Редовно мајско заседање светог архијерејског Сабора СПЦ („црквена скупштина“), а затим и поменути сукоб Артемија и Теодосија, иза којег је снажно стао цео Синод СПЦ („црквена влада“), манифестовало је готово дугогодишњу праксу - нагомилани проблеми само се привремено „замрзавају“ и одлажу „под тепих“ до неког новог сабора.

Познато је да је јаз између српских архијереја све већи, а спорења све чешћа. Тренутно у СПЦ готово да не постоји важно питање око којег владике могу да се договоре. Актуелан спор - бирати или не новог српског патријарха - један је од оних који тињају већ неколико година. Амбиције већине владика у борби за патријархов трон нарочито су порасле од када је Његова светост патријарх српски господин Павле на лечењу. Због његових година и дуготрајне болести - од новембра прошле године је на клиничком лечењу - патријархова стварна моћ је све мања. Епископи то знају па су се уочи овогодишњег мајског Сабора посебно „наоштрили“, али се од огољене борбе за трон ипак одустало.

Последњих година, неочекивано, настао је спор и о начину служења свете архијерејске литургије и појединих догматских учења у нашој цркви. „Новотарцима“ се пребацују поједине измене у служењу литургије: гласно или тихо читање тајних молитава, учесталост причешћа, исповест, изостављање неких молитви... Обичним верницима ништа од овога није јасно, а СПЦ се много и не труди да објасни разлике.

И када је реч о односу СПЦ према Ватикану и евентуалном доласку папе, став владика је подељен. Док су поједини архијереји, који су, како се верује, још увек у мањини - расположени за екуменски дијалог и сарадњу са Римокатоличком црквом, већина владика од Ватикана не очекује ништа добро. Управо ова већина још није спремна да прими у посету поглавара Римокатоличке цркве.

Дисонантних тонова било је и за документ из Равене (Италија), на којем је договорено уједињење Православне и Римокатоличке цркве, после великог раскола 1054. године. У документу се утврђује да је папа „први међу патријарсима“, а Рим „прво седиште“. Сматра се да су управо ове две тачке довеле до раскола између православаца и католика.

Нарочито оштар сукоб, који, како се види, не јењава готово четири године, догађа се између митрополита црногорско-приморског Амфилохија и владике рашко-призренског Артемија. Прво су се сукобили почетком 2005. године када је Свети Синод одлучио да повуче тужбу коју је Епархија рашко-призренска поднела (а Синод најпре прихватио) Међународном суду у Стразбуру против четири европске државе због накнаде штете на православним храмовима на Косову и Метохији.

Непуна два месеца касније, „црквена влада“ донела је још једну одлуку које је била супротна ставовима Артемија. Прво је патријарх Павле с представницима привремених косметских институција потписао Меморандум о разумевању о договореним општим принципима за обнову објеката СПЦ, потом је повукао потпис и огласио га неважећим, да би на крају Синод одлучио да овај документ ипак остане на снази. На мајском заседању Сабора 2005. године одлучено је да Меморандум настави да се спроводи без обзира на противљење епископа Артемија, а истовремено, архијереји су потврдили повлачење поменуте тужбе. Владика Артемије остао је усамљен (или бар у мањини) и на овогодишњем сабору који је одлучио да се настави обнова светиња на Косову и Метохији порушених у мартовском погрому 2004. године. Трећа несугласица догодила се у марту ове године и односила се на (не) сарадњу с појединим институцијама на Космету.

Иако су поделе међу епископима дубоке, времена за свађу више нема. Последњи је тренутак да се проблеми реше и престане са рушењем великог угледа који СПЦ ужива у нашем народу. У корист Цркве и на радост њених бројних верника.

Аутор:

Петар Пашић