header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Поводом случаја Владике Артемија Штампај Е-пошта
субота, 06 март 2010

Владимир Димитријевић

НЕ ЗБУЊУЈМО СЕ

(Поводом случаја владике Артемија)

           Основно осећање Срба поводом случаја владике Артемија је збуњеност. Огромна, наравно, као она приликом НАТО бомбардовања Србије 1999. године, када су људи на себи носили мете са знаком питања (чуђења, збуњености). Следбеници Шиве, индуског бога разарања, говоре: „Ми, збуњени, клањамо се теби, Незбуњеном“. Најпознатији сатаниста 20. века, Алистер Кроули, умро је, у старачком дому, 1947. године, говорећи: „Збуњен сам“.

А Христос?

Он је ученицима поручивао: „Да се НЕ ЗБУЊУЈЕ срце ваше... Верујте у Бога, и у Мене верујте (Јн. 14,1).

Хришћани су, дакле, незбуњени, јер збуњеност је од Ђавола.

Зато се, опет и опет, морамо враћати историји Цркве Божје. А она је била тешка и крвава, не само споља, него и ИЗНУТРА. Хришћани су једни друге „хватали за гушу“ у Цркви.

Овај рад има за циљ да помогне да се „разаберемо у плетиву“ савремених црквених догађаја. Томе ће, пре свега, допринети смештање онога што се данас збива у Србској Цркви у историјски контекст, али религиозно схваћен и обасјан. Ово није „геополитика“, него „мистика“ оног што се збива.

 

Поп Никола и Свети Никола

Када се у Цркви збивају догађаји попут овог, људи се саблажњавају и кажу: „Ако су овакви ОНИ, онда – све су то празне приче!“ (Маркс је зато тврдио да је религија „опијум за народ“) Али, у таквим случајевима се увек вреди сетити народне мудрости да „због попа Николе не треба мрзети Светог Николу“. Јер, поп Никола није имао довољно снаге да се оствари као свети поп Никола. Он је преносилац благодати који никад није постао њен носилац. То је трагедија како за попа Николу, тако и за његову паству. Но, вера види и даље и дубље; она, знајући да је међу апостолима био и Јуда, гледа у покајаног сведока васкрсења, Св. Петра, који се вратио Христу, иако Га се, у страху од људи, био одрекао. И – нај важније: то што је поп Никола такав, није моје оправдање да будем овакав. Туђи греси нису дозвола за моју грешност. Туђа лењост не оправдава моју успаваност. Онај који је пао није гори од мене, јер да сам ја, по Божјем допуштењу пао, био бих гори од њега. За њега се молећи, себе исправљам; над њим тугујући, себе изграђујем. Злурадост није радост, поготову није радост од оног Христовог послеваскршњег: „Радујте се!“

Политичке интриге, ниске страсти, сплетке, среброљубље и властољубље: у томе сада горе срца наша, као у Вавилонској пећи, јер све то видимо у Светињи над светињама – Цркви.

Међутим, како је говорио блаженопочивши патријарх Павле: „Није довољно бити саблажњен да би се ушло у рај!“ Свако мора, свесно и савесно, да држи своју стражу пред Богом, и да „поправљајући“ Цркву и свет, почне прво од себе.

 

Било је то, било!

Србска Црква је, у доба Слободана Милошевића, из ових и оних разлога добила слободу деловања о каквој под Титом није могла ни да слути. Народ је заиста почео да се враћа својој вери; и то није пука прича. Ако социолози и анкетари могу да се варају, прехрамбена индустрија и трговци се не варају. На великом броју прехрамбених проивода у рафовима наших продавница лепо и читко пише „посно“. То значи – купци посте! Ако посте, то значи (у највећем броју случајева) и причешћују се. А то значи – народ се вратио Цркви, макар делимично.

Међутим, црквена слобода увек има своја искушења. И тако је увек било. Први црквени историчар Јевсевије Кесаријски описује та искушења у периоду између краја трећег века:

>> И ето та пуна слобода је променила стање наших ствари: све је кренуло некако само од себе, почели смо да завидимо једни другима, да засипамо једни друге увредама и само што се не дохватимо оружја; старешине Цркве - да ломе једни о друге копља речи, а мирјани да устају против мирјана; неизрециво лицемерје и притворност дошли су до крајњих граница гнусности. По обичају, Божији суд нас је штедео... Као да смо се лишили сваког разума, нисмо се бринули како да умилостивимо Бога; као безбожници, сматрајући да наши поступци нису предмет бриге и старања, чинили смо зло, а наши тобожњи пастири, одбацивши заповест благочашћа са свим жаром и махнитошћу улазили су у свађе једни с другима, и умножавали само једно: завист, међусобно непријатељство и мржњу, раздоре, претње; тежили су власти исто тако похлепно као што тирани теже тиранији. Тада се, да, тада се испунила реч Јеремијина: "Помрачи Господ у гневу Свом кћер Сиона; сврже с небеса славу Израиља и уништи све бедеме његове" (Уп.: Плач. 2,1-2)... Све се то доиста испунило у наше дане. Својим смо очима видели како су молитвене домове рушили од врха до самог темеља, а божанствене свете књиге на сред трга предавали огњу; како су се црквени пастири срамно скривали час овде, час тамо, како су их грубо хватали и како су им се ругали непријатељи... Тада, управо тада су многе старешине Цркве храбро претрпеле сурова гоњења; много се може испричати о њиховим подвизима. Хиљаде других, потпуно обузетих кукавичлуком, на први притисак су се лишили свих снага.<<

Дакле, слобода Цркве значила је, бар у извесној мери, пад духовно-моралних критеријума, што је брукало живот земаљске Цркве пред паганима. Јевсевије зато сматра да је Бог допустио нове прогоне Хришћана – да би их очистио и вратио на пут правде.

А онда је дошао 4. век, који се назива „златним веком Цркве“. У њему су јавили себе свету свеци попут Атанасија Великог, Григорија Богослова, Василија Великог, Јована Златоуста, Григорија Нисијског, Амфилохија Иконијског, Макарија Великог, итд. Међутим, и тај век је био препун искушења и невоља.

Свети Григорије Богослов је, о епископату и клиру свог времена говорио као о „радионици свих порока“, и упозоравао да ни лав, ни леопард, ни змија нису тако опасни као лоши епископи, „јер многи поседују чин, али немају сви благодат“. У писму ретору Евдокију, овај Отац Цркве, један од Св. Три Јерарха, вели: „Цркве су без пастира; добро пропада, зло надвладава; треба пловити ноћу, а нигде нема светлости која показује пут. Христос спава“ (Лк. 8,23). Обраћајући се епископима, он им горко каже: „Повод ваших спорова је Света Тројица, а истински узрок невероватна мржња“. У једној од беседа, он описује стање у Цркви свог доба:

>>Сви смо ми благочастиви једино зато што осуђујемо безбожност других... За све смо ми отворили врата не правде, већ врата оговарања и дрскости једних против других. Код нас није онај савршенији ко из страха Божијег не изговара празну реч, већ онај који што је могуће више оговара ближњег било отворено, било увијено, носећи под језиком своју болест. Ми ловимо грехе једни других не ради тога да бисмо их оплакивали већ да бисмо осуђивали, не ради тога да бисмо лечили већ да бисмо озлеђивали и да би нам ране наших ближњих служиле као оправдање сопствених недостатака. Код нас оцена добрих и злих није њихов живот већ пријатељство или неслагање с нама... Као што у време ноћне битке, не разликујући лица непријатеља и својих, нападамо једни друге и једни од других гинемо. И не само да је мирјанин такав, ни свештеник није другачији. Напротив, мени се чини да се сада очигледно испуњава оно што је некада речено о проклетству: Зато ће бити свештенику као и народу (Ос. 4,9)... Коме се ово догађа зато што брани веру, брани највише и најважније истине, тога не кудим... Али сада има људи који се с крајњим незнањем и с дрскошћу боре за ситнице и потпуно некорисне ствари... Дотле су нас довела међусобна трвења; дотле су нас довели они који се прекомерно труде за Благог и Кротког, који воле Бога више него што се то тражи... Зар ће онај који се подвизава за Христа а не по Христу тиме угодити свету (в.: Еф. 2, 14), ратујући за Њега на недозвољен начин?... Не бојим се спољашње битке... Али што се тиче предстојеће ми битке, не знам шта да радим, какву помоћ да тражим, коју реч мудрости, какав дар благодати.<<

На Другом васељенском сабору најзначајнија личност био је управо Свети Григорије Богослов, цариградски пастир. Упркос томе, на настојавање других учесника Сабора, он је био приморан да се повуче. Зашто? Својевремено га је његов пријатељ, Свети Василије Велики, наговорио да се прихвати епископске катедре у малом граду Сасими. Зашто је Свети Григорије изабран на константинопољску катедру. У Цариграду, који су држали јеретици – аријанци, учинио је чудо: имао је, на пример, само једну цркву, Св. Васкрсења – Анастасију, да би на крају цео Констатинопољ био православан. Па ипак, епископи су га приморали да се повуче јер канони забрањују премештање с катедре на катедру. Повлачећи се, Свети Григорије је, пред сабраћом епископима, одржао следећу беседу:

>>Шта значе ове моје речи? Далеко од тога да сам бесплатни трудбеник врлине и далеко сам још од таквог савршенства. Наградите ме ви за моје трудове. Чиме, питате? Не тиме о чему неки међу вама размишљају, а који су спремни да према свакоме буду подозриви; него оним што ми сигурно желите. Ослободите ме свих дуговремених трудова, уважите ову оседелу косу, поштујте моје страдање и поставите на моје место неког другог који ће бити за вас гоњен, коме су руке чисте, који у изразу није смушен и нејасан, који би вас у свему могао задовољити и заједно са вама понети велико бреме црквених питања; садашње време управо такве пастире потребује. А погледајте моје тело, све је истрошено старошћу, напором и болешћу. Шта ће вам трошни старац који свакодневно умире, не само телом, него и бригама - старац који вам и ово све тешком муком казује? Верујте учитељевој поруци и не отказујте му своје поверење. Ја сам се уморио слушајући оптужбе на рачун моје кротости; уморио сам се препирући се и речима, и са завишћу, са противницима, али и са својима. Једни ударају у прса, и мање успевају, јер уопште није тешко савладати отвореног непријатеља; други насрћу на кичму и наносе већу невољу, пошто су лицемернији...

Вероватно ће ме и због следећега прозивати, да ја немам ни скупоцени престо, ни чину прикладну одежду, ни свечану пратњу, ни узвишености у опхођењу. Нисам знао да треба да идем на пријеме код конзула, код обласних управитеља, знаменитих војних старешина који већ не знају како да потроше своје богатство - да и ја треба да претоварам свој стомак, да прекомерно једем и да повраћам у олтару. Нисам знао да и ја требам да јездим на коњима са педигреом, да гордо седим у кочији - да и ја приређујем пријеме и сусрете са истим таквим острашћеним особама, да ме сви цене и преда мном да се разливају као пред дивљом звери коју уоче из далека...

...Опрости, Анастасијо, која си име добила због побожности; ти си нам оживела учење које до тада презирасмо! Опрости, Сило, са којим смо заједно уместо заједничке победе од почетка носили четрдесет година скинију и лутали по пустињи! Опрости ми велики и славни храме, ново наслеђе, храме који си најпре био Јевус, а кроз мене си постао Јерусалим! Опростите и сви други храмови који сте својом лепотом блиски Анастасији, храмови који налик ужету везујете различите делове града и суседством их чините једном целином; храмови које нисам ја испунио, јер сам препун слабости, већ их је испунила благодат заједно са мном очајним! Опростите ми Апостоли, најпрекраснија насеобино, моји учитељи у подвижништву, мада сам ја веома ретко ревновао у вашу част, носећи у своме телу, а на своју личну корист, вероватно истог сатану који је био дат вашем Павлу, ради кога се и сада од вас пресељавам! Опрости ми, катедро - ти завидна и опасна висино; опрости ми саборе архијереја и јереја, достојно славни вашим чином и годинама; опростите сви који служите уз свештену трпезу и приближавате се ономе који се приближава Богу! Опростите, чинови назореја, богослужбена правила, свеноћна бдења, чедности дјева, побожности жена, мноштво удовица и сирочади, очи ништих уперене ка Богу и ка нама! Опростите странољубиве и христољубиве куће, помоћници мојој немоћи! Опростите ми љубитељи мојих речи, опростите и свеколика народна сабрања, па и ти, преградо, која са муком задржаваш тискајући се народ, жељан да чује беседу! Опростите, цареви и царски дворови, царски служитељи и дворјани који сте свакако верни цару, али сте углавном неверни Богу! Запљескајте рукама, ускликните снажним гласом, узвисите своју красоту! Умукнуо је због вас противнички језик; но, неће он у потпуности престати да говори, јер ће се са вама препирати мастилом и руком; и ми смо за сада престали да говоримо. Опрости ми велики граде, христољубиви! Посведочићу истину, мада она није баш разумна, растанак нас чини снисходљивијима. Приђите истини, измените свој живот, макар и сада; много више поштујте Бога него што сте до сада обичавали! Измена живота уопште није срамотна, напротив, чување зла је много штетније. Опрости ми, Источе и Западе! Ради вас и од вас трпимо нападе: сведок томе је Онај који нас је све измирио, мада многи не одобравају мој одлазак. Неће изгубити Бога они који се удаље од престола, али ће задобити вишњу катедру која је много узвишенија од ових катедри. Пре свега и изнад свега ускликнућу: опростите ми Анђели надзиратељи ове Свете Цркве, али и мог живљења овде и одласка одавде, јер су и моја дела у рукама Божјим! Опрости ми Тројице - моја мисли и мој украсе! Очувај се у мом народу овом и уједно сачувај народ мој; нека ме известе да си Ти свагда поштована и частвована у њему, како речју, тако и животом! Децо, чувајте предања; памтите како су ме каменовали. Благодат Господа нашега Исуса Христа са свима вама. Амин! (Рим. 16, 24).<<

Jасно је: Свети Григорије, иако чудесан проповедник и сведок Еванђеља, није имао „друштвене“ везе и световну моћ која би га одбранила на престолу архијерејском. Повукао се, притешњен једном канонском сметњом (употребљеном као оружје, а не као лек).

Свети Василије Велики, говорећи о духовном стању епархија ближњих и даљњих, указује да су Цркве у стању у каквом је његово тело (а он је целог живота боловао од разних болести): „не види се никаква добра нада“, каже он. „Ствари непрестано иду све лошије“. У једном од писама, он истиче да је „љубав охладнела, да се разара учење отаца, да су честа рушења вере и да уста побожних ћуте“. Међутим, правог мучеништва нема – јер су гонитељи из исте Цркве из које су и прогоњени.

Брат Светог Василија Великог, Свети Григорије Нисијски, на дан свог рукоположења туговао је због непријатељства у Цркви:

>>Не могу а да не зајецам од страдања! Наша врлина је некада била љубав - то наше отачко наслеђе које је преко Својих ученика Господ учинио нашим благом. То наслеђе су каснији наследници, добијајући сваки од отаца, чували до наших отаца; само га овај развратни нараштај није сачувао. Како је из наших руку испало и ишчезло ово богатство нашег живљења? Осиромашили смо љубављу и други се поносе нашим добрима... Они /јеретици/ су сједињени међу собом, а ми се једни од других одвајамо. Они једни друге штите, а ми рушимо своју заштиту... Срца браће су отврдла и пребивају у обести, позивају се на заједничке оце и не примају њихово наслеђе, полажу право на заједничко племенито порекло и одрођавају се од нас. Противе се нашим непријатељима, али и према нама су непријатељска.<<

А Свети Јован Златоусти, патријарх цариградски? Омрзнут од царице Евдокије и престоничког племства, зато што је разобличавао њихову суровост према сиротињи, као и грамзивост, Златоуст је и међу свештенством имао непријатеље: од нижег клира (попут извесног Јована, кога је Хризостом казнио због немилосрђа јер је дотични тукао свог роба) до моћног патријарха Теофила Александријског (који је мрзео Златоуста јер је у заштиту узео неколико невино гоњених Теофилових монаха).

Световне и црквене власти удружиле су се против Златоуста, и лишили га епископске катедре, а затим га је царска власт послала у прогонство. Међутим, враћен је из истог, да би касније опет био изагнан. Златоуст је био омиљен у Цариграду – народ га је волео свим својим срцем, и већ су се спремали на побуну и да не прихвате новог првојерарха. Међутим, Златоуст их је молио да то не чине, да би се избегао раскол. Док су га водили у изгнанство (у коме ће и умрети), он пише ђакониси Олимпијади, блиској сарадници, тумачећи јој смисао страдања од „својих“ из Цркве и начине „борбе трпљењем“.

У тешким околностима путовања, Златоуст, иначе веома болестан, теши Олимпијаду, наводећи јој примере из историје Старог и Новог Завета. Описује како га успут дочекују верници који су за њега чули – плачу и тугују, иако га први пут виде. Упозоравао је: „Иако су узана врата и тесан пут, то је ипак пут“ (Мт. 7,13-14).

Ниједно искушење, каже он, није страшно – осим греха. Сплетке, мржња, лукавство, лажне доставе, погрде, оптужбе, губитак имовине, прогонство, оштри мачеви, морски бездан, рат читаве васељене – све је то привремено и пролазно, и утиче само на смртно тело, али не и на бесмртну душу.

Знајући шта мучи побожног човека кад види прогоне вере, Златоуст подсећа:

>>Нека те, дакле, не смућује ништа од онога што се догађа. Престани да позиваш у помоћ час овога, час онога и да следиш за сенкама (јер је таква људска помоћ), него непрестано позивај Бога Којем служиш, и Он ће само једним покретом у тренутку разрешити опасност. Ако си Га призивала, а невоља се није прекратила, знај да је код Бога такав обичај. Он не удаљује несреће на почетку (понављам оно, што сам претходно већ рекао), него онда, кад оне достигну врхунац, кад се увећају, кад непријатељи излију готово сву своју злобу – тада се, најзад, све изненада преображава у стање спокојства и креће се ка неочекиваним променама. Он може да створи не само она блага која очекујемо и којима се надамо (да ћемо их добити), него и блага која су далеко већа и бесконачно скупоценија. Због тога је и Павле говорио: Ономе Који може још и неупоредиво више учинити од онога што ми иштемо или мислимо (Еф. 3,20).<<

Наравно, постоји још једно искушење: колебање саблажњених, који се питају зашто се такве ствари дешавају у Цркви. Тим поводом, Златоуст пише Олимпијади:

>>Рећи ћеш ми, међутим, да је много пропалих, и много саблажњених? Много тога и сличног томе већ се често догађало; међутим, касније се све поправљало на доличан начин, изузев оних што су и након промењених околности остајали неисцељени. Зашто се ти збуњујеш и узнемирујеш ако је овај удаљен са престола а онај, напротив, уздигнут на њега? Христа су распињали и тражили да буде ослобођен разбојник Варава. Изопачени народ је узвикивао да је боље да буде спасен човекоубица, него Спаситељ и Доброчинитељ. Шта мислиш, колико се њих саблазнило због тога? Колико је њих тада то погубило?

Међутим, било би боље да поведемо реч о још ранијим дешавањима.

Зар тај Распети није одмах по Свом рођењу постао избеглица и бегунац, и зар се није заједно са читавим Својим домом и будући још у пеленама, преселио у туђу земљу? Зар није био одведен у варварску земљу, одвојену од Његове отаџбине тако далеким путем? И ето, из тог разлога појавили су се потоци крви, неправедна убиства и заклање; као у ратном боју, убијано је поколење које тек што је дошло на свет. Дечица, отргнута од мајчинских груди, предата су на заклање, и док им је млеко још било у грлу, мач им је продирао кроз вратове и кроз кожу. Шта је страшније од ове трагедије? То је починио онај, који је тражио да убије (Христа), а дуготрпељиви Бог је трпео док се дрско изазивала таква трагедија, док је проливано толико крви. Трпео је, дакле, иако је могао да спречи, показујући тако велико дуготрпљење сагласно са Својом неизрецивом премудрошћу.

Када се затим (Христос) вратио из варварске земље и кад је одрастао, на Њега је са свих страна покренут рат. У почетку су Му били ненаклоњени и завидели су Му Јованови ученици, иако Му је сам Јован био одан. Они су говорили да Онај што беше с тобом преко Јордана, ено крштава и сви иду Њему (Јн.3,26). Биле су то речи разјарених људи, погођених завишћу и мучених том страшћу. Због тога се један од ученика, који су изговорили ове речи, чак препирао и свађао с неким Јудејцем по питању очишћења, поредећи крштење са крштењем, тј. крштење Јованово с крштењем ученика Христових. Тада настаде, речено је, распра међу ученицима Јовановим и неким Јудејцем око очишћења (Јн.3,35).

А колико је тек било клевета онда, кад је Христос почео да твори знамења? Једни су Га називали Самарјанином и ђавоиманим, говорећи: Ти си Самарјанин, и демон је у Теби (Јн.8,48). Други су Га називали варалицом и говорили: Овај није од Бога, него вара народ (в.Јн.7,12). Неки су Га сматрали за чаробњака и говорили да помоћу кнеза демонског изгони демоне (в. Мт. 9,34). То се стално понављало; називали су Га непријатељем Божијим, говорили да је изјелица и да угађа стомаку, да воли да пије вино и да је пријатељ порочних и искварених људи. Дошао је Син Човечији Kojи и једе и пије а ви кажете: ево човека изјелице и пијанице, друга цариницима и грешницима, речено је у Писму (Лк.7.34). Кад је беседио с блудницом, назвали су Га лажним пророком: Да је Он пророк, говорили су, знао би ко је та жена што с Њим разговара (в.Лк.7.39). Свакодневно су оштрили зубе против Њега. Нису, међутим, само Јудејци били непријатељски расположени према Њему, него ни они исти, за које се чинило да су Његова браћа, нису били искрени према Њему; и из Његове куће потекло је непријатељство према Њему. Колико су искварени били и они, видећеш из речи које је изговорио еванђелиста: Ни браћа Његова не вероваху у Њега (Јн.7,5).

 Ако ме, опет, опомињеш, да се сада многи саблажњавају и да падају у заблуду, упитаћу те, шта мислиш, колико се Његових ученика саблазнило у време крста? Један Га је издао, други су се разбежали, трећи Га се одрекао, и кад су се сви удаљили, одвели су Га самог и свезаног. Шта мислиш, колико се у то време саблазнило оних, који су Га још недавно гледали како твори знамења, васкрсава мртве, чисти губаве, изгони демоне, умножава хлебове и твори још многа чудеса? Колико се таквих саблазнило, чим су видели како Га воде свезаног, док су Га опкољавали прости војници а за Њим следили јудејски свештеници стварајући буку и пометњу, кад су видели да су Га непријатељи ухватили и да Га држе међу собом, да томе присуствује Његов издајник и да у том тренутку ликује (досл. да се размеће)? А тек кад су Га бичевали? Вероватно да је томе присуствовало небројено мноштво људи, јер је то било време славног празника који је окупљао све, док је град, који је примио ту драму безакоња, био престоница, и све се дешавало у подне?

Шта мислиш, колико је људи тада било присутно и саблазнило се видевши да је Он свезан, бичеван, обливен, испитиван у хегемоновој (намесниковој) судници, а да при том није било ниједног од Његових ученика? Шта се десило онда, кад је био изложен најразличитијим изругивањима, која су непрекидно следила једно за другим, кад су Га час крунисали трновим венцем, час облачили у хламиду, час у руке давали трску, кад су падали и клањали Му се, измишљајући све видове подсмеха и поруге? Шта мислиш, колико се људи саблазнило, колико их је било пометено, колико их се избезумило, кад су Га шамарали и говорили: Прореци нам, Христе, ко Те удари (Мт.26,68)? Кад су Га водили тамо - амо и читав дан потрошили на досетке и поруге, на ружења и подсмехе и то међу јудејским посматрачима. А када Га је ударао слуга првосвештеника? А кад су војници поделили Његову одећу? А кад је Он, обнажен, подигнут на крст, с траговима бичевања на леђима, и кад су Га распели? Те дивље звери чак ни тада нису смекшале, него су постале још разјареније, трагедија се појачала а изругивања се увећала.

Неки су говорили: Ти који храм разваљујеш и за три дана саграђујеш (Мт.27,40), неки: Друге спасе а Себе не може дa спасе (ст.42), а неки: Ако си Син Божији, сиђи с крста, па ћемо веровати у Тебе (ст.40,42). А кад су сунђер натопили жучи и оцтом, и принели Му? А кад су Га разбојници вређали? А шта (о томе сам и раније говорио, о оном страшном и најбезаконитијем делу) кад су говорили да је достојније да захтевају да буде ослобођен не Он, него онај разбојник, пљачкаш и виновник безбројних убистава, и кад су, добивши од судије право избора, изабрали Вараву, желећи не само да разапну Христа, него и да Његово име оскрнаве рђавом славом? Мислили су да се на основу тога може закључити да је Он, био гори од разбојника и да је био толико безаконит, да нису могли да Га спасу ни човекољубље ни достојанство празника. Они су све то чинили с намером да искваре мишљење о Њему, због чега су једно с Њим разапели и два разбојника.

Истина, међутим, није остала засењена, него је још снажније заблистала. Оптужили су Га и за присвајање царске власти, говорећи: Сваки који себе царем гради није пријатељ ћесару (Јн,19,12) - Онога, Који није имао где да приклони главу, оптужили су да жели царску власт! У свом богохуљењу износили су лажне оптужбе. Тако је првосвештеник раздерао своју одећу, говорећи: Хули на Бога! Шта нам више требају сведоци (Мт. 26,65)! А каква је била Његова смрт? Зар није умро као они, који су (због злочина) осуђени на смрт? Зар то није била смрт проклетих? Зар то није била најсрамнија смрт? Зар то није била смрт највећих безаконика, недостојних да чак и последњи дах испусте на земљи?

Зар се припремање погреба не рачуна у милосрдна дела? Неко је дошао и затражио Његово тело. На тај начин, чак ни онај који Га је сахранио није био неко од Њему блиских, од оних којима је учинио добра дела, нити пак неко од ученика који су се наслађивали спасењем, јер су сви они постали бегунци, сви су се разбежали.

Колико је тек мноштво оних, што их је саблазнило оно рђаво мнење, које су раширили после васкрсења, рекавши да су дошли Његови ученици и украли Га (в.Мт.28,13)? Колико их се саблазнило, колико их је од тада пало у заблуду? Тој причи се тада веровало, и мада је она била лажна и потицала од поткупљивања, ипак је многима овладала, упркос запечаћеном гробу и упркос тако великој очигледности истине. Народ (досл. мноштво, гомила) није ни знао за учење о васкрсењу, тако да ни сами ученици нису у то веровали. Они тада, речено је, нису ни знали дa Он треба дa васкрсне из мртвих (Јн.20,9). Шта мислиш, колико је оних, што су се саблазнили у те дане? Међутим, дуготрпељиви Бог је подносио, све устројавајући према Својој неизрецивој премудрости.

 Затим се, након тих дана, ученици поново скривају, склањају, постају и изгнаници, живе у страху и непрестано мењају место за местом да би се прикрили. После педесет дана почели су да се показују и да творе знамења,  али ни тада нису уживали у безбедности. И тада је, опет, међу слабијима  долазило до мноштва саблазни, кад су ученике бичевали, кад се Црква тресла, кад су ученике прогонили, кад су непријатељи у многим местима били веома снажни и изазивали пометњу. И заиста, кад су ученици, благодарећи знамењима, задобили већу одважност, Стефанова смрт је опет изазвала страшне прогоне, све је развејала и бацила Цркву у пометњу. Опет је међу ученицима завладао страх, опет су уследила бекства, опет су осетили стрепњу.

И поред тога, Црква се непрестано увећавала и процветала кроз знамења, заблистала је услед таквих почетака. Један је био спуштен кроз прозор, и тако је избегао руке (старешина); друге су изводили ангели, и тако их ослобађали окова. Неке, што су их прогонили силници, прихватали су и услуживали трговци и занатлије, жене које су трговале пурпуром, они што су израђивали шаторе и кожари, они што су живели на ивицама града, уз саму морску обалу. Често се догађало да ученици Христови не смеју ни да се покажу у самим градовима; ако би се они сами и одважили на то, нису се усуђивали они, који су им указали гостопримство.

Тако су се пројављивала дела, у искушењима а не у спокојству и они, који су раније били саблажњени, сада су се поправљали, а заблудели су поново излазили на пут. Оно, што је било до темеља срушено, изграђено је да буде још веће. И због тога, када је св. Павле молио да се проповед шири само у тишини (тј. само у спокојна времена), свемудри Бог, Који све прекрасно устројава није услишио ученика, нити је учинио оно, за шта Га је молио много пута, него је рекао: Доста ти је благодат Моја, јер се сила Моја у немоћи показује (2. Кор. 12,9).<<

Човек, по Златоусту, не може да не тугује гледајући невоље у Цркви – неки падају, неки се колебају; негде уместо пастира управља вук, негде кормилари пират уместо крманоша, негде епископ џелат уместо лекара. Али, туговање не сме прећи доличне границе. Јер, на Суду Божјем нико неће одговарати за туђе, него за своје сопствене грехе. Зато се човек не сме „убијати прекомерном жалошћу“, гледајући како је „неко помахнитао, а неко пао низ стрмину“.

Тако је, ваистину, и данас!

Србска Црква је добила слободу о каквој није могла ни да сања! Уместо да нам та слобода послужи за такмичење у добру, она је послужила као увод у несаборност, самовољу, сукобе попут овога око владике Артемија. Ова „туча над понором“ није добра, и добру не води. Али, трпети се мора, не заоборављајући искуство Цркве кроз векове. Ако је, како рече Свети Игњатије (Брјанчанинов), отпадија Богом допуштена, и ако је не можемо зауставити својом немоћном руком, ипак имамо задатак да сами останемо на ногама, у вери једном преданој светима (Јуд.3). А за то: Господу се помолимо!

 

 

Из историје Цркве

У полемикама око „случаја“ владике Артемија, на Интернету се већ појавише примери из историје Цркве - свеци који су се налазили на удару званичних црквених власти, и који су се посветили сведочанским корачањем путем заповести Божјих, без обзира на заповести људске. Пошто је очигледно да се историја и у Цркви понавља, сматрамо сврсисходним да ову тему  продубимо.

Сетимо се: Светог Јована Златоуста осуђују „легалне“ црквене власти, на челу с патријархом Тефилом Александријским. Теофило је мрзео Златоуста зато што је у заштиту узео египатске монахе које је александријски првојерарх неправедно гонио (тиме је Златоуст прекршио формално црквено право, јер се пружио ка „туђој јурисдикцији“). Зато је царица Евдоксија, којој се Златоуст супротстављао као бранитељ сиротиње, уставши на цариградског патријарха, користила „Теодорову мржњу и „легализовала“ одузимање чина славном Хризостому.

Протојереј Михаил Дронов о томе каже:

>> Када је 398. г. дошао на чело константинопољске цркве, св. Јован је добио могућност да у потпуности оствари еванђелско учење о намени материјалних вредности. У време његовог претходника Нектарија, човека који је волео раскош и велелепност при украшавању храмова, економски механизам архиепископије делимично је изгубио еванђелску једноставност. Нови архиепископ преорјентисао га је искључиво на доброчинитељску делатност. Златоусти је, у корист сиромашних, распродао црквене сасуде и скупоцени мермер, који је његов претходник припремио за цркву Св. Анастасије. Он је сматрао да је могуће да се богатство, које је завештано Цркви, употреби за доброчинства. Касније су га, међутим, непријатељи оптужили због тога. Златоуст је Цркву сматрао за ону силу, која је једина способна да ублажи и умањи страдања каква узрокују световне власти, било услед нужности, било услед њене злоупотребе. Због тога Црква у односу на световне структуре власти има двојаку улогу: као прво, да утеши кажњене и увређене, а као друго да разобличује, обраћајући се савести носилаца власти, уколико они злоупотребљавају свој положај. Две године након Јовановог посвећења у чин презвитера, он је и на делу показао призив Цркве у свету. У вези с проглашењем новог пореза у Антиохији је дошло до побуне и том приликом су царске статуе срушене с пиједестала. Град се притајио у ишчекивању најсуровијег обрачуна. Презвитер Јован, који је тада иступио само као један од представника духовништва, фактички је стао у одбрану градских житеља. Предухитривши градоначелникове гласнике, престарели епископ Флавијан је пожурио у престоницу, да би преклињао за поштеду. У тим данима страха и очекивања сурових казни св. Јован је постао истински ангео чувар овог града. Он је изговорио 21 "Беседу о статуама" у којима је бодрио житеље и подстицао их на молитву и покајање.

Социјална разобличења св. Златоустог појачавала је чињеница да је он сам потекао из аристократске средине и да је добро познавао начин живота виших друштвених слојева. као и идеале и предрасуде тога круга. "Реци ми због чега", обраћао се он с понижавајућим разобличењем богатим парохијанима, "носиш свилену одећу и јашеш коње са златним амовима и украшене вранце? Мазга се украшава одоздо, злато се налази и на њеном покривачу. Бесловесне мазге носе драгоцености и имају златне узде. Бесловесне мазге се украшавају, а сиромах, којег мучи глад, седи поред твојих врата и Христос страда од глади. Кад се вратиш кући, кад легнеш на постељу, кад у твом дому упале блиставо осветљење и кад припреме раскошну трпезу, сети се сиромашног и несрећног који, слично псима, по мраку и блату корача уличицама и често се одатле не враћа ни кући, ни жени, ни на постељу, него на гомилу сена, слично псима што лају током читаве ноћи..."

У то време, Константинопољ је био нов град, који је недавно постао престоница. Било је то време наде, узбурканих умова и обичаја. Чинило се да је св. Јован Златоусти са својим строгим моралистичким проповедима старомодан и провинцијалац. Toj огромној, немирној гомили он је говорио на онај исти начин, који му је донео славу и љубав у Антиохији.

Први непријатељи св. Златоуста постали су његови потчињени. Нови архиепископ није организовао раскошне пријеме као његов претходник, Нектарије. Он је увео ред у црквену благајну, и велики део црквених средстава утрошен је за помоћ сиромасима и за изградњу болница. Свети Јован се немилосрдним, разобличујућим проповедима обрушио на богаташе. "Зашто... тако гордо корачаш по тргу? Зар се крећеш међу зверима, да би морао да растераш све које сусретнеш? Не плаши се: нико од пролазника и оних који ти се приближавају не уједа. Ти, међутим, сматраш за срамоту да идеш са свима осталима? Како је то безумно и чудно - кад ти се приближи коњ, то не сматраш за срамоту, а када човек није удаљен од тебе за хиљаду стадија, сматраш то за срамоту!“

У том истим духу, св. Јован је разобличавао и претерану раскош двора, начин на који су живели дворјани, критиковао чиновничку злоупотребу власти. Разобличавајући раскош женске одеће и украшавања, као и таштину у понашању, разгневио је престоничке даме, укључујући и саму царицу Евдоксију. На челу озлојеђених стајале су три дворске даме: Марса, удовица војсковође Промота, Кастриција, Сатурнинова удовица и Евграфија која је, без обзира на поодмакле године, у цркву увек долазила нашминканог лица. Њој је св. Златоуст у личној беседи ставио на знање да су joj узалудна сва настојања да прикрије своје године.

Царица Евдоксија није могла да свргне њој неугодног епископа без сазивања црквеног сабора. Тако су на иницијативу царског пара, у царској вили названој "Под храстом", у околини Константинопоља, окупљени епископи који су били непријатељски расположени према св. Златоусту. Тај сабор је на тај начин и ушао у историју као сабор "Под храстом". Оптужбе, подигнуте против константинопољског архиепископа нису биле ништа друго до сплетке, које су често биле и комичног карактера. Златоуст је три пута одбио позив да се појави на сабору, био смењен у одсуству и протеран из Константинопоља. То је изазвало негодовање неколицине епископа и обичног народа, који је био на страни св. Златоуста. У престоници је дошло до уличних немира. Да би избегао нереде, неправедно свргнути архиепископ је одлучио да се покори и упутио се у место изгнанства, у Витинију, недалеко од Константинопоља.

Тек што је св. Јован отишао у прогонство, престоницу је погодио земљотрес. Царица Евдоксија је у томе видела знак небеског гнева због прогона којем су изложили праведника. Свети Јован Златоуст је царским указом враћен на катедру. Међутим, он је својим разобличењима поново против себе окренуо царски двор и 9. јуна 404. г. био је ухапшен и поново протеран, најпре у град Кукузо у Јерменији где је провео две године, а одатле је упућен у Питиунт или Пициус (тако се тада називала Пицунда). Међутим, и пре него што је тамо стигао, издахнуо је на путу, у Команима, 14. септембра 407. године. Његове предсмртне речи - Слава Господу за све - остале су као дар свим хришћанским поколењима, до свршетка века.<<

Наравно, то није једини случај!

Светог Филипа, митрополита московског, који се супротставио политици опречног терора цара Ивана Грозног, руски владар уклања „легално“: архијерески сабор га лишава чина, а цар га шаље у заточење (у коме ће га, по Житију  Светог, удавити џелат Грозног, опричник Маљута Скуратов). Цар Алексеј Михајлович, други владар из дома Романових, пре но што мошти Филипове пренесе у Москву, наређује да се пред њима чита писмо, којим Алексеј приноси покајање пред Св. Филипа у име свог претшасника на престолу, Ивана Грозног.

Царица Катарина Велика одузима манастирима имовину, спроводећи своје „просветитељске“ реформе. Од епископа, супротставља јој се само митрополит Арсеније (Мацијевич). Архијерејски Сабор, под притиском царице, лишава га чина, а власт га баца у тамницу, у којој ће овај исповедник правде Божје провести преко две деценије – и умрети. На зиду је, нечим оштрим, урезао псаламске речи: „Благо мени јер си ме смирио, Господе!“ Руска Црква је канонизовала овог витеза вере.

Ко не зна шта су браћа епископи радили Светом Нектарију Егинском? Од када је, због неправедне мржње „власт имајућих“, протеран из Јерусалимске патријаршије до смрти, Свети Нектарије је био непрастано гоњен. На крају су га оптуживали за блуд са монахињама и убијање незаконито рођене деце! А сада?

Свети Нектарије Чудотворац се призива широм света као исцелитељ, нарочито од рака и других тешких болести.

А Свети Јован Шангајски?

Изсвестан број његових неразумних верника, наговорен од групе епископа „јованомрзаца“, тужио га је америчком државном суду тобож због „проневере“ државног новца приликом изградње храма Мајке Божје „Свих Тужних Радост“ у Сан Франциску. Свети Јован Шангајски је, по древном монашком обичају, на суду ћутао. Ослобођен је – невин и чист као суза! Годину дана касније, после претрпљене туге и муке које су му задали најближи, умро је. Његово нетрулежно и чудотворно тело данас почива у храму Мајке Божје у Сан Франциску...

Дакле, историја се, и у Цркви, понавља. Нико не каже да је владика Артемије светац, али највећи број људи, на основу чињеница, види да је медијска бука око проневере новца само повод и за нешто друго и озбиљније. И по њега и по нас Србе православне вере.

 

СЛУЧАЈ ОЦА ЈУСТИНА

 

Свети Јустин Ћелијски, духовни отац владике Артемија, био је бескомпромисан борац за истину и правду. Бранио је не само догматску, него и етичку страну хришћанства; био је спреман да свагда устане у одбрану људи Божјих поверених му на старање. Због тога је био спреман да истину каже свима, па и онима „власт имајућим“.

Такав је он био од младости. Као професор богословије у Сремским Карловцима, устао је против формално исправних (и „благочестивих“) ставова СА Синода СПЦ, који су од младих богослова захтевали испуњавање свих правила, док су деца живела у тешким и нехигијенским условима. Ево писма Јустиновог („Хришћански живот“, 10/1924.):

 

>>Отворено писмо Св. Синоду

Октобра 3. заступник ректора Богословије Св. Саве добио је одлуку Св. Синода којом се наређује „да наставници и ученици редовно посећују свакодневна јутрења и вечерња богослужења". Одлука је донета и достављена Управи Богословије у осуству Његове Светости Господина Патријарха, зато се моје писмо односи само на Високопреосвећену и Преосвећену Господу Архијереје, чланове Синода, који су одлуку и донели.

И пре ове наредбе Управа Богословије старала се да теориски и практично учини молитву главним подвигом у животу својих питомаца. Ученици су редовно посећивали јутрења и вечерња богослужења. Али од почетка ове школске године Богословија Св. Саве престала је бити завод у коме су заступљени најелементарнији хигијенски услови. По наредби одозго примљено је несразмерно много ученика. Управа се нашла у очајно тешком положају: у орахову љуску требало је сместити јато галебова; и Управа се осетила неспособна за такво чудо. Чињене су преставке Св. Синоду; чињене и Министарству Вера, али се на њих одговарало није. Ученици су се гушили у тескобним собама, малаксавали од бедне хране, и у самом почетку школске године почели нагло побољевати. Под ужасним хигијенским условима ученици су морали обављати све законом прописане дужности. Њима се давао минимум услова, а тражио максимум енергије. Хтело се да орао лети са два воденична камена о крилима. Примораван, он се напрезао, али се осетило како му пуцају кости у крилима. Реците, могу ли издржати ученици који 12 сати дневно напрегнуто раде? Ево Вам чињеница: од 7-8 они су на јутрењу; од 8-1 сата по подне на часовима; од 2-4 по подне  на  часовима; од 4-41/2   на вечерњу;  од 5-7 на  занимању:  припремање за сутрашње часове; од 8-91/2 на занимању. За одмор им не остаје ни један цео  сат. Ко и то јадно парче слободног времена већина је употребљавала на спремање, јер је немогуће за 31/2 сата спремити се из шест и седам предмета. Управа је увидела да им је време за спремање апсолутно недовољно; ученици су се почели жалити на немање времена за спремање. Управа се дуго   мучила  како да им  помогне;  најзад је поводом тога  заступник  ректора са васпитачима одржао седницу. Приморани стањем  ствари ми смо решили да сви ученици посећују сваки дан јутрење, а вечерње само појци, чтеци и црквењаци; но да не би остали без вечерњих молитава, завели смо вечерње богослужење: Молитве на сон грјадушчим, које је обављано пре спавања, после пола десет. После неколико дана, на оправдани захтев наставника појања, наша је одлука ревидирана у толико што су ученици место јутрења посећивали  вечерње. Но на јутрењу, сем одређених певача, чтеца и црквењака, увек је  бивало још доста ученика, који су успевали да се  спреме за предавања.

Као васпитач ове школе ја смело одбијам сваки приговор да се код нас „даје на вољу  ученицима да лабаве  везу према Цркви и њеним богослужењима", како се то вели у наредби Св. Синода. Ако  икада - сада се у нашој  школи обраћа искључива пажња православној  црквености и незаменљивим православним богослужењима. Наша горња одлука изнуђена је била  убитачном по ученике сложеношћу  немилих прилика, које је Св. Синод могао уклонити да је хтео и имао ревности. Из ревности за добро деце ми смо донели горњу  одлуку. Ја волим да мислим да је наредбу Св. Синода  инспирисала  једино - ревност за  Цркву  Христову. Но, против ове моје жеље устаје страшна чињеница, која пориче  да је ревност за Цркву  Христову инспирисала поменуту наредбу Синода.   Ево те чињенице: ниједан од Високопреосвећене Господе Синодалаца није посетио ниједно јутрење ни вечерње од како смо своју одлуку почели спроводити. Чуди ме само како су онда могли приметити дз сви богослови не посећују јутрење. Но ако је уз пркос ове страшилне чињенице ипак ревност била главна побуда ове наредбе, ја смело тврдим да је Ваша ревност у овом случају излишна, јер је ми и без Ваше  наредбе  имамо у  изобиљу. Ми се жудно, ми се вапојно нуждавамо  Ваше високопреосвећене ревности, али само у другим стварима.

Због очајних хигијенских прилика наша  деца  у  маси пате од грудних болести; на очи наше она вену; а многа су већ увенула; ми  смо   молили, ми смо богородили, Ви  нас чули нисте. Јесте ли чули колико је наших ученика умрло од туберкулозе? јесте ли чули колико их је оболело? Јесте ли чули колико ће њих још оболети? А  оболеће   их   много, јер   по овогодишњем буџету  на  сваког   ученика дневно долази по 8.30 дин. на исхрану. А знате ли, Високопреосвећена Господо,  да је данас килограм хлеба 51/2 до 6 динара? - Ту, ту нам је потребна, потребна до суза и јаука Ваша ревност, а Ви је нисте пројавили. Никада ниједан од вас, свете владике, није посетио ову школу, која је само стотину корака удаљена од Ваше синодалне резиденције; ниједан од Вас никада дошао није да обиђе ову нашу добру, нашу намучену децу; ниједан од Вас никада није дошао да види шта једу ова многонапаћена деца; ниједан од Вас никада обишао није њихове тескобне спаваће собе, у којима се деца формално гуше. А ја Вас молим, ја Вас преклињем, Господа Христа ради који је губаве посећивао, посетите само једном добру дечицу нашу, зађите са мном у поноћ по њиховим спаваћим собама, и ја верујем, ја хоћу да верујем да ћете Ви бити толико осетљиви да заплачете заједно са мном за красном дечицом овом која се гуше у својим собама. Тада ће се у срцима Вашим родити ревност, која ће кључем Христове љубави  сткључати   многобројна   врата празних одаја у згради Црквених Фондова, која су закључана тврђом срца људских и нељубави нехристовске.

Ја сам сигуран, трегубо благодатна господо, да би Вас све наша свеколика богословска омладина убројала у Исповеднике Православља, када би Ви изменили овај пагубни наставни план. Пројект за то већ постоји.  Пре годину и више дана Св. Арх. Сабор оставио Вам је тај пројект: да га  озаконите. Ви ни прстом мрднули нисте да га озаконите. А јадна дечица наша стењу под бременом неудобоносимим. Да ли Вам је то познато? Ах, да - како Вам може бити познато када ниједан од Вас никада није посетио предавања у нашој школи. - Ја држим  да овде деци нашој може помоћи ревност, и то ревност свештена и света, ревност Ваша, Високопреосвећена Господо. Покажите је што пре да нам олуја очајања не угаси жмиркаво кандило љубави наше према Вама.

По свему судећи,  угашена је  свака помисао да се Богословија Св. Саве може почети зидати у Београду, а  камоли сазидати. Реците, Високопреосвећена Господо, која је то мрачна сила која неда да се Скадар  озида на Бојани? То што је неко за дан  ревносног  старања сазидао, други је за ноћ  неревности   Ваше   одзидао.   А  ту   је потребна ревност, ревност подвижничка, ревност оснажена високопреосвећеном благодаћу Вашом. Покажите је, ја Вас молим у  име многонамучене дечице наше, и у устима њиховим начинићете себи хвалу, једину хвалу коју је Господ Христос волео, и Ви с Њим.

Ја сам жеравично свестан  свега  што Вам  пишем, Високопреосвећена   Господо;   нема леда   који   може угасити моју ревност за добро наше богословске  омладине. Ако копијем непристрасног суда разгрнете ма коју моју написану овде реч, наћићете у свакој по сузу, у свакој по бол. Васпитачка дужност и љубав, наставничка дужност и љубав нагнале су  ме  да   Вам све  ово напишем,  Високопреосвећена Господо.

Последњи и најмањи Христов слуга

јеромонах Јустин васпитач и суплент Богосл. Св. Саве.<<

 

Дакле, Синод проповеда и заповеда, али ништа не чини да би деци – будућности Србске Цркве – живот учинио лакшим и подношљивим. Синодалци – иако је, у то време, Патријаршија у Сремским Карловцима – „немају времена“ да посете ђаке богословије, и увере се у беду у којој живе, оптерећени тешким плановима и програмима. Зато млади јеромонах Јустин Поповић устаје у заштиту „јата галебова“, и тражи од синодалаца да издвоје новац да би помогли деци, да би се градила нова, потребама примерена, зграда богословије.

Због оваквог и сличних ставова и представки, отац Јустин, крајем двадесетих година 20. века, бива премештен у Призрен – „по потреби службе“. Да је било православне богословије на Гаурисанкару, и тамо би ме преместили, „по потреби службе“, вели он горко, и пише „Apologia de via mea”, тврдећи да је сваки човек, попут Господа Исуса Христа, рођен и дошао у свет да сведочи Истину.

Такав ће Старац остати до смрти; заточен у ћелијској светињи, под паском УДБЕ, он никада неће правити компромисе са законима Божјим и својом савешћу.

Подражавајући га, у својој ученичкој оданости, епископ Артемије се, на крају, суочио са Синодом. Repetitio est mater studiorum.

Последњи пут ажурирано ( субота, 06 март 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 45 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Строго забрањујемо преузимање материјала са „Борбе за веру“ у циљу њиховог публиковања у клиповима на „Јутјубу“ без нашег претходног одобрења.

(Детаљније овде:)

+ + +

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.