header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Подсећање: Протојереј - ставрофор др Матеја Матејић: Одговор Атанасију Јевтићу Штампај Е-пошта
уторак, 09 март 2010

 ДА ЛИ ЈЕ ОН ЦРКВА?

            Званични сајт СПЦ објавио је 8. марта 2010. године чланак умировљеног епископа Атанасија Јевтића под насловом Одговор проти Матеји Матејићу. Текст је, иначе, преузет са новог сајта Епарахије рашко-призренске, који је покренут после уклањања епископа Артемија са његовог владичанског трона и постављања администратора на његово место.

Званични сајт СПЦ функционише на исти начин као и Православље, формално гласник српске Патријаршије, а стварно нека врста партијског листа у коме је сарадња омогућена само  изабраним члановима једне клике.  По угледу на некадање новине и часописе за време владавине комунизма, у којима су објављивани само чланци који одговарају иделогији властодржаца, тако и сајт СПЦ и  Православље објављују само чланке и дописе привилегованих. То знам из искуства. Написао сам и објавио приказ књиге Непозната писма светог Николаја Охридског и Жичког  коју је објавио Жељко Јелић.  На његову молбу послао сам тај текст и Православљу  јер ми је Јелић  рекао да је разговарао са уредником Православља и да му је овај обећао да ће приказ објавити. Послао сам текст уредништву. После кратког времена уредник ми је послао електронску поруку у којој ме је обавестио да ће приказ објавити ако дозволим да га скрате јер је предуг. Пристао сам. Али приказ до дана данашњег није објављен и НЕЋЕ бити објављен јер вероватно није дато одобрење од гавнокомандујућег.

Пошто нисам члан клике погрчених владика и моји чланци и дописи нису прихватљиви за објављивање на званичном сајту СПЦ, тако да морам свој одговор преосвећеном умировљеном (и друге своје текстове) да  објавим на сајту који је за преосвећеног умировљеног  псевдозилотски и расколнички. 

Да се овде задржим на питању ко су расколници и одметници од Цркве. Пре тога треба разјаснити КО ЈЕ ЦРКВА? У својој неизмерној гордости владика Атанасије сматра ДА ЈЕ ОН ЦРКВА. Он наводно због болести није могао да обавља дужност у својој епархији, а може да влада целом Црквом.  Какву то власт има над епископима када не дижу гласове противу оних који су себе поставили изнад Цркве?  

Свакако и епископи Игњатије, Григорије, Теодосије,  Иринеј Буловић, Јован, западно-амерички Максим  и још неки сматрају да је свако од њих  Црква,  па чим се неко усуди да укаже на њихову самовољу, одмах настаје дрека  да се напада Црква. У ствари, они који су за умировљеног владику раколници и псевдозилоти су стварно браниоци Цркве какву смо наследили од праотаца и каква је била све до појаве нових мудраца са Запада, односно групе погрчених епископа. Бранимо догме и праксу Цркве како су их исповедали, практиковали  и бранили свети  владика Николај,  Јустин  Поповић, патријарх Варнава, патријарх Гаврило,  епископи мученици Платон, Сава, и безброј других истинских архијереја свете Српске Православне Цркве. Јесу ли и они били расколници и псевдозилоти?

Јесу ли садашњи архијереји који нису прихватили промене  и  самовољу погрчених  епископа расколници и псевдозилоти?

А да ли су горепоменути епископи, и други, непоменути али познати, у Цркви, или су себе ставили изнад Цркве? Да ли су надлежне власти Цркве, другим речима да ли је Црква одобрила промене у богослужењу? Да ли је Црква одобрила уклањање иконостса и двери? Да ли је Црква одобрила одбацивање званичног и од Цркве одобреног служабника и наметање свога личног? Да ли је Црква одобрила јеретичка учења владике Игњатија? Да ли је Црква сагласна са одбацивањем канона, односно да каноне обеси мачку о реп,  како поручује умировљени владика.

Да се осврнем и на комунистички метод којим се преосвећени умировљени служи у обрачунавању са својим стварним или умишљеним противницима.  Како је бар већини нас ако не свима познато, комунисти су уместо објективне дискусије са својим противницма свима њима прилепљивали по неку негативну и непопуларну етикету и на тај начин их  чинили непопуларним. 

Да се одмах разумемо да ја не тврдим да је умировљени владика комуниста, јер бих се онда служио његовим методом.  Не знам да ли је ико из његове породице био комуниста или партизан. Али знам да је владика одрастао под комунистичким режимом.  Он није био и није сада у партији, али нешто од партије је остало у њему. Ако човек непушач седи у соби пуној дуванског дима, тај дим се увлачи у његова плућа и његову одећу, па смрди на дуван иако не пуши.  И код онога који је одгајен за време комунистичке владе, увукло се нешто од комунистичких схватања и  праксе.

У свом првом нападу на мене, после објављивања мог чланка Чије је и какво је ТО православље, главни адут владикин против мене је био његова тврдња да сам познати љотићевац.  Тај исти адут владика понавља и у овом нападу речима Списаније познатог љотићевца у мантији...   Ако сам заиста познати љотићевац, онда владика нема потребе да то понавља. А ако нисам, онда он врши улогу цинкароша  каквих је било доста у време владавине комуниста.

Умировљени владика пише: Све информације велеученог, а мало схватајућег Проте истичу или из извора рекла-казала или, као у претходним случајевима са клеветничких антицрквених кругова. Ово је ничим недоказана тврдња, по комунистчком рецепту. А они који знају и који су и сами сведоци терора који спроводе поједини епископи и свештеници, знају да пишем и говорим  само оно што је и другима познато.

А да се вратим на уводни параграф филипике преосвећеног умировљеног. Вели: Познати, а слабо упознати са ставом о Цркви Православној уопште, и о Српској Цркви посебно, прота Матеја Матејић, из Америке, написао је још  један памфлет... Рекао би човек да ме преосвећени познаје тако добро, као да смо заједно одрасли. А нисмо!   Знао сам за њега јер је некада био светлоносац. Али лично сам га видео само три пута.

Први пут сам га лично упознао у Софији, у Бугарској. Он је био гост бугарске Цркве, а ја гост бугарске Академије наука. Становали смо у истом хотелу али нисмо имали прилике да се састанемо. Кадгод сам се на крају дана враћао у хотел, портир мије давао цедуљу коју је за мене остављао тада архимандрит Атанасије. Тражио је да се обавезно састанемо. Најзад се указала прилика: оставио сам му поруку када ћу бити у својој соби.

Дошао је. Још са врата је почео да грди Бугаре. Знао сам да ми је соба озвучена, па сам га молио да изађемо напоље, што смо и учинили.  Када смо били напољу, напоменуо сам му да је моја соба озвучена и да није паметно грдити домаћине. Одговоро је био: А баш мене брига!

После тога ми је објаснио разлог зашто је инсистирао на томе да се видимо. Рекао ми је: Онај мој луди Риста (то су његове, а не моје речи!) кадгод идем негде ван Србије тера ме да му купујем књиге. И ја их накупујем. Али на граници ме претресу, само што ме голог не скину, и одузму ми све књиге. Овог пута сам накуповао велики број књига, и знам да ће ми их све одузети на граници. Да ли имаш неку везу овде да ми помогне да књиге пренесем?

Познавао сам Директора за заштиту ауторских права, који је био надлежан за увоз и извоз књига, а уз то је био други потпреседник владе. Замолио сам га да помогне о. Атанасију, што је он и учинио. Довео сам о. Атанасија у Агенцију за заштиту ауторских права а он је је донео гомилу књига. Директор је све те књиге послао дипломатском поштом  на адресу коју му је о. Атанасије дао.

Извесно време после тога, када сам био у Солуну, идући према хиландарској кући, видео сам о. Атанасија који је трчао у супротном правцу. Када је био поред мене, није се јавио, није застао, али ја сам га упитао Да ли су књиге стигле? Не заустављајући се, у трку ми је одговорио стигле су, стигле,  а ни поздрав, ни хвала.  То је био други пут када сам га видео.

Трећи пут сам видео још увек архимандрита а не епископа Атанасија у Колумбусу, Охајо. Дошао је у Америку са богословским хором и било је уређено да гостују по разним парохијама, укључујући и парохију у Колумбусу чији сам тада био парох. Са управом парохије сам уредио за преноћиште певача, њихову исхрану, и концерат код нас.

Пре доласка хора, телефонирао ми је о. Атанасије. Мислим да је позвао из Чикага. Питао ме је да ли у Колумбусу постоји грчка црква.  Рекао сам да постоји. Питао ме је у каквим сам односима са грчким свештеником.  Рекао сам му да смо у најбољим односима. Онда је захтевао да се вечерње богослужење на коме ће хор богослова певати одржи у грчкој а не у нашој цркви.  Рекао сам му да ћу имати проблем и  са управом и са парохијанима ако се ова промена у распореду учини. Наравно, то није био његов проблем.

Некако сам успео да донекле смирим управу и парохијане. Објаснио сам им да је нас мало и да ако је вечерње бгослужење код нас, биће нас јако мало јер Грци неће доћи. Ако богослужење буде у грчкој цркви, имаћемо поред нас  бар и  известан број Грка па ће бити лепше.

Одслужена је вечерња. Био сам први на реду да говорим. Да бих још више умирио незадовољне парохијане и чланове управе моја тема је била Ширина и дубина православља. После мене је говорио о. Атанасије. Његова тема је била Специфичност српског православља.

Те вечери о. Атанасије је био гост у мојој кући. Није му сметало што сам Љотићевац у мантији. Док је обедовао, рекао сам му зашто је тема моје беседе била о ширини и дубини православља, и замерио му што ми је својом беседом опонирао. Он ми је мирно одговорио: Ја тебе нисам слушао! 

Тешко ми пада што умировљени епископ криви епископа Артемија за злорадње људи најбижих њему  од којих су неки већ у затвору. Да бих га подсетио да су и неки од његових блиских пријатеља осуђивани за злодела и да су били у затвору, прилажем ову добро познату фотографију  преосвећеног са његовим пријатељем Зораном. Владика зна да је Зоран био у затвору због недела а и да је остао његов пријатељ.

Сл. 1
Image

            Има преосвећени умировљени и врлина и одлика које му нико не може оспорити. Он јесте један од наших најинтелигентнијих и најученијих епископа. Али управо у томе је његова трагедија. Због тога пати од комплекса супериорности или српски речено од гордости.  

Многима је позната и листа његових погрдних израза које користи и за прост народ и за понеке од своје сабраће.* Својим грубим изразима ниподаштава и понижава оне којима се обраћа. Мржњом је надахнуо свога пулена, васпитаника који је познат као поп Мрзан јер мржњу проповеда и са амвона. Тај свештеник чија вера ниуком случају није љубав, користи комунистички погрдан израз љотићевци,  који су комунисти  упоребљавали за припаднике хришћанско-етичко-политичког покрета.  Он је од те именице исковао још једну још погрднију а то је љотићевштина. 

Као што је Смердјаков био творевина  Ивана Карамазова, тако је тај поп Мрзан духовни пород умировљеног владике. А и он, Смердјаков, и преосвећени умировљени, близанац Ивана Карамазова, су род рођени старца Ферапонта. Док  су Зосима и Аљоша стално са људима,  Ферапонт који је стално затворен у својој келији, привиђа ђаволе и јури их по соби вичући изгоњаја, изгоњају (изгонећи, изгоним)! 

И владици и његовом пулену се привиђају љотићевци, па и они ако не вичу, макар у себи понављају изгоњаја, изгоњају!  Шестдесет и четири године после завршетка и светског и грађанског рата, они још увек ратују противу љотићеваца. Дивна изрека умировљеног владике коју је изрекао у беседи у цркви светога Николе на Косову, вера је љубав, изгледа важи само за Шиптаре и њима је намењена, а не Србима, а поготову не Љотићевцима.

           Према Достојевском постоје две врсте интелигенције. Једна је богомдана интелигенција оца Зосиме и Аљоше. Друга је луциферска интелигенција Ивана Карамазова и Кирилова. Нека преосвећени умировљени размисли и одлучи које врсте је његова интелигенција.

          Протојереј-ставрофор Матеја Матејић

_________

*„….Мирашевци, псевдозилоти, секташи, еврослинавци, трабанти, комуњаре, медиокритетски менталитети, скоројевићи, конвулзивни 'духовници' и њихови суфлери и епигони, духовни слепци који су веру учили по звездама и месечевим менама, новопечени 'типичари', зилоти, маловерни смућени и смушени људи окорелих савести, путујући циркузанти, дојучерашњи удбаши који срамоте храм Божији, црни магови, дозлабога срамне пропалице, неупућени и болесни људи са папистичком 'непогрешивошћу' који углас певају будибогзна шта и леже по патосу, људи који имају своје надимке, а не знају ни да бекну, велеучени 'канонисти', а уствари дилетанти и секташи, мутиводе и цркворушитељи, фамозни и неславни одметници, безаконици, бесавесници, антидуховници, несрећни народоразбијачи, заведени и незнавени богомољци, слични јеретицима, језуитски инквизитори, шпијуни, огавне уходе и жбирови, бескрупулозни лажљивци, клеветници и подметачи, фанатици који праве халабуку и брукају Цркву, хистерични људи неуротичне ускости, искључивости, незнања и бесловесја, инквизиторски, медиокритетски менталитети, штрајкачи, откачени попови…”

Последњи пут ажурирано ( среда, 05 август 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 6 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.