Нови епископ – Србин у емиграцији

 (Наречење и посвећење архимандрита Саве Сарачевића

 за епископа Едмонтона града у Канади)

Архимандрит Сава (Сарачевић) – Србин, који се налази у крилу Руске Заграничне Цркве, био је године још пре две предложен за епископа, но услед разних препрека, а нарочито услед велике удаљености Аргентине, где је о. Сава досад живео, његово посвећење за епископа могло се тек недавно извршити.

Тај свети и знаменити догађај извршен је 15/28. септембра 1958. године у Њујорку. Посвећење је извршио Првојерарх Заграничне Цркве, Митрополит Анастасије, са архијереја четири, од којих српски говоре двојица. Владика Николај много је желео да учествује у посвећењу о. Саве и писао му о томе више пута, али то, међутим, није било суђено. Но, он се заједно са Светим Савом, чије име носи и нови епископ, радовао у Царству небеском овоме српско –руском слављу.

Данас после смрти епископа Николаја, кад српска емиграција има и нема свога епископа, а кад се онима који треба да дођу из отаџбине, унапред хоће да онемогући долазак, врло је добро и може да буде спасоносно, што је српска емиграција на тај начин добила једног достојног епископа. Епископ Сава по свему заслужује да међу нама заузме ово високо, свето и најодговорније звање, које уопште може да буде дато једном смртном човеку. У потврду ових речи о достојности новог Архијереја, довољно је навести само то, да су Саву владику (тада Јована Сарачевића, судију Окружног суда), ради његове побожности, способности и призива одозго, упутили на студирање Теологије на Богословски факултет у Београду нико други до Варнава патријарх српски и Николај епископ, који је осим тога био један од главних чинилаца да о. Сава буде предложен за Архијереја. Тако у ово одлучно време живота наше Цркве, кад је изабран нови наш патријарх, а епископ Дионисије, као што се чује из његове ближе околине, спрема се на дужи одмор у Свету Гору, дешава се да нам по молитвама патријарха Варнаве и епископа Николаја долази у нашу средину њихов штићеник – Владика Сава. Ај, нека нам помогне Вишњи Бог! По жељи Срба, а после договора претставника Руске и Српске Цркве, браћа Руси братски ће уступити Србима Владику Саву.

Нови Епископ Сава одржао је у време окупације знаменито предавање једно о молитви. Имао сам могућност да чујем чак епископе како говоре да тако нешто силно о молитви нису досад ни чули ни читали. Тај свој добар глас и поверење толиких великих људи, који су га предложили и бирали за Архијереја, Владика Сава је на превасходан начин оправдао и својом речју на наречењу за епископа. Ова реч је уистину силна, николајевска и богонадахнута. Осим тога, била је речена са једним ораторским талентом, па је на све присутне архијереје и слушаоце произвела дубок и незабораван утисак. Ову знамениту реч Владике Саве доносимо ниже.

Владика Сава (Јован Сарачевић) родио се године 22. фебруара 1902. године у селу Љутовница – Шумадија. Године 1923. свршио је гимназију, а 1927. Правни факултет у Београду. У судску службу ступио је 1928. године и већ 1931. поставља се за среског судију у Прелогу, а после за судију Окружног суда у Чачку. Као судија, уписао се на Богословски факултет у Београду и завршио га. Рат га затекао на судској служби у Београду на којој је дужности остао све до јесени 1944. Емигрирао је у Италију 1945, а после у Аргентину. Године 1948. у Парагвају пострижен је у монаштво, које је извршио епископ Леонтије, и добио име Сава, у част српског Светог Саве. У чин јерођакона рукоположен је 1949. године, а године исте на Успење рукоположен у чин јеромонаха. У Буенос Ајресу, где је служио као парох, произведен у чин игумана и архимандрита, поставши и старешина храма. За епископа изабран је 1955, а 15/28. септембра 1958. хиротонисан за епископа Едмонтонског и администратора Западне Канаде Руске Заграничне Цркве.

Као студент ступио у верски покрет Православне Народне Хришћанске Заједнице (централа Крагујевац), којом је руководио епископ Николај. Дуги низ година био је члан Главне управе и потпретседник покрета.

Занимао се мисионарством и сарађивао у часопису покрета „Хришћанска Заједница“, а после и у „Мисионару“, кога је уређивао учени монах, протосинђел, покојни Јован (Рапајић).

Све до 1936. године није се занимао политиком, а тада се упознао са покојним Димитријем Љотићем, чија га је снажна религиозно – морална личност привукла у његов покрет, утолико више што је овај покрет био антикомунистички. Али после смрти Д. Љотића и примања монаштва не налази се више у покрету и политиком се не занима. Сматра да пастир (свештеник, а нарочито монах) треба да сав припада Цркви, а никако партији. Ако пак буде свештеник и члан политичкепартије, онда он у очима својих политичких противника неће бити једнак духовни отац својих политичких противника каои својих пријатеља и у таквом случају страдало би Христово дело, што свештено лице ни једно не би смело да допусти.

Преосвећени Архипастири

(говор епископа Саве на наречењу)

Постоји обичај да кандидат за епископа, у тај свечани и уједно судбоносни момент свога наречења, одржи говор. Но ја бих са смирењем претпоставио да не отварам уста своја, али ме овај обичај принуђава да говорим. И, ја убоги стојим, ево, пред Вашим Преосвештенством, а пред мојим духовним очима истављају се три огромне стихије, као највеће три планине. И ја се пред њима осећам као делић прашине, осећам се као ништа. Стихија прва – то је адска стихија. То није нека апстракција, није неки принцип зла, како то погрешно мисле неки философи, него то је реално, стварно, персонално оваплоћење зла. То су пали духови, који су од добрих постали зли, икоји непрестано воде борбу против Бога и људи. Многи од наших савременика не знају и не признају ту злу силу, не верују у постојање демона. А демони се и сами труде да уведу и одржавају људе у тој заблуди као да они не постоје, јер у том случају могу лакше да остварују своје зле замисли, то јест, да тајно воде борбу против људи. Међутим, са активним хришћанима подвижницима, за које не постоји сумња да зли дуси постоје, демони друкчије поступају. Они не само што тајно дејствују и старају се да их обману, саблазне, већ чак отворено физички на њих нападају – наносећи им телесне ране и јављајући се видљиво. На пример, они су, као што Вам је познато, били Св. Марка Траческог, голог вукли по пустињском оштром камењу, тако да је сав био изранављен и једва жив остао. Или, ђаво је, по Божјем допуштењу, подизао Св. Серафима Саровског увис и после га ударао о под са таквом снагом да су могле све његове кости да се поломе, али њега је штитио анђео чувар.

И ја сам у својој свештеничкој пракси имао случај да се сударим са демоном. Читао сам молитву једноме, који се душевно разболео, а он се противио, викао и изговарао речи са нарочитом злобом против Христа. Била ми је страшна та појава. Свим својим бићем ја сам осетио да је ту неисправљиво зло, да је зли дух завладао мислима и речима болесника. У Откривењу је речено: „И отвори уста своја за хуљење на Бога, да хули на име Његово, и на оне који живе на небу“ (13, 6).

Зли дуси воде борбу за сваку душу човечју да је кроз грех погубе, и ова борба никад се не обуставља. Напротив, она се утолико више појачава, уколико се приближава крај света. Сатана се подигао са великом силом. То је та „змија стара, која се зове ђаво и сатана, која вара сав васиони свет“ (От. 12, 9). Она се јавила још у рају Еденском, а после,како је записано: „Њен реп одвуче трећину звезда небеских и баци их на земљу“ (От. 12, 4). То је онај непријатељ наш, „који се показује и овде и тамо, и јагњетом и вуком, и тамом и светлошћу. За разна искушења он употребљава свако од ових својстава као и свако време и место и различите околности. Да би обмануо тужне, сам тугује; да би се наругао над онима који се радују, сам се претвара да се радује; да биобмануо оне који духовно живе, претвара се у светлог анђела;да би победио силне, јавља им се као јагње; да би прогутао кротке, јавља им се као вук... И, ево, под нашим ногама разапео је он безброј мрежа и све путове наше прекрио је замкама да би уловио душе наше. Ко може да их избегне: И ко је у стању да све ово распозна? Поставио нам је замке у богатству, поставио у сиромаштву, разапео мреже у храни, у пићу, у задовољству, у сну, у бдењу, поставио је замке у речи и делу и на сваком путу нашем“ (Блажени Августин). „И тако, он је жњео и жње успехе, јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њим иду“ (Мт. 7, 13).

Какве само духовне рушевине није произвело адско зло у току целе људске историје! И каквих страшних размера достигло је то духовно рушење у целом свету! Атеизам, материјализам, политички богоборачки системи, јавне антихришћанске организације, многобројне секте и јереси – све је то дело сатанских руку. Он се много стара да се грех зацари у свету. И ми, посматрајући повећање греховности свуда и на сваком месту, питамо се: Да ли се тиме не припрема пут антихристу; Да ли се не испуњавају страшне речи Христове: „Али хоће ли Син човечји, кад дође, наћи веру на земљи?“ (Лк. 18, 8 ). Да ли о садашњој греховној изопачености не говори пророк:

„Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака свјетлост а од свјетлости мрак, који праве од горкога слатко, а од слаткога горко. Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни“ (Иса. 5, 20 – 21).

И, ето, Преосвећени Архипастири, та адска стихија, која је дејствовала, дејствује и која ће дејствовати до краја света, слично силним таласима морским, наваљује да разруши Цркву Православну. Она је породила звера, који је изишао из бездне и она се налази у страшном виду пред мојим духовним очима. Но видим и стихију другу – стихију греха. Тако исто страшну, и тако исто рушилачку. Она више разрушава него страшни проналазак нашег времена – хидрогена бомба. Ова разрушава материјалне вредности, док грех непокајани са својим нитима страсти обухвата свега човека и на вечност разрушава вечне вредности – душе човечје и богоподобије њихово.

О, како је страшна сила греха! Познавајући њу, узвикује велики апостол Павле: „Не чиним добро што хоћу, него зло што нећу, то чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним ја то, него грех који живи у мени“ (Рим. 7, 19 – 20).

Грех је изменио нашу природу, коју је Бог створио чисту и постојану, а она је постала грешна и колебљива. Потресну слику у том погледу даје нам Отац Јован Кронштатски: „Срце за минут један може да се промени неколико путака добру или ка злу, ка вери или ка неверовању, ка безазлености или лукавству, ка љубави или мржњи, ка доброти и зависти, ка дарежљивости и тврдичлуку, ка невиности и блуду. О, каква несталност! О, колико опасности! О, колико је потребно будности и пажње према себи!“ (Мој живот у Христу, стр. 327).

Опасност је у томе што сила греха постепено мења природу човека, помрачује му духовни вид и чини га неспособним да сагледа своје право духовно стање. Отац Јован на другом месту пише: „Само делимично, по своме личном искуству, неки од нас виде дубину у коју смо пали кроз грех – своју немоћ за добро, сву силу и бездан зла и греха, који се недри у нашем срцу. Но и то нам даје благодат Божја“ (Тамо, стр. 442).

Ухвати човека страх кад стане лице у лице са стихијом греха. Ко може да се спасе? Ко да се са грехом бори? И још са адским силама, са нашом палом природом, са светом који нас окружава... Да није Господа Бога и милосрђа и љубави Господа нашег Исуса Христа и да није благодати Духа Светога, пропала би свака душа човечја.

И у тој нади на Божије старање о нама, раскрива се пред мојим духовним видом стихија трећа, супротна првим двема, која им се противи – стихија добра. Она је отеловљена у Цркви Христовој, у којој је пуна и чиста Истина, у којој је хришћанство, јер нема Истине, нема ни хришћанства без Цркве, како је писао један новомученик –архиепископ Руске Цркве. Хришћанство није само наука као што многи мисле, него је оно и живот, благодатни живот у Христу. Христос није само Велики Учитељ, него је Он и Спаситељ света, који је обновио човечанство, давши му нове силе. И тако је Црква, коју је основао Христос, одлучни фактор у спасавању човека. „Изван Цркве човек може да има све, изузев спасења. Може да има почасти, може да има тајне, може да пева алилуија, може да каже амин, може да држи Јеванђеље, може да има веру у име Оца и Сина и Светог Духа и да је проповеда, но нигде осим у Православној Васељенској Цркви, не може он да добије спасење.

Сваки који се одвоји од заједнице са Црквом, макар да његово живљење заслужује похвалу, но за то једно безакоње што се оделио од јединства са Христом, неће имати живота, него ће гнев Божји увек бити на њему“ (Блажени Августин). У Цркви живи Дух Божји и она претставља такву силу да је адска стихија зла не може победити. Сам Спаситељ говори о томе: „Ја ћу сазидати Цркву Своју и врата паклена неће је надвладати“ (Мат. 16, 18). И у тој Цркви коју је Бог основао као царска круна је власт пастира, а на челу њеном – Врховни Пастир – началник наш Господ Исус Христос, после Апостоли и епископи као Његови наследници.

И ја сам закључио, ако је заиста тежња за то служење искрена, тада „сила Његова у слабости показује се потпуно“ (2 Кор. 12, 9). И тада се може рећи заједно са Ап. Павлом: „Све могу у Исусу Христу, који ми даје моћ“ (Фил. 4, 13). Такође и са црквеним песником ускликнути: „Спаситељеви ревнитељи испунише се радости, и добише одважност они, који су се бојали“ (Сједален гл. 8 Канона Св. Педесетнице).

Господ је милостив! Велика је Његова милост и Његова љубав и према мени грешном и недостојном. Он ми је још од детињства дао веру у Њега и веру у загробни живот. Он је учинио те сам још као млад студент на Универзитету почео да размишљам о пропадљивости земаљског живота и почео да идеалишем о монаштву као о идеалу једином. И та машта није ме остављала до њена остварења. Покрет српских Богомољаца појачао је ову веру, а поуке и књиге покојног Жичког епископа Николаја и читање дела Св. Отаца Цркве дали су тој мојој вери смисао, снагу и чистоту. Почивши патријарх србски Варнава и епископ Николај упућују ме на студије на Богословски факултет Београдског универзитета. Руска Загранична Црква прима ме после у своје крило и води од простог монаха до предверија епископства.

Власт пастира има такво огромно значење да по речима Св. Кипријана Картагенског; „Без епископа нема Цркве“. И шта ја још видим и сазнајем? Видим страшан и потресан факт: да Дух Свети призива мене недостојног преко избора од стране свештеног Синода и Преосвећених Архијереја, чланова Сабора, на архипастирско служење у Руској Православној Заграничној Цркви. Видим да је то стварност, видим и дрхтим, јер у мојим ушима звуче речи мога учитеља покојног Епископа Николаја богомољцима: „Какав си ти и какав треба да будеш?“

Грешан сам ја, слаб и немоћан, и исповедам греховност своју, јер: „Ако речемо да гријеха немамо, себе варамо и истине нема у нама“ (1 Јов. 1, 8). Ово потвђује и Св. Јефрем Сирин: „Нико није безгрешан, нико није чист од нечистоте, нико од људи није слободан од кривице, осим Њега јединог, који је осиромашио ради нас, будући богат“.

Но будући грешан и слаб, какав треба да се старам да будем какав треба да буде архијереј као духовни војеначалник, који стоји на челу верних у борби са поменутим стихијама зла? Пре свега он треба да буде разуман и да може да учи друге, јер Господ говори: „Даћу вам пастире по срцу своме, који ће вас пасти знањем и разумом“ (Јер. 3, 15). И апостол Павле пише о епископу: „Да буде кадар и свјетовати са здравом науком, и покарати оне који се противе“ (Тит. 1, 9). А односно оних који ове квалитете немају, пише Св. Јован Златоуст: „Онај који не зна Св. Писмо и који није у стању да војује са јеретицима, да буде далеко од епископског чина; није достојан да буде у чину свештених слугу Божјих, који се брину за душе човечје, није достојан чина пастира онај, који није вешт у Божанственом Писму и који одбацује знање“ (2 беседа на посл. Титу, гл. 1).

Архипастир треба да даје корисне поуке, да уништава људске грехове и да упућује на пут спасења. Господ говори: „Вичи из грла, не устежи се, подигни глас твој као труба, и објави народу моме безакоња његова“ (Ис. 58, 1).

Знам да епископ треба да буде не само разуман, да је у стању да поучава и да је искусан, него он мора да буде и пун врлина и да има свет живот. О томе говори Св. Јован Златоуст: „Началник треба да буде светлији од сваког светила и да његов живот не буде прљав, па да би сви који гледају на њега, могли да имају за пример у свом животу његов живот“ (Бес. 10 на 1 пос. Тим. гл. 3).

И још знам да епископ треба да буде богољубив, Тако, желећи Господ да постави Петра за пастира, пита га трипут; „Симоне Јонин, љубиш ли ме?“ (Јов. 21, 16).

Епископ мора још да има велико старање о стаду, да се труди и бди. „Овако вели Господ: ево ме на те пастире, и искаћу стадо своје из њихових руку“ (Јез, 34, 10).

Схватам како се много тражи од епископа и какав он огромни значај има у Цркви Христовој. Св. Димитрије Ростовски пише: „Светила небеска постављена су по Божјем устројству на неизмерној висини и далеко су од земље, тако и епископи заузимају на Црквеном небу не ниско, него највише место, и будући да они претстављају Сина Божјег, много се разликују од својих потчињених свешћу и влашћу. Јер они над којима епископ управља јесу овце, а епископ – пастир; они су деца, а он отац; они су ученици, а он учитељ; они су људи, а он анђео по свом чистом и светом животу“ (књ. 5, стр. 784).

Имајући у виду све ово и стојећи пред овим поменутим стихијама трима, задајем себи, о, Архијереји Божји, питање: Зар ја нисам прашина? Зар није оправдано моје осећање личног ништавила? Каква је неизмерна провалија између мога крајњег духовног и интелектуалног сиромаштва и тога духовног и интелектуалног свеобухватног богатства, које треба да поседује архијереј Цркве Христове. Схватајући ово, ја сам сматрао за разумно да се откажем од тог светог и одговорног епископског чина, сећајући се страшних речи Св. Јована Златоуста: „Не мислим да ће се многи свештеници спасити, много ће их више пропасти“. Ако овако стоји ствар са свештеницима, утолико је онда још гори положај епископа, јер је њихова одговорност много већа. Међутим, моји претпостављени решили су да је боље да не уваже мој отказ. а архијереја два Христова објаснили су ми да је опасно противити се вољи Божјој и да Господ може да казни онога, који се не одазове на позив Свете Цркве. И нашавши се тако између Сциле и Харибде, ја сам осетио да је опасно ослањати се само на свој разум. Зато ступих на пут послушности Светој Цркви и показа ми се тада јасно велика и уједно проста истина; Господ је пострадао за нас из љубави према нама грешним; дакле, и ми смо обавезни да љубављу узвратимо на Његову љубав служењем Њему и народу Његову. Св. Јован Златоуст, објашњавајући речи Христове: „Симоне Јонин, љубиш ли ме?“, каже, „Гле, није рекао Господ: ако ме љубиш, пости дуго време, спавај на голој земљи, предај твоје тело намучење“, него је рекао: „Паси овце моје“ (Јован 21, 15 – 17).

И, ево, Господ ме удостојио да небеску благодат епископства примим преко тебе, Свети Авво, благодат коју си ти донео из Свете Русије, из царског града Москве, где си био Епископ Руске Цркве, светог руског Православља, које је, по речима покојног епископа Николаја, спасло Православље, потресено и ослабљено најездом мухамеданаца. Ту благодат си добио стављањем руку на Тебе првог новосвештеномученика Кијевског митрополита Владимира и донео си је овамо из свештеног 

Кремљадуховног центра Руског народа, највећег између Православних народа. И духовна радост испуњава моју душу што баш ту небеску благодат епископства сводићеш на мене ти заједно са присутним Архијерејима,ти подражатељ и следбеник великих древних отаца, јерарха, стубова Цркве, јер твојим подвигом у години 1945. –1946. сачувана је била неупрљана истина Цркве, пошто је она под твојим руководством одбацила тада и одбацује стално заједницу у лажи и предају непријатељима Божјим. (мисли на Московску Патријаршију и Совјетску власт, прим. прир.)

Мене заиста радује што ћеш у тај значајни дан мога живота Ти положити на мене руке, Ти законито избрани члан Св. Синода и истовремено законити члан Вишег црквеног Савета, ти једини још живи члан Више црквене управе Руске Православне Цркве, избране 1917. године од стране Сверуског Црквеног Сабора и зато си Ти последњи претставник неоспорно законите више црквене власти у Русији. И факт твога педесетогодишњег благодатно – активног епископског служења – случај трећи у историји Руске Цркве – сведочи о нарочитој Божјој милости према својој Цркви и о значају твоје улоге одређене промислом Божјим у Руској и Православној Цркви уопште, а такође и о милости Божјој лично према теби.

Радује ме и то што у том светом чину учествују и Преосвећени Серафим епископ, који је показао према мени хришћанску љубав док ме још ни видео није; мој Кириарх Виталије епископ, који се са љубављу у срцу покренуо из Канаде, као и Серафим владика из Чикага, да би увеличали молитвени Сабор свете Тајне епископске хиротоније; Никон епископ – ученик свога великог учитеља, блаженоупокојеног Антонија митрополита, и Аверкије (Џорданвилски) епископ, који ме позвао и одвезао у свој Св. Тројички манастир и укрепио моју душу дубоким утиском духовног живота своје братије.

Радовао се покојни Жички епископ Николај кад сам био изабран за епископа и желео је да и сам учествује у мојој хиротонији и о том писао ми у новембру 1955. године: „Ако Ти Бог помогне да некако дођеш овамо, ја ћу са радошћу учествовати у твом рукоположењу“. А о том што мој избор за епископа Руске Цркве чини част српском народу, он ми је писао у писму другом месеца истог: „Обрадоваће се сви Срби када сазнају како Руска Црква чествује једног Србина“.

Да је жив покојни патријарх српски Варнава, уверен сам да би и он учествовао у овој радости, јер је силно волео руски народ и Русију. Не могу да прећутим ни да скривам тајну да их и ја много волим. Зашто ми љубимо тако националну Русију?

„Русију ми љубимо зато што она чува у себи руску идеју, руску духовну природу и руски начин живота, Та идеја јесте Царство Божје. Та природа је стремљење ка светости, тај начин живота изражава са своје стране напрегнуће седам стогодишњег живота државе и деветстогодишњег живота народа да на земљи успостави правичност, да све одбаци друго,само да нађе Христа, да постави Његову Вољу, каноне Његове Цркве као закон друштвеног живота“ (Блажени МитрополитАнтоније).

Слично мишљење о Руском народу изразио је и неправославни писац, Кајзерлинг: „У стремљењу ка новој духовности, пише он, Руси иду на челу офанзивног покрета човечанства. Узрок је тога у томе што су Руси по бићу своме народ Апокалипсиса“.

Врло ми је жао што, волећи Русију, нисам могао лично да видим Свету Русију из сретних времена, коју су срећу имали многи иностранци. „Мноштво иностранаца нарочито су долазили у Москву да у нашем свештеном Кремљу, духовном центру Свете Русије, у олтару Русије, дочекају светлу пасхалну ноћ јединствену своје врсте, препуњену таквог религиозног одушевљења, које је само собом узносило ка небу сваког човека и давало му да преживи такве блажене тренутке, који вреде целог живота“ (Митрополит Анастасије, Пасхална посланица за 1948).

Али не видевши Св. Русију у њеној величини, ја сам видео и видим Св. Русију у малом обиму, видим Русију Заграничну, видим њену напрегнуту религиозност, њено смирење у страдањима, њено изграђивање храмова, њену непопустљивост у борби са злом, њезин, тешки, но спасоносни пут.

И тако у нади на Божју милост и Божји промисао, одбацујем колебање у души и видим припремљен пут за мене, видим то ради чега је потребно да живим и да се трудим, видим Христа, Његову Свету Цркву, народ православни, руски народ, српски народ, мисију Православља на земљи до другог доласка Христовог. „Ова тајна је велика“ (Ефес. 5, 32). Господ је с нама! „Да буде Бог све у свему“ (1 Кор. 15, 28).

Треба да кажем да су недокучиви путеви Божји. Од дана мога избора за епископа 1955. десило се много препрека на путу моје епископске хиротоније. Но неко је од Светих  Отаца рекао да кад ми предузимамо какво добро дело и на путу његовог остварења сусрећемо препреке, то је знак да је то дело угодно Богу. Због тога ја свим својим бићем благодарим нашем Спаситељу што ме је призвао ка Апостолском служењу; благодарим Св. Синоду и свима Преосвећеним Архијерејима што су ме изабрали за спископа; нарочито сам захвалан Вама, светитељи Господњи, што сте се сакупили у овом светом храму ради припреме остварења епископске хиротоније.

Завршавам говор да не бих и сувише злоупотребио Вашу милостиву пажњу. И топло Вас молим, свети Архипастири, да ме помогнете својим мудрим руководством и искусним саветом у предстојећем ми тешком епископском служењу. Нарочито молим да ме подржите својим молитвама, јер „много може помоћи непрестана молитва праведног“ (Јак. 5,16) – да би Господ са благодаћу епископства излио на ме своју богату милост и очистио моју душу и срце од сваког греха, нечистоте и немоћи, улио и утврдио у мом срцу љубав пастирства и свесрдно старање за Његову Свету Цркву, дао духовни разум и силу вере, истинско смирење и тежњу ка светом животу и удостојио да без осуде пристанем на страшни суд Његов. Амин.

„Мисионар“, септембар – децембар 1958, бр. 5 – 6, Џорданвил, САД.