Светски савет цркава – веза са КГБ  ''Ако би, према савременим схватањима, безбедоносна структура једне државе била описана као држава у држави, онда би се и екуменистичка активност (којом су управљали представници совјетског блока) могла описати и као црква унутар цркве'', пише бугарски историчар Момчил Методијев Методијев
Током седамдесетих и осамдесетих година прошлога века, Светски савет цркава (ССЦ), у којем се налазе стотине протестантских и православних заједница, из свог седишта у Женеви је рутински износио своје просовјетске а антизападне ставове. Чак је и финансирао групе марксистичких герилаца. Критичари сматрају да је ССЦ једноставно био наивно опчињен ''Теологијом ослобођења'' која је покушала да замени спасење класном борбом и револуцијом. Ипак, нова књига бугарског аутора открива да су КГБ и његова бугарска филијала користила Бугарску Православну Цркву (БПЦ) за директан утицај на ССЦ и на Конференцију европских цркава. У својој књизи ''Између вере и компромиса'', бугарски историчар Момчил Методијев описује како су Совјети и њихови бугарски сарадници врбовали БПЦ и ССЦ за промовисање стратешких совјетских циљева широм света. ''Учешће Бугарске Цркве у екуменистичким организацијама није било надахнуто идејом међуконфесионалног дијалога и сарадње''', саопштава Методијев поводом изласка његове књиге овог месеца. ''Ако би, према савременим схватањима, безбедоносна структура једне државе била описана као држава у држави, онда би се и екуменистичка активност (којом су управљали представници совјетског блока) могла описати и као црква унутар цркве'', пише Методијев који је истражио архиве бугарских комуниста за потребе међународног историјског пројекта о ''Хладном рату'' при Вудро Вилсон Институту (Woodrow Wilson Institute) из Вашингтона. Према Методијеву, бугарска обавештајна служба је већ била идентификовала ССЦ као ''објекат обраде и продирања'' чак и пре него ли што су се Бугарска и друге Цркве из земаља Источног блока прикључиле ССЦ 1961. године. Он такође у својој књизи објашњава како су обавештајне службе земаља Источног блока и њихови комунистички комитети за црквене послове сарађивали да би утицали на екуменистичке групације попут ССЦ. Методијев пише да је током седамдесетих година руски православни Митрополит лењинградски Никодим, по наређењу КГБ-а, предводио ту сарадњу, док је у Бугарској свој улогу обавио Митрополит Старе Загоре Панкратије. Никодим, који је блиско сарађивао са про-совјетском Хришћанском мировном конференцијом са седиштем у Прагу, постао је председник ССЦ 1975. године, након силеџијских претњи упућених делегатима земаља Трећег света да ће им бити обустављена совјетска помоћ ако не буду сарађивали. Обавештајне службе Источног блока, које су деловале преко Цркава Источног блока које су биле чланице ССЦ, такође су помогле и да се ССЦ фокусира на критику САД и њихових савезника док су истовремено успешно одстрањивале сваки покушај интересовања за кршење људских права у Источном блоку. Методијев наводи као изузетак дебату у ССЦ на скупштини у Најробију 1975. године, када су неки делегати покушали да укажу на совјетске репресалије према религији. На том скупу, делегат из Швајцарске по имену Жак Росел (Jacques Rossel) предложио је да се усвоји ова кратка изјава: ''ССЦ је забринут због нарушавања религијске слободе, нарочито у Совјетском Савезу. Генерална Скупштина са пуно уважавања тражи од владе СССР да поштује Члан. 7 Завршног акта из Хелсинкија''. Чак и овакве, у благом облику предложене критике изазвале су праву олују контраверзи у прилично левичарски настројеном ССЦ и нису успеле да обезбеде двотрећинску већину гласова њених делегата. Сатира је настављена у изложбеној сали ССЦ приликом конференције на тему ''Христ ослобађа и уједињује'' једним поспрдним питањем: ''Ако је Христ ослободио Жака Росела да отпочне акцију којом је ујединио делегате из Источне Европе – хоће ли тиме и да подели сами ССЦ?'' Због ових претурања обично мирних про-совјетских подржавалаца унутар ССЦ, делегати су следећег дана усвојили нову, компромисну, резолуцију, која је ноншалантно тврдила да је, ''након довољно утрошеног времена у разматрању оптужбе о непоштовању религијских слобода у СССР'' установила да ''цркве у различитим деловима Европе живе и раде у веома различитим условима''. Чак је и овај непримерено мали критицизам био превише за руске православне делегате, који су, у знак протеста због овакве ''непримерене атмосфере'' и дискусије која се непријатно разбуктала, напустили сседницу. Након тог догађаја из 1975, ССЦ је углавном избегавала сваки покушај да макар и прећутно укаже на било какав недостатак религијских права у Источном блоку. Методијева књига упућује на инцидент из 1975. године а такође открива и да је совјетска и бугарска обавештајна служба обезбедила избор бугарина Тодора Сабева за генералног секретара ССЦ. Сабев је био професор семинарије у Софији и оснивач Института за црквену историју и Архиве Бугарске патријаршије БПЦ. Он је постао готово одмах повезан са ССЦ након што му се Бугарска прикључила, служећи у централним и извршним комитетима ССЦ током шездесетих и седамдесетих година. Године 1979. постао је заменик генералног секретара ССЦ, фокусирајући се на везе ССЦ са Православним Црквама и римокатолицима све до свог повлачења 1993. године. ''Посвећени пријатељ и колега, он је задобио поверење и подршку свих оних са којима је радио, '' присећао се поводом Сабевљеве смрти 2008. године, тадашњи генерални секретар ССЦ Самјуел Кобија (Samuel Kobia). ''Остаће запамћен по својој доброти и отворености, по својој спремности да служи у сваком тренутку и под свим околностима. Због тога што је у својој личности спојио морални ауторитет и људску топлину, одиграо је и улогу мостоградитеља између Истока и Запада, између Православља и осталих чланица цркава у ССЦ, између свих чланица цркава и Римокатоличке цркве''. Наравно, Кобија није поменуо Сабевљеву дуготрајну службу агента источно-европског комунизма. У извештају за Екуменских интернационалних новости - ЕИН (Ecumenical News International), званичници ССЦ су покушали да минимизују ова открића, али их нису ни изричито оповргнули. ''Такве оптужбе нису нешто ново'', наглашавао је Мартин Робра (Martin Robra) програм директор у ССЦ. ''Чак и током година Хладног рата, било је познато да црквени представници који долазе из комунистичких земаља имају обавезу да подносе извештаје одређеним државним службама о својим активностима ван земље''. Наравно, током трајања Хладног рата ССЦ није никада обзнанио такву ситуацију већ се радије претварао да су цркве из источног блока слободне од манипулација служби својих влада колико и цркве са запада. ''Процедуре и политика ССЦ су биле јавне - исто као и данас. Нису постојале некакве ''тајне'' које је требало чувати'' тврдио је Робра за ЕИН. ''Било је много важније успоставити везе са црквама са оне стране ''гвоздене завесе'' која је поделила нације и подржати их што је више било могуће''. Тек после пада комунизма у Источном блоку ипак су неки од званичника ССЦ срамежљиво признавали да је требало рећи мало више о религиозним гоњењима под комунизмом. Али су зато и прорачунато тврдили да је њихова сарадња са црквама унутар Источног блока па чак и владама тих земаља, отворила врата која су омогућила мирно окончање Хладног рата. ''Ставови које је истицао ССЦ у циљу остваривања правде и мира нису следили никакава упутства КГБ-а већ Јеванђеље Христово, принца мира кога срећемо међу најрањивијим и најнапаћенијим људима'' уверавао је Робра ЕИН. Књиге попут Методијевљеве, засноване на истраживању у комунистичким архивама, са све већом сигурношћу потврђују да су ССЦ и остале религиозне групације ипак следиле упутства КГБ-а током већег дела Хладног рата. Питање је, пошто ССЦ наставља да пропагира крајње левичарске идеје, по чијим упутствима то чини сада? Извор: http://frontpagemag.com/2010/03/31/world-council-of-churches-the-kgb-connection/ http://www.svetosavlje.org/vesti.php?action=fullnews&showcomments=1&id=955 |
