Владимир Димитријевић

ДА ЛИ БИ ХРИСТОС КОРИСТИО ИНТЕРНЕТ?

                                            Ante seriptum

Пре него што почнете да читате текст Владимира Димитријевића, прочитајте неколико цитата из дела савремених мислилаца. Жила Липовецког, културолога; Џонатана Крерија, теоретичара пост – модернизма; Жана Бодријера и Мартина Хајдегера, философа. Размислите о ономе што сте прочитали, а онда полако даље. Тема је осетљива, треба се припремити. Припремити се – значи будити се из сна свакодневице, у коју смо бачени као у вртлог виртуелног. Напуштајући свет у коме су „Велики брат“ и „Фарма“ нормални, улазимо у подручје с другачијим обзорјем. Поново смо мислећа бића.

Жил Липовецки

УНИШТЕЊЕ СМИСЛЕНОГ ГОВОРА

„Сви смо ми диск-џокеји, водитељи и аниматори: упалите 'Франс Музик', захватиће вас талас музике, испрекиданих разговора, исповести, културног, регионалног, локалног 'узимања речи'... То је демократизација говорења која нема преседана: свако је позван да телефонира, свако хоће нешто да каже и на основу свог личног искуства свако може да постане спикер и да буде саслушан."

РАВНОДУШНОСТ

„Медији са своје стране не престају да трубе о данашњем поновном открићу вредности, које се, уосталом, мењају сваких шест месеци, осцилирајући од религије до породице, од традиције до романтизма. у истој општој равнодушности која се састоји од радозналости и толеранције "

СМРТ „ЈА"

„Као што се јавни простор емоционално празни услед прекомерја информација, подстицања и анимација, тако и властито Ја губи свој репер, своје јединство, из прекомерја пажње: властито Ја се претворило у 'магловиту целину'. Свугде долази до ишчезавања стварности која има неку тежину, до десупстанцијализација; последња фигура детериторијализација управља посмодерним добом... 'Кад бих само могао нешто да осећам!': ова формула изражава 'ново' очајање које погађа све већи број субјеката... Свуда се наилази на усамљеност, празнину, тешкоћу да се осећа, да се ИЗАЂЕ ИЗ СЕБЕ; отуд трка за 'искуствима', која само изражава трагање за снажним емоционалним 'искуством'..."

Џонатан Крери

УНУТРАШЊЕ РАСПАДАЊЕ

„Бодријар одсликава сабласно унутарње распадање. Као нека врста неактивне есхатологије, Бодријарово унутрашње распадање оглашава ништавност отпора, растварање историје, поништавање различитости, и брисање сваког могућег уобличења неке друге стварности... Стварност како посматрача тако и телевизијског апарата ишчезава заједно са било којим сложеним или противречним слојевима институционалног ткива."

Жан Бодријар

СТВАРНОСТ ПОРНОГРАФИЈА: ЖИВОТ КАО БЛУД

„Нисмо више део драме туђења; ми живимо у заносу комуникације. А тај занос је опсцен. Опсцено је oнo што отклања свако огледало, сваки изглед, сваку представу. Оно опсцено ставља крај на сваку репрезептацију. Није, међутим, само сексуално оно што постаје опсцено у порнографији; данас постоји читава порнографија информације и комуникације, наиме, кола и мрежа, порнографија свих функција и објеката у њиховој читљивости, њиховој проточности, доступносги, подешености, у њиховом наметнутом значењу, у њиховој представљености, гранању, поливалентности, у њиховом слободном изражавању... Није то дакле, више традиционална опсценост онога што је скривено, потиснуто, забрањено или нејасно; напротив, то је опсценост видљивог, превише видљивог, видљивијег од видљивог. То је опсценост која више нема никакве везе, опсценост која се потпуно разлаже у информацији и комуникацији."

Мартин Хајдегер

РОПСТВО МЕДИЈСКИМ ИЛУЗИЈАМА

„А они који су остали у завичају? Многоструко су безавичајнији од оних који су из завичаја прогнани. Сатима и даним потчињавају се радио и телевизијским апаратима. Недељама их филм односи у необичајене, често само обичне области представа, које лажно представљају само један свет који није свет. Посвуда 'илустроване', на дохват руке. Све ово чиме модерни технички инструменти за инфорисање привлаче, нападају и погањају људе – све то човеку данас већ много ближе него властита њива око куће, ближе од обичаја и навика на селу, ближе од предања завичајног света“.

ТРИЈУМФ ТЕХНОЛОГИЈЕ

„Развитак технике, међутим, стално ће се убрзавати и нигде се неће моћи зауставити. У свим подручјима опстанка човек ће све тешње бити окружен снагама техничких апарата и аутомата. Моћи технички уређаја и постројења које свуда и сваког часа у ма којем облику полажу право на човека, везују га, одвлаче, притискају, одавно су прерасле вољу и способност одлуке човека, јер их људи нису ни начинили... Човек се, штавише, диви одважности научног истраживања и при том не мисли ништа. Не помишља да се овде, средствима технике, спрема напад на живот и бит човека. (...) Атомско доба повлачи за собом узнемирујућу промену света... Човек није припремљен за ову промену света...“

Увод

Наслов овога текста је такав да би побожан човек могао искрено да узнегодује и каже: „Какве глупости пише тај Димитријевић?“ Но, наслов не проистиче из ограничених Димитријевићевих видика, жеље да се читаоци запање, таблоидног саморекламерства (кога, у мени, свакако има). Питање из наслова потиче из чињенице да известан број савремених православних Срба, међу којима има и свештених лица, вишег и нижег клира, тврди како би апостоли (најчешће се помиње Свети Павле), па и сам Господ, неумитно користили сва средства савремене технике – када би се, сад и овде, појавили међу нама. Били би на Интернету, где би, „четујући“, проповедали, користили би телевизију, а у рукама би им стално био мобилни – да јављају Благу вест?!

Оваква становишта превиђају чињеницу Промисла (ваљда је Син Божји, на Предвечном Савету Тројице, знао у којој ће историјској епохи ући међу нас и у ком добу ће основати Цркву); она је и самоуверено инфантилна (јер, од чика Јове Змаја смо учили): „Кад би ... ах' што не мож' бити, / о том немој говорити“).

Нарочито нас такве тврдње запрепашћују кад их чујемо од људи од којих не очекујемо само да имају теолошку диплому, него и да су начитани, да су темељније образовани. Зар после увида Мартина Хајдегера, још из шесдесетих година 20. века, да телевизија искорењује човека и чини га безавичајним, разарајући његово битијно језгро, или доказа Маршала Меклуана да је „медијум – порука“, и да, без обзира шта ТВ апарат емитује, то што емитује јесте већ унапред осуђено на жиг дводимензионалне телевизичности, зар после студије Гинтера Андерса, „Застарелост човека“, у којој се доказује да савремени медији стварни свет фантомизују, бацају га у утварност – зар после свега тога тако весело, оптимистично, с ружичастим наорачарима на очима причати о евангелизацији путем ТВ-а, Интернета и мобилног?

Да не будем лицемер: и сам сам годинама радио верски програм за радио, и за телевизију, а ово што пишем, прво ћу објавити на Интернету. Но, разлика између мог становишта и становишта технолошких хипероптимиста у Цркви суштинска је, и надам се да ће се из редова који следе назрети.

Реч је о својеврсној светопогледној разлици, која свакако треба да буде изложена језиком аргумената.

Техника као живот

Познати француски философ и критичар модерног доба, Жак Елил, приметио је да човек веома површно доживљава свој однос са техником. Он каже: "Насупрот онога што уобичајено чинимо, ми више не можемо разумети технику за себе. Ниједна технологија не може да се разуме одвојена од целине, јер она постоји само као део целине. Постављамо питање: "Какви су ефекти телевизије? Може ли се избећи њен утицај? Можемо ли управљати телевизијом?" Реакција је увек примитивна: "Али телевизија нема никакву власт нада мном. Могу да угасим апарат кад год хоћу. Ја сам сасвим слободан од ње". Одговарамо на питање као да је телевизија сасвим изолована појава, која не зависи од система. Исто је и са аутомобилом. Истраживачи, на пример, испитују ефекте аутомобила на појединца или друштво, као да он није део једног технолошког система, део крајње сложене технолошке мреже".

Елил је приметио да савремена технологија, која прожима цело друштво, нема ничег заједничког са техником којом се човек делимично служио кроз читаву своју историју. Техника је некада била само помоћно средство; данас је технологија начин мишљења и живота! Технолошко мишљење и делање је супротно религиозном погледу на свет, који, клањајући се Богу, поштује и човека (Како је говорио Свети Николај Жички, гесло нове Србије мора бити "Човек jе изнад свега, а Бог изнад човека"). Фритјоф Шоун примећује да "светац може да конструише ветрењачу или воденицу, али нема свеца који би могао да изуми машину", управо зато што технички прогрес савременог типа подразумева менталитет туђ религиозном.

Техника уместе теологије

Техника није могла да постане савремена свудаприсутна сила у епохи у којој је човек сматран круном свих створених бића. Тек у епохи просветитељства, када је проглашено да је "човек машина" (Ламетри), било је могуће да помоћно средство човековог живота на Земљи, пролазној и припремној "станици" на путу ка вечности, постане господареће. Да би себи "олакшао живот", човек је пристао на све могуће отежице, које га лишавају природног света датог Богом. Елил каже: "Човек је саздан да ради мишићима, и тако обавља своје дневне дужности, али погледајмо га сада - као зунзара залепљена на траку за ловљење мува, он по осам сати седи за столом и не миче се. Петнаест минута гимнастике не може да замени осам сати одсутности. Људско биће је саздано да би удисало здрав, природан ваздух, али сада удише маглуштину која се састоји од издувних гасова. Створен је да живи живом окружењу, али станује у свету камена, цемента, асфалта, стакла, гвожђа и челика који подсећа на пределе Месеца. Дрвеће вене између стерилних и слепих фасада. Мачке и пси полако нестају из градова, као што су коњи већ нестали. Само пацови и људи настањују мртви свет". Машина, по Елилу, више не служи човеку - она мења његову суштину.

Човек је саздан да прелази шест километара на сат, а сада, авионом, прелази хиљаду. Раније је јео кад је гладан, а сад једе кад му то каже часовник. Мит о прогресу, као сталном напретку човечанства без Бога, уверава становника урбане пустоши да је ипак "боље него што је икад било". Фасцинација технологијом је фасцинација магијском моћи: од механичког часовника до компјутера, који командује огромним, левијатанским системима, тече процес идолатризације дела сопствених руку. Часовник није, попут парне машине, био концентрација животињске - коњске - снаге; он је био нека врста концентрисане снаге ума, вечно тачан и нерасејан. Символ метафизике настале на њутновским темељима је Бог Часовничар који је све ставио у погон и онда се повукао. Теодор Рошак је стога потпуно у праву кад каже да је прва машина којој се човек поклонио као божанској управо часовник: "Будимо се уз звук будилника и живимо темпом који нам диктира сат на руци", вели он. Часовничари су у XVIII веку, епохи енциклопедиста, већ правили прве механичке лутке, претече данашњих робота; свирали су механички инструменти, а лутке су играле, певале, чак и писале. Швајцарски механичар Жак Вокансон направио је вештачку паткицу која је могла да хода, седи, гаче, покреће крила, једе, вари храну, па чак и избацује измет. Европа је била у заносу. У таквом свету, Жилијен Ламетри је човека прогласио "органском машином". Рошак каже да је ламетријевски поглед на човека присутан и данас, само суптилније скривен. Наиме, сви појмови које користе генетичари објашњавајући тајну живота преузети су из кибернетике  (сетимо се само:   "генетског кода"   и   "ДНК информације"). Из тога се рађа тоталитарна идеологија преупрошћавања људског бића. Пошто машина, ма како савршена, ипак не може бити ЧОВЕК, човека треба свести на механизам, на просте реакције свести његове навике, укусе, идеје... И Алвин Тофлер, познати футуролог, уочио је да је механички часовник толико обликовао човека да сви ми усвајамо идеју дана као 24-часовног периода, чији се делови/састоје од 60 минута, а минути од 60 секунди, а да се уопште не питамо зашто је усвајамо, и да ли је она битијно истинита. У том смислу, после уласка компјутера у наш свет, Тофлер сматра да западно човечанство технологију коју примењује доживљава као велику машину, а знање као њено "погонско гориво": зато је дошло до убрзања историје - машина се храни све моћнијим горивом.

Застарелост човека

Компјутер, заснован на једноставном, бинарном коду, саздан као машина за бројање и памћење, постепено је ушао у средиште човековог света. Због компјутеризације, све више људи губи посао и постају непотребни. Џон Нисбит, писац "Мегатрендова", одавно је уочио да је прва фаза у примени нових технологија нешто што се остварује применом "технике најмањег отпора". То јест, нове технологије се примењују прво тамо где ће их сви прихватити, а тек после се уводе у области у којима, због истих, људи постају непотребни. Изврши се анестезија, а затим се обави операција. Иначе, долазило би до "лудистичких" побуна, као у доба увођења машина за ткање.

У новом добу, човек постаје слуга машине. Рене Генон вели: "Као слуга машине, и сам човек мора постати машина, и стога његов посао више нема ништа човечно у себи, јер више не подразумева укључивање у делање било каквог квалитета који заиста саздава људску природу. Крај свега тога је оно што се данас зове "масовном продукцијом", чији је циљ да произведе што већу количину што истоветнијих предмета, намењених да их користе људи ништа мање истоветни; то је заиста тријумф количине и у исто време униформности".

Жак Елил је уочио да савремени човек, који с једног прелази на други механички посао, губи осећање ПОЗИВА, који је некад био саставни део живота и културе.

У том смислу, човек се ломи јер његова природа није БЕСКОНАЧНО ПРИЛАГОДЉИВА. "Нема сумње", вели Елил, "да ћe све традиционалне културе и социјалне структуре бити разорене технологијом пре но што откријемо или изнађемо друштвене, привредне и психолошке форме прилагођавања које би могле да сачувају равнотежу народа и заједница".

И Рене Генон је уочио да нестаје ЧОВЕКОВ ПОЗИВ: "У складу с модерном концепцијом човека, свако може да се бави било којим послом /.../ као да занимање нема никакве везе с човековим унутрашњим бићем, и да нема везу са оним што човек заиста јесте /.../"

Према традицијском схватању, свака личност треба да нађе посао у складу са сопственом природом. Зато је, сматра Генон, данас тако много менталних болести и неприлагођености - човек непрестано бива бацан тамо-амо, с посла на посао, губећи при томе свест о свом идентитету. То доводи до друштвених, па и космичких поремећаја - јер човек је, по Светим Оцима, МАКРОКОСМОС у МИКРОКОСМОСУ.

Фритјоф Шоун показује да је машинизација света убила човека: "Машине не убијају само душу радника него и душу њихових израбљивача; сапостојање израбљивача и радника неодвојиво је од машинизације/.../ Машинизација света, на крају крајева, значи победу метала над дрветом, материје над човеком, лукавства над интелигенцијом. Изрази какви су "маса", "блок" и "шок" који су тако чести у речнику индустријализованог човека примеренији су свету термита него свету људи".

Друштво киборга

Претпоставка  да  је   човек  органска,  информатичка машина довела је и до појаве информатичког друштва, друштва у коме се понашање појединаца и маса предвиђа и програмира, при чему маса информација у компјутерским базама података помаже да то предвиђање и програмирање буде уверљивије. Држава има све већу потребу за праћењем грађана управо зато што има НЕВИЂЕНЕ МОГУЋНОСТИ да их прати.

Индијски философ Кумарасвами је, међутим, приметио ентропијске правце оваквих процеса: "Каткад изгледа да што се више наша средства комуникације усавршавају и развијају, ми све мање разумемо једни друге". Зашто?

Зато што информација није основа општења између људи. Она је увек поједностављивање пуноте стварности; увек је дводимензионална, лишена дубине и висине. Информација је само један елеменат у доношењу одлуке, али не једини, не коначан. Жак Вале је стога упитао: "У свету на који насрћу машине што растварају стварност да би је дигитализовале, на какав начин ћемо препознати истину и сачувати квалитет? Како ћемо се односити једни према другима?" На то питање још није одговорено.

Ново мишљење

Компјутер "мисли" поједностављено, "укључи-искључи" начином. Да би компјутер процесуирао информације, мора му се омогућити да све сведе на нумерички језик. Оно што видимо на екрану компјутера састоји се од низа светлосних тачака које потичу од електричних импулса. Звук се снима и емитује тако што се претвара у нумеричке секвенце, које компјутерски програм препознаје и очитава. Дигитално мишљење није људско - оно припада машини. Али, ако човек, дивећи се делу својих руку, почне да се труди да опонаша то што је сам саздао, он тоне у глиб тоталитаризма, бива убијен у Прокрустовој постељи преупрошћавања стварности.

Још брже

Компјутерске брзине су одавно превазишле све што човек може да замисли. Али, како је приметио Светислав Басара, као што постоји загађење простора, постоји и загађење времена - то је брзина. Генон каже: "Убрзање времена само по себи, о коме се све више прича и које изазива још брже промене, као да најдубље води дисолуцији... Тела више не могу да постоје као таква, него се разлажу у неку врсту "атомске" прашине без кохезивне силе. Количина ћe у појединцима побеђивати над каквотом у тој мери да ће људи, да тако кажемо, постојати пуки индивидууми и ништа више од тога, и то до нивоа кад ћe до крајности бити одељени једни од других... Ова одељеност ћe претворити појединце у мноштво "јединица", и њихову заједницу претворити у количинско мноштво; на крају, ови појединци неће бити ништа више него имагинарни "атоми" физичара, лишени било којег каквотног одређења. Мада тај крај никад не може бити досегнут, то је правац у коме се друштво креће. Неки људи, под утицајем снажне илузије, желе да "униформизацију" схвате као "уједињење", иако је у стварности сасвим супротно... Количина може само да раздваја, а не уједињује, све што потиче од материје не производи ништа осим многоврсног антагонизма између крхотинских "појединаца", што је најнепосредније у супротности са правим јединством..."

Процес који је Генон звао солидификацијом света састоји се у настојању да се све изброји, забележи и регулише. То води бирократизацији живота и мешању државе у све области људског постојања. Људи почињу да бивају третирани као бројеви. Униформација постаје насилна. И ту се постављају темељи за оно што бисмо могли назвати електронским концлогором.

Техника има склоност ономе што је Елил звао "техничком конвергенцијом". Сами извршитељи заповести прогреса често нису ни свесни куда нови изуми воде. Ни за кога од њих се не би могло рећи да управља све новијим открићима и усавршавањима; па ипак, свако откриће призива ново откриће, и свако ново откриће има нове примене. Из области механике лако се прелази у област антропологије; кибернетика и медицина иочињу да се преплићу и прожимају.

Концлогор?

Жак Елил је уочио да је свеопште планирање једна од главних тенденција у САД. Не планира се само економија, него и понашање човека у друштву. Овакав став "америчке демократије" утиче на све демократије у свету. Он каже: "Свака техничка интервенција је, на крају крајева, редуковање  чињеница, снага, појава, средстава и оруђа на неку логичку схему." Због тога компјутеризација односа државе према човеку мора да буде тоталитарна: сва решења, осим планираних, бивају одбачена. У компјутеризованом систему све ће бити прорачунљиво, математички урачунљиво, рационално и предвидљиво. Сви одговори морају бити аутоматски. Програмирање је откривање низа предвидљивих начина на који се подаци могу комбиновати и рекомбиновати. Сваки програмер мора бити спреман да уочи све могуће концепте које би човеков ум могао да смисли, да их упрости на најмањи могући број употребљивих команди, да их логички организује и пребаци их на математички језик. Ова једностраност је неопходна компјутеру да би "решавао проблеме". То може да буде језиво кад се примени на друштво.

Др Милан Туба, који је живео у Америци, 1994. је објавио текст "Какве нас "лепоте" чекају кад се реинтегришемо у међународну заједницу". У том тексту описује какав је живот Американаца, већ одавно сварених у џиновској утроби државних компјутера: "На основу масе прикупљених,   појединачно  неважних података,  тражи се шта је статистички заједничко одређеном профилу људи. /.../ Невоља је што се код профилисања ради само о статистичкој корелацији, а не о узрочно-последичној  вези.  Корелација утврђује везу између две појаве; рецимо, пораст једне изазива пораст друге. И на томе завршава. Који су механизми повезаности, остаје сакривено./.../ Анализа прикупљених података о познатим терористима/.../ покаже, рецимо, да им је заједничко да подижу са рачуна по 60 долара, у јавне клозете углавном иду пре подне, бензин купују по 40 литара и однос градских и међуградских разговора им је 70:30.   Колико  се  ви  уклапате  у ту слику? Нисте размишљали? Тим горе по вас. А кад почнете да размишљате? Још горе. Како да се тада понашате? Знате да када вас стрпају у лудницу, што више вичете да сте нормални, све више појачавате утисак да сте на правом месту. Са овим благодетима (а тек у 21. веку?) живот постаје мора, мешавина Орвела и Кафке. /.../ Ако је пример са профилом терористе хипотетичан, овај се догодио. Човек је ухапшен због дроге на основу великог рачуна за струју. Неки се  душебрижник (окренут 21. веку) досетио да има појединаца који у подруму гаје марихуану. Подрум је згодно, скровито место, далеко од очију јавности, али нема сунчане светлости. То се решава јаким сијалицама. Али, и наш јунак на страни правде има коња за трку. Он излиста списак оних који троше струју надпросечно па их провери. Зато, задрхтите кад укључујете нешто у струју. Ако мислите да вам опасност не прети пошто нисте криви, грешите. Хапшење врше људи тренирани као ловачки керови, долазе у глуво доба ноћи, по педесет њих са митраљезима и осталом модерном техником. Живот ћете сачувати само ако се никоме од њих ниједан ваш буновни покрет не учини сумњивим. После чак и можете и доказати да нисте гајили марихуану и да нисте терориста/.../"           

Зар о томе није говорио Достојевски у "Записима из подземља"? Сетите се: "Видите, господо, разум је добра ствар, то је неоспорно, али је разум ипак само разум и задовољава само разумске човекове способности - а хтење је израз целог живота, то јест целог човековог живота, заједно са разумом и свим осталим чешкањем. Иако наш живот у својим манифестацијама често испада ништаван, ипак је живот, а не само извлачење квадратног корена /.../ Два пута два је четири, то је ипак несносна ствар. Два пута два је четири, то је, по мом мишљењу, просто безочна дрскост. Два пута два је четири понаша се као мангуп, испречио вам се на путу, подбочених руку и пљује на све /.../ Ви верујете у неразрушиви кристални дворац, наиме, у тако савршено здање да му се неће моћи ни кришом језик исплазити нити у џепу показати шипак. А ја се, можда, зато и бојим тог дворца што је кристалан и неразрушив, што му се ни кришом неће моћи језик исплазити."

У мрежи си!

Премрежавање је процес повезивања индивидуалних тачака путем компјутерских (сателитских) телефонских технологија тако да свака особа, без обзира на географску удаљеност, буде у вези са сваком облашћу. То је последица онога што је Елил уочио о "технологији - вези између људи", технологији која је постала "универзални језик који надокнађује све недостатке и раздвојености која је сама произвела". У мрежи је човек стални посматрач и стално посматрани. Он је, зато што му је све доступно, свима доступан.

Ми, "заостали" радије бисмо били доступни само онима које сами одаберемо.

Философија компјутерске индустрије

1. Континуитет.

Нови елементи и нова открића морају бити спојива са већ постојећим компонентама система. Мора се обезбедити даљи развој система. То је израз дарвинистичке теорије еволуције и идеологије прогреса - достизања савршеног стања на земљи (за разлику од идеје духовног усавршавања, која подразумева сједињење са Стварношћу која надилази овај свет.)

2. Спојивост (компатибилност)

Многе компоненте и подсистеми треба да раде као хармонична целина. Због тога сви делови треба да буду униформни и да понављају програмирање радње до у бесконачност. (Истинско општење је засновано на односу између јединствених и различитих целина).

3.  "Човечност"

Сви системи морају бити лаки за употребу, "пријатељски", хумани. То је наставак идеје да је "човек" мера свих ствари, у једном простачком, материјалистичком смислу, наравно.

4. Контрола

Сигуран и ефикасан "менаџмент" информацијама.

5. Ефективност

Компактност, једноставност и брзина нових компјутерских технологија морају бити применљиви на што више нових ситуација.

Зато није нимало случајно да технолошки начин мишљења утиче на основна правила глобализације:

1.   Ефикасност: смањење потрошње времена, енергије и цене коштања на најмању могућу меру;

2. Умрежавање: максимализација потенцијалних контаката између појединаца;

3.  Модулисање: уједначавање и униформизација читаве светске привреде и културе зарад постизања веће ефикасности;

4. Планирање: постојање центра (једног или неколико) који усмерава све оперативне системе ка једном циљу;

5.  Синтеза: потпуна конвергенција свих система. Човек је, по ко зна који пут, само једна од машина коју треба максимално искористити. Његов нервни систем је електронска мрежа за пренос података; његово тело хардвер, његов мозак софтвер.

Зар је велики маг америчке геополитике Збигњев Бжежински случајно рекао да епоха информације води епохи пост-националној, када ће националне државе постепено изумрети? И зато глобализатори верују да су, уништавајући ресурсе планете, у исти мах веома хумани. Бивши подсекретар САД, Џорџ Бал, рекао је да је "објективни критеријум ЕФИКАСНОСТИ једини критеријум развоја", а да друштво постаје богатије и срећније, а његови појединци задовољнији, на основу Закона приватног профита, који гласи: "Похлепа мотивише подухвате; више подухвата - више резултата; више резултата води општем добру".

Друштво  мора  бити  потчињено  економском тоталитаризму невиђених размера. Слобода мора нестати, једном заувек: зато што се не да предвидети. Жак Елил је  говорио:   "Човек  више  неће  моћи,  било духовно, било материјално, да се искључи из друштва. Материјално, неће моћи да се извуче због тога што су техничка средства тако моћна да насрћу на читав његов живот и чине немогућим да се избегне феномен колективитета. Више нема ненасељеног места, било какве географске локације, за добровољног усамљеника". И то, брутално, друштво последње глобализације сваком сасипа у лице. Врховни суд Сан Бернардино Каунтија у САД је, у процесу који је, ради заштите своје приватности, водио грађанин Бероуз, пресудио овако још 1974. године:  "Из свих могућих практичних разлога, стављање банци на увид делатности појединца или пословне фирме НИЈЕ ВИШЕ САСВИМ ДОБРОВОЉНО, јер је у економском животу савременог друштва немогуће учествовати без рачуна у банци. С обзиром на то, клијент открива банци многе аспекте својих личних послова, мишљења, навика и здруживања. Заиста, на известан начин, укупност банковних података о човеку даје неку врсту виртуелне биографије".

Зашто ће човек постати роб својих дела?

Зато што је пала људска природа склона да иде линијом најмањег отпора. Лако, безбедно, удобно - томе смо се научили у XX веку, а у XXI ћемо углавном постати чудовишта спремна на све да бисмо добијено сачували, макар и по цену продаје своје слободе. Француски хришћански философ Жак Маритен је, с тим у вези, приметио да, док технологија служи људском духу, она може бити добра, али технологија која служи нашој похлепи, страховима и пожудама постаје необуздана и немогућа за обуздавање ТЕХНОКРАТИЈА. Ако дође до победе технократије, која ће из људског живота избацити све трансцедентно, живећемо у свету у коме ће владати само сила. Технократско друштво је увек тоталитарно.

Машинизација свега

Дин Е. Вулдриџ је, у складу са секуларном философијом нашег доба, устврдио да је "развој науке какву смо имали до сада нешто што се да описати као процес преношења једног по једног аспекта људског искуства из области натприродног у област природног закона. Киша и ветар, муња и земљотрес, излазак и залазак сунца, звезде одавно се схватају као пројаве и дејства закона гравитације, механике, термодинамике и електрицитета /.../ Сви аспекти понашања, укључујући и оно које називамо "интелигентним", на крају ће бити сводиви на операције комбиновања физичких принципа који нису темељно различити од оних који руководе обликовањем напредних компјутерских и логичких механизама које прави човек"... Ове речи, речене још у XX веку, сада се ПРАКТИЧНО ОСТВАРУЈУ: генетичари су, уз помоћ силовитих компјутерских програма, успели да открију и дешифрују човеков генетски код и сада "напредују" ка примени механичких "поправки" генетски оштећеног материјала.

Руски научник Смирнов бави се развојем компјутерских програма чији је циљ да "читају душу" и да, на основу праћења човековог понашања, закључују шта он мисли.

Смрт детињства

Француски философ Жак Маритен је истицао: "Образовање човека је буђење човека. Оно што је код учитеља самих најважније јесте поштовање како детиње душе, тако и његовог тела, осећање за његову најинтимнију суштину и унутрашње ризнице, и неку врсту свете и пуне љубави пажње за његов тајанствени идентитет, који је тако скривен да нема технике која би до њега могла да допре/.../ Оно што је најважније у подухвату образовања јесте стално позивање на разум и слободну вољу младог човека /.../ Лепота је ментална атмосфера и надахњујућа сила неопходна за васпитање деце /.../ Оно што је најважније за подизање човека, то јест, васпитање воље и стицање духовне слободе, као и здравих односа са друштвом, заиста је и главни циљ образовања у најширем смислу те речи".

Међутим, електронска учионица, у којој екран компјутера замењује штампану реч, и компјутерски језик учитеља потребна је постиндустријском Левијатану да би производио шрафове за функционисање бизнис-друштва и његових механизама. Потребна је не школа за смисао и лепоту, него радионица за стварање савршеног потрошача. Због телевизије и компјутера, деца губе детињство. Још осамдесетих година XX века професор Џон Мејровиц са универзитета Њу Хемпшајр, комуниколог, забележио је: "Детињство као посебан и нарочит период живота је нестало, а телевизија је главни узрок... Деца данас говоре више као одрасли, а одрасли као деца. Деца такође носе одела шивена код кројача, а одрасли носе џинс. Деца пљачкају и убијају; одрасли играју видео-игрице". Мејровиц тврди да је то очит знак преласка са штампаног света књиге на телевизијски свет. Телевизија је укинула "информациону дистанцу": ђак-првак, пубертетлија и одрасли могу примати исти тип информација. Школе заостају, покушавајући да децу образују постепено (што и јесте једини могући начин); телевизија им нуди сва знања одједном, и тако их руши. Море информација потапа дете, не да му да дише пуним плућима. Истовремено, те информације су лишене смисла. Артур Кестлер, писац 'Јогија и комесара', уочио је: "Живимо у свету препуном чињеница, у коме нема места за циљ, вредности или смисао. Трагање за смислом и вредностима сматра се апсурдним као што би за астронома било апсурдно да телескопом тражи Дантеов рај."

Кестлер је учио да се далекосежни философски закључци извлаче из погрешно протумачених научних чињеница, а сцијентизам води порицању вредности и уклањању смисла, због чега у човеку настаје "егзистенцијални вакуум". Као дивљаци, лишени својих коренова приликом конквисте, уништених вредносних система, ми лутамо у празнини, обзидани делима својих руку. Време убрзава као молекули у води која кључа; човечанство живи у средишту урагана. Али, само, напуштено, несрећно...

Зато је ово образовање - образовање инвалида. По речима Жака Елила: "Оно је постало орјентисано на нарочит циљ: производњу техничких лица и, што је последица, ка стварању особа употребљивих једино као чланови групе техничара, на бази савременог критеријума корисности - особе које се уклапају у грађу и потребе техничке групе".

Слом

Џејкоб Нидлман сматра да проблем компјутерског доба свакако није само ''прогресизам" и развој технике. Напротив, главни проблем је фрагментација човека, приморавање да се не живи као целовита личност. То јест: "Човек осваја свет, али губи душу". И Елил је уочио да савремеии човек, попут средњовековног несрећника који је потписао уговор са ђаволом, никад не поставља себи питање - шта ће морати да плати за моћ коју је стекао.

Укидањем вере у вечне вредности, човек постаје подложан манипулацији власт имајућих. У негдашњем систему образовања и учитељ и ученик били су дужни да следе неку вишњу, онострано откривену, норму (Лао Це би рекао - Тао). Учитељ је ђацима ПРЕДАВАО оно што је ПРИМИО (тако се рађало ПРЕДАЊЕ -ТРАДИЦИЈА). Данашњи учитељи, међутим не треба да ученике иницирају у онострану тајну, у норму битија дату нам Свише; напротив, они треба да ПРОИЗВОДЕ ЂАКЕ (одатле тако честа употреба појма "радионица" у школским реформама које нам се намећу.)

Али,  изопачавање вредности, уз  технолошки напредак, не води другде до у пропаст, уз употребу најновијих   техничких   средстава. Како  је  запазио Фритјоф Шоун: "Једина ствар која је преостала човеку јесте да "чини најстарије грехе најновијим средствима" (Шекспир). И, с обзиром да је свет такав какав јесте, уопште није труизам ако се каже да је боље ући у рај као незналица него пасти у пакао као интелектуалац". Зато је коначни циљ технолошког напретка -рашчовечење човека. Елил је тврдио да савремени уметници беже у лудило управо због немогућности да се побегне од технике. Валтер Бенјамин је у свом огледу "Уметничко дело у доба техничке репродукције" указао на то да су дела уметности, која се масовно репродукују машинским средствима, губе своју привлачност, "ауру" оригиналности, битијну дубину. Што се дешава са уметношћу, дешава се и са језиком, који бива клишетизиран до угаснућа. Убијање језика је посао који обавља тоталитаризам позног капитализма. Ту претњу је уочио и Џорџ Орвел у "1984": "Зар не видиш да је сав циљ Новоговора да сузи мишљење? На крају, ми ћемо зломисао учинити буквално немогућом, јер неће бити речи да би је изразиле. /.../ Сваке године све мање и мање речи; и све мањи ниво свести. Чак и сада, наравно, нема потребе или извине за зломисао. То је само питање сопствене дисциплине, контроле стварности. Али, на крају, неће бити потребе ни за тим. Револуција ће бити довршена када језик буде савршен". Зар то није машински компјутерски језик, двеста оперативних речи којима човек постаје савршени део система? Зар то није коначни циљ школе, која компјутер уводи од првог основне?

Замена за нас

Вештачка интелигенција, заснована на бинарним кодовима, треба да буде - "замена за човека". Али, човек је несводив на интелигенцију. Он је биће трансцеденције. Жак Маритен каже: "Истина не зависи од нас него од онога што заиста јесте - дакле, истина није никаква скаламерија привремено употребљивих формула које се пасивно усвајају, и за које се ум отвара и затвара повремено. Истина је бескрајно царство - бескрајно као битије чија целина безгранично надилази наше моћи перцепције... И живот такође постоји ради циља због кога је вредно живети. Созерцање и самоусавршавање, у којима живот човеков настоји да процвета, избегавају ограничења прагматичног ума."

Несрећна је заблуда да се људска мисао дефинише као пуко оруђе одговора на тренутне стимулансе и ситуације у окружењу, то јест да се дефинише као нешто што је слично животињском познању и реакцијама, јер такво дефинисање припада начину размишљања који не одговара човеку, него животињи. По Маритену, свако људско мишљење (за разлику од животињског, које је пука реакција) засновано је на УВИДУ у природу ствари, на ПОЗНАЊУ које касније бива потврђивано логиком или огледом, али је, на првом месту, ИНТУИТИВНО.

Људска мисао стреми бесконачном, док животиња пребива у свету ограниченог. Вештачка интелигенција, ма какву брзину имала, ипак ће остати ЖИВОТИЊСКА, БЕЗДУШНА; она може човека превазићи кванитативно, али суштински - НИКАДА.

Технонаука

Савремена технонаука чврсто се држи на митовима, од којих су неки настали у XIX веку. "Примитивно" мишљење је, каже сцијентистички XIX век, побеђено оружјем емпиризма, а метафизика је устукнула пред открићима и експериментима. Данас је мало научника који су и даље отвореног ума, и, као Хамлет, знају да "има много ствари на небу и на земљи о којима наша мудрост и не сања"; али, већина их живи по начелу "знање је моћ", и настављају да свет увлаче у вртлог виртуелног.

Нови миротворци уче да човек није дело Врховног Ума, него еволуирани мајмун, и да он сам, не дугујући порекло никоме, ствара ново божанство - вештачку интелигенцију - по свом лику и подобију. Нема божанских закона, постоје само логика и вероватноћа. Жреци новог митолошког света раде у својим лабораторијама, док њихови верници пожудно чекају на нове производе - типа мобилног телефона! - које ће користити у јурењу ка понору убрзања "краја историје". Нова врста, компјутер, треба да надмаши свог творца, човека, и да отпочне нову лепоту самообоготворења. Као што је рекао Гај Итон: "Родоскрвна веза ума и материје даје чудовишни пород".

И опет, несрећни Адамов потомак постаје идолопоклоник.   Жак  Елил   каже:   "Технофил   користи технику зато што је то можда његово занимање, али он то чини са страхопоштовањем зато што је за њега техника СВЕТИЊА. Нема ни резона ни објашњења за његово понашање. Моћ технике, тајанствена, мада научна, која целу планету прекрива својим мрежама, таласима, жицама и папирима, за техничара је апстрактни идол који му даје разлоге за живот, па чак и за радост. Један од многих знакова осећања светог које човек има у присуству технике је старање да с њом поступа ФАМИЛИЈАРНО. Смех и хумор су људске реакције на свето. То је тако код примитивних народа; и зато је прва атомска бомба названа "Гилда", огромни циклотрон у Лос Аламосу "Клементина" /.../ Човек не може да живи без светог. Због тога пребацује осећање за свето управо на оно што је то осећање разорило: на технику".

Манипулација

Елил је запазио да је врхунац пропаганде кад се манипулише људском подсвешћу, а оставља се илузија слободног делања. Зато он запажа да данашње демократије престају то да буду и постају тоталитарне попут диктатура: "Путем пропаганде, ми човека можемо обучити да не убија или не пијанчи; или га можемо обучити да убија и дрогира се. Објективни исход је у оба случаја другачији. Социолошки гледано, између диктатуре и демократије је море разлика кад је у питању здравствено стање или статистика, али морално гледано, постоји темељна сличност кад демократија своје циљеве остварује путем пропаганде. Ефекти које техника има по човека не зависе од идеолошког циља због кога се примењује /.../ Грешка нацизма била је у томе што је он на своју технику навукао маску обликовану тако да изазива ужас. Зато што је употреба терора такође техника, нацисти су је учинили неизбежном пратњом свих других својих техника, запањујући остатак света беспотребним изгредима. Ми то радимо боље. Ми техници навлачимо асептичну хируршку маску /.../ Ниједан техничар нигде неће рећи да потчињава, индивидуално или колективно, човека техници. Биогенетичар који врши огледе на људском фетусу, или режисер који хоће да на публику утиче највише што се може, никад не кажу да раде на човеку. Индивидуа је разбијена на мноштво независних крхотина, и нема две технологије које имају исте димензије и дубину. Нити иједна од комбинација тих технологија (на пример, пропаганда као навођење на жељени циљ) одговарају било ком делу људског бића посебно. Исход је такав да свака техника за себе може тврдити да је невина. Ко, или где, онда напада људско биће? Нико и нигде".

А нападнути смо.

Наш свет се руши и нестаје огромном брзином и ускоро ћемо заборавити како је изгледао.

Но, нама је да се, благодаћу Бога Који је постао Човек, боримо за све богочовечанско у том свету.

О телевизији

Један од најпознатијих живих духовника нашег доба, архимандрит Рафаил (Карелин), бавио се питањем телевизора у својој проповеди; ево шта он каже:

>>Телевизија је у нашем дому заузела неодговарајуће место. Као скромно обавештајно средство, она је положила право на наш душевни живот и уједначила га. У старини је средиште породице било огњиште. Потом је то постао сто, за којим су се искупљали сви укућани после радног дана. Тамо су не само обедовали, него и читали Свето Писмо. Сад је њихово место по значају заузео телевизор. Али, телевизор чланове породице не сједињује, већ раједињује. Сваки од њих је опчињен малим екраном. Значајно је да телевизор заузима оно место у соби где је раније био свети угао са иконама. Стари Грци су говорили о кућном духу - Даимону (демону) или Генију који је надахњивао мисли; сељаци о злодуху који је мучио укућане ноћним морама. Домаћи дух нашег времена је у потпуности отеловљен - то је телевизор. Свети Оци су имали одричан став према позоришту и приредбама, који развијају моћ маште тесно повезане са страстима. Свети Јован Златоуст називао је позориште училиштем страсти, иако је старогрчка трагедија, за наше појмове, наравствена (морална). Свети Оци нису делили позоришне представе на корисне и штетне. Они су осуђивали сам поступак - опонашање истине, играње са стварношћу.

Телевизија нас је лишила домова, претворивши их у позоришне дворане. У Светом Писму пише: Не уводи сваког човека у дом свој! (Сирах. 11:29) Телевизија је са нашег дома скинула врата, те нам долазе гомиле људи, дошљаци са свих планета које су створиле сањалице. Долазе без куцања и питања, долазе каубоји и гангстери, долазе људи с којим ми не бисмо желели да имамо ништа заједничко. Дом је постао право вашариште.

Телевизија је створила нову врсту човека - homo medium - човека са истрошеним нервним системом од непрекидне представе пред очима, као од непрекидног пијанства, човека душевног распада, који не може да постави границе и филтер спољашњој информацији, па је усваја, такорећи, у сировом стању - некритички, неразлучно, једном нижом механичком свешћу. Разумска свест се при томе иступљује, стваралачке силе слабе.

Човек мисли путем слова (речи), човек се у светоотачким списима назива словесним бићем. Телевизија нас учи да мислимо чулним представама, развија расејаност и пријемчивост. Душа се разнежује, постаје чулна и раздражена. Телевизија наступа као збир страсти; страст је нераздвојна од чулних представа. Подвижничка борба са страшћу је чишћење душе од маштарија и представа. Страст се облачи у замамне слике. телевизија храни чулност мноштвом облика. Телевизија слаби човекове умне силе. Ум треба да се вежба, тражи, савлађује препреке, као што атлета вежба своје мишиће. Телевизија даје обилну, рафинисану, готову храну, од које ум постаје млитав, тром, неспособан за самостално размишљање, исто као што се тело уз прекомерну исхрану гоји, немоћа и стари. Сваки призор захтева саосећање, ми се укључујемо у поље страсти, то нас поље индукује и храни наше страсти. У сваком сазнању постоји чинилац наклоности, заједништва. грех, поставши уобичајен, престаје да буде одвратан.

Телевизија је посегла на духовно подручје. Маштарење о духовном животу рађа лаж, која се код Светих отаца назива прелест. Духовни свет је немогуће представити видљиво - представљати га значи налазити се у затвореном кругу страсних привиђења и гордих сенки, којим је дала живот уобразиља.

Сваки човек, према учењу Светих Отаца, јесте мали свет. Сваки човек је непоновљива личност. Телевизија људе изједначава и обезличује. Телевизија ставља пред десетине милона људи једну исту храну. Зато су људи постали слични једни другима, слични не у јединству духовне љубави, већ у јединству једноликости; људи губе занимање једни за друге.

Телевизија хипнотише. Бујице прилика, јаких и насићених страстима, истовремено и видних и слушних, поробљују душу, свест се окамењује, човек се претвара у медиума телевизије који прима њене побуде.

Телевизија поспешује антихришћанство. Вера је општење душе са богом. Вера обликује сазрцатељно мишљење, појам пажње, усредсређује на мали број, но најважнијих суштинских предмета. Телевизија је управо обратно: смењивање утисака од којег се губи надзор над делатношћу чула. Верско осећање је тајанствено осећање, префињено и нежно, попут цветних латица. Оно се чује у безмолвију (тиховању), а не у уличној буци.

Телевизија шири живчане и душевне болести. Могућности људске душевности нису безграничне. испред телевизора човек у неколико часова прима толико утисака као некада за месец дана. Човеков живчани систем се троши, не подносећи прекомерну напрегнутост, он, као штитећи се, бежи у болест.

Телевизија учи људе суровости. То се не односи само на призоре убиства и насиља, који су у емисијама понекад окружени атмосфером дивљења и јунаштва, већ и на још једну ствар, ништа мање страшну: човекова доживљавања пред телевизором су толико јака и жестока, да он емоционално пустоше човека, те он у свакодневном животу постаје равнодушан, хладан, отуђен.

Телевизија отуђује једне од других људе који живе у истој кући и породици, заменивши људско саобраћање утварама и привиђењима са екрана. Изгубивши осећај за живог човека, он је изгубио и љубав према њему и болећивост. Човек престаје да се посматра као личност, он се претвара у оруђе. Кажу да телевизија може постати темељ верске просвете, међутим она убија само срце вере - молитву, мистички разговор душе са Богом. Претоварена, закрчена бујицом утисака, душа није у стању да се усредсреди на молитву, на речи молитве наноси се слој страсних представа туђих молитви. Молитва је средиште духовног живота. Човек избацује душу из тог непокретног средишта на захуктали круг представа које се стално смењују. Изван молитве и сазрцања није могуће унутрашње осећање Бога, сведочење душе о присуству Божијем. Па чак и ако телевизор постане преносник верских емисија, свеједно ће веру лишити онога главног - дубине и мистике, зауставивши се на катихетсву и оглашавању, на разини речи, а не силе. Без верске интуиције која сазрева у тиховању, такво оглашавање (поучавање) или се неће примити, или ће се примити на разини духовно-културних вредности. Неопходна је наравствена (морална) припрема, неопходна су верска трагања, нужна је борба са страстима и гордошћу, да би се припремило на примање хришћанства, да би се осетила његова препорађајућа сила. Иначе ће Христос куцати и куцати на затворена врата.

Призори секса нарочито погубно утичу на децу која са прећутним одобрењем родитеља седе заједно са њима (родитељи би иначе морали или да искључе телевизор или да удаље децу из куће на неколико часова, те се они зато рађе праве да не примећују децу која иза њихових леђа гледају телевизију). Деца још мање него одрасли могу да владају својим осећајима, због чега након духовног искварења испред телевизора хришћанство доживљавају као стешњујући систем, са отвореним или прећутним противљењем према њему. Неко би нам могао приговорити да су други телевизијски програми чисти и морални, али у стварности је далеко од тога. Када би се у емисијама бавили само морализовањем, телевизори се уопште више не би куповали. Погледајте лица оних који седе пред телевизором. Шта привлачи њихову највећу пажњу - морализовање или гангстери и џудо захвати? Кад би семе за цвеће и коров помешали заједно и бацили у земљу, можете бити уверени да ће коров загушити цвеће. Пред телевизором расте човек са пригушеном духовношћу. У најбољем случају он прихвата веру као етичко-културну и историјску вредност, што у суштини бива религија без Бога. Зато телевизија богаљи дечје душе. Телевизија деци одузима детињство, од деце их наједном чини старцима - децом без детињства и чистоте! Вера је тајна, а телевизија тајну претвара у рекламу. Литургија се не може прихватати као визуелна представа; то је мистичко уприсутњење голготске жртве, у чијем гледању и учествовању су у древна времена имали приступ само после припреме, само чланови Цркве који се не налазе под епитимијом. Литургија је силазак Светога Духа и преображење људске душе. А зар телевизија може да забележи силазак благодати?!

Телевизија је у домове верних људи донела богохулне филмове о Христу Спаситељу. Вештина уметника да се преображавају, њихово умеће да забораве себе, да се поистовете са оним кога глуме, показује одсуство сваког верског осећаја или изопаченост вере код глумца који себе поистовећује са христом. Сатана је рекао: ја сам бог. Адам је рекао: ја хоћу да без Бога будем бог. Глумац каже: ја хоћу преко себе да свету покажем Христа Спаситеља. Значи тај је глумац уверен да он може да мисли као Христос, љуби као Христос, делује као христос. То је веће богохулство од примитивне и безвезне противверске пропаганде. Данас глумац глуми гангстера, сутра апостола, прекосутра можда регана или друга Камоа! Но наша ће унутрашњост, примивши у подсвести попростачени позоришни лик ће по закону асоцијација и аналогије (подсећања и сличности) у мислима тај лажни лик као жиг ставити на светињу.

Телевизија је непријатељ са којим нема нагодбе. Његово нападање нема ни мере ни границе. Док се пустиња Сахара шири брзином од пет километара на годину, телевизија у победничком маршу проходи целу планету, исушавајући и задње изворе и врела, загађујући и сравњујући последње оазе духовности.

Убрзо човек више неће морати да посећује пријатеље, да се вози на састанке, долази у школу ради предавања: он ће све то моћи да чини рукујући телевизијским системом и остајући код своје куће. Човек ће у свету остати као у пустињи, хладној према свему и туђој за све.<<

Ако је ово тако како каже отац Рафаил (Карелин), зар је могуће тврдити да ТВ проповедање вере има неког дубљег и трајнијег ефекта? На крају крајева, чак и да се човек обрати гледајући ТВ мисионара, обраћање је, као садржај за цео живот, довољно једино самоувереним протестантским секташима, који за себе тврде да су свети и спасени зато што су у „светој и спасоносној заједници“ своје секте. После приласка Цркви, треба живети у Цркви, стичући Духа Светога. И како ту помаже ТВ? Да и не говоримо о профанацији Св. Литургије приликом ТВ преноса исте, кад камера улази у Свети Путир, уз академски укочене коментаре лепршавих нам теолога Новог доба Србије!

Телевизија прождире душу, и није случајно да су Оци наших дана слутили да ће, преко ТВ апарата, у скоро све куће света ући лик Звери, атнихриста, крвника људског.

Требало би се позабавити и утицајем који дводимензионално ТВ мишљење данашњице утиче на захтеве за реформом Литургије, која мора да се микрофонски и звучнички гласно чита и пева, и не нипошто иза некакве завесе – него тако да се све види, као на екрану.

Неки су уверени да ћемо тако придобити верне: све види, све чуј, причести се на сваком литургијском сабрању и – спасен си! Али, озбиљан зна да тако не иде. Њему не треба профанисање, него трепетно додиривање Тајне која се не да телевизијски оголити. Нема ничег духоносног у призорима које камера преноси из олтара! Тек кад смо на Служби Божјој, где сами себе, и једни друге, и сам живот свој Христу Богу предајемо, можемо осетити шта је Литургија као Богољудско свеопште дело. ТВ пропаганда огољене Службе Божје, измењена у складу с „демистификаторским“ заносом реформиста, је Ћорсокак, а не сведочење Истине.

Да се опет разумемо: нека визуелна катихизација, чак и кад је Литургија у питању, могућа је, и то, опет, немам намеру да оспоравам. Али, начин на који то треба радити мора да буде вишеструко одмерен, а та врста катихизације увек јесте другостепена у односу на стварну катихизацију, која подразумева живог човека у сусрету са живим човеком, свештеника молитвеног и искусног који се обраћа срцу боготражитеља. „Само кроз туђе срце води прави пут“, певао је Бранко Миљковић; то јест, по речима Егзиперија, аутора „Малог принца“, „човек само срцем добро види“. Срцем, а не екраном.

О интернету

Руски религиозни мислилац, Константин Гордејев, објавио је 1999. године текст „Православље на Интернету – тврђава вере или кокетирање са Велијаром, у коме упозорава:

>>Јер је мудрост овога света лудост пред Богом, јер је написано: Он хвата мудре у њиховом лукавству (1. Кор. 3; 19)

Ниједно друго столеће није било тако богато саблазнима за православну хришћанску душу као двадесети век који управо сада пролази. Секуларизација и опште посветовљавање живота, заједно са фантастичним достигнућима научно-техничког прогреса чији су плодови захватили и преобразили све стране људског живота, учврстили су га у његовој илузији о сопственој свемоћи. Све је то морало да доведе дотле да граница између дозвољеног и забрањеног, између душекорисног и погубног, постане веома колебљива и неодређена.

Раније, у древна времена, Живототворни Крст и пагански идоли су једноставно и разумљиво означавали где се завршава служење Богу, а где почиње служење мамону. Сада је другачије. Не само да има много више идола и да они прелешћују на истанчанији начин, него се показало да је наука у стању да материјализује сопствену богињу - информацију, да је ваплоти у хиљадама интелигентних "апарата" и да је, осим тога, учини неотуђивим делом свакодневне људске употребе.

Електроника се неприметно укоренила у наше животе и, док се чинило да их олакшава, она их је потчинила и поставила у зависност од ње. Иако тога нисмо свесни, ми смо принуђени да користимо рачунар и прозе метроу и да се возимо у аутомобилима, чије је кретање компјутерски регулисано. Ако би одједном из неког разлога ишчезла роботизована техника и ако би престали да функционишу аутоматизовани комплекси управљања производним и друштвеним системима, то би за наше савременике било једнако пропасти цивилизације. Зашто не и жиг звери, без којег се ништа не може ни купити ни продати (Откр. 13; 17)?

Међутим, у мноштву електронских идола који окружују човека у овом веку, постоје и такви чији непријатељски утицај на душу не може остати скривен за хришћанско опажање света. Приликом сусрета са њима, чак и ако нисмо непосредно свесни тог њиховог својства, осећање опасности се појављује као слутња и предосећај. Реч је превасходно о апаратима и системима који ступају у активно узајамно дејство са људском свешћу, способним да га увуку у доживљавање непостојеће (такозване виртуелне) реалности. То су, наравно, компјутери и савремене компјутерске технологије, које су изродиле такво чудовиште, јединствено у својој врсти, као што су глобалне информативне мреже, а посебно Интернет.

Постоји мишљење да су компјутери, а заједно са њим и глобалне информативне мреже, штетни углавном због специфичних игара, које деформишу човеково опажање света, позлеђују његову психу и физиологију. Што се тиче осталога, они нису ништа друго до апарати и системи предодређени за примопредају, обраду и сакупљање информација, који за људе немају само функционални него и смисаони значај. Они су својеврсни нервни систем западноевропске цивилизације, без којег би њу захватила парализа.

Ова чињеница је несумњива, и њу би требало прихватити као датост. Постоји, међутим, један моменат који претходно расуђивање игнорише, из незнања или пак сасвим свесно. Ступајући у узајамно дејство са сложеним, самоорганизованим системима, у какве спада и глобална информативна мрежа и каквима се брзо приближавају персонални компјутери (сразмерно повећању брзине њиховог дејствовања и усавршавања програмске сигурности) човек се налази лицем у лице са другим, нечовечним обликом живота, чије бивствовање све више и више измиче његовој контроли. При том се као извор енергије (фактички као храна) који подржава постојање и развој тих система појављује људска свест, а у крајњем исходу и човечија душа.

Чињеница да човечанство, на своју пропаст, подржава настанак и ширење овог облика живота, па у том смислу и пројекте "вештачке интелигенције" и ширење глобалне информативне мреже - не само зато да би у њих увукли нове и нове учеснике него и зато да би мреже повезали са различитим странама људског живота - само потврђује древно пророчанство апостола: И обмањује оне који живе на земљи чудесима, која јој беше дана да чини пред звери, говорећи онима који живе на земљи да начине лик звери која имаде рану од мача и оста жива. И би јој дано да лику звери даде дух, да лик звери и проговори и учини да буду побијени они који се не поклоне лику звери (Откр. 13; 14-15).

Све ово, што је написано, може изгледати као пишчева машта или преувеличавање. Зар је и компјутер опасан? Он је само универзални инструмент, који у зависности од жеље корисника постаје или писаћа машина, или читав издавачки систем, или књиговодство, или база података.

Разуме се да приликом тако уско функционалног коришћења компјутер не може у себи да носи никакву опасност - осим ако не начини неку грешку у операцији коју врши. Међутим, ради се о томе да је компјутер предодређен за нешто сасвим друго - он мора бити способан да самостално и у оквирима задатка који му је дао човек нађе и прихвати решење, док се човеку додељује само улога коректора тог процеса. И већ сада је, на савременом нивоу развоја како компјутерских технологија, тако и програмске сигурности, према многим мишљењима веома тешко, готово немогуће контролисати "лимене мозгове". То значи да је провера исправности компјутерских решења човеку практично већ сада недоступна. Природно је да ће се током времена таква ситуација само заоштрити.

Само постављање задатка стварања система "који мисли" и који по читавом низу параметара превазилази људски ум, од почетка је предодредила човека за подређен положај у дијалогу са машином. Немајући (до погодног тренутка!) стваралачко начело, компјутер је у стању да га компензује свестраношћу и пуноћом анализа, као и брзином операција која је човеку незамислива. Са нарастањем унутрашње повезаности и целовитости вештачког система, неизбежно се појављује - у почетку у рудиментарном облику, а затим и у пуној мери - способност за његово самоорганизовање и, упоредо с тим, све већа самовоља у доношењу одлука.

Ствари, срећом, нису још дотле дошле. Међутим, уколико се окренемо најновијој генерацији компјутерских игара, где у многим случајевима машина наступа као пуновредан партнер у игри или као човеков противник (а шта је, ако не игра, онај абразивни материјал на којем се усавршавају стваралачке способности?), показаће се да је човекова свест често увучена унутар виртуелне кибернетске реалности.

Ситуација се далеко неповољније развија за оне, који учествују у глобалним информативним мрежама. За разлику од персоналних компјутера, оне су већ достигле квалитативно стање какво одговара системима који се сами организују. Створени углавном ради преношења и акумулације информација корисних за човека, оне су већ одавно постале средина виртуелног општења.

У периодичној штампи, глобалне информативне мреже често украшавају епитетима као што су "гомила смећа", "отпад" или "ђубриште", имајући у виду њихов садржај и сложеност проналажења траженога. Решењу овог другог задатка мало помажу многобројни претраживачко-навигациони системи. Међутим, структура информативних мрежа уопште није тако бесмислена и хаотична, као што би се на први поглед могло учинити. Она је потпуно сврховита и одговара задатку подржавања њихове животне способности и даљег развоја.

Када постане корисник глобалних информативних мрежа, човек у првом тренутку уистину осећа да је пао на "ђубриште" или, боље речено, у "старо складиште", где је и потребно и непотребно хаотично измешано, испреплетано и замршено. Да би се ту пронашла неопходна информација, треба изгубити доста времена прелазећи с једног претраживачког система на други и "путујући" по сајтовима, пратећи текстуална упутства. Како да при том 60% онога, на шта успут наиђеш, не назовеш смећем - рекламе и саморекламе, игре и порнографију, телеконференције, дискусионе клубове и, једноставно, "виртуелне седељке"? Далеко од тога да се тиме овај списак ограничава. Материјали те врсте представљени су веома вешто - тако да на себи задрже пажњу, да примаме и привуку. Управо се то и постиже. Загледаш се један минут, а изгубиш сате, дане, месеце, године. Била је душа и више је нема: неприметно је сва истрошена на прехрану незаситих мрежа.

Током последњих година, православни верници, па чак и читаве парохије и друштвене организације, не желећи да за конкурентским конфесијама заостану у овладавању достигнућима научно - техничког прогреса, активно су се прихватили освајања простора на Интернету. Једни су то учинили ради успостављања корисних контаката и тражења помоћи и подршке, други ради сакупљања корисних и потребних информација, трећи да би видели друге и показали себе. Постоје и четврти, који глобалне информативне мреже виде као мисионарску територију, где Реч Божија још није проповедана.

То је датост која, при том, има очигледну тенденцију ка ширењу и распростирању. Током последње две године, значајно се увећао број личних и заједничких страница мирјана и свештеника, парохија и манастира. Сопственим сајтовима снабдела су се православна издања, друштвене организације, епархијско свештеноначалство, патријаршија. Тако активно освајање непријатељске средине поставља пред православне кориснике нужност решавања најмање два прворазредна питања. Прво од њих састоји се у осигуравању безбедности рада на глобалним информативним мрежама.

Не би се требало обмањивати својим знањем о грешном и душегубном. Православни човек се, наравно, неће ухватити на удицу играња преферанса, убијања чудовишта или наслађивања саблажњивим сликама. А шта учинити са бескорисним лутањем кроз шуму компјутерских страница, када се заборави и на оно што се тражи? Или, на пример, са псевдодискусијама на псевдобогословске теме са виртуелним саговорником? Или са виртуелним ходочашћам по виртуелним светињама? По својој суштини, то су оне исте игре, игре са реалношћу, у којима не постоји човек као личност, као образ Божији. У свету глобалних информативних мрежа нема ничега истинитог, ничега што постоји у стварности. Он је као сан, уобличен искључиво информативним фантомима и илузијама. Чини ти се да општиш са човеком, а у ствари "разговараш" само са компјутером. Мислиш да путујеш по светим местима, а видиш да су то само фотографије. Претпостављаш да служиш Господу, а луташ по путевима Велијаровим.

Чак су и проповеди наших свештеника на Интернету у већини случајева саблазни, јер Реч Божију не изговарају у храму него на тој глобалној мрежи. Аутору су познати и крајње ретки изузеци, који се састоје у преобраћању неверујућих, у њиховом оглашавању, па чак и крштењу, али они само потврђују оно што је већ речено. Не бих се усудио да дискутујем о неопходности еванђелске проповеди у виртуелном свету, кад је већ проповедано ово еванђеље о Царству по свему свету за сведочанство свим народима (Мт. 24; 14). Велико је дело и спасење једне једине душе, али би ипак требало посумњати у одређивање глобалних мрежа у својству мисионарских територија.

Какве су то мере безбедности? Као прво, нужно је да се максимално скрати боравак на мрежама. То се, с једне стране, достиже крајње тачном формулацијом циља свог претраживања, од које касније нећемо одступити ни за јоту. С друге стране, одређивањем круга такозваних корисних сајтова и радом превасходно унутар њега. Што се тиче општења, за то постоји електронска пошта, а за све што превазилази њене границе православни хришћанин би требало да тражи лични сусрет. Краће речено, нужно је да се комуникативна функција глобалних информативних мрежа одвоји од транспортно-информативне, што и чини суштину другог од прворазредних задатака који стоје пред православним корисницима Интернета.

Као једно од очигледних решења ових задатака појављује се и стварање православних "острва" у глобалној мрежи - зона које ће, с једне стране, интегрисати и акумулирати све функционално неопходне информације, а са друге пресећи празнословље и бесциљно лутање. Чисто технолошки посматрано, то се може постићи стварањем или обједињеног православног сервера (или, можда, хиперсајта) или православног информативног канала. Ово прво представља једноставно зближавање и уједињење "под једним кровом" личних и заједничких страница многих православних корисника Интернета.

Вредност оваквог решења састоји се у томе што се у потпуности може очувати индивидуалност сваке странице. Постоје, међутим, и суштински недостаци. Као прво, цена таквог пројекта захтевала би значајно улагање капитала (која не би износила само стотину хиљада долара, урачунавши и расходе за рекламу, потребну да би се привукао што је могуће већи број посетилаца). Као друго, отвореност. Такав сајт или сервер био би сасвим сличан целокупној мрежи Интернета са свим њеним горенаведеним недостацима - могућност да се са нејасно формулисаним циљем лута по сајтовима, који често дуплирају један другога, и принуда да се "контактира са сваким, ко се сретне".

Алтернативно решење састоји се у стварању функционалне информативне мреже. Створио би се сајт, који не би акумулирао кориснике него тематски организоване информације, садржане на индивидуалним страницама. Другим речима, уколико се прибегне аналогији, онда би прво технолошко решење претпостављало пресељење свих православних становника неког града у границе једне улице, а друго стварање затвореног (или бар са ограниченим бројем улаза и излаза) православног општежића, са инфраструктуром микрорејона.

Сличну технологију је раније већ применио Е. Харибин, који је створио национални информативни канал и био на његовом челу. Тај канал је интегрисао информације везане за пословне активности, економију, финансије, законодавство, политичке партије и органе власти. Примењујући овај метод, може се створити целовито информативно поље путем обједињења обновљених и проширених интернет - агрегација, реорганизованих фрагмената и делова појединих страница са мреже. Такво поље би постало интегрално, заједничко за целокупан православни блок Интернета и, истовремено, тематски структурирано, тј. такво да би искључило могућност бесциљног лутања и бесциљног контактирања. Разуме се да један од одељака информативног канала може да постане и дискусиони клуб; и само његово смештање унутар сличног сајта представљало би гаранцију која би искључивала бесадржајне разговоре. Осим тога, тако интегрисани сајт могао би једном да буде постављен на персонални рачунар корисника, да би се затим, на његов захтев, периодично обнављао (одакле је, заправо, и потекао назив информативни канал). Самим тим, не да би се само за 95% скратило време боравка на Интернету (а истовремено с њим и претплата за коришћење мреже) него се појављује и могућност да се новине копирају на дискету и шире међу онима који нису непосредни корисници Интернета.

Без обзира на сву привлачност и једног и другог решења, она за сада постоје само као пројекти. Њихова ефикасност је још увек само теоријска. Међутим, штета коју души наносе глобалне информативне мреже сасвим је реална. Због тога православном хришћанину, пре него што зарони у пучину глобалних информативних мрежа, не би шкодило да се подсети: Не упрежите се у исти јарам с неверницима, јер шта има праведност са безакоњем, или какву заједницу има светлост са тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром (2. Кор. 6; 14-15)?<<

После Гордејевљевог закључка, читалац нека сам размисли – да ли би Христос и Апостоли користили Интернет (или мобилни, чија претерана употреба „сажиже“ мозак). Доказано је да се највише времена на Интернету троши на будалаштине – разне „игрице“, „четовање“, „фејсбуковање“, итд. Јер, Интернет нуди најшире могућности, а корисни рад је огреховљеном човеку на последњем месту. Уз то, Интернет, као и телевизија, имобилизује људе: они мисле да у нечему учествују, да су друштвено активни, али су само посматрачи пролазног и утварног („виртуелног“). Свако се своди на себе, у бескрајном монологу уз помоћ најсавременије технике.

За крај

О свему овоме треба дуго, и упорно, размишљати, не пристајући ни на какав привид. У питању је духовни живот; у питању је наше спремање за вечност. Убрзања која нас воде апокалипси можемо (и морамо) сами надзирати и кротити! А како? Одговор даје отац Рафаил у свом тексту „Зашто је времена све мање?“:

>>Човек данашњице даноноћно осећа вапијући недостатак времена: чини му се да време лети све убрзаније и убрзаније. Ноћ смењује дан, као да јутро отвара трепавице неба, а вече их већ за трен поново затвара...

У детињству нам се чинило да дан траје необично дуго, да Сунце полагано, готово неприметно, попут какве огромне лађе, плови по бескрајним пространствима неба, да би, најзад, после дуге пловидбе, доспело до луке скривене тамо далеко, иза планина на граници хоризонта. Наступа сумрак, као предворје ноћи, као пауза током које ће бити промењене декорације.

Али гле! Спада копрена ноћи, пали се, као свећица, прва звезда, искричаво разливајући своју светлост по дубинама модроплавог, кристално прозирног неба. Прође неко време, појави се друга звездица, да би се небо наједном прекрило звездама, као да је нечија рука расула цео навиљак огњене сламе по небеском своду. Све је тамније плаветнило неба, све сјајније звезде над земљом. А тај почетак ноћи за дете траје дуго, дуго, помислило би – неколико година. И само време детету се чини мелодичним и лаким, попут полако певане успаванке.

А каквим нам се то исто време чини сада? Чини нам се да се оно скратило, као да га је нека невидљива сила савила у свитак или свом силином притисла, као што се теретом одозго притисне савитљива опруга. Недостатак времена је хронична болест нашега века. Задувани смо од немања времена, као да нам недостаје кисеоник. Наше доба, доба техничког напредка, требало би да нам пружи могућност да стижемо да урадимо више него икада раније; па ипак, сви ми осећамо да време ишчезава у незнаном правцу, као да се сурвава у дубоку провалију, тако да не успевамо да изађемо на крај са оним обимом посла који смо раније завршавали са лакоћом.

ДИМЕНЗИЈЕ ВРЕМЕНА

 Многи веле: «Сећам се онога доба када смо читали добре књиге, посећивали се и дружили, понекад радили и у две смене, а сада – лепо немам времена ни да отворим књигу, а са пријатељима најчешће разговарам телефоном.»

У чему је проблем? Зар је могуће да је хронично болестан сам хронос? Рекао бих да се најдубље мисли о времену могу наћи код блаженог Августина у његовој бесмртној «Исповести». Августин указује на чињеницу да постоје два начина мерења времена: спољно и унутрашње. Спољни аспект времена односи се на календарско време, које поседује одређене објективне оријентире прихваћене као еталони. Та димензија времена је стабилна и константна. Унутрашња димензија времена односи се на његов душевни доживљај, на његово опажање у складу са ритмом и процесима у самом организму. Ово време је субјективно, и њега човек доживљава као непрестану компресију, као скраћивање и убрзавање самих календарских периода.

Ова загонетка тешко се може одгонетнути, и зато овде неминовно улазимо у сферу претпостваки, у својеврсно моделирање. Човек је у сваком трену изложен приливу информација. Те информације не нестају, него се складиште у његовој меморији у некаквим нама непознатим кодовима. Свака информација изискује одређено место у аналима меморије, и зато можемо рећи да се у нама стално одвија процес прераде спољне информације.

Ако бисмо психу упоредили са куглом које се окреће око своје осе, код детета је та кугла мање оптерећена информацијама, она се зато креће брже, и то је разлог због кога му се време чини споријим. Касније та кугла, примајући нове информације, постаје све тежа, њено кретање се успорава, и човек то субјективно доживљава као убрзање самог времена. Разуме се, ово је само једна веома груба схема, међутим, немамо претензије да овде понудимо математичку формулу времена коју још нико није успео да извуче из корена бесконачности. Жеља нам је да само појаснимо своју мисао.

ДВОСЕКЛИ МАЧ

 Знање је попут двосеклог мача: с једне стране, оно нам пружа ослонац, а са друге, прилив информација, затрпавајући нашу психу, одузима нам и само време. Штавише, сувишна информација остаје на површини; она се не претвара у знање, него у шљаку, у мртви баласт смештен у нашој подсвести као у потпалубљу.

Зашто су подвижници одлазили у пустиње или се затварали у својим келијама као да су у гробовима, узимајући са собом само најнеопходније ствари? – Управо да би се изловали од информација споља, тачније, да би их свели на минимум. Зато им је мисао постајала бистра и проницљива, а молитва задобијала посебну дубину. Чак и најједностванија ствар коју поседујемо заузима одређени простор у нашој души. Човек мора да чува ту ствар, да се брине за њу, да је – изразићемо се сликовито – начини делићем своје душе. Да, управо је то у питању: ствари не заузимају само простор у кући, него и у души – у мислима и осећањима. Те ствари скраћују оно време које је димензија доживљаја душе, као да га гутају. И зато, ослобађајући се од ствари или на неки начин мењајући амбијент у коме живи, човек осећа као да расте потенцијал његове душевне слободе.

КО ВЛАДА СВОЈИМ ЧУЛИМА ВЛАДА ЧИТАВИМ СВЕТОМ

 Духовни живот мора бити усмерен на борбу за време. У нашем односу према спољашњем времену од великог су значаја доследност и постојање реда у обављању послова. Ако је наш однос према пословима хаотичан, за њихово извршење потребно нам је далеко више времена него што ти послови објективно изискују. Потребно је такође смањити своје потребе, телесне и душевне, и тада ће многе бриге отпасти саме по себи. Када је реч о унутрашњем времену, морамо имати изузетно добар филтер који је у стању да пречисти бујицу информација што надиру на нас. Поред тога, морамо научити да неко време проводимо у тишини, остајући насамо са својом сопственом душом. Наше очи, уши и језик често се претварају у пукотине кроз које се неконтролисано излива унутрашњи садржај нашег бића. Ово води ка унутрашњем опустошењу. Зато хришћанска аскеза захтева контролу спољашњих осећања и оног великог дара који називамо «речју».

За обраду, паковање, сортирање и складиштење информација у огромним магацинима меморије неопходно је константно расходовање психичке енергије. Ако информације свих врста: вербалне, сликовне итд., укључујући и оне емоционалне, прелазе одређени ниво, оне, попут тешког рада који превазилази наше снаге, разарају психу и ремете равнотежу између механичке и креативне меморије. Познато је да човек који уноси велику количину хране чини своје тело тромим и подложним болестима. Његови мишићи претварају се у сало. На исти начин долази и до «психичког дебљања», када меморија постаје проширено црево душе.

Највећи енергетски потенцијал поседује људски дух – то око душе. При изложености бујици информација, што већ личи на поплаву, душа одузима енергију духу и тиме као да атакује на дух. Душа, као агресор, окупира област која припада само духу и црпи његове снаге, као вампир сише крв своје жртве. Дух малаксава и клоне, а уколико овакво стање потраје годинама, дух се парализује, не могући више чак ни да схвати стање у којем се нашао, нити да осећа бол.

Покушамо ли да дефинишемо стање нашег духа у овом моменту, рећи ћемо да је то стање дремања, које ремети по које кратко буђење, а на њега се надовезује дубоки сан. А у сну се губи осећај за време.

Време отргнуто од вечности заиста пролази као сан. Хришћанско подвижништво није ништа друго до реанимација духа. Простори душе морају се ослободити од одраза и сенки спољашњег света, од његових копија, да би се духу пружило оно што му припада по праву његовог царског рођења. Тада ће човек поново осетити велику сместивост времена, осетиће лакоћу због збацивања са себе терета нечега што му је туђе и доживеће радост попут оне која га је много пута испуњавала у детињству, а чију је драж касније изгубио и заборавио.

Подвижништво подразумева покајање, молитву, борбу са страстима и контролу над пет чула. Преподобни Симеон Нови Богослов писао је: «Ко влада својим чулима, влада читавим светом». Додаћемо: зато што их у тешкој борби покорава Ономе Ко је саздао свет – Творцу времена и вечности. <<

Још једном да се разумемо: технологију треба користити, па и за ширење речи Божје, али умно и умерено, без икаквог одушевљења новим могућностима електронике и без позивања на Христа и Св. Павла. Јефтино додворавање овом свету, оно: „Гледајте нас, браћо непобожна, и ми смо као и ви – „четујемо“, „куцкамо“, „SMS-ујемо“; има нас и на „Ју Тјубу“, на „Фејсбуку“, не води никуда, и код секуларног интелектуалца изазива само подсмех. Од Цркве нико не очекује да предњачи у употреби нових технологија. Она је Невеста Христова, а не, да ми Бог опрости, ветропираста адолесценткиња. Млада је већ две хиљаде година, и не треба јој техно-шминка.

Старац Пајсије Светогорац једном је рекао да монаси треба да иду корак иза мирјана у употреби нових технологија. (Неки мисле да би требало да предњаче у томе; постоји шала да данашњи новопостриженик, уз бројанице, добија и мобилни телефон.) Што важи за калуђере, требало би да важи и за лаике, чканове лаоса, народа Божјег: корак иза, а не корак испред у ослањању на дела својих руку, да нам не би постала идоли. А идолатрија идолопоклоника увек претвара у оно чему се клања: у бездушну твар одвојену од Творца. То нико од нас не жели себи, ни својима.

Да се вратим Интернету.

Пошто, по сили околности, сарађујем са неколико Интернет сајтова (међу којима је и „Борба за веру“), каткад с њиховим уредницима причам шта људи воле да читају – највише. Испостави се: вести, и то оне „вруће“, „полемичне“, оне које не назиђују, него ражешћују. И вести треба да буде, али православац би морао да себе не своди само на вести, раздражујући се и учествујући (често псеудонимом) у виртуелним тучама на Мрежи. Јер, како рече Свети Николај Жички: „Богу нису потребне брзе, него трајне победе“. А трајна победа остварује се само подвижничко – литургијским животом. И у души, и у Цркви.

Т. С. Елиот је био јасан: мудрост смо изгубили у знању, а знање у информацијама. Морамо се враћати Мудрости, молитвено се сећајући Бога „у доба информацијско-чулне преоптерећености (свештеник Григорије Науменко).

А Христос Бог нека нам помогне у томе, молитвама Св. Апостола и свих Светих Својих!