ВЕРУЈЕМ У ЈЕДНУ, СВЕТУ, САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ У нашем Исповедању вере ми наглашавамо да је једна једина Апостолска Црква, и то је Црква Православна, Која је сачувала Дух и учење од Господа предато Светим Апостолима, и преношено преко Њихових следбеника и ученика. Друге Цркве нема да ју је основао Господ.
Дух Свети је сишао само на Апостоле Христове и оформио Цркву. То исповедање НЕ ПОДРАЗУМЕВА И НЕ ОДНОСИ СЕ на уједињење са другим конфесијама, да би, наводно, сви били у једној Цркви, него се односи на наше Исповедање вере да је само у тој једној јединој Цркви Дух Истине, и да је Пресвета Тројица оформила ТУ једну једину Цркву, и ниједну другу, да би се у Њој САЧУВАЛА И ПРЕНОСИЛА ИСТИНА НА БУДУЋА ПОКОЛЕЊА. Каже се да је Црква СВЕТА, а Светом је чини Дух Свети, Његово присуство у Њој. Значи, тамо где је Дух Свети, где је благодат Божија, то је Света Црква, а то је ЈЕДИНО ЦРКВА ПРАВОСЛАВНА, Која је сачувала у Себи Духа Светог исправним учењем, и прејемством. Значи, кад се каже: «Верујем у Једну, Свету…» то се не односи на то да би сви људи на свету требали да постану једна Црква, већ се односи на то да је једина и Света она Црква која чува Предање и Дух и учење Самога Господа и Светих Апостола. Исповедамо да верујемо у Једну Саборну Цркву. Тиме се опет наглашава Њен карактер, да се све решава Саборно, и да смо сви ми грешници, и да нико од нас не може стати изнад других људи као да је он изнад свих и да поседује већа права, него да је у Цркви Дух Свети тај Који руководи, а ми се Саборно договарамо вођени Њиме. Нема примата смртног човека. Нема власти првога- типа световне власти. Значи ова Црква, Која је установљена Христом је Саборна, није дата у руке једном човеку да влада Њоме, већ ум Сабора треба да буде руковођен Духом Светим, Који је ЈЕДИНИ НЕПОГРЕШИВ. Још је наша Црква и Апостолска, Она Која је сачувала Свето Предање онако како је од Апостола предато, и касније преношено кроз векове, а чувано силом Духа Светога од разних погрешних учења, јереси, обмана… Значи, ми верујемо у ту Цркву, и обавезујемо се на Светом Крштењу да верујемо у ТУ ЦРКВУ, Која је сачувала Свето Предање, и учење Које је Господ директно предао Светим Апостолима. Погрешно је тумачење да «Верујем у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву…», и она Првосвештеничка молитва Христова у 17. глави Јеванђеља по Јовану, где Господ каже: «Да сви једно буду, као Ти, Оче, што Си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду да свет верује да Си Ме Ти послао. И славу коју Си Ми дао Ја сам дао Њима, да буду једно као што Смо Ми једно. Ја у њима и Ти у Мени, да буду усавршени у једно и да позна свет да Си Ме Ти послао и да љубиш њих као што Мене љубиш.» (Јн.17,21-23), дакле, погрешно је тумачење да ово подразумева да се сви људи на свету уједиње у једну Цркву, јер овде Господ говори о Својима, о Правовернима, о Православнима, о изворним Хришћанима, Који су остали у ономе што им је Господ предао. Господ овде помиње и «свет». Ко је тај свет ако би сви били обухваћени у једну Цркву. Значи, не односи се то на све људе на свету, него на оне који припадају Православној Цркви, односно изворној Хришћанској, а то је исто. Такође, у претходним реченицама, у истој глави, Господ јасно разликује Своје од света, и каже: «Ја се за њих молим. Не молим се за свет, него за оне које Си Ми дао, јер су Твоји.» (Јн.17,9) И у стиху 11. каже: «Оче Свети, сачувај их у Име Твоје, оне које Си Ми дао, да буду једно као Ми.» Он не говори за све људе на свету да Му је Господ дао, него само оне који су поверовали у Христа на исправан начин, и на њих се после исто односи она реч: «Да сви једно буду…» (Јн.17,21) , и њима је Он дао славу коју је Њему Отац дао. Није дао свим људима. Сви људи су створени по лику Божијем, и удахнут им је дах живота, али немају сви Духа Божијег у себи, него по слободној вољи и опредељењу ко је поверовао у Христа, у Пресвету Тројицу, и то на исправан начин, онако како су Апостоли пренели, и после њих њихови ученици Духом Светим. Потпуно је ПОГРЕШНО ТУМАЧЕЊЕ, и истргнуто из контекста целе ове молитве Христове, да се тврди да се то односи на све људе на свету. Свако ко пажљиво прочита 17. главу Јовановог Јеванђеља може да се увери у то. Господ сво време говори о онима које је Отац одвојио од света, који су Његови, које је дао Христу. И ЗА ТЕ СЕ МОЛИ ХРИСТОС ОЦУ да они буду једно као што су Отац и Син, Он се моли да они буду једно и са Богом и између себе у том синовском односу поверења, оданости, послушности и љубави. У једном Духу. Не односи се то НИКАКО на уједињење са другим конфесијама, баш НАСУПРОТ, Христос у овој молитви СТАЛНО, са пуно Љубави, одваја Своје од света, и разликује их од оних који су у свету, а нису Његови. Који имају други дух, другу логику. Та идеја глобалистичка интернационализма има у основи не Хришћанско учење, него пример Вавилонске куле, и уједињења свих мимо Бога. НЕ МОГУ се никад ујединити они који имају други дух, другу логику, и другачију веру. Уједињење значи да се две некакве скупине онакве какве су споје, а то У ДУХОВНОМ ЖИВОТУ НЕ МОЖЕ НИКАКО. То може физички да се људи ставе на гомилу да телима стоје једни поред других, али они никад не могу бити уједињени ДУХОВНО, јер су различитог духа, вере, логике. То се на силу не може, нити се може постићи разговором. НИЈЕ МОГУЋЕ УЈЕДИЊЕЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ СА МА КОЈОМ ДРУГОМ КОНФЕСИЈОМ. А није ни потребно. Свако има право да верује како хоће. Господ је дао слободу. Нико нема право ту слободу да одузме човеку. Да је хтео да сви буду вештачки уједињени Господ је могао да присили све народе да у Њега верују, а НИЈЕ. Оставио је на слободну вољу. Господ никог не присиљава на Светлост. Друге конфесије могу да се поврате изворном Православљу одбацивши све јереси, и крстивши се Православно, а то већ није никакво уједињење, него примање нових чланова у Православну Цркву. Духовно уједињење разних конфесија је НЕМОГУЋЕ, илузија. Превара. То је јерес Новог доба. То је уједињење да би се НЕГИРАЛА једна једина ИСТИНА, и да би се укинуле све религије. ТО НИЈЕ УЈЕДИЊЕЊЕ ДА БИ ПОБЕДИЛО ПРАВОСЛАВЉЕ. То је уједињење људи мимо Истине Божије, односно где се жели постићи да није битна Истина, него да се ми сви волимо без обзира у шта веровали, и да се одрекнемо Христа ради љубави са људима који мрзе Христа, мрзе благодат Христову у нама и већ 1000 година покушавају да нас униште као сведоке те благодати. Они мрзе ту Светлост у нама, јер је у њима мрак. Они не желе да приме ту Светлост него хоће и нас да потамне, па да будемо у истом паклу. То је једини смисао екуменизма. |