Случај Епархије шабачке – намесништва лозничког

Мир Божији, Христос се роди!

Драга браћо из уредништва најчитанијег православног портала у Србији,

обраћамо вам се из Лознице која је прошлости дала много устаника и јунака што су животе положили за Крст часни и слободу златну, у нади да ћете наш текст објавити.

Апостасија у садашњем апокалиптичном времену узима све више маха. Српска Православна Црква на удару је лажних пастира, вукова у јагњећим кожама, који заједно себе и народ одвлаче у адску провалију. Они црквена правила не поштују јер желе да живе по својој вољи, како хоће, а не како Мајка Црква налаже.

Тако поједини клирици, зарад тобоже активнијег учешћа верног народа у Литургији, присталице су потпуног или делимичног уклањања иконостаса из Цркава, јер у њему виде препреку која одваја верне од свештенства, од Светих Тајни. По њихом наопаком схватању, заблудели у јерес, народ би требало све да види и зна шта се дешава у олтару. 

У самом граду постоје три Цркве. Најстарији је Храм Покрова Пресвете Богородице, која је према записима подигнут 1873. године, а остале две светиње су новијег датума: Храмови Вазнесења Господњег и Светог великомученика Прокопија.  

Храм Вазнесења Господњег у насељу Лагатор, у склопу комплекса поседује крипту (подземни простор), где се од 2006. године сва богослужења и све Свете Тајне углавном обављају без иконостаса, сем на храмовну славу, на поједине велике празнике и у појединим свечаним приликама, као што је био случај маја 2022. године када је из Хиландара на дар стигла чудотворна икона Богородица Тројеручица. На питање верника зашто се у крипти која нема иконостас а не у Цркви где стоји велелепни иконостас не објављају сва богослужења, свештенство Храма се правда да Црква није фрескописана, да се морају одрадити још појединачни радови итд, да се чека благослов „владике“ Јеротеја.

Храм Светог великомученика Прокопија у Лозничком пољу освештан је крајем октобра 2018. године и до данашњег дана нема иконостас. Ни свештенство овг Храма нема конкретног одговора на питање зашто Црква нема иконостаса, и овде се чека благослов надлежног владике.

Шта је и какав значај има иконостас у Православној Цркви? Одговор ћемо пронаћи у књизи протојереја – ставрофора Душана М. Колунџића (+2020) „Упознајте богослужење Православне Цркве како бисте га заволели“, где између осталог пише: „Иконостас је висока преграда која дели лађу Цркву од олтара. Име потиче отуда што се ту налазе свете иконе на којима се сликају Пресвета Тројица, Господ Исус Христос, Пресвета Богородица, анђели и свети Божји угодници. У првобитном хришћанском Храму није било никакве преграде између олтара, где су били свештеници и лађе Цркве, где су стајали верници, јер је Господ Исус Христос својим спасоносним доласком на земљу отворио за своје следбенике врата Царства небеског, које на земљи представља олтар. Међутим, током времена, кад се број хришћана знатно увећао, појавила се потреба да се свештеници у олтару на неки начин одвоје од мноштва верника, како би могли да се сконцентришу на молитву и свете обреде. Због тога је Свети Василије у IV веку, поставио испред олтара завесу, која је доцније заменила камена дрвена преграда са неколико стубова. Између стубова стављене су иконе, а на средини, изнад врата у олтар, постављен је крст. Током времена број икона се повећао, па је установљен други, трећи, па и четврти ред икона на иконостасу“.

Из горе написаних редова, из пера протојереја Душана М. Колунџића, може се закључити да иконостас чини у символичном смислу границу између два дела недељиве Цркве, видљиве и невидљиве, земаљске и небеске. Зар су јеретици у СПЦ толико слепи да не схватају да је вековно настајање и развој иконостаса у Православљу вођено Духом Светим?  Ко и шта их наводи да уклањају иконостас из Цркава? Самим тим што уклањају или скраћују иконостас они су иконоборци.

Нас неколицина је раније присуствовао богослужењима у сва три лозничка Храма, али смо временом престали да одлазимо из следећих разлога: изостанак иконостаса; литургија се не служи по установљем Типику (Учитељније известије); нема јектенија за оглашене; масовно причешћивање народа без претходне припреме (најмање 5 дана поста на води и исповести); скраћена служба која траје између 50 и 60 минута; жене долазе у светињу гологлаве, нашминкане, са дугим ноктима и неадекватно обучене, а виђали смо и мушкарце у бермудама; причешћују се пушачи, буквално ко год пожели.

Нисмо више хтели да нашим присуством будемо саучесници у безакоњу и кршењу црквених правила. Једноставно нам је тај дух, који у овим Црквама обитава, постао туђи и неблагодатан. Немамо никакве сумње да кроз црквене реформе (новотарије) добар део епископа и свештенства полако корача ка унији са латинима. Више не желимо да ћутимо и постанемо Јуде. Добро каже српска изрека „риба смрди од главе“. На челу СПЦ је недостојни патријарх (јеретик) Порфирије, а било какво молитвено са њим или помињање његовог имена у току Свете Литургије, противи се ставу Светих отаца наше Цркве. Свети Григорије Богослов даје јасна упуства: „Хришћанин који ћути о јеретичком патријарху ће дати одговор пред Богом, као хулник Цркве, јер се Бог издаје ћутањем. И правила Цркве сведоче да јеретике треба изобличавати пре Сабора. И не само изобличавати, него се и удаљити од таквог патријарха. Јер патријарх који не стоји у истини је лажни патријарх. Ћутањем се издаје Бог.” Св. Теодор Студит нас учи: „Ако општење само кроз помињање производи нечистоту, онда онај ко помиње вођу јереси не може бити православан. Општење са јеретицима (у њиховом причешћу) није обичан хлеб Божанствене Тајне, већ отров који не штети телу, него оцрњује и помрачује душу.”

„Епископу“ шабачком Јеротеју, свештенству наместништва лозничког и читаве Епархије, углавном је главна брига (част изузецима) како да службу врше у богатим парохијама, да се материјално обезбеде, како би могли да задовоље своје земаљске потребе. Своју делатност обављају површно, без бриге о спасењу душа својих парохијана, које често чешу по ушима и снисходе се погрешном учењу у тумачењу православне вере, и тако уместо да их воде ка задобијању благодати Духа Светога, они их заводе делима и речима. Народ је прилично збуњен и дезорјентисан, осећа да су Цркву запосели најамници, али пошто је у већини случаја верски необразован или не жели да се противречи клиру од страха или незнања, пристаје да буде помагач у рушењу Светосавске Цркве.

Јеванђељске речи: „А слепац слепца ако води, оба ће у јаму пасти“ (Мт.15:14), илиструје и „причешћивање“ народа на архијерејској Литургији коју је служио „владика“ Јеротеј у лозничком Храму Покрова Пресвете Богородице, на празник Сабора Пресвета Богородице. Наиме, већински део народа, колико их је било у полупразној Цркви, и поред чињенице што је на Божић завршен пост, и типиком Цркве до празника Крстовдан пост је разрешен, усудио се да се причести . Међу њима и и оних који су се пре дан, два или три дана причестили, али им је прешло у навику да стално прилазе Светом Путиру.  

Знамо да ситуација није ништа много боља у другим Епархијама. „Школовани“ теолози новог доба запосели су нашу Цркву, поступајући са законом палог света који сав у злу лежи. Они одаберу нешто из Јеванђеља и старог Предања што њима одговара, али никако не узимају цело Јеванђеље и цело Предање. Данашњи теолози покушавају да створе интернационалну цркву, што је очигледно у духу екуменизма и Новог светског поретка. Ко барем донекле познаје стање у другим помесним православним Црквама, тај лако може да уочи да су из Грчке Цркве пренете данашње новотарије и расколи у Српској Цркви, што доводи до безакоња и отпадништва.

Шта учинити да се тргнемо из духовног сна? Мишљења смо да је преко потребно да се покрену крсни ходови широм Србије, уведе ванредни пост, те да се строго држи Светоотачки поредак. Ко то може да уради? Сигурно не епископат СПЦ, већина свештеника и монаха који су вођени стомаком, масонском политиком, Њу ејџ школом, неким савременим променама, што нуде више слободе и широк пут. Духовни устанак могу да поведу само часни и правоверни оци што следе Светоотачко Предање, којих још има у Српској Цркви, а нећемо их набрајати, јер их свако може по здравом расуђивању препознати. Њихово исповедништво вере је прожето богомољачким учењем, чији је духовни вожд био свети владика Николај. Богомољачки покрет је успео да сачува Српску Цркву од јереси. Они су духовни родитељи православне деце у Србији. Они су спашавали Цркву пре свега молитвом, постом, добрим делима и исповедањем вере.  

О Божићу, лета Господњег 2024/2025.

Верни народ намесништва лозничког