Отворено писмо групе сарадника „Борбе за веру“ Администратору Епархије Рашко-призренске и Косовско-метохијске Атанасију Јевтићу

Ваше Преосвештенство,

Ово Вам не пишемо ни као Уредништво „Борбе за веру“, ни као борци за кононски поредак, ни као „зилоти“ („квази“ или „прави“, свеједно), ни као људи који желе с Вама да полемишу. Пишемо Вам као обични, уплакани православни Срби, који не могу и неће да верују шта то чините. О, Преосвећени Владико! Шта то радите, ако Бога знате, од себе, од свог хришћанског лика, од дела свога и имена свога, од душе своје, бесмртне и вечне?

Ко зна колико је Срба у Вама видело велико духовно светило, сина Јустиновог и наследника Николајевог – а Ви, сада, када Вам је до преласка у вечност остало толико колико је остало, свима нама, и себи, срце парате и кажете: „Е, па, нисам ја такав каквим сте ме волели! Нисам ја тај због чијих сте речи пришли Христу, због чијег сте држања, од Косова до Јадовна, били срећни што имате таквог Србина! Нисам ја онај који је 1999. и 2004. помагао владици Артемију на Косову! Нисам ја онај који је девојчицу онемелу од страха пред Шиптарима, која је само понављала да је чува КФОР, повратио да опет говори, говорећи: „Тебе чува КФОР, а мене ме чува зец!“ Нисам ја онај што је умео да подвикне и Милошевићу и Клинтону! Нисам ја онај што је навео сабор српских владика да повуче потпис са папира коме се Милошевићу даје сагласност за Дејтон! Нисам ја бранио Требиње и ишао по фронтовима! Нисам ја певао о повратку наше војске на Косово!“

Па који си Ти онда?

А Ви кажете: „Ја сам онај што служи службу како му се ћефне и не слуша ни Типик, ни Сабор! Ја сам онај што се свађа и вређа све оне који другачије мисле! Ја сам онај што је јаде правио у Жичкој епархији и, са полицијом, ишао да помажем Јовану шумадијском у „успостављању реда и мира“ у епархији! Ја сам онај што подржава Игњатија браничевског у његовом антијустиновском раду, и који га гура у провалију сатанске гордости говорећи му да је „пророк“! Ја сам онај који некад није могао да поднесе „милошевићевца“ Иринеја бачког, а сад се ставио под његову команду! Ја сам онај што сарађује са НАТО-ом и КФОР-ом у десанту на Грачаницу! Ја сам онај који некад није могао да смисли „еврослинавце“, Б92 и сличне медије, а сад сам њихова нада и узданица, па ме Б92 и „Блиц“ највише подржавају! Ја сам од хапшеника и прогнаника правде ради, постао прогонитељ и најближи сарадник оних који прогоне „правде ради“! Мене ме сада чува КФОР, а владику Артемија нака чува зец!“

О, Владико, о, Владико, о, Владико! О, па ми Тебе, роде наш, више не препознајемо! Па ми Тебе, несрећо наша, више не разумемо! Па ми, негдашњи наш баћушка, сад у Теби више не видимо оца, него тиранина и мучитеља! Па шта то радиш, црни човече, и то на Лазаревом Косову, сад кад туђини хоће и оно мало Срба да СУРГУНИШУ и скрше? О, Владико! О, Владико! О, Владико! Па зар Ти не знаш да су ти манастири и монаси, које сада гониш и којима претиш, оно једино за шта се Српство држало на Космету? Па зар монахе од причешћа одлучујеш уочи Великог Четвртка и Васкрса, кад они, крај шиптарског Призрена, у Душановим Архангелима, никакве утехе немају осим Тела и Крви Христове? Па зар ће се срце Твоје Васкрсењу Христовом радовати, док мала браћа Његова у Светим Архангелима у тишини и самоћи келија својих буду сузе ронила?! Зар си заборавио, Владико, Беседу на Васкрс великог Златоуста?

„Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се ни мало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали. Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изађе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спасова смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа.

Васкрсе Христос, и ад се стропошта!

Васкрсе Христос, и падоше демони!

Васкрсе Христос, и радују се анђели!

Васкрсе Христос, и живот живује!

Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!

 Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!“

Зар си своју реч, Владико, ставио изнад речи великог Златоуста?! Јер он говори: „...Уђите сви у радост Господа свога... нека нико не изађе гладан; сви уживајте у богатству доброте!“ Зашто журиш? Ко Те  гони? Зар ниси могао сачекати, макар, да прођу ови светли дани Часнога Поста и Светло Васкрсење Христово, па да онда учиниш ово што чиниш, ако већ мораш? Ти си, свакако, бољи познавалац Писма од нас. Зашто се онда не опомену коме је Христос рекао: „Што чиниш, чини брже“ (Јн.13,27).

Шта то радиш, сине Ћелијскога аве? Па зар Ти ниси причао како вас је Јустин Поповић на самрти заветовао да се о свему слажете и договарате – Ти, Артемије, Амфилохије и Иринеј, који сте онда били јеромонаси? Па зар Артемија ниси волео као брата? Па зар тако његову духовну децу разгониш, и цело Српство јадно и распето саблажњаваш? Чиме ћеш се оправдати пред Христом, Богоучитељем и Братотворитељем? У  каквој се то ГИГАНТОМАХИЈИ налазиш, Владико, кад се не бориш притив Зевса, него против Благога и Кроткога Христа? Какво Те је херакловско лудило снашло, о, човече кога смо волели као оца, брата и учитеља? Каквим то молитвама да умолимо Бога да смири гнев Твој и неправде Твоје да презре, кад смо слаби молитвеници, а Ти газиш све пред собом? Сећаш се кад си Милошевићу поручио да му Срби неће опростити што је, марта 1991, извео тенкове на студенте? А Ти сада, фебруара 2010, стижеш у Грачаницу да обијаш браве у пратњи тенкова КФОР-а?

Сети се Христа, Владико, и врати се! Зар не видиш да се Тобом служе непријатељи Цркве, макар били и у мантији? Остави на миру хришћане у Дамаску; поврати се са пута у Дамаск док је време, како Те на њему не би заслепела светлост са неба, као некада Савла, и како не би чуо оне страшне речи које је Савле чуо: „Савле! Савле! зашто ме гониш! ...Тешко ти је противу бодила праћати се“ (Дел. 9, 4-5).

Призови се памети, Владико, ради спомена мајке своје, и стрица свога, свештеника кога убише комунисти, и аве Јустина Светога, и брата Драгог из Крњева и осталих богомољаца, и оног дечака што погибе возећи Те док си био епископ банатски, и пријатеља својих, који су Ти по четири деценије пријатељи, а који Те сад гледају и плачу над Тобом и судбином Твојом! Врати нам се, Владико! Покај се пред братом својим, скромним и тихим Артемијем Црноречким, повуци своје казне и епитимије, реци Синоду: „Нећу да будем ничија марионета!“

Ако треба, клечаћемо пред Тобом, само да нам се вратиш и да душу своју не разориш до краја! Ради Стефана Метохијца и Харитона Косовца, у чије си име вапијао 1999, заустави се пре него што пређеш последњу границу која биће дели од ништавила. Јер, ево, распрши се и потроши се доказујући недоказиво и чинећи непочинствено!

Молићемо се за Вас, Владико! Како знамо и умемо! А и Ви, и Ви – идите на гроб Јустинов, сузама се разрешите од окова својих, и биће Вам лакше, и бићете слободни, е да се опет састанемо и видимо у Христу Богу, са Оцем и Духом Светим, како је деспот Стефан у свом „Слову о љубави“, које сте и сами преводили и тумачили, писао, молећи свог брата Вука Лазаревића да се помире.

Сетите се помиритеља нашег, Светог Саве, и на гробу Јустиновом помирите се са владиком Артемијем, а најпре са Богом и самим собом.

Уочи Лазареве Суботе 2010.

Ваши доброхотећи и добру ради,

сарадници „Борбе за веру“