учењу Цркве израженом речима Светих Отаца:

„Драга наша децо духовна,

Данас, сабрани на светој Литургији, прослављамо Рођење Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Онога Који је „ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса, оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек”. У радости духовној прослављамо Догађај који је толико велик да је поделио историју људског рода на два дела! Овај Догађај свети Максим Исповедник назива циљем творачког чина Божјег, – Тајном Христовом, сједињењем Бога и творевине у Личности Сина Божјег Који је постао човек, – што можемо разумети једино ако имамо у виду да створени свет не може постојати вечно без јединства са Богом Творцем. Зашто? Пре свега зато што је, по речима светог Атанасија Великог, природа творевине – некадашње небиће, односно што је она смртна. Да би створена природа превазишла смрт и постојала вечно, мора да буде у заједници са самим Извором живота, са Тројичним Богом, Јединим по природи Вечним и Нествореним“ (овде:).

Уколико је природа творевине смртност, и уколико је у њу уткано небиће, као што пише у горњем цитату из посланице, то значи да је Бог КРИВ за смртност творевине, упркос томе што Свето Писмо сведочи да на крају стварања "погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома" (1. Мојс. 1,31).

Овде се ради о ПЕЛАГИЈАНСКОЈ ЈЕРЕСИ „да је Адам створен смртним“ (и сва творевина са њим), НА КОЈУ ЈЕ БАЧЕНА АНАТЕМА на Помесном картагинском сабору, који је био сазван против јереси Пелагија и Целестија.

Конкретно, ова јерес је осуђена 123. правилом поменутог сабора које гласи:

„Који каже, да је први човјек, Адам, створен смртним, тако да, сагријешио он, или не сагријешио, морао је опет умријети тијелом, то јест, изићи из тијела, не ради казне за гријех, него услијед природне неопходности, нека је анатема".

 (Цитирано по: Књига правила – Зборник канона православне Цркве, Истина – часопис православне епархије далматинске, Шибеник, 2003.год., стр.11)

Пелагијанска јерес је у СПЦ дошла преко покојног титуларног митрополита пергамског Јована Зизиуласа, а њен највећи пропагатор је предавач јеретичке Зизиуласове догматике на Теолошком факултету у Београду епископ браничевски Игњатије Мидић.

За српске зизиуласовце, првенствено Мидића, карактеристично је да никада не наводе извор тобожњих светоотачких исказа које наводе. Само кажу: "тако је рекао Свети..."

Тако и уводном пасусу посланице дата је ноторна лаж, да је Свети Атанасије Велики рекао да је  „природа творевине – некадашње небиће, односно што је она смртна“. Ово је хула на Духа Светога, којим је говорио Свети Атанасије Велики, али новотарци држе Србе за глупаке и да нико неће поставити питање: где и када је Свети Атанасије то рекао?

Наш највећи канониста епископ далматински Никодим Милаш каже да је на поменутом Картагинском сабору  одржаном 418. године, најодлучнији противник Целестијев био је ђакон Павлин, који изнео пред сабор тужбу противу Целестија, и учење Целестијево било је формулисано у шест тачака од којих наводимо две релевантне за наше разматрање:

-Адам би умро и да није сагрешио;

-није истина, да је све човјечанство подложно смрти с тога што је Адам згрјешио и умро, исто тако није истина, да ће све човјечанство васкрснути с тога, што је Христос васкрсао.

Пелагијанску јерес, исповеђену у Божићној посланици, Игњатије Мидић је представио на врло очигледан начин у свом интервјуу часопису епархије браничевске „Саборност“ 1-4 /2003, стр. 117-118:

 „Свети оци говоре и о томе да је смрт у природи последица греха. Ово учење на први поглед, да збуни и произведе закључак код људи да је природа створена бесмртна, али да је постала смртна онда кад је човек сагрешио. Међутим, ако се дубље анализира њихово учење о греху, онда ће се доћи до закључка да је створена природа смртна зато што је одвојена од нестворене природе, тј од Бога/.../

Упркос Игњатијевом претумачивању Светих Отаца, светоотачко учење о уласку смрти у свет је, напротив, врло јасно и за комарачку свест:

 У „Животу после смрти” (стр. 29-33), митрополит Јеротеј (Влахос) га излаже:

>> Свето писмо више пута понавља да Бог није створио смрт, него да је смрт кроз Адамов грех ушла у свет. Волео  бих да поменем два цитата из Светог писма.

Први потиче из Старог завета и у њему се каже: Бог није створио смрт и не радује се пропасти живих бића; јер Он је све створио да би живело и све је у свету спасоносно, у њему нема погубног отрова, и ад не царује над земљом, јер је праведност бесмртна (Прем.Сол.1;13-15). Није могуће да зло потиче од Бога, будући да је Бог добар; када је створио човека, Он га није створио зато да би (човек) умро. Разуме се да га Он, како се може видети из светоотачког предања, није створио ни као смртног ни као бесмртног, него са могућношћу да постане или смртан или бесмртан.

Други цитат је из Посланице апостола Павла Римљанима: Зато као што кроз једнога човека уђе у свет грех и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе... Али смрт царова од Адама до Мојсеја (Рим. 5; 12 -14). У овом одломку, смрт се посматра као уљез, као паразит на људској природи, изданак и плод Адамовог греха. Ту је дакле реч о смрти која улази у људску природу и на тај начин улази и у читаву творевину.

Грех из кога се родила смрт је Адамов грехопад у Еденском врту. Када је Бог забранио човеку да једе забрањено воће, Он му је у исто време саопштио да ће у који дан окуси од њега, умрети (Пост. 2; 17). Након тог греха, смрт је ушла у људску природу - и то најпре духовна смрт, која је човеково разлучење од Бога, а затим и смрт телесна, која је разлучење   душе од тела у одређено време. Оног дана када је сагрешио, Адам је духовно умро, а затим је, нешто спорије, умро и физички./.../

По светоотачком учењу, смрт, као што смо рекли, није Божија казна него плод и исход Адамовог греха. Термин „смрт” користи се за означавање човековог отпадања и разлучења од Бога у којем је истински живот. На тај начин свако ко отпадне од живота, од Бога, слаби и умире.

У том смислу је, као што наглашава Свети Григорије Палама, „први који је поднео то слабљење био Сатана, кога је Бог праведно напустио због његове непослушности”. „Ослабљени ђаво  је и на човека пренео слабост јер је човек послушао његов савет, постао непослушан Богу и изгубио Његову благодат” (Григорије Палама, 16. омилија - на грчком).

Свети Максим Исповедник би рекао да, када говоримо о смрти, ми углавном мислимо на разлучење од Бога. То разлучење се дешава кроз грех, тако да је грех средиште смрти. Како човек није послушао Божију заповест и како је отпао од Бога, „нужно је уследила и телесна смрт” (Добротољубље, 2. том).

Свети Јован Дамаскин ствари такође посматра у том светлу када наглашава да човек у целини потиче од Бога, али да исквареност и њена последица, а то је смрт, долазе од нашег сопственог зла. „Управо је кроз човека, односно кроз Адамов преступ, смрт дошла заједно са другим казнама”. Стварање човека је дело стваралачке силе Божије, док је наше трајање дело Његове кохезивне силе и енергије. Смрт је резултат „нашег сопственог избора и зла, а не казна и дело Божије” (Јован Дамаскин, „Православна вера”).

Смрт је, према Светом Јовану Дамаскину, у свет дошла „као нека дивља и сурова звер да разори човеков живот” („Православна вера”). То је врло лепа слика, која живо изражава целокупну стварност. Смрт је уистину као дивља, неукроћена звер која пустоши и уништава људске животе. Сви ми уистину окушамо ту дивљину смрти у онима који су нам драги.

Свети Григорије Палама, чије смо централно гледиште на нашу тему већ размотрили, изражава се веома описно и са чудесном прецизношћу. Када је Ева чула савет лукавог ђавола, „видела је, патила, јела, умрла, привукла човека и добила друга и у окушању и у паду” (40. омилија).

Разуме се да, када кажемо да је Адам умро, не мислимо да је људска природа била у потпуности уништена. Како је, међутим,  најпре искусио духовну смрт, искусио је и смрт телесну, иако није завршио у непостојању. Човек је разлучен од Бога, потресен је тим последицама, али није у потпуности уништен.

Свети Макарије Египатски нам то саопштава на карактеристичан начин: „Ми ипак не кажемо да је он био у потпуности изгубљен, да је био удаљен из живота и умро. Он је умро у погледу свог односа према Богу, иако по својој природи он још увек живи” (12. омилија).

Након Адамовог греха, Бог је, услед Своје велике љубави и сажаљења, обукао човека у „хаљине од коже”. Из учења светих Отаца видимо да те „хаљине од коже” заправо означавају пропадљивост и смртност које су ступиле у човеково тело после његовог греха. Пропадљивост се састоји у болестима, слабостима и недаћама људског живота, од начина на који се човек зачиње, бива ношен у утроби, од начина на који се рађа и најзад креће према смрти (Панајотис Нелас, Обожење у Христу). Читав човеков живот је, у ствари, низ узастопних смрти, „он је продужена смрт” (Георгиос Манцаридис, Паламика, стр. 49 - на грчком, и Г.Манцаридис, Обожење човека, стр. 22)

Из онога што смо до сада рекли може се видети да узрок смрти није Бог него грех који су Првостворени по свом слободном избору починили у рају. Из светоотачких учења је, међутим, очигледно да је Бог из љубави и човекољубља допустио да смрт ступи у људску, а да је Бог из Своје љубави према људском роду, да зло не би постало бесмртно и вечно, дозволио да нераскидива спона између душе и тела Његовом вољом буде разрешена, односно, допустио је да се догоди смрт./.../

Христово оваплоћење догодило се зато да би грех и смрт могли бити уништени и да би ђаво могао бити поражен. Христос је у ствари прихватио смртно и рањиво тело да би поразио смрт. Својим распећем и васкрсењем Он је надвладао смрт и човеку дао могућност да је, након што се сједини са Њим, и сам надвлада у свом личном животу. Тај циљ се достиже кроз свете тајне Цркве.

Оне не ослобађају човека од онога што се назива психолошком кривицом нити умилостивљују Бога због Адамовог греха, али оне побеђују смрт. Кроз крштење постајемо удови васкрслог Тела Христовог а кроз причешћивање Телом и Крвљу Христовом примамо лекове за бесмртност. Не само да је душа сједињена са Богом, него и тело осећа ту унутарњу промену и преображај душе. То се јасно види у моштима светитеља Цркве.

Разуме се да је од великог значаја чињеница да након крштења и светог причешћа смрт још увек постоји, јер се оно што се дешава у Христовом животу и овде, како објашњава Свети Максим Исповедник.

У безгрешном рождеству Христовом, Његово тело је намерно остало пропадљиво због Његових спасоносих страдања јер је на тај начин могла бити побеђена смрт. Тако чак и у крштеној личности природа остаје пропадљива и након крштења, али не као осуда за њену грешну природу, него као начин да се осуди и уништи грех.

Човеку је кроз крштење омогућено да се, по свом слободном избору, бори са грехом који је нераскидиво повезан са пропадљивошћу и смртношћу тела. У том смислу је човеково спасење Божије дело, али је неопходна и човекова сарадња.<<

Кретање у области тема какве су смртност природе ван заједнице с Богом и створености човека је често кретње по оштрици жилета. Јер, понављамо, 123. правило Картагинског сабора јасно тврди:

„Ако неко каже, да је Адам, први човек, створен смртним, и да би, сагрешио или не сагрешио, умро телом, то јест изашао из тела не по казни за грех, него по неопходности природе, да буде АНАТЕМА.”

У творевини пре греха није било никакве смрти. Свети авва Доротеј, у VII веку, каже: „Бог је створио човека по свом лику, то јест као БЕСМРТНОГ, САМОВЛАСНОГ И УКРАШЕНОГ СВАКОМ ВРЛИНОМ. Али када је он преступио заповест, окусивши плод од дрвета, онда је био изгнан из раја (Пост. 3), отпао је од природног стања и пао у противприродно, већ пребивајући у греху, славољубљу, љубави према сластима овога света, и био је савладан од њих, јер је и сам постао њихов роб кроз преступ. Тако је, мало по мало, почело да узраста зло и зацарила се смрт.

ЗАКЉУЧАК: 

Не сматрамо себе толико духовно снажним да можемо да се помолимо за епископе који су листом на Божић исповедили јерес. Не можемо да кажемо ни  "Опрости им, Боже, јер не знају шта раде", јер они сасвим добро знају шта раде.

Оно што сматрамо нашим послањем је да позовемо нашу браћу и сестре који су јуче слушали посланицу Београдске патријаршије и несвесно прихватили Пелагијанску јерес, да се што пре покају и овај свој грех исповеде. Јер нема опакијег греха од јереси. То је директна хула на Духа Светога и усељавање демона у ум човечији, по Светом Максиму Исповеднику. А кад непомјаник зароби ум човечији, како ће човек увидети своје грехе да би се покајао?

Зато смо на почетку овог нашег текста дали речи Светог Апостола Павла  да се „срцем верује за праведност, а устима се исповеда на спасење". Као што се устима исповеда за спасење, тако се устима исповеда и за вечну погибао...