РЕЧ МИОДРАГА М. ПЕТРОВИЋА

НА ПРЕДСТАВЉАЊУ КЊИГЕ

„ИСТОЧНИ ПАПИЗАМ РАЗАРА ЈЕДИНСТВО ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ“,

АУТОРА г. ДИОГЕНИСА ВАЛАВАНИДИСА,

У РУСКОМ ДОМУ 28. ЈАНУАРА 2025. ГОДИНЕ

   Благородни следбеници Светога Саве, помаже Бог!

Нико ко буде прочитао књигу „Источни папизам разара јединство Православне цркве“, аутора г. Диогениса Валаванидиса, коју овде свечано представљамо, не може остати равнодушан – ни иноверник, ни неверник, ни политичар, ни, нарочито, православни верник.

 У тој књизи врве непобитни подаци о томе са колико се и са којих све страна надвило и устремило опасности против Православља и Цркве Христове. Сва садржина књиге одражава оно чиме је ауторова душа испуњена. А испуњена је јаком православном вером и смелошћу да ту веру брани и по цену живота ако је то потребно. Не преза да до појединости, критички и документовано разоткрива опасности које су производ како појединих истакнутих црквених великодостојника у крилу помесних православних цркава, тако и оних које вековима фабрикује Ватикан, али и оних које из политичких и геостратешких разлога, силом или парама, преко подмитљивих среброљубаца спроводи звани колективни Запад, а посебно Америчка администрација. Свима њима један је циљ: променити православни верски живот породице и тиме раздробити и подчинити државу са већинским православним живљем. Ради тога производе, пропагирају и намећу свету, а нарочито православном свету, између осталог: глобализам, екуменизам, сатанизам, истополне бракове, учење деце разврату, наопаким правима наспрам родитеља и др. По потреби прибегавају застрашивању силом, па и бомбардовањем.

   Зато:

   - према званичној статистици сваких пет минута страда у свету један хришћанин;

   - икона Христа избацује се из учионица;

   - крст се са многих места, чак и са часне трапезе у олтару склања, како је то пре две године учинио грчки митрополит Григорије у епархији Перистерије (Атика), а у Србији понегде скидају крст са иконостаса. Дуборезац иконостаса доживео је, на велику жалост, да му се у Жичкој епархији каже да иконостас треба да буде без крста!

   - Европа, која је заснована, проткана и почивала на хришћанству, то више не само да није, него и војује против хришћанства на разне начине;

   - првојерарси у појединим помесним православним црквама више служе светским политичким моћницима него Цркви Христовој, у чему од пре 100 и више година предњаче цариградски патријарси, међу њима највише данашњи патријарх Вартоломеј I.

   Од свих непријатеља Православне цркве најжешћи је Ватикан на челу са римским папом. Који вековима настоји да шизматике, по њиховом гледању, тј. нас православне врате, како кажу, у праву вјеру - римокатоличку! О томе је много писано и много се зна. Ромеји, тј. Грци Византинци, нашавши се у опасности од Османлија, тражили су и уздали се у војну помоћ Латина, макар и по цену склапања уније. Преко тридесет покушаја је било, да се, на предлог византијских царева, то постигне, али безуспешно. Ипак, на два месеца пре пада Константинопоља под Турке, 29. маја 1453. године, заједно су у том граду служили унијатску литургију Ромеји и Латини, а од обећане војне помоћи са стране Латина никакве користи није било.

   Какав је стварни вековни став Латина према православнима довољно је из новије историје навести речи папе Бенедикта XV (1914-1922) када се живо расправљало о томе – који статус треба да има Света Софија у Константинопољу (позната и као Аја Софија), задужбина најмоћнијег византијског цара Јустинијана I (527-565) – да буде то што јесте, или да се претвори у џамију? На то питање папа је одговорио: „Више волим да се на Аја Софији вије полумјесец, него бизантијски криж“ (крст). Ако би се зашло у дубљу прошлост, довољан је пример Свети Методије, словенски просветитељ, кога су Латини на Сплитском сабору 1059. године прогласили јеретиком, а сада га, у нади да православне приволе на унију, у неким својим храмовима представљају, у виду фреске, као светитеља.

   Злоделима Латина над православнима, дакле, нема броја, али и поред тога, државни врх Србије и неки великодостојници у врху Српске православне цркве здружено оцењују да би корисно било да папа посети нашу земљу. Као аргумент у прилог томе истичу да Ватикан, наводно, није признао за независну, самопроглашену „Републику Косово“. Међутим, Ватикан је, у ствари, још 2008. године, међу првима то на делу учинио тако што је из Нунцијатуре у Београду издвојио призренског бискупа, чиме је показао да Косово не види у саставу Србије.

    Пут папи до Србије хоће да омогуће челници црквене и државне власти, понављајући речи: „Дужни смо да праштамо, али не и да заборављамо“. То, као какву крилатицу више пута смо чули од неупућених људи на Хепи телевизији. Гледано, међутим, јеванђелски, теолошки и људски, у тој фрази крије се и велика бесмислица. Зашто? Зато што опроштено, да би заиста било опроштено, не сме да се памти. Ако се памти, онда није опроштено, јер опростити у јевађелском духу значи – уопште не памтити оно што је опроштено. Зато је написано да треба праштати „седамдесет седам пута на дан“ (Матеј 18,22), што ће рећи да је нешто скроз наскроз опроштено, то јест избрисано, непостојеће, и искључује било какав незаборав.

   Коме се прашта? Ономе ко се каје и тражи опроштај. Је ли икоји римски папа рекао својим верницима у Хрватској да се кају и траже опроштај зато што је у Независној држави Хрватској зверски убијено безброј православних Срба, више стотина свештеника, три епископа; опљачкано, попаљено или порушено преко 300 православних храмова и др. У новије време слично су Хрвати поступили према православним Србима у акцијама „Бљесак“ и „Олуја“. Немогуће је да римске папе не знају како је њихов верник Хрват, иначе фратар, именом Срећко Перић, из самостана Горица код Лијевна, започео с пролећа 1941. године проливање крви православних Срба изјавивши: „Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, најприје закољите моју сестру, која је удата за Србина, а онда све Србе од реда. Када овај посао завршите дођите к мени у цркву, где ћу вас исповједити, па ће вам сви гријеси бити опроштени“ (V. Novak, Magnum crimen, pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb MCMXLVIII, Beograd MCMLXXXI, 651).

   Због бесмислице: „Дужни смо да праштамо али не и да заборављамо“, Хрвати кажу: „Кад нам праштају, зашто да их не кољемо“. Колико кривицу сноси римски папа за проливање крви православних верника, сличну кривицу сноси и цариградски патријарх Вартоломеј I, када се ради о стравичним догађајима данас у Украјини, изазваним, углавном Томосом о оснивању Аутокефалне Православне цркве Украјине, укидањем канонске јурисдикције Московске патријаршије, о чему аутор наведене књиге детаљно и аргументовано пише.

   Светски моћници Запада, који кроје геополитичке и геостратешке планове против православља, посебно у Русији, а помоћу услуга од стране цариградског патријарха и римског папе, утицај имају и при доношењу неких штетних одлука Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. Накратко ћу се овде задржати на трима од таквих одлука:

   Прва се односи на епископа рашкопризренског Артемија, који је својим архијерејским, црквеним и патриотским држањем сметао Шиптарима, Америчкој администрацији, европским државницима – свима, дакле, онима који су радили на одцепљењу од Србије Косова и Метохије. Пошто нико од свих светских моћника није могао да га одвоји од невесте која се зове Рашкопризренска епархија -  ни Бајден, ни Шиптари, ни европски државници, употребљена су његова сабраћа архијереји: Иринеј Буловић, који је изјавио: „Ја ћу Артемију да сломим кичму“, што је трајало петнаестак година, све до 2010. године; Атанасије Јефтић и Амфилохије Радовић. Та тројица су извршавала налоге непријатеља Српске православне цркве и Србије. Српска православна црква је саборским и синодским одлукама прво неканонски одузела Артемију Рашкопризренску епархију, а затим га свела на монаха, па на световњака и, најзад, искључила из Цркве!

   Колико су такве неканонске одлуке нанеле штету Српској православној цркви, и колико се због тога све више осећају кобне последице, лако је закључити уколико се има у виду, између осталог, да је:

   - за прогнаним рашкопризренским епископом др Артемијем са Косова и Метохије, у Србију дошло преко 100 свештених и монашких лица. Та толика бројка свештеномонашке „војске“ данас би за угрожене Србе на Косову и Метохији била велико охрабрење;

   - поглавар Српске православне цркве онемогућен да оде у древно патријарашко седиште – Пећку патријаршију;

   - поред званичне Српске православне цркве настала је организована јерархија Артемијеве духовне деце која се боре против глобализма, екуменизма, сатанизма, филопапизма и сваке секуларизације, за шта имају подршку у великом броју равославних верника и др.

   „Ломљење“ Артемијеве кичме трајало је, како напред рекох, петнаест година. Убрзо по његовом изгнанству из Рашкопризренске епархије у Пећи се одржао некакав међурелигијски скуп, на којем је учествовао Амфилохије, митрополит црногорскоприморски. Био је у раскопчаној мантији, како га је сликом приказао лист „Политика“, преневши и његове речи о томе да, наводно, раније није могло да дође до дијалога, и сада је, како се изразио „ласно“. На питање, колико је „ласно“, односно лако, најречитији одговор њему и свима нама даје садашње очајно стање Срба на Косову и Метохији. А тада, када је Амфилохије дао такву изјаву за лист „Политика“, град Пећ је потпуно био очишћен од Срба.

   Пошто се са владиком Артемијем поступило по диктату светских моћника, и крајње неканонски и нељудски, давно сам објавио критику на Саборску одлуку о њему, иза које и данас стојим, без обзира на критике и осуде које ми се упућују. Поступио сам по савести и у складу са струком којом се бавим. Ту критику на саборску одлуку објавио сам у Одабраним радовима у шест књига, књига четврта, „Србија на размеђи Истока и Запада“, Београд 2013, стр. 191-198. Зашто сам је објавио? Зато што је том Саборском и Синодском одлуком о Артемију нанета неизмерива штета Српској православној цркви и Српству уопште.

   Друга штетна по Српску православну цркву Одлука Светог архијерејског сабора јесте додела Томоса о аутокефалији, званој „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“.    

   Зашто је тај Томос вишеструко штетан? Зато што је њиме:

   - из састава јурисдикције Српске православне цркве за сва времена отуђен њен драгуљ који се зове Вардарска бановина или Јужна Србија, где је једно време охридски епископ био Свети Николај Жички; где је у Битољу била Богословија; где је скопски митрополит био Јосиф Цвијовић; на тој територији епископ је био и храбри Викентије Проданов, потоњи патријарх српски; на тој територији, данас званој Северна Македонија, Срби су подигли огроман број манастира и цркава, више него што је подигнуто на Косову и Метохији;

   - отворена су врата за оживљавање Охридске архиепископије и укидање аутокефалности Српске православне цркве ако се има у виду да је 1531. године цариградски патријарх Јеремија I укинуо Пећку патријаршију, потчинивши све њене епархије Охридској архиепископији.

   - пошто је донет (Томос) по нечијем диктату и задатку, без икаквог претходног покајања или молбе, после 55 година раскола, преко ноћи, тако рећи, звана „Македонска православна црква“ постала је аутокефална, чиме се показало да је свих тих 55 година у заблуди била Српска православна црква, а не „Македонска“;

   - статус „Македонске православне цркве“ није Томосом коначно решен, јер га нису све аутокефалне православне цркве признале као пуноважан. Зато Македонци траже Томос о аутокефалији од цариградског патријарха, а српски Томос називају – квази Томос.

   - Српска православна црква не само да је Томосом својевољно одцепила значајан део своје јурисдикције, него је постала и предмет свакојаких коментара. У вези с тим, епископ бачки др Иринеј Буловић је званично, али неистинито, устврдио да Српска православна црква „није продала и предала своје немањићке светиње“, него „уступила на коришћење своје историјско наслеђе новој аутокефалној цркви“ (Печат, лист слободне Србије, бр. 744 од 30. децембра 2022). Је ли могуће да не схвата да „коришћење“ негира потпуну аутокефалност? Другим речима, давањем нечег „на коришћење“ не губи се власништво, а Томосом Српска православна црква одрекла се власништва, односно јурисдикције.

   Многи неупућени, а посебно неки од учесника на Хепи телевизији, изјављују: „Мудро је поступио патријарх Порфирије јер је Томосом Македонској цркви предухитрио цариградског патријарха“! У чему је ту мудрост? У томе што је поклоњено, односно добровољно отуђено нешто што је неотуђиво. Мудрије би било да је остављено да тај драгуљ, област Српске православне цркве буде неканонски, односно насилнички отета, јер би, у том случају, остала нада да ће некада бити враћена. Зато је и том Саборском одлуком нанета неизмерива штета Српској православној цркви и Српству уопште.

-Трећа веома штетна по Српску православну цркву јесте одлука Светог архијерејског сабора о узвођењу 18 епископа у достојанство архиепископа! Идејни творац тога је епископ бачки др Иринеј (Буловић), који сада, бранећи Сабор од основане критике, у ствари, брани себе, што се недвосмислено закључује и на основу његовог опширног интервјуа, објављеног недавно у листу Печат, бр. 840 од 27. децембра 2024. године, стр. 6-21; прештампано у Православљу, новини Српске патријаршије, бр. 1387, 1. јануара 2025. године, стр. 11-21. Код њега се све своди на оно: зашто једноставно кад може компликовано. О себи као неискреној (и не само то) особи, епископ Иринеј сам сведочи у поменутом интервјуу. Светога Саву представља као свог „путеводитеља“, с једне стране додајући: „...јер и нас, као и наше дедове и очеве усмеравају учење и дело Светога Саве“ (стр. 6), док, с друге стране, наступа сасвим супротно „учењу и делу Светога Саве“. Ево два само примера у прилог томе:

   - Свети Сава је знао за једног само архиепископа у Српској православној цркви, а Иринеј је измислио чак 18, са могућношћу да се тај број увећава. Када би то било исправно и корисно, онда Кипарска аутокефалне црква, или Грчка православна црква, или Албанска архиеписокпија, на пример, не би биле са једним само архиепископом. Увођењем и другог (или других) архиепископа разбија се целовитост постојећег црквеног статуса Српске православне цркве. Бранећи се од странпутице на којој се нашао, боље рећи у лавиринту који је сам ископао, епископ бачки Иринеј задржава статус епископије као такве, али над њом је архиепископ без епископа, што је чиста импровизација, противна канонском учењу по којем је недопустиво испразно титуларно назначење у црквеној јерархији. Чини он то ради некаквог, наводно, „престижа“ наших епископа у односу на постојећу неканонску црквенојерархијску титулатуру православних у Америци, Европи и другде у дијаспори. Надам се да му није непознат канон 17. Прводругог сабора у Цариграду (861), по којем „...оно што ретко бива није црквени закон“ (Миодраг М. Петровић, Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, књ. I, Жича 2004, стр. 497).   

   Ако од измишљених 18 архиепископа узмемо у обзир посебно Бачку епархију, поставља се питање: Колико бачки „архиепископ“ Иринеј има под собом епископа? Пошто тих епикопа нема, постаје јасно да је у питању чисто СЛАВОЉУБЉЕ.

   Као што је Томосом „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“, у чијем састављању је активно суделовао епископ бачки Иринеј, отуђена велика област Српске православне цркве, тако су новом титулатуром архиепископа широм отворена врата за даље њено распарчавање. Јер, ко може спречити архиепископе у: Загребу, Сарајеву, Цетињу или Америци, на пример, да се, из неких побуда, прогласе аутокефалним? Зато је и том Саборском одлуком нанета неизмерива штета Српској православној цркви и Српству уопште.

   - Свети Сава није, попут епископа бачког Иринеја, хвалио римокатолике, јер их је нескривено сматрао јеретицима. Ево примера како Иринеј хвали римокатолике: “Посета кардинала Паролина – нама драгоценог човека... због његових личних духовних квалитета – ‘није само потврда пријатељског и блиског односа између Свете Столице и наше државе, него и потврда пријатељског и блиског односа између Римокатоличке Цркве оличене у папи Франциску, кардиналу Паролину и дугим личностима, и наше Српске православне цркве...“, које, по његовим речима, „на кризу духа“ треба да „реагују заједнички“ (стр. 21).

   Зар „кризу духа“ нису представљали, на пример Јасеновац, Јадовно, или акције „Бљесак“ и „Олуја“; зар „кризу духа“ не представљају јеретичка учења Римокатоличке цркве? Шта нам то предлаже епископ бачки Иринеј? Уосталом, када су нам и шта, као добро, донели римокатолици?

   Има и других тема у поменутом интервјуу бачког епископа Иринеја, који наступа демагошки и проповеднички „од Ноја до АВНОЈ-а“. Не упушта се само у црквена питања него и у политичкодржавна питања. При томе, не уме да дисциплинује своје мисли. Питања на која одговара срочио је, највероватније сам, а у име Милорада Вучелића.

   Занимљива је терминологија којом се служи епископ бачки др Иринеј када представља оне који му се не диве и не клањају му се, или критикују Саборску, односно његову одлуку о увођењу многих архиепископа у Српску православну цркву. Ево како се изражава: „Већ сам вам спомињао надобудне свезналице – незналице у нашој средини, чији коментари, критике, напади и испади инсинуирају да саборска одлука о ‘новој титулатури’ епископа представља новотарију без преседана и без основа, новотарију уведену из побуда сујете и човекоугодништва, а не из црквене потребе и ради неке, макар и ситне користи за мисију Цркве. С тога је, јел’ те, њихово неприкосновено право да незнавеном, по њима, Сабору српских епископа 'одрже лекцију' ... Не слуте, међутим, анонимне свезналице – незналице да је Сабор (читај: Иринеј) вратио ствари на пређашње стање ('у другом обличју’, (!) наравно...(стр. 17). „...њу (тј. саборску одлуку) као, уосталом, и сваку другу – са позиције свезнадара највише нападају они који са нашом Црквом и са Православљем немају везе осим што према њима гаје ирационално осећање бесомучне нетрпељивости. Ти људи, несвесни тога да о Православној Цркви, посебно, не знају ништа или, у најбољем случају, знају неколико површних флоскула и изанђалих стереотипа, налазе неочекиване савезнике међу појединим представницима наше властите, православне и српске ‘шесте колоне’, како је ову категорију наших интелектуалаца духовито назвао Драгослав Бокан...“ (стр. 15). Овде је епископ бачки др  Иринеј себе свео на праву меру – на ниво Драгослава Бокана. Сва реторика му се своди на мудровање у намери да покаже да је свестрано образован. Заборавља речи апостола Павла о томе да не трба мудровати више него што је потребно мудровати. Уосталом, приличи ли једном „архиепископу“, тј. бачком Иринеју да се, као некада епископ Атанасије Јевтић, служи недоличним изразима кад се ради о онима које не подноси само зато што заступају истину, односно јавно критикују свако штетно чињење. Своје заблуде и странпутице при измишљању и наметању Српској православној цркви 18 архиепископа Иринеј правда смешним образложењем, то јест – да је „вратио ствари на пређашње стање (у другом обличју)“! и да то чини, како каже, „ради неке, макар и ситне користи за мисију Цркве“. Сликовито и народски речено, Иринеј „коље вола за кило меса“. Ништа га не може оправдати за оно што је неканонски чинио у вези са епископом рашкопризренским, мучеником др Артемијем; што је активно и пресудно суделовао у давању Томоса званој „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“; што је обузет архиепископоманијом. Сва његова активност одише папизмом у Српској православној цркви.   

   Много више од овде изреченог може се прочитати у књизи веома образованог и добро обавештеног, уз то и неустрашивог борца за одбрану православља, г. Диогениса Валаванидиса, под насловом, поновићу, „Источни папизам разара јединство Православне цркве“, коју свесрдно препоручијем сваком читаоцу.

Миодраг М. Петровић

У Руском дому у Београду

28. јануара 2025. Године