header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Борба за патријархов трон Штампај Е-пошта
недеља, 31 август 2008
Борба за патријархов трон

Познато је да је јаз између српских архијереја све већи, а спорења све чешћа. Тренутно у СПЦ готово да не постоји важно питање око којег владике могу да се договоре. Амбиције већине владика нарочито су порасле од када је Његова светост патријарх српски господин Павле на лечењу.

         Последњи сукоб двојице владика - рашко-призренског Артемија и његово викара липљанског Теодосија - потврдило је дубоке поделе у ионако раслојеном епископату Српске православне цркве. У овом тренутку Српску цркву потресају многи озбиљни проблеми, а њени великодостојници нису кадри да се с њима озбиљније ухвате у коштац и покушају да их реше.

Редовно мајско заседање светог архијерејског Сабора СПЦ („црквена скупштина“), а затим и поменути сукоб Артемија и Теодосија, иза којег је снажно стао цео Синод СПЦ („црквена влада“), манифестовало је готово дугогодишњу праксу - нагомилани проблеми само се привремено „замрзавају“ и одлажу „под тепих“ до неког новог сабора.

Познато је да је јаз између српских архијереја све већи, а спорења све чешћа. Тренутно у СПЦ готово да не постоји важно питање око којег владике могу да се договоре. Актуелан спор - бирати или не новог српског патријарха - један је од оних који тињају већ неколико година. Амбиције већине владика у борби за патријархов трон нарочито су порасле од када је Његова светост патријарх српски господин Павле на лечењу. Због његових година и дуготрајне болести - од новембра прошле године је на клиничком лечењу - патријархова стварна моћ је све мања. Епископи то знају па су се уочи овогодишњег мајског Сабора посебно „наоштрили“, али се од огољене борбе за трон ипак одустало.

Последњих година, неочекивано, настао је спор и о начину служења свете архијерејске литургије и појединих догматских учења у нашој цркви. „Новотарцима“ се пребацују поједине измене у служењу литургије: гласно или тихо читање тајних молитава, учесталост причешћа, исповест, изостављање неких молитви... Обичним верницима ништа од овога није јасно, а СПЦ се много и не труди да објасни разлике.

И када је реч о односу СПЦ према Ватикану и евентуалном доласку папе, став владика је подељен. Док су поједини архијереји, који су, како се верује, још увек у мањини - расположени за екуменски дијалог и сарадњу са Римокатоличком црквом, већина владика од Ватикана не очекује ништа добро. Управо ова већина још није спремна да прими у посету поглавара Римокатоличке цркве.

Дисонантних тонова било је и за документ из Равене (Италија), на којем је договорено уједињење Православне и Римокатоличке цркве, после великог раскола 1054. године. У документу се утврђује да је папа „први међу патријарсима“, а Рим „прво седиште“. Сматра се да су управо ове две тачке довеле до раскола између православаца и католика.

Нарочито оштар сукоб, који, како се види, не јењава готово четири године, догађа се између митрополита црногорско-приморског Амфилохија и владике рашко-призренског Артемија. Прво су се сукобили почетком 2005. године када је Свети Синод одлучио да повуче тужбу коју је Епархија рашко-призренска поднела (а Синод најпре прихватио) Међународном суду у Стразбуру против четири европске државе због накнаде штете на православним храмовима на Косову и Метохији.

Непуна два месеца касније, „црквена влада“ донела је још једну одлуку које је била супротна ставовима Артемија. Прво је патријарх Павле с представницима привремених косметских институција потписао Меморандум о разумевању о договореним општим принципима за обнову објеката СПЦ, потом је повукао потпис и огласио га неважећим, да би на крају Синод одлучио да овај документ ипак остане на снази. На мајском заседању Сабора 2005. године одлучено је да Меморандум настави да се спроводи без обзира на противљење епископа Артемија, а истовремено, архијереји су потврдили повлачење поменуте тужбе. Владика Артемије остао је усамљен (или бар у мањини) и на овогодишњем сабору који је одлучио да се настави обнова светиња на Косову и Метохији порушених у мартовском погрому 2004. године. Трећа несугласица догодила се у марту ове године и односила се на (не) сарадњу с појединим институцијама на Космету.

Иако су поделе међу епископима дубоке, времена за свађу више нема. Последњи је тренутак да се проблеми реше и престане са рушењем великог угледа који СПЦ ужива у нашем народу. У корист Цркве и на радост њених бројних верника.

Аутор:

Петар Пашић

http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/nedelja/glas-javnosti-31-08-2008/borba-za-patrijarhov-tron

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 31 август 2008 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 57 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.