ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ

ПОД ЖИГОМ ЕВРОАТЛАНТСКЕ ИНКВИЗИЦИЈЕ 

(Интегрална верзија писма)

Почетак процеса административне ликвидације рашко-призренског епископа Артемија једногласно је прихваћен још 20. маја 2009. Приликом посете потпредседника САД Џозефа Бајдена Србији (и Косову!) преосвештени владика се, наиме, успротивио најављеној посети манастиру Високи Дечани, и одбио да да свој благослов за такву посету. Сматрао је недопуштеним да се дечанска светиња третира америчком базом, попут Бондстила, што је потпредседников гест јасно најављивао. Свети архијерејски сабор СПЦ је, под притиском српске владе "поништио ову одлуку епископа Артемија" јер је "у супротности са традиционалним хришћанским начелима гостољубља" српског народа (?). Сабор је том приликом установио (ваљда увидом у "познато србофилство" америчког потпредседника) да Бајденова посета "представља гест добре воље".

Кооперативни шеф српске државе и услужна српска влада изгубили су из вида да су Шиптари од доласка међународних снага мира, 1999, на Косову и Метохији уништили 150 српских православних светиња а од тога највише на територији коју су контролисали Американци. Јавност је требало убедити да посетом Дечанима (никако спаљеној Богородици Љевишкој или сравњеној цркви у Ђаковици) амерички потпредседник шаље "јасну поруку онима који би да и даље руше или присвајају српске светиње". То има толико везе са реалношћу колико би имао папин гест, приликом могуће посете Србије, да уз знак поштовања жртава, 700000 уморених Срба од хрватских усташа 1941-45, оде да се поклони у Раковичком манастиру почившем праведнику патријарху Павлу, уместо јасеновачким мученицима.

Непосредан повод за окончање административне ликвидације владике Артемија, уследио је одмах после 4. фебруара 2010. односно његовог учешћа на Сабору Срба у Косовској Митровици. Скуп је би посвећен објави антисрпског плана Питера Фејта и Хашима Тачија о "интеграцији северног дела Косова и Метохије", односно "косовских Срба" то јест "успостављање закона и реда" на сваком делу "територијалног интегритета Косова". Сви учесници овог скупа одлучно су одбили овај пројекат шефа Међународне цивилине канцеларије (МЦК), Питера Фејта, који у ствари спроводи у дело Ахтисаријев план о независном Косову - макар што га нису прихватили ни Србија нити Савет безбедности УН. Одбијањем Фејтове иницијативе владика се нашао на супротној страни од Атлантског савеза, будући да је генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмусен дао подршку Питеру Фејту. Тако су сатрапи начелне демократије и првоборци против мира у свету директно одговорни за мешање у поредак српске цркве.

Према новинским извештајима, Свети архијерејски синод СПЦ се одлучио на психолошки притисак епископа Артемија, не би ли га приволео да се повуче са трона и у ту сврху, опробаним и саветованим методом, решио да преиспита финансијско пословање епископије и духовно посрнуће у манастирима епископије. Према томе, Синод је решио да на притиске споља - по којима владика Артемије представља реметилачки фактор у "држави Косово" - одговори отварањем досијеа епископове одговорности.

Наиме, иза садашњих несугласица тињају синодске размирице са владиком још из 2005. када је епископ рашко-призренски одбио да прихвати "Меморандум о разумевању" који је потписан између патријарха Павла, представника привремених институција самоуправе на Косову и представника Унмика. Тако су различите процене о гетоизираним Србима на Косову и Метохији крајње поједностављено сведене на сукоб ауторитета (па и одлука да у обновљене цркве Господин др Артемије не поставља свештенике). Владика је, међутим, остао на становишту да светиње не могу да обнављају "они који су их рушили", па се у истом смислу противио да припадници Косовске полиције чувају српске манастире - јер су баш они, као и међународне снаге, главни кривци за дириговану шиптарску србофобију.

Одлуком Синода да владику Артемија привремено лиши права управљања епархијом (одређен је администратор до окончања поступка пред Светим архијерејским сабором) - сасвим ће задовољити трипартитну империју: САД - НАТО - ЕУ. За ову алијансу је важно да је епископ рашко-призренски лишен моћи управљања и бриге над својом гетоизираном паством а никако је ли или није "ускраћен за епископска права и свештенодејство" - што Синод истиче доказујући своју наводну независност у одлукама.

У том кључу списка жеља евроатлантске алијансе налази се одоговор о синодској ужурбаној процедури (уочи Великог поста) и синхронизованој акцији само сат после завршетка седнице Светог синода (13. фебруара): епископској катедри, привремено смештеној у манастиру Грачаница, укинуте су телефонске везе и интернет, а службене и приватне просторије епископа Артемија обијене 13. фебруара иако је примопредаја докумената заказана за наредни дан, недељу 14. фебруара. Најзад, остаје спорном и одлука Синода да наметне администратора косовско-метохијској епархији, обзиром да канони предвиђају инсталирање администратора на упражњеним епископијама ("удове епархије").

Надамо се и очекујемо да, као у тренуцима молбеног зазивања Светог Духа, оци наше свете цркве (Свети архијерејски сабор) имају снагу да и овом великом искушењу одговоре на исти начин како су одговарали и оци отаца наших, земљом ходећи а небо додирујући. Није тешко препознати циљ оних који се већ две деценије баве судбином српског православног народа. Произведени случај владике Артемија евроатлантска котерија користи не би ли ослабила позицију новог српског патријарха Г.Г. Иринеја, односно показала преко синодалних одлука, колико је вредан патријархов завет изречен на устоличењу, 23. јануара 2010. у београдској Саборној цркви ("А ми ако заборавимо Косово, заборавиће и нас Косово").

Штавише, нема никакве тајне у антисрпским намерама новог европског и новог америчког поретка: после сатанизације, бомбардовања, стављања под надзор и разупирања свих институција српског национа - треба извршити територијално сакаћење српске државе. Тој казни примерити епископије СПЦ јер су традиционалне епископалне границе и националне границе српске државе.

Понижавање владике Артемија је увод у поништавање Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске. Коначно, уз помоћ политичког хришћанства, белосветски политички мафијаши, банкократе и припадници расистичке и секташке културе - очекују да се на овом таласу догоди и раскол у СПЦ, догоди у ствари бесповратни суноврат српског народа.

За потписнике овог отвореног писма, коначно, остаје тајна зашто се Синод приклонио тоталитаристичком диктату трипартитне империје. Ако СПЦ није имала снаге да се одупре комунистичком терору, од кога је жестоко страдала и донела одлуку "које до тада није било у историји СПЦ" односно разрешила епископа Дионисија (Миливојевића) дужности епархијског архијереја (1963) - сада, у демократској Србији, СПЦ није имала разлога да се, несумњиво, повинује притиску америчког и европског политичког хришћанства. Поступак против рашко-призренског и косовско-метохијског епископа Артемија, само сведочи да СПЦ овим чином лоше представља свој народ управо у Америци, "земљи богате материјалне културе са израженим секуларизмом протестантске верске оријентације".

У душама српског народа, ако о њима ико брине, догодио се најболнији крик и, на вредносном плану, тренутак спознаје најнижег пастирско - интелектуалног нивоа представника Мајке Цркве. Чланови Синода су својим поступком, у времену потпуног растакања српског национа, заборавили да они нису само потомци страдалне светосавске и светолазаревске Цркве већ да се морају владати и као достојанствени преци припадника Српске цркве.

У Београду, о празнику Сретења Господњег

15/02 фебруар 2010.

Предраг Р. Драгић Кијук, књижевник

Милорад Ђурић, књижевник

Проф. др Вера Бојић, професор Универзитета

Проф. др Србољуб Живановић, директор Европског института за проучавање древних Словена у Лондону

Љубица Милетић, књижевница

Ангелина Марковић, правник

Тиодор Росић, проф Универзитета и књижевник

Душко М. Петровић, књижевник

Владимир Димитријевић, књижевник

Проф. др Љубомир Протић

Др Марко С. Марковић, теолог и књижевник

Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић