header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Борба за патријархов трон Штампај Е-пошта
недеља, 31 август 2008
Борба за патријархов трон

Познато је да је јаз између српских архијереја све већи, а спорења све чешћа. Тренутно у СПЦ готово да не постоји важно питање око којег владике могу да се договоре. Амбиције већине владика нарочито су порасле од када је Његова светост патријарх српски господин Павле на лечењу.

         Последњи сукоб двојице владика - рашко-призренског Артемија и његово викара липљанског Теодосија - потврдило је дубоке поделе у ионако раслојеном епископату Српске православне цркве. У овом тренутку Српску цркву потресају многи озбиљни проблеми, а њени великодостојници нису кадри да се с њима озбиљније ухвате у коштац и покушају да их реше.

Редовно мајско заседање светог архијерејског Сабора СПЦ („црквена скупштина“), а затим и поменути сукоб Артемија и Теодосија, иза којег је снажно стао цео Синод СПЦ („црквена влада“), манифестовало је готово дугогодишњу праксу - нагомилани проблеми само се привремено „замрзавају“ и одлажу „под тепих“ до неког новог сабора.

Познато је да је јаз између српских архијереја све већи, а спорења све чешћа. Тренутно у СПЦ готово да не постоји важно питање око којег владике могу да се договоре. Актуелан спор - бирати или не новог српског патријарха - један је од оних који тињају већ неколико година. Амбиције већине владика у борби за патријархов трон нарочито су порасле од када је Његова светост патријарх српски господин Павле на лечењу. Због његових година и дуготрајне болести - од новембра прошле године је на клиничком лечењу - патријархова стварна моћ је све мања. Епископи то знају па су се уочи овогодишњег мајског Сабора посебно „наоштрили“, али се од огољене борбе за трон ипак одустало.

Последњих година, неочекивано, настао је спор и о начину служења свете архијерејске литургије и појединих догматских учења у нашој цркви. „Новотарцима“ се пребацују поједине измене у служењу литургије: гласно или тихо читање тајних молитава, учесталост причешћа, исповест, изостављање неких молитви... Обичним верницима ништа од овога није јасно, а СПЦ се много и не труди да објасни разлике.

И када је реч о односу СПЦ према Ватикану и евентуалном доласку папе, став владика је подељен. Док су поједини архијереји, који су, како се верује, још увек у мањини - расположени за екуменски дијалог и сарадњу са Римокатоличком црквом, већина владика од Ватикана не очекује ништа добро. Управо ова већина још није спремна да прими у посету поглавара Римокатоличке цркве.

Дисонантних тонова било је и за документ из Равене (Италија), на којем је договорено уједињење Православне и Римокатоличке цркве, после великог раскола 1054. године. У документу се утврђује да је папа „први међу патријарсима“, а Рим „прво седиште“. Сматра се да су управо ове две тачке довеле до раскола између православаца и католика.

Нарочито оштар сукоб, који, како се види, не јењава готово четири године, догађа се између митрополита црногорско-приморског Амфилохија и владике рашко-призренског Артемија. Прво су се сукобили почетком 2005. године када је Свети Синод одлучио да повуче тужбу коју је Епархија рашко-призренска поднела (а Синод најпре прихватио) Међународном суду у Стразбуру против четири европске државе због накнаде штете на православним храмовима на Косову и Метохији.

Непуна два месеца касније, „црквена влада“ донела је још једну одлуку које је била супротна ставовима Артемија. Прво је патријарх Павле с представницима привремених косметских институција потписао Меморандум о разумевању о договореним општим принципима за обнову објеката СПЦ, потом је повукао потпис и огласио га неважећим, да би на крају Синод одлучио да овај документ ипак остане на снази. На мајском заседању Сабора 2005. године одлучено је да Меморандум настави да се спроводи без обзира на противљење епископа Артемија, а истовремено, архијереји су потврдили повлачење поменуте тужбе. Владика Артемије остао је усамљен (или бар у мањини) и на овогодишњем сабору који је одлучио да се настави обнова светиња на Косову и Метохији порушених у мартовском погрому 2004. године. Трећа несугласица догодила се у марту ове године и односила се на (не) сарадњу с појединим институцијама на Космету.

Иако су поделе међу епископима дубоке, времена за свађу више нема. Последњи је тренутак да се проблеми реше и престане са рушењем великог угледа који СПЦ ужива у нашем народу. У корист Цркве и на радост њених бројних верника.

Аутор:

Петар Пашић

http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/nedelja/glas-javnosti-31-08-2008/borba-za-patrijarhov-tron

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 31 август 2008 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 22 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.