header image
НАСЛОВНА СТРАНА
О непомињању Еп. Артемија и другим безакоњима администратора Атанасија Штампај Е-пошта
уторак, 30 март 2010

О непомињању Епископа Рашко-Призренског Артемија и другим безакоњима администратора

 Говори безаконик грешећи у себи,
нема страха Божијег пред очима његовим;

 јер обману пред Њим
да призна безакоње своје, и да омрзне (на њега).

Речи уста његових су безакоње и лаж,
не хтеде да се опамети да чини добро;

(Псал. 35.2-4)

У овом тексту нећемо разматрати неуставност и нелегалност одлуке Синода СПЦ о смењивању епископа рашко-призренског Артемија, и постављања администратора Атанасија на место управљача епархије. О томе је већ доста писано и јасно је да Синод нема власти да смењује једног епископа,  јер је то власт власт која је дата само Светом Архијерејском Сабору.

У овом тексту ћемо се само осврнути на канонске прекршаје адмнистратора Атанасија од тренутка када је насилнички упао у манастир Грачаницу. То непрестано кршење Светих Канона Цркве не чуди – јер први канонски прекршај је била сама одлука Синода о смењивању рашко-призренског епископа, а кад се канони једном прекрше, кршењу канона очигледно нема краја.

Администратор, умировљени, бивши захумско-херцеговачки владика Атанасије у изрицању епитимије братству манастира Светих Архангела, образлаже своју одлуку набрајајући каноне које су монаси Светих Архангела тобоже прекршили, и ради чега заслужују епитимију (канони 4, 8 и 18. Халкидонског сабора; 34. Трулског, 5. Антиохијског, 21. Седмог васељенског сабора; 4. и 13. Прводругог сабора).  (http://www.spc.rs/sr/kanonska_odluka)

Када се прочитају сви ти канони, види се да се они (уколико су уопште релевантни за овај случај) своде на канонске прекршаје непризнавања надлежног епископа. Али самим тим ова ''канонска одлука'' администратора Атанасија је за монаштво рашко-призренске епархије апсолутно необавезујућа. Необавезујућа је зато што администратор Атанасије заиста и НИЈЕ законити и канонски епископ рашко-призренски. Законити и канонски епископ рашко-призренски је Владика Артемије. То је потврђено са највишег места (синодског). Ево видео записа те потврде изречене од стране владике Иринеја Буловића у ТВ Дневнику, 13 фебруара 2010 год.:

http://www.youtube.com/watch?v=jbV0rPp4sqs&feature=channel

(Цела умирујућа изјава владике Иринеја Буловића може се чути овде: http://www.youtube.com/watch?v=81nmNGJONu4)

Владика Иринеј Буловић је дакле рекао јавно, пред читавим светом, да владика Артемије  ''не управља епархијом рашко-призренском, чиме не престаје, понављам, да је законити и канонски Епископ рашко-призренски“. Не само да је рекао, него је и поновио. Могао је да каже да је Владика Артемије и даље законити и канонски Епископ, али он је додао и то ''рашко-призренски'', да не би било никакве забуне.

Пошто, међутим,  једна епархија не може имати два ''законита и канонска епископа'', владика Иринеј Буловић је уствари рекао да администратор Атанасије НИЈЕ ''законити и канонски Епископ рашко-призренски''. А, ако администратор није законити и канонски епископ рашко-призренски, онда остаје само једна могућност - да је он незаконити и неканонски епископ рашко-призренски, који нема никаквог канонског права да тражи од рашко-призренског монаштва да га призна за оно што он није, и што у принципу не може бити.

Администратор Атанасије не може, наиме, ни у принципу бити ''законити и канонски епископ рашко призренски'', чак и да владика Иринеј Буловић није то експлицитно и децидирано обнародовао, из простог разлога што, ако је веровати самом администратору, он уопште није канонски епископ, па онда не може бити ни епископ рашко-призренски. Ево шта о сопственој канонској ситуацији пророчки каже сам администратор, у његовој књизи ''Заблуде расколника, тзв. старокалендараца'', на страни 61:

''Епископ пак бивши Флорински Хризостом остао је и сам, и самоме себи нејасан и недоречен. Увек се потписивао као "бивши Флорински", дакле Епископ без Епархије, што је први знак његовог личног схватања сопственог неканонског статуса и садржаја. Јер сходно Светоканонском Предању Цркве, Епископ без Епархије је титула без садржаја''. (подвлачење је моје)

С обзиром да администратор до сада никад није изразио сумњу у сопствени врхунски ауторитет, морао би онда да се сложи са самим собом, да пошто се својевремено својевољно одрекао своје епархије, сада је његово епископство ''неканонско'', тј. само ''титула без садржаја''.

Како онда монаштво рашко-призренске епархије може да призна администратора као свог надлежног епископа, кад сам администратор негира каноничност своје епископске титуле називајући је ''титулом без садржаја''? Никако. Монаштво рашко-призренске епархије познато је по свом животу у Истини, па их чак ни један насилнички администратор наравно не може натерати да признају оно што се признати не може. Заиста, нећемо се играти Цркве! Кад им следећи пут администратор буде бануо на врата, монаси би требало само да му пусте горњи видео запис владике Иринеја Буловића, па нек одзвања: ''...чиме не престаје, понављам, да је Владика Артемије законити и канонски Епископ рашко-призренски''!

Али, администратор Атанасије је, уз подршку Синода, отишао још даље у кршењу Светих Канона Православне Цркве, својим већ објављеним ''Упутством'', које би се тачно могло назвати ''Наређење о непомињању законитог и канонског епископа рашко-призренског''. Познато је да се Владика Артемије нигде више не помиње на Литургији широм његове рашко-призренске епархије, иако се тамо још увек служи на његовом антиминсу. А они у рашко-призренској епархији који не помињу законитог и канонског епископа рашко-призренског, према Светим Канонима Цркве подлежу рашчињењу, будући да својим чином постају ни мање ни више него расколници. То је регулисано 13., 14., и 15. каноном Деветог Помесног Сабора, као и 19. Каноном Осмог, Картагенског Сабора. Наводимо  15. Канон Деветог Помесног Сабора, који сумира претходна два канона тог Сабора, и 19. канон Осмог Помесног Сабора:

Канон 15, Деветог Помесног Сабора:

''Што је наређено у погледу презвитера, епископа и митрополита, то још више значаја мора имати у погледу патријарха. Према томе, презвитер, епископ или митрополит, који се усуди прекинути општење са својим патријархом, и не буде, као што је наређено и установљено, спомињао име његово на божанственој служби, него пре саборне одлуке и коначне осуде његове, произведе раскол, у погледу сваког таквога свети сабор наређује, да буде сасвим искључен из свештенства, ако се само докаже такав његов безаконити поступак.- Уосталом, ово се наређује и потврђује у погледу оних, који само под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и расколе производе, и руше јединство цркве. Јер они који се одељују од општења са својим предстојником због какве јереси, која је од светих сабора или отаца осуђена, то јест, кад он јавно проповеда јерес и откритим челом то у цркви учи, такви не само што неће подлећи каноничкој казни за то, што су пре саборног решења оделили се од таквог епископа, него ће на против бити заслужни части, која православнима пристоји, пошто они нису осудили епископе, него псеудоепископе и псеудоучитеље, нити су расколом порушили јединство цркве, него на против похитали су да ослободе цркву од раскола и раздељења''.

Канон 19, Осмог (Картагенског) Сабора:

''Да, кад је један епископ оптужен посао мора се приказати епископу који првенствује у епархији.

Аврелије епископ рече:  Ако је који епископ оптужен, тужилац има приказати посао епископима који првенствују у области оптуженога; оптужени међутим нека се не лишава општења, осим случаја ако је био позван граматом на суд да одговара пред онима који су изабрани да му суде, пак се не јави у одређени дан, то јест, у току месец дана, кад се зна да је примио грамату. Ако прикаже истините и важне узроке, који су му запречили да поднесе одговор у погледу онога што је против њега изнесено, нека му кроз други још месец остане право за правдање; али кад и други месец истекне, нека онда нема више општења док се сасвим не оправда. Ако се не одазове ни на свеопштем годишњем сабору, да се бар ту реши његов посао, у таквом случају сматраће се, као да је сам против себе осуду изрекао ...''

Видимо дакле да, будући да Владика Артемије није никада учио јерес, ни у Цркви, ни ван Цркве,  будући да његова кривица није доказана, нити је он осуђен од стране Сабора, будући да се он и сада повиновао одлуци Синода, ма како она била проивуставна и неканонска, будући да је и према изјави самог владике Иринеја Буловића он и даље законити и канонски епископ рашко-призренски, и будући да се у рашко-призренској епархији и даље служи на његовом антиминсу, ... - они који  не помињу Владику Артемија на Светим Литургијама у рашко-призренској епархији, и они који то непомињање наредише, треба да буду рашчињени од стране Светог Архијерејског Сабора, као расколници.

Видимо дакле, да под маском оптужби упућених Владици Артемију да он тобоже прави раскол, његови тужитељи скривају сопствено расколништво и непоштовање Светог Архијерејског Сабора, који они третирају као Броз некадашњу СФРЈ скупштину, уверени да ће Сабор гласати онако како им они из Синода нареде. Но завереници снују, а Бог одлучује.

Шта више, историја Цркве нас учи да Црква није парламент, и да чак и одлука већине у Сабору често није бивала меродавна. Често се Црква одржала, по Христовом обећању, да је ни врата Ада неће развалити, захваљујући само једном светитељу. Где је била гласачка већина у време Светог Максима Исповедника? А где у време Светог Јована Златоустог? Њихова Преосвештенства наше Владике знају то боље од нас. Само погубни утицај евро-унијатских интеграција могао је да произведе тако снажну веру у глас већине од стране синодалаца и администратора, веру која је код њих изгледа јача него вера у Христа и Светог Духа, који ''дише гдје хоће'' (Јован 3:8).

Боље би им било да се ману прича о гласачкој већини, као и ноторних бесмислица о ''култу личности'' Владике Артемија (Sic!), већ да се радије сете самртног часа и Суда Божијег, када ће Господу морати да положе све рачуне о својим нечасним работама: „Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом, да прими сваки оно што је у тијелу учини, било добро или зло“ (2. Кор.5,10). Па да се сећањем на смрт и Суд преобразе и на време покају, и врате из свог расколништва и своје екуменистичке свејереси у крило Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, и затраже опроштај од дуготрпељивог Владике Артемија, који им га свакако не би ускратио.

Даће Господ да цркво-рушитељи и папољупци, или дефинитивно отпадну од Свете Православне Цркве, или се, у радоснијој варијанти, покају и врате Православљу. Јер Бог не жели смрти грешника, већ да се обрати и буде жив (Јез. 33,11). Амин! Подај Господи! 

Бранислав Ђорђевић

На Цвети, 2010.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 30 март 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 25 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.