Тек повратком истини заједничког предања 7 васељенских сабора могуће је да заједно славимо Васкрс.

Да ли је Фанар спреман да напусти истиниту православну веру и замени је митовима Латина да би имао општење са њима?

На недавно одржаном Синоду Васељенске Патријаршије од 1. до 3. септембра 2024. године поменута је, између осталог, прослава 1700-годишњице Првог васељенског сабора у Никеји, заказана за крај маја 2025. године у присуству папе Фрање. А пошто су се богоносни оци овога Сабора бавили и питањем утврђивања датума прослављања Васкрса, у поруци Патријаршијског синода истиче се следеће: „У том духу жеља за заједничком прослављањем Васкрса следеће године у источном и западном хришћанству је једногласно изражена, што није само срећна коинциденција, већ почетак утврђивања заједничког датума за његово годишње обележавање, по Пасхалији наше православне цркве. Ова жеља за заједничким прославом Васкрса од 2025. године између православаца и католика изазвала је велику забринутост код многих верника, о чему сведоче бројне референце у дискусијама и чланцима на ову тему.

И летимично читање ове жеље Патријаршијског синода убеђује добронамерног читаоца да честита члановима овог Синода. Јер, по свему судећи, у духу богоносних отаца Никеје, који су увели заједнички датум празновања Васкрса, они желе, коначно, да окончају поделе и унапреде јединство свег хришћанства у заједничком празновању Васкрса. Само формулација „по Пасхалији наше православне цркве“ (συμφωνως προς το Πασχαλιον της καθ’ ημας Ορθος Ορθο ) донекле умањује ову веома позитивну слику. Питам се, зашто православна црква инсистира на Васкрсу? Нажалост, саопштење нам то не објашњава.

Источно и западно хришћанство

Наравно, ако текст анализирате са мало проницљивијим ставом, онда се у неким тренуцима збуните са изабраном формулацијом. Пре свега, ствара се утисак да су западно и источно хришћанство апсолутно равноправни. Као да никада није било значајније диференцијације у веровањима (види, на пример, Филиокве, поглед на Божанску енергију као створену, примат ауторитета и непогрешивост Папе, Обожавање Марије, папу као шефа државе Ватикана), као да никада није било никаквих записа о освајањима или агресивном расположењу западног „хришћанског света“ против Истока војним средствима (видети крсташке ратове, у којима је папа пружио учесницима опште опроштење греха). унапред, друга репресивна средства (видети унијатске саборе, посебно Лионски 1274. и Ферара-Фиренца 1437-38) и много другог (видети, на пример, стварање Уније, Тројански коњ папства у односу на Православље које постоји и влада до данас). С обзиром на све ове историјске чињенице, како се може говорити о западном и источном хришћанству као да су две једнаке традиције које чувају и праву веру у Христа и прејемственост Његове једне Цркве?

Заједнички празник

Следећа тачка, повезана са првом коју смо поменули, јесте напомена да је 2025. година заједничког прослављања Васкрса од стране православаца и паписта, као што су, по свему судећи, биле и све претходне године у којима се датум Васкрса поклопио. Речи „заједничко празновање“ су очигледно обмањујуће јер не одражавају стварност. Конкретне речи се односе на то да заједно са другим славимо нешто о чему имамо исту перцепцију. Да, са обе стране је стварност спасења човечанства повезана са жртвом Христа на Крсту и Његовим Васкрсењем, али у суштини говоримо о другом Христу, другом Богу. С једне стране, паписти у свом средишту имају Велики петак, у коме се спасење дешава Распећем, а Васкрсење је само наставак догађаја спасења који је већ дат човечанству. С друге стране, у православљу постоји победа над смрћу, која се на јединствен начин објављује кроз победничку химну: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима у гробовима живот дарова“. Управо то разрешење људске драме открива икона Васкрсења Господњег у Православној Цркви својим приказом Силаска у ад. Док западњачка слика самог догађаја Васкрсења представља, супротно ономе што се помиње у Библији, Христа, који тријумфује са заставом у руци, излази из гроба, остављајући стражу као мртву. Ова велика тајна Васкрсења у Православљу се не врши са лармом, већ у тишини, као и све свете тајне. Зато се догодило Васкрсење Господње – то нам потврђује химнологија – и Оваплоћење: „Господе, Који си био запечаћен у гробу од безаконика, из гроба си изашао као када си рођен од Богородице. ” Неки би могли рећи да су то детаљи. Не, ово нису детаљи. Као што видите, Латинско схватање спасења није детаљ.

Како отуђени Бог Запада нуди спасење?

Ово „како“ је анализирала схоластичка, средњовековна теологија Запада, коју је основао Анселм Кентерберијски, чак живећи у илузији да је надмашила патристичку теологију у својим „почетним“ позицијама. И пад људског рода и његово спасење у овој западној теологији не дотичу се дубље људске егзистенције, већ се тичу само моралне сфере, тј. што се тиче исправног понашања, то је, по њеном мишљењу, чисто спољашњи људски елемент. Човеку је првобитно дата могућност бесмртности као додатног дара Божијег, који су изгубили први људи и цело човечанство које је из њих произашло, прекршивши заповест Божију у рају. Изгубили су је, јер су је, не послушавши заповест свог Творца, увредили су Га. А Бог, одговарајући на правду и поредак, који треба да регулише односе разумних бића, није могао а да не казни човека за срамоту коју је нанео, лишивши га највишег дара – бесмртности. Стога, да би поново дао овај дар човеку, Он је морао да тражи задовољење Његове правде. Пошто је човеку било немогуће, својом снагом, због своје грешности, да исцели ову увреду Бога, једини излаз је био да „Богочовек“ преузме ствар, тј. у једној личности – Богочовека. Не претрпевши смрт због своје безгрешности, могао је да принесе Богу ову сатисфакцију за Његову увређену част и тако, кроз крсну жртву, плати за све грехе човека.

Као што читалац лако може приметити, ова слика Бога је потпуно антропоморфна. То је лик Божији, који у свом односу према Његовој творевини, човеку, због непослушности првих људи, губи Своју душевну равнотежу. Очигледно је да Његова прва брига да би човека уздигао у првобитни положај мора бити да Га уравнотежи враћањем Своје части. Тако на Западу Жртва Крста заузима централно место. Васкрсење Христово, будући да је Својом жртвом на крсту обезбедио потребну награду и победио ђавола, је, као резултат укидања казне, просто природан наставак. Заиста, пошто је награда дата тако да жртвом Богочовека неупоредиво превазилази првобитну увреду, Бог папа пружа Васкрсење као награду не само за Христа него за све људе. Захваљујући овом средњовековном западном темељу спасења, крст је, са својим снажним нагласком на жртвовању, постепено губио свој карактер симбола победе и живота. Заменио га је крст, који је приказивао лик Христа погнутог од бола, да би се нагласио да је Христос у потпуности платио дуг човечанства Богу Оцу.

Како се људи спасавају у овом контексту?

Лично оправдање сваког верника у папству природно је забележено и откривено у контексту свих до сада истакнутих чињеница. Пошто је казна за првобитну увреду Богу дата у потпуности, пошто је задовољена божанска правда и пошто се променио однос Божији према човеку, сада сваки верник после свог крштења остаје одговоран за свој лични живот, за своје грехе повреде моралног поретка, он мора да сноси казну за њих, мора понудити, тј. адекватну сатисфакцију да се оправда пред Богом. Истовремено, он има потребу за радњама/делима, поступцима као пројавом његовог покајања, тј. подвижничка дела, као и добра дела. Међутим, у случају да ова аскетска дела и добра дела у животу човека нису били довољни да покрију одговарајуће казне за његове грехе, западни теолози 13. века развили су теорију да је папа поседовао благо, ризницу додатних заслуга Христових и Светитеља. Ово благо римски папа може слободно да користи да надокнади ове недостатке прањем или очишћењем, чак и након смрти верника, када у ватри чистилишта, после потребног искупљења, он чека свој прелазак на небо.

Кроз ове праксе ствара се одвратна слика Бога, који све до најситнијег детаља одмерава на ваги Своје правде. На крају се јавља чудовишни и нематеријални Бог који у свакој жртви инсистира на апсолутном поштовању равнотеже греха – Своје властите увреде и казне која је за то одговарајућа.

Паписти, као што се лако може разумети из наведеног, нису у стању да осете Васкрсење Христово као обнављање људске природе. Они нису у стању да схвате да се са Васкрсењем Господњим сва људска природа сусрела пред Његовим лицем. Довољно је да сваки човек својим крштењем постане причасник ове васкрсле природе. Речи које Свети Јован Златоусти тријумфално изговара у свом Катихизису, а са њим и чланови Цркве у свим вековима у ноћи Васкрсења, за паписте немају никаквог значаја, већ сведоче, по сопственим подацима, о изобличавању људска природе од стране Православља...

У закључку овог чланка желим да изразим жељу да Његова Светост Васељенски Патријарх и Свети Синод развију богословски аргумент који је можда убедљивији од аргументације наших Светих Отаца Фотија Великог, Григорија Паламе и Марка Ефеског, итд., да би такозвано западно „хришћанство“ коначно отворило очи и спознало лажне идеје које је створило о Богу и спасењу људи. Јер само под овим условом, тј. повратак истини опште хришћанске традиције 7 васељенских сабора, тек повратком папског и протестантског Запада нашем Тројичном Богу заједничко славље има смисла. У садашњем стању ствари, дефинисање заједничког датума неће дати апсолутно ништа, јер изван заједничког датума, суштински неће бити ништа заједничко. Не могу да замислим да је Патријаршијски Свети Синод спреман да напусти истински праву веру православних и да је замени измишљотинама Латина да би имао нешто заједничко са њима. Доказ је овде упорна тврдња „Пасхалије наше Православне Цркве“, пошто су, поред многих других, западњаци укинули правило Првог васељенског сабора о заједничком празновању Васкрса, заједничком празновању, очигледно, не између јеретика и православних, већ заједничком прослављању свих православних.

Превод: "Борба за веру"

Извор:  https://aktines.blogspot.com/2024/09/blog-post_657.html