Објављивањем приказа књиге Хаџи Ђорђа Ј. Јанића „Политика као теодулија / Политичка мисао Владике Николаја“, који је сачинио наш уважени сарадник Владимир Димитријевић, са радошћу најављујемо отварање рубрике још једног сарадника "Борбе за веру" - хаџи Ђорђа Ј. Јанића.

+++

Владимир Димитријевић

СЛУЖИТИ БОГУ И БЛИЖЊИМА И ИСПУНИТИ ЗАКОН ХРИСТОВ

Хаџи Ђорђе Јанић, хришћански делатник

Србски хришћански интелектуалци су „најскривенији“ део наше интелектуалне јавности. Наравно, разлог није у томе што они себе скривају – иако су, по призвању ка Свесмиреном, скромни, они ипак желе да своју реч, посољену речју Божјом, понуде народу коме припадају. Разлог је то да они, који имају власт у култури, једноставно не дозвољавају хришћанским мислиоцима да се представе широј јавности, јер порука коју би такви послали Србству представља опасност по србофобични поредак који се међу Србима успоставља („нови“, као што је и Хитлеров био нови; у ствари, нови као што је поредак који је змија понудила Адаму и Еви.)

Један од прећутаних логонаута је и Ђорђе Јанић.

Рођен 1942. године у Власотинцу, у хришћанској породици, Ђорђе Јанић је завршио Филолошки факултет Универзитета у Београду. Још 1968. укључио се у борбу за слободу србског друштва  - али не са „левих“, „праксисовских“ позиција („критика свега постојећег“), него као хришћанин, родољуб и монархиста. Наравно, његово деловање је било самерено условима доба, али се он јасно опредељивао. Због огледа „Бог у делу Момчила Настасијевића“, објављеног 1973. у „Теолошким погледима“ (уредник је био владика Данило Крстић) избачен је са радног места професора књижевности у 11. београдској гимназији, и десет година је био без посла. Разлог за избацивање: „морално-политичка неподобност“ (то се данас зове „политичка некоректност“). У интервјуу датом „Српским органским студијама“ (1-2/2003.), Ђорђе Јанић каже: „У то време сам дошао до закључка, да је у тоталитарном друштву боље бити у затвору, јер тамо имаш стан и храну, него бити без посла“.

Упрокос свему, он пише и објављује (највише у часопису „Савременик“), а учествује и на многобројним трибинама. Аутор је запажених књига (између осталих, „Савременикови записи“, „Трагање за вером Исидоре Секулић“, „Свет страха“ – студија о најважнијим антиутопијским романима 20. века, катихизис „Мали хришћанин“, итд). Његово јавно ангажовање у политичком животу посткомунистичке Србије било је свагда засновано на хришћанском сведочењу, а не на укључивању у партијску борбу за власт. Текстови које је објављивао у „Новинама сербским“ деведесетих година 20. века прави су пример одмерености и одговорности за сваку написану реч, али и непристајања на квазидемократску кловнијаду смутног доба.

Ђорђе Јанић, после свега, свакога може да погледа у очи као човек који није обрукао ни своју веру, ни своје дело (а вера без дела је мртва, каже Јаков, брат Господњи).

Зато није нимало случајно да је Јанић највећу пажњу посветио изчавању дела Светог Николаја Жичког. Његова књига „Хаџија вечности“ донедавно је била најозбиљнија монографија о мисли „највећег Србина после Св. Саве“ (како је отац Јустин звао Николаја Велимировића). Сада се, међутим, опет од истог аутора, појавила несумњиво најзначајнија до сада, књига о Новом Златоусту: „Политика као Теодулија / Политичка мисао Владике Николаја“ (Хришћанска мисао, Београд, 2009.) Настојаћемо да је, макар у основим цртама (јер је обимна, преко 750 страна), представимо нашем читаоцу.

Живот и дело Светог Николаја Србског: Јанићева реконструкција

Живећи у времену у коме је Свети Николај био „народни непријатељ“ (1978. званично је донета забрана уношења његових дела у СФРЈугославију), Срби дуго нису могли да озбиљно истраже његову биографију. Чак и кад се титокомунизам срушио, наша пословична неозбиљност довела је до тога да су многе чињенице из Николајевог живота и даље непознаница (нарочито његово школовање и духовно формирање, мисија у Енглеској и САД, итд). Чак и његова „заробљеничка“ биографија, док је био под немачком паском у Другом светском рату (од Љубостиње, преко Војловице, до Дахауа), све до скора није била расветљена, па је долазило до „гусларских“ испада добронамерних нестручњака, који су тврдили да је Николај у Дахау провео чак две године (иако је реч о тромесечном периоду у јесен 1944. године.)

Ово је служило као повод „другосрбијанцима“ да оптужују Србску Цркву како свесно кривотвори Николајеву биографију, на силу је претварајући у хагиографију.

Зато је једна од првих заслуга Ђорђа Ј. Јанића контекстуализација Никојевог стваралаштва у оквире његове биографије, али и историјске епохе у којој је живео. И, по први пут овако озбиљно, (Новог Златоуста) видимо у оквирима ЦРКВЕНЕ ЕПОХЕ у којој је живео и радио. Живео је „на прелому“ два светска рата, рушење и нестајање царства  (руског, османског, хабзбуршког и хоенцолернског), два опака тоталитаризма – комунизам и нацизам, криза демократије, криза хришћанства, слом традиционалних вредности у Европи и свету, успон безбожништва. На једној страни, атеизам забаве (Холивуд), на другој страни утопистички атеизам (Аушвиц, ГУЛАГ)...

Србија се ослобађа, али губи, од 1912. до 1918, две трећине радно способног мушког становништва. Срби се државно уједињују, али их уверавају да су само део троименог народа, и да су им Словенци и Хрвати браћа (иако о њима немају, барем Србијанци, скоро никакве озбиљне представе). Политичке борбе и партијска трвења наносе велико зло Српству, које ни не успева да се усредсреди и заштити своје интересе, а већ долази 1941, и почиње покољ где год је нацистички окупатор непријатељима крста са три прста дао да истребљују православне... Од Косова, преко Крагујевца, Краљева и Бањице, до Јадовна и Јасеновца, србска крв се лије као вода... А онда долазак Тита и комуниста на власт, насилно обезбожење, невиђена понижења и однарођења... Па ти буди хришћанин, Србин, светосавац, а нарочито буди епископ Србске Цркве! Али, Николај је умео све то да буде, и био је - на начин свети.

Ђорђе Ј. Јанић показује његову еволуцију: од хришћанског интелектуалца, склоног црквеним реформама и раној врсти екуменизма, школованог на Западу и угледног у Енглеској и Америци преко смерног покајника и молитвеника са Охридског језера, надахнутог житијним обрасцима подвижништва и богомољачком побожношћу, до духовног вође православног Србства у антиконкордатској борби, страдалника у заточењу од нациста и изгнаника који пожар титоизма у Југославији гаси с оне стране океана. Аутор студије „Политика као теодулија“ описује стварни – дивовски! – замах Николајев у борби за духовну препород своје пастве. Јер, не заобравимо: Срби су, пре Првог светског рата, били огрезли у верску равнодушност, па чак и у богоборство (горњи слојеви, тзв. „елита“) или пуку, полупаганску обичајност („прост народ“).

Црква је доживљавана као „привезак“ националног осећања, а њени свештеници су се, „све у шеснаест“, бавили политиком, укључујући се у рад странака, не само као симпатизери, него и као организатори, посланици, острашћени партијаши. О души народној скоро да нико није ни бринуо. Зато је Николај, који се делатно укључио у национално буђење свог народа (још пре Балканских ратова, а нарочито за време Првог светског рата, када је његов учинак међу англоамеричким савезницима Србије био толики да су га  звали „трећа србска армија“) ипак знао да је народ без Христа трагична гомила несавесних. Чим је изабран за владику жичког, он је кренуо да мисионари и проповеда, што је наставио и као охридско-битољски архипастир. Народ је учио од њега, а он је учио од народа, и ова чудесна „осмоза“ трајала је целог века Николајевог. Подижући и обнављајући манастире и цркве, оснивајући сиротишта и хранилишта, пишући и штампајући поуке за народ, Николај никада нији заборавио да су душе, живе у Христу, главни циљ његове делатности – свестране и спасоносне (На једном месту, Ђорђе Ј. Јанић се диви, као и свако од нас, неуморној делатности тог човека, који је стигао да уради онолико колико се уради за три живота. Ако знамо да је такав био и Свети Сава, остаје нам само да верујемо да Бог Својим изабраницима даје време другачије од нашег, „обичног“, времена).

Усталом, до закључка да би СПЦ без Николаја тешко опстала у минулом веку, долазе и историчари, какав је и  Милош Тимотијевић, који, у својој књизи о религиозности у чачанском крају у 20. столећу, „Век сумње“, о његовој активности каже следеће (стр. 214-218):

>> Према скоро свим оценама крај XIX и почетак XX века било је доба великог пада побожности, а та оцена важила је и за чачански крај. Село је гајило традиционалну религиозност са јаким паганским наслеђем, варошани су у цркву углавном долазили по „службеној" дужности, а интелигенција је била захваћена секуларним идејама. Свештеници нису имали велики углед у народу, а монаштво је било малобројно и неутицајно. Једино је национална компонента православне цркве у Србији утицала да се народ не отпади од вере. Религиозност у чачанском крају у овој епохи није била различита од општег стања у друштву тадашње Србије. Критички осврти на такво стање видљиви су и у службеним извештајима црквених великодостојника, јавно публикованим текстовима у црквеној штампи, објављеним беседама и говорима, накнадној анализи религијске свести житеља села и града. Православље није имало осигурану будућност, иако је било део народне традиције и државна религија.

Велика страдања у Првом светском рату имала су утицај на масовније размишљање о пролазности и смислу људског живота, што је утицало и на повећање побожности. Црква није превидела ово сасвим ново духовно стање народа, али недостајала је чврста организациона форма за каналисање тих осећаја ка повећању православне побожности. Тек са доласком епископа Николаја Велимировића на владичански трон у Чачак 1919. године црква у чачанском крају је покренула свештенике на акцију. Завидне организационе способности и лична енергија новог епископа утицали су да свештеници редовније обављају литургије, држе проповеди, покрену обимну издавачку делатност у циљу пропагандне вере, да остваре чвршћи и редовнији облик повезивања са школама и државним надлештвима. Читава акција темељила се на религиозном објашњењу догађаја везаних за страдање током Првог светског рата, али и за стварање Југославије, као дела Божје промисли после великих патњи и жртви српског народа која су порећена са страдањем и васкрсењем Исуса Христоса.

Одласком епископа Николаја у Охрид већ 1920. године овај рад је замро, а свештеници су у наредној деценији углавном бринули о својим проблемима. За то време општа модернизација друштва нагризала је ионако слабу традиционалну побожност. Црква је инсистирала на конзервативним вредностима заједнице борећи се против нове моде код жена, утицаја нових медија (као што је радио), покушавајући да дисциплинује пре свега становнике града у редовнијем испољавању и поштовању Светих Тајни. Село је хваљено као „тврђава" православља, али свештеници заправо нису имали лепе речи и разумевање за снажне паганске корене који су многа сеоска славља брзо претварала у скоро оргијастичке свечаности на „саблазан" правих хришћана. Црква је подупирала и хвалила патријархалну сеоску културу, тврди традиционализам и конзервативизам, као облик организовања друштва у коме је у претходним столећима живео сеоски свет, сматрајући да ће тако најлакше одржати побожност код народа. Оваква оријентација цркве унапред је била осуђена на неуспех, јер је подразумевала потпуно одрицање, па и борбу, против многих промена у друштву, и готово свих модерних вредности које су већ деценијама постепено постајале део наслеђа пре свега становника вароши, а затим и села.

Појава богомољачког покрета на селу била је реакција  на   све   убрзанију   модернизацију   и покушај да се повећа лична побожност на путу преображаја целог друштва. Богомољци због свог фанатизма нису били добро прихваћени у друштву, посебно у граду, а њихов живот окренут строгом поштовању православља, као својеврсне припреме за монаштво, одбијао је традиционалне вернике који су имали осећај да су постали „маловерујући". Црква је тешко, са закашњењем, и невољно прихватила богомољачки покрет као део своје организације, више из страха да се не образује паралелна, па чак и супротстављена организација верника, него што су свештеници били убеђени да богомољци исповедају и практикују праву веру.

Поновним доласком епископа Николаја у чачански крај 1934. године богомољци добијају велику подршку, а владика је наставио рад на повећању религизности на начелима светосавља и отпора према модернизацији у време великих политичких превирања пред Други светски рат. Снага личности владике Николаја била је одлучујућа. Утицај који је остварио најпре на свештенство и монаштво, активне вернике, богомољачке организације, створио је структурне претпоставке за ширење побожности у чачанском крају као никада раније. Повећање религиозности темељило се на православним хришћанским, али и националним начелима, обимној изградњи нових капела, цркава и манастира, повећању броја монаха, и што се у будућности показало као веома важно - покретању женског монаштва. Ништа мање значајна није била ни издавачка делатност, која је у деценијама после Другог светског рата била готово једина лектира из које се нешто могло сазнати о хришћанству и православљу. Под утицајем владике Николаја организоване су велике религиозне светковине, заједничке молитве са клечањем, уздизани су идеали скромности, скрушености, понизности, размишљања о „страху Божјем". За само непуних седам година пред Други светски рат епископ Николај Велимировић поставио је чврсте темеље за организовано ширење религиозности, чији се утицај ширио до краја века, па и почетком новог миленијума. Време је показало да је управо захваљујући таквом деловању хришћанство допрло до многих људи, посебно чланова богомољачких братстава, који су у деценијама после Другог светског рата одржавали тињајући дух православља у идеолошкој  држави  непријатељски  оријентисаној према религији.<<

Николај је, поред унутарње мисије Цркве, био и њен сведок „пред спољашњима“. Чврстих веза са англиканцима и епископалцима, а школован у Берну код старокатолика, Николај је често путовао у Америку и Енглеску, обављајући црквено-државне задатке. Он је веровао у савезништво САД и Велике Британија, нарочито се ослањајући на њихов традиционални антипапизам, јер је знао да је папство кључни непријатељ православног Истока. (Надао се, у младости, да ће и Хрвати и Словенци моћи да изађу из сенке Ватикана, и створе своје националне – словенске – црквене заједнице). Уосталом, то је било време када је изгледало да се традиционални протестанти приближавају Цркви од Истока, и да ће њихово сједињење с Црквом помоћи обнови хришћанске Европе. Николајева познанства међу Англоамериканцима била су битна и утицајна – њега је у госте примао чак и председник САД, Хардинг, а могао је да се обрати и Винстону Черчилу (као што ће и учинити, после Другог светског рата, молећи га да се заложи за спасење Ђенерала Михајловића, изведеног на Титов суд). Сарађивао је и са Хришћанском заједницом младих људи др Џона Мота, све у нади да ће Европа повратити своје духовно јединство. Наравно, иако је остао у додиру са инославнима до краја живота, и свој младалачки екуменистички „адогматизам“ превазишао је већ на Охриду, да би у „Љубостињском стослову“ јасно показао да се православна и инославна вера не могу сјединити – осим ако се инославни покајнички не врате Мајци Цркви.

Учешће Светог Николаја у борби против конкордата Југославије и Ватикана осветљено је у Јанићевој књизи подробно и прецизно, као и Николајев сукоб с патријархом Гаврилом због, по Николају, олаког праштања србским посланицима Стојадиновићеве странке (Југословенска радикална заједница, „ЈЕРЕЗА“), који су гласали за конкордат, па и самом Милану Стојадиновићу. Владика жички је тражио да „конкордатлије“ принесу јавно покајање, јер је њихово гласање донело тешке последице по Цркву и народ (од тзв. „Крваве литије“ до хапшења и прогона свештених и мирских лица, противника конкордата). Патријарх Гаврило је, са своје стране, сматрао да треба да дође до попуштања затегнутости у односима Цркве и државе. Сукоб је трајао све до краја августа 1940, када су се првојерах и најугледнији архијереј помирили у манастиру Каленићу, сматрајући да је неопходна заједничка борба у претешким данима који предстоје србству. Гаврило и Николај биће од тог часа заједно не само подржавајући обарање „тројнопактовске“ владе Цветковић-Мачек 27.марта 1941, него и у Војловици и Дахау под немачком стражом, као исповедници Христови пред лицем паганског нацизма. Заједничка страдања ће их, на најубедљивији начин, помирити и зближити.

Николајеву активност у Другом светском рату (покушај обједињавања националних снага зарад одбране светосавског народног завета), Јанић ће такође показати указајући на крајње неповерење окупатора према њему. Иако су Недић и Љотић неколико пута интервенисали у корист Гаврила и Николаја, нацисти су их сматрали непоузданима и оданима Англосаксонцима, тако да су под стражом остали све до краја рата. Ни један једини пут, Немци нису успели да их увуку у своје комбинације, како су то често покушавали. Обојица србских јерарха изашли су из рата чистог образа.

Послератни емигрантски дани Николајеви приказани су не само кроз његове активности (помоћ „Домаји“, покретање библиотеке „Свечаник“, рад на обједињавању националне емиграције, итд.) него и кроз праћење механизама којима је Титова власт утицала на унутрашња питања у животу и раду Цркве. Николај је био „народни непријатељ“, његов рад је помно праћен, а комунофилно „Удружење православног свештенства“ стално га је нападало као монархисту и „дражиновца“.

Све у свему, Јанић је, до сада, најскрупулознији Николајев животописац који није дозволио себи да митографски „гусла“ уместо да пише биографију. Уосталом, за „гуслањем“ ни нема никакве потребе. Николај је толико велики, и такво је дело оставио иза себе, да би била брука и срамота дописивати оно што није било.

Јанић се пажљиво служио не само изворима до сада коришћеним, него и оновременом грађом, пре свега текстовима из штампе која је Николајеве активности помно пратила. Уз мала проширења и разраде, биографски део „Политике као теодулије“ могао би да буде објављен као самостална целина.

Утемељење у Богу и отаџбини

По Јанићу, за Владику Николаја права вера је темељ свега. Где нема праве вере, тамо нема ни потпуног човека. Вера је, како је приметио отац Георгије Флоровски, „опитно искуство слободе“. Зато је Николај био непорециви слободољубац борећи се против конкордата, он се није борио само са догматску чистоту правоверја, него и против праоснове сваког европског тоталитаризма: папопоклонства. Бити православан значи бити слободољубив.

У средишту свега је Христос. Право друштво мора бити засновано на христократији. Јанић о таквом поретку пише (стр. 190-191):

>> Однос према Исусу и Јеванђељу, у сржи је његовог свеколиког политичког опредељивања. Заступати Спаситеља, тежити изградњи заједнице богочовечанских појединаца који се обједињују у лаосу, одбацивати све оно што одвлачи човека од Бога, и што га баца у наручје различитим идолима, који нису ништа друго до различита очитовања деловања Антихриста, за која човек зна, под различитим именима још од Адама, све то одређује читаву свештену и политичку делатност владике Николаја. Циљ му је био, иако га никада јавно није до краја артикулисао, да Србе, као народ, уздигне у статус лаоса, народа Божјег.

Сва његова политичка опредељивања и према идеологији и према појединцима, настају само из односа актуелних политичких покрета према Христосу. И из тога, да ли се у одређеној идеологији или политичкој ситуацији афирмише или унижава христоликост човекова. Због тога ће, рецимо, одбацити идеологију расизма као дубоко антихришћанску, јер се њоме доводи у питање и унижава једнакост Божје деце пред Оцем Небеским. Такође ће одбацивати и идеологију колонијалистичког империјализма јер се њоме уништава дух поробљених народа, који и кад нису хришћани, ближи су Богу, како је он на много места написао, својом искреном вером, него што су то људи савремене западне, секуларне и машинизиране цивилизације. Такође ће одбацити и богоборачки марксизам који одбацује Бога и проповеда неку врсту класног расизма, заснивајући друштвени механизам и однос међу људима на завидљивости и мржњи међу друштвеним слојевима. Али ће одбацивати и савремену партократију као владавину броја, масе над квалитетом - појединцем и елитом.

Он се залагао за један вид народне владавине, коју бисмо могли да назовемо духовном демократијом, или тачније традиционалним српским слободарством, које је признавало једнакост свих људи пред Богом. Али не и једнакост свих у свим делатностима. Јер Србин је од вајкада, у свим сегментима друштва, признавао хијерархију која је узимала за принцип тоталну примену патернализма: Бога према људима, Краља према народу, домаћина према домаћој чељади; мајстора према калфама и шегртима. Али, принцип сениората увек је обавезивао оног који је изнад, да се брине за оне који су испод. Напредовање у оквиру таквог система подразумевало је прећутно признавање да је вођа, предводитељ, супериоран у делатности за коју се бира и, што није никада заборављано, да је спреман да штити интересе оних који су му подложни као своје сопствене. Иако је у таквој заједници било примера егоизма, ипак је основни принцип заједнице био - опште добро је изнад личног добра. У српској историји, све до модерних времена, ретко је могло да се нађе примера где је национално добро било жртвовано ради личне користи. Појединац је могао, иако ретко, да лично добро ставља испред добра неког другог, али у хијерархији вредности, рефлексно, опште добро је увек било изнад личног добра. Распадање тог система, тако обилато описивано у делима наших реалиста у XIX веку, може открити у новом читању, ослобођеном идеолошких марксистичких предубеђења, врло занимљиву слику друштвеног и духовног живота нашег народа.

Због тог слободарства, владика Николај ће до краја остати непомирљиви борац против комунизма као што је био и против конкордата.<<

Што се Срба тиче, они су изабрани народ – али само као христољупци и страдалници. Успоставивши завет с Богом, они стално полажу испите верности, и од те верности или неверности зависи отаџбинска судбина племена: „Христоноство је сам садржај предања, витална сила која одржава отаџбину/.../ расхристовљени народ не може да има отаџбину већ може да има само државу“, каже Јанић.

Једна нација, као заветна заједница, живи својим идеалима. Промена истих води промени идентитета. Најбољи доказ за то су Срби који су постали мухамеданци, римокатолици или комунисти, преверавањем постајући неко други од онога што биолошки јесу. Једна од највећих опасности по Србе, истиче Јанић, јесте разарање завичајне обичајности, спровођено још од рационалистичко-просветитељске револуције Доситејеве, преко титоиста, до данашњих „другосрбијанаца“. Јер, по Јанићу, „обичај је суд у коме се чува дух идентитета једне заједнице/.../ Ако нема обичаја, нема ни начина да се идентитет сачува. Зато губљење обичаја није знак „прогреса“, већ мењања духовне окоснице једне заједнице, губљење њених „карактерних“ особина. А одатле следи и губљење националног идентитета“ (стр. 200).

Народ се, као самосвесна заједница, може очувати само вером и историјском свешћу. Традиција духовно стабилног народа чува његову самосвест упркос историјским околностима и покушајима, често непријатељским, реинтерпретације прошлости.

О револуцији и традацији

У поглављу „О револуцији“, Хаџи Ђорђе Ј. Јанић се суочава са кључним феноменом савременог света, стихијом друштвеног преврата. Пре него што изнесе Николајеве погледе на револуцију, Јанић ће нас подсетити на њен ритуални чин по преимућству: прво су убијани монарси, па је онда текло море крви њихових поданика. У енглеској револуцији фанатизовани протестантски утописта, Оливер Кромвел, убиће краља Чарлса; у француској револуцији биће обезглављен Луј XVI; бољшевици ће погубити Цара Мученика Николаја II Романова с породицом. Краљ је, у традиционалним друштвима, свагда био икона Божјег сведржитељства, Христов слуга на врху јерархијске лествице друштва. Краљеубиство је зато (о томе пише и Албер Ками у „Побуњеном човеку“) свагда био нека врста покушаја богоубиства, црномагијског „свргавања“ Христа као Пантократора. Зато су Хришћани морали бити „реакционари“ – људи који реагују на крвави надражај револуционарног преустројавања света, то јест на богоборство.

Пре него што покаже Николајев став према револуцији, Јанић ће поменути значајне мислиоце „контрареволуције“: Едмунда Берка, Жозефа де Местра, поглавара Руске Заграничне Цркве, Анастасија.

Едмунд Берк је Француску револуцију осуђивао, уочивши њене неприродности; рушећи темеље традиционалног друштва, она је разарала све што је међу људима засновано на искуству векова. Утопизам је увек насиље апстракције над живим животом, а друштво се може очувати само еволутивним развојем.

Жозеф де Местр је устао против револуције због заљуљавања традиционалних стубова социјалне стабилности – хришћанске религије и на њој засноване монархије. Револуционари су безбожници који доносе разарање уместо да граде. Архиепископ Атанастасије је у револуцији видео настојање зла да завлада светом; хаос који продире међу људе увек је крвав и злочиначки. Надахнута богомржњом, револуција је, у исти мах, и казна народу који се отпадио од Бога.

Међу Србима, традиционалистички критичари револуције су били Момир Николић, аутор књиге „Грађанинов врт“ (Београд, 1938.) и Димитрије Љотић. Николић је, попут Берка, тврдио да се друштво развија еволутивно, и да је стога револуција против – природна, док је Љотић сматра да је њен „прагрех“ издизање себичног појединца изнад саборног прегнућа народа, али и изнад постојаности породице.

Што се Светог Николаја Новог тиче, он је, од првих дана својих, хришћанску веру доживљавао као духовно револуционарну. Христос је био „револуционар“ који се окамењеној обичајности фарисејства супротставио сведочењем Бога као Оца и људи као живе деце Очеве. Стављајући писани Закон изнад Бога и човека, рабини су постали христоубице. Против Христа је био и представник моћног Рима, Понтије Пилат. „Најужи шовинизам“ фарисејског јудаизма и „најграбљивији империјализам“ пилатовског Рима у Христу виде смртног непријатеља – јер, Његова „револуција“ руши староадамски поредак битија и доноси НОВОГ ЧОВЕКА.

У огледу „Црква и револуционарна педагогика“, Николај показује да је Христос револуцију извршио проливајући Своју, а не туђу крв, зато што је Он Дародавац, док су друштвени револуционари себичњаци. Богочовекови људи у Цркви настављају револуцију, јер, по Николају, „више може учинити молитва једног светог човека, него бунт целог једног народа“.

Француска револуција, сушта богомржња, наставила се у Руској, која је Русију бацила у канџе атеизма и приморала народ Светог Сергија да се поклони идолу технике.

Парадокс Николајеве мисли је очит: фарисеји и пилатовци су контрареволуционари, јер се боре против Христа, Јединог Новог под сунцем, бранећи староадамску греховну статичност. Револуционарни динамизам човековог обожења у Богочовеку стога је стални изазов свему што се „јавља између човека и Бога на брвну“ (М. Павловић: „Научите пјесан“). Јер, како рече Љубомир Симовић, „ко се из човека не пење у Бога, силази у звер“. Ако је хришћанство „конзервативно“ (у смислу ослонца на непролазно“ (у смислу ослонца на непролазно), онда је тај конзерватизам – понављамо! – динамичан.

Путеви теодулије

И у свим осталим поглављима своје студије, Ђорђе Јанић успева да покаже свечовечанскост Николајеве „политичке“ визије света. У одељку „Традиција – душа Србинова“ видимо да је Николај, попут свих великих хришћанских умова, знао да је народ заједница покојних, живих и нерођених, и да прошлост живи у садашњости не механички, него органски. Као што је говорио Честертон: традиција је „демократија покојника“; док су слободни грађани у Грчкој гласали каменчићима, покојници могу гласати својим надгробницима. Николај је стално опомињао Србе да не смеју скрнавити земљу којом ходају, јер је она освештана мученичком крвљу оних који су пре нас живели и умирали за крст часни и слободу златну. Руски религиозни философ, Семјон Франк, то је најуспешније исказао у свом запису „Мртви ћуте“:

>>Мртви ћуте. Њихова безбројна армија не устаје из гробова, не урла на митинзима, не пише резолуције. Па ипак, та армија мртвих је велика политичка сила читавог нашег живота, и од њеног гласа зависи судбина живих, можда многих поколења. За слепе и глуве, за оне који живе само у овом тренутку, не сећајући се прошлости и не предвиђајући будућност, за њих мртви не постоје, и помињање њихове снаге и утицаја за њих је само бесмислено празноверно бунцање. Али они, који умеју да виде и чују, који су свесни да садашњица није самодовољна, није од прошлости откинут живот садашњег дана, него пролазни трен живе пуноте, засићене прошлошћу и бремените будућношћу, знају да мртви нису умрли, него су живи. Каква год да је њихова судбина тамо, са оне стране границе овога света, они живе у нашим душама, у подсвесним дубинама велике, надличне народне душе... Њихове душе јасно говоре о једном - о Отаџбини, о заштити државе, о части и достојанству земље, о лепоти подвига и срамоти издаје. У тој дубини народног духа они се немо буне против издаја са предумишљајем и без предумишљаја, против демократизованог мародерства, против несавесног пировања на њиховим гробовима, против разграбљења родне земље, окупане њиховом крвљу. Али наша дужност је - пажљиво ослушкивати тајанствени, час добронамерни, час страховити смисао њиховог ћутања<<

Дакле, преци нас обавезују пре него што се родимо. Они од нас траже да њихове гласове чујемо у саборној пуноти дана у којима живимо. Они предају – ми примамо; предавање и примање јесте традиција (начин на који се заветно служење из прошлости „пребацује“ у садашњост, а из садашњости – у будућност.)

Савремени руски мислилац, Андреј Анисин, традиционализам је одредио као верност човековом битијном призвању. У свом огледу „Конзерватизам, традиција и антолошка слобода човека“ он нас подсећа:

>>Човек је позван да сазда себе и свој живот, - управо је у томе смисао његове онтолошке слободе. И овде се - исто као и у уметничком стваралаштву - стварна новина рађа само из дубина традиције. Сваки оригинал (не копија) управо је онолико оригиналан (originalis) колико је повезан са неким начелом, праизвором (origo). Везу са праизворима људског постојања и људске културе управо и обезбеђује традиција (од "trado" - носим), то је доношење искуства доживљавања тих праизвора. Једини начин да се то искуство носи је - његово усвајање: неопходно је ући у традицију, њоме почне живети, наћи у њој живо јединство са смислотворним основама људског постојања. А све је то зарад могућности да се у животу каже сопствена - не позајмљена - Реч, да би се проживео сопствени, а не "као код других" живот, да би се својој деци, наредном поколењу дала могућност да не изгубе ту живу везу са смислом постојања, - тачније, дати могућност том смислу да до њих допре кроз мој живот.

Смисао конзервативизма је - управо у чувању и настављању традиције. Реакционарност и супротстављање прогресу уопште нису смисао конзервативне идеологије.

Противљење онтолошкој и историјској распамећености, бесмислу и лакомислености, који воде сушењу живота - то је смисао исте. Другим речима, стваралачко зидање и обогаћивање живота, дубока укорењеност и жива цватућа сложеност свих пројава живота, то јест, - истинска човекова онтолошка слобода - то је смисао конзервативизма.<<

Као традиционалиста, Свети Николај Србски је био монахриста. По њему, три највеће вредности србског народа су Бог, Краљ и Дом („Без Бога – ни преко прага; без Краља – ништа не ваља; без Дома – судба Содома“, говорио је он.) Краљ је, у Николајевом огледу „Србски народ као Теодул“, прави слуга Божји који влада да би служио Христу и Новом Израиљу; на њега се, у христодулији, угледа сам народ. У свом огледу „Бљесак и убогост василевса: структура и семиотика власти у Византији“, М. В. Бибиков указује да је у царству Ромеја сва спољашња слава царева, у исти мах, указивала на сопствену пролазност и зависност од Небеског Поретка.

Рођени у порфири свагда су знали да су прах и пепео, за разлику од помпезног римског тријумфалног похода, на чијем челу се налазио обоготворени цезар, византијски тријумф је изгледао другачије: крај Златних врата, василевс је силазио са бојних кочија; на њих је стављана икона Богородице Одигитрије, а он је, на коњу или пешке, ишао главном улицом Цариграда иза ове иконе, показујући тиме ко је заиста Изабрана Војвоткиња и Победница над варварима.

Бавећи се различитим монархистичким идејама код нас и у свету, Јанић показује да монархизам има извор у свести о свештености власти, на коју су насрнули прво у Француској револуцији, а коначан удар јој задали у доба бољшевичког преврата. „Ако нема Бога, ја нисам капетан“, говорио је један од јунака Достојевског: удар на веру у Цара над царевима значи рушење целокупне друштвене вертикале.

Друштво се, по Николају, може изградити на Богом откривеном моралном закону. У огледу о молитви „Оче наш“ као основи друштвеног уређења, владика показује да је братство могуће само у Небеском Оцу. У чувеној „Номологији“, он тврди да у природи ни не постоји закон, него само благоразумни поредак; јер, закон је Бог могао да дарује једино словесним бићима – ангелима и људима. Оштро се супротстављајући схватању политике као властољубачке вештине која с моралом нема никакве везе, Нови Златоуст се борио против свега одречног у партијском животу Срба. Острашћено партијашење (пре рата названо „партизанство“) Србе отуђује од њихових заветних назначења.

Јанић се бави и Николајевим схватањем месијанизма словенских народа. Још од своје ране студије „Ниче и Достојевски“, Николај је указивао на чињеницу да је словенски месијанизам супротан ничеанском натчовештву. То је Достојевсково „свечовештво“ – служба свим људима и призив свих народа Христу. „Смири се, горди човече!“ позивао је писац „Браће Карамазова“ у знаменитом говору на откривању споменика Пушкину.

Срби, као Словени по крви и православни хришћани по вери, призвани су били да народима већим од себе сведоче Богочовека – Свечовека – Христа Спаситеља. На ту мисију призвало их је њихово вишевековно голготништво. Док је христоборна Европа постајала „Бела Демонија“, Србија је требало да и Истоку и Западу посведочи Еванђеље, јер ју је Бог сместио „изнад Истока и Запада“. Она своје назначење није испунила, и зато је потонула у мору криви и страдања (што је тема Николајевих пророчких „Речи српском народу кроз тамнички прозор“).

У поглављу „Политика као теодулија“ под насловом „Хришћанство или антисемитизам“, Ђорђе Ј. Јанић одлучно пориче тобожњи Николајев „антисемитизам“, показујући да се Владикино супротстављање талмудском јудаизму заснивало на познању Христа, Бога који је, поставши Човек, заувек постао и остао Једини Месија свих људи и народа. У свом огледу „Опозиција Богу“, Велимировић је устврдио да главни кривци за отпадију Европе од Христа нису следбеници јудаизма (они су само помагачи, финансијери, „дошаптачи“): главни кривци су обезбожени синови те исте Европе, попут Ренана, Штрауса, Дарвина и Ничеа, који су изнутра напали хришћански поглед на свет и друштвене вредности.

Владика Николај не би био то што јесте да човеку, распетом између безбожних идеологија нацизма и комунизма (проистеклих из бездушног капитализма) није понудио Трећи пут, пут духовног преображења у свим сферама људског битовања у овој „долини суза“. Домаћински поредак (Бог – Краљ – Дом) као начин за унутрашње уређење србске државе, Савез православних народа на челу са Русијом као геополитичка орјентација, Средњи систем у економији (ни плутократски капитализам, ни тоталитарни комунизам), а, пре свега, Христова Црква као сунчана срчика свега вредног у народном животу: то је Николајева визија будућности Срба. Народна Црква у народној држави и верност србском национализму који је, по Николају, рам у коме се налази Икона Христова.

Тај национализам није уски и глупи шовинизам, него свечовештво, које је Србина учинило кадрим да каже: „Богом брате, Суљо Циганине!“ и да се, на фронтовима Првог светског рата, дружи са „обојеним“ војницима у служби колонијалних господара, гордих синова Беле Демоније. Том и таквом национализму Србе је учио Свети Сава.

Србски пут је, показује нам Ђорђе Ј. Јанић, читајући живот и дело Николајево – ТЕОДУЛИЈА. Бити слуга Божји значи бити слободан међу људима; волети Христа и ближње синовски и братски, значи ићи путем који води у Небеску Србију, нашу вечну Отаџбину и Очевину.

Од Јанићеве студије „Политика као теодулија“ више неће бити ништа исто. Ко год буде писао о Светом Николају Србском и његовој друштвеној делатности, мораће ову студију да узме у руке. Тезе изнете у делу биће тешко, ако не и немогуће, оповргнути. Ето шта значи озбиљан и скрупулозан рад.

Нека Господ, молитвама Свог архипастира из Лелића, благослови Ђорђа Ј. Јанића да настави племенити подвиг помног читања наше живе прошлости.