У својој  мукотрпној историји, Српска Православна Црква је трпела и претрпела разна мучења и разне опасности.  Разни освајачи српских земаља који су насртали на српску државу увек су насртали и на Цркву, јер Црква је увек била снага и упориште и православља и српства. При налетима спољних непријатеља верни народ се збијао уз своје добре архипастире и пастире  и одолевао нападима.

Тако је било док су налети долазили споља. Али сада опасност не долази споља него изнутра. Можемо да се заваравамо да је све у реду и да нема никакве опасности. Али треба бити слеп, и глув, и малоуман па не видети да није тако. Имамо једну Цркву, али не и јединство у Цркви.  Имамо исту  свету литургију али је не служимо подједнако. Нису услови за примање светог причешћа свуда исти. Негде их и нема.  Није иста унутрашњост наших храмова; негде нема више иконостаса. Негде су иконостаси остали, али су царске двери уклоњене.  Нема мира и слоге у епарихији која је у  колевци српства и православља.

Његово Преосвештенство епископ рашко-призренски и косово-метохијски Артемије лишен је управљања својом епархијом наводно због непокоравања одлукама светог Синода. Није јасно да ли му је суђено, када му је суђено и када је и да ли је осуђен, али казна се извршава.  Постављен је администратор његове епархије и тај администратор, за кога је опште познато да се не покорава одлукама Светог Архијерејског Сабора, гвозденом руком и  силеџијски жари и пали.

Иако није доказано, узмимо да је заиста епископ Артемије крив и да се не покорава одлукама Синода. А како стоји ствар са следећим архијерејима:

        1.Умировљени епископ Атанасије. Пошто је напустио своју епархију, наводно због болести, посећује епархије других архијереја па и где му је дозвољено и где није служи по свом личном типику, иако је одлука Светог Архијерејског Сабора да се по том типику не служи.  Када је у Западно-америчкој епархији, у којој је епископ за кога су неки Грци и  епископ Атанасије највећи ауторитет, служи по свом типику.  И не само то. Него у току свете литургије,  у олтару, стојећи пред светим престолом,  отима службенике из руку саслужујућих свештеника, што је ипак непристојност. Сада када је привремени администратор у епархији епископа Артемија, и сам служи и другима наређује да служе по његовом типику. И без суда и без кривице смењује игуманију која није његов следбеник и кажњава монахиње које нису ништа скривиле. Другим речима, он себе поставља и изнад Синода и изнад Сабора, али му нико ништа или не може или неће. Можда зато што је, како би се овде у Америци казало, политички исправан (politically correct).

2. Епископ браничевски Игњатије.  На теолошком факултету, где се одгајају будући свештеници и можда и владике, он  отворено износи јеретичка учења, и то је архијерејима добро познато, али му нико ништа или не може или неће. У својој епархији освећује новоподигнуте кусе цркве, (цркве без иконостаса), а иконстасе уклања и из појединих раније саграђених храмова. Те цркве немају ни двери, ни царске, ни јужне, ни северне, јер немају ни иконостасе. Када је и да ли је Српска православна Црква икада одобрила то што ради епископ Игњатије? Изгледа да је и код њега, као код протестаната, правило да свако верује онолико колико хоће и шта хоће, или ништа. Али као да његова самовоља никоме не смета, па не постављају администратора у његовој епархији.

3. Епископ шумадијски Јован.  Усред свете литургје, управо пред каноном евхаристије, прекида богослужење да би се извикао на појце и народ зато што се не држе новатарског типика.  Јасно се чује како на народ виче марш напоље,  а и он и појци и народ су већ напољу. Да ли он има одобрење светог Синода или светог Сабора да служи онако како се вековима није служило у Цркви чији је епископ?  И да ли је свети Синод и у његовој епархији поставио администратора јер се не покорава  одредбама своје Цркве?

Има још неколико епископа у чијим се епархијама ради противно одредбама светог Архијерејског Сабора, али нема потребе да их све поменемо. Мислим да је и оволико довољно да се види да се у случају епископа Артемија ради по искривљеној правди. Но није трагедија ако само један епископ страда неправедно, већ је трагедија у томе што нам је и сама Црква у опасности да страда  не од непрајатеља већ од својих пастира, по оној тешко теби од тебе, Јерусалиме.