header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Предраг Р. Драгић Кијук: Свето чудовиште Штампај Е-пошта
недеља, 20 јун 2010

Предраг Р. Драгић Кијук

Свето чудовиште

1.

        Тачно пре 114 година (у листу "Дубровник", од 19. јула 1896.) Дум Иво Рајич, некадашњи гимназијалац у дубровачком Сјемененишту и скупљач "народнијех пјесама", оптужује Матицу хрватску за плагијаторство, преверавање и политичку изопаченост примењену у науци о књижевности. У тексту "На знање Матици Хрвацкој" Рајич се супротставља варварству над чињеницама и културолошкој политици која је сакупљено народно благо из Босне и Херцеговине обелоданила под насловом "Хрвацке народне пјесме". Он истиче да песме које је сакупљао (као и Дум Перо Марковић што је сакупио 14 хиљада стихова) по етнолошким назнакама, по јунацима који се опевају, по духу и најсавршенијем српском стиху (десетерцу) несумњиво припадају српском народу, баш као што "све што до данас добра у књижевности код Хрвата има" јесте сакупљено народно "српско благо".

Процес кроатизације православног културолошког простора и српског народа у оквирима тзв. "далматинске теме" (која се од Јадранског мора у доба Римске а потом Византијске империје простирала на територији омеђеној двема рекама: на северу Савом, на истоку Дрином) уследио је након вековних фаза романизације, латинизације и католизације. Овај политички процес римокатоличке цркве, закључно до данас када су у хрватско-српском сукобу 1991-1995. деца изложена насилном покрштавању, користио је методе уцене, тортуре, злочина, расељавања и верске ксенофобије. Зато "особита даламатинска појава јесу Срби католичке вере" (Л. Бакотић, "Срби у Далмацији").

Аутохтоно становништво у Далмацији је примајући хришћанство (које цар Константин VII датује у време цара Василија I, значи од 867. до 886. године) постало чланом православног црквеног обреда - док их, делом, Млетачка Република није покатоличила. Да није спорно да Срби "држе велики део Далмације" сведоче Анали Франачког краљевства али и, век касније, цар Константин VII Порфирогенит (X век) тврдећи да српске кнежевине у Далмацији потичу још из периода цара Ираклија (610-614.). Археолошка гробишта (громиле) и начин сахрањивања најубедљивије сведоче о српској популацији на овој територији још од IV века. Константин VII (који лоцира Србе и у оквире неретљанске области, те на острвима: Мљет, Корчула, Брач и Хвар) пишући о Јужним Србима  бележи: "Треба знати да Срби воде порекло од некрштених Срба, названих и Бели (северни), насељених с оне стране Турске (тј. Мађарске), у крају који се код њих назива Бојка; њима је у суседству Франачка, исто као и велика Хрватска, она некрштена, која се назива и Бела (северна). Тамо су ови Срби од давнине настањени".

Познати историчар римокатоличке цркве из XVIII века, Фарлати, члан језуитског реда и најважнији од тројице аутора књиге "IllyrIcum sacrum" (штампане од 1751. до 1909.), становништво Паганије (око реке Неретве) назива gens Serbica. Да је становништво на простору Далмације, Приморја и континенталног дела примило Источно хришћанство још  је мање спорно,  иако само за " Србе настањене у макарском приморју и на обали Неретве", фрањевац А. Лулић пише (у делу "Compendi istorico...") да су их око 872. године "крстили калуђери послани из Цариграда". Разлозима политичко-верског експазионизма се једино и може тумачити одлука папске цркве да X каноном сабора у Сплиту 925. да забрани богослужење на словенском језику. Такође, на Сплитиском сабору 1059. године св. Методије је проглашен јеретиком, односно одбачено је изворно јеванђељско и светоотачко учење источног хришћанства то јест православља.

Римокатолички тоталитаризам, у свом историјском походу, верно је у име евангелизације примењивао прозелитизацију, па се на тај начин оделио и од средстава за ширење хришћанске филозофије и од циља саборног, синфонијског устројства у оквиру глобалне хришћанске заједнице. Обзиром да су политичка начела доследно и остваривана политичким средствима онда је исправно, и једино могуће, историју папистичке институције тумачити као историју политичке организације која је религијско осећање (или било које друго својство) користила као политичко средство. У смислу изопаченог хришћанства зато и треба разумети перманентни репресивни процес на делу јужнословенског Балкана. Уосталом, радикалне одредбе Душановог законика које се тичу преверавања одговор су на православнофобичност и србофобичност папистичког Кремља. На исти начин једино је могуће ваљано историјски спознати заначај фрањевачке "Dubie" из 1372. године (односно 23 питања босанског викара упућена папи) за свеукупну историју Босне и Херцеговине - јер се и "Dubia" тиче искључиво обраћања јеретика "свијетлу праве вјере", у ствари у крило "послушности пресвете римске цркве".

Па ипак, процес преверавања није тако брзо давао успешне резултате. Тачно је, на пример, да последње сведочанство о приоритетном православљу у Конавлима имамо из 1446. године, откада је и запис о свештенику Божидару Троковићу, али је исто тако тачно да се исте ове године папа Евгеније IV жали да је Петар Војсалић "једини кнез католик у Босни". Разумљиво, то је и разлог што је политички притисак све више добијао размере следујућег културолошког геноцида, па ће дело Лудовика Цријевића (1455-1527.), Дубровчанина и члана бенедиктанског реда, бити стављено на Индекс забрањених књига  (1734.) само због тога што Римској курији није одговарала верска толерантност коју је овај члан папоцентричне организације заступао у књизи "Commentaria suorum temporum".

2.

Прозелитизација и верски терор је једно од најважнијих средстава папистичке политичке организације а од Тридентинског концила унијаћење постаје и приоритетни задатак римокатолика на све четири стране света. Тортура ће посебно доћи до изражаја у регијама Истре, Лике, Крајине, Кордуна, Баније, Славоније, Босне, Херцеговине и Далмације како због близине седишта Римске курије тако и због спорог стављања "шизматика" под своју контролу. Деспотија папистичке организације посебно долази до изражаја у XVII, XVIII i XIX столећу  на што нас упућују случајеви Беле Крајине, Далматинске и Марчанске епархије. У XVII столећу, на пример, дефинитивно су католизирани Срби у "Истри, Пивки и Красу, као у сењској дијацези у Лици и у Драги Винодолској" - по сведочењу загребачког бискупа Бенедикта Винковића (1639.). То значи да су уцене, лажна списа, погрдна изјашњавања о православном примитивизму, корумпирања, убачене двоструке личности у православне институције, убиства, пљачке, спречавање напретка у служби на територији Војне крајине у случајевима непристајања на промену вере, давање повластица, пропагандно деловање, стипендирање талентоване деце, сатанизовање Срба и православља, писање памфлета о злоћудној психологији шизматика, фалсификовање докумената, изгон представника Православне цркве - најважнији су део историје и верског варварства римокатолика у Европи.

Иако су притисци повремено престајали (због употребе Срба у аустријским ратовима, у одбрани европске границе према Турској, у политичкој употреби против Русије) прозелитизам је у већој мери испунио свој задатак па су преверени Срби негде од XVI или XVII али већ од XVIII столећа, по осећању припадности, Хрвати. Епископије пропадају (Марча у Славонији, XVII столеће), Срби - католици ревнују у новој вери, попут Томе Наталића Будиславића, из Невесиња, иначе требињског бискупа - који се залаже за оснивање Колегија (1636.) међу православцима како би се деловало унутар живог црквеног организма.

Истовремено, православни епископи су протеривани и унижавани: Симеон Кончаревић због притиска Млетачке сињорије, у најжешћој фази унијатства, бежи у кијевски Петроплавски манастир у коме је и умро 1770; Герасим Зелић, два пута конфиниран из Далмације и Боке Которске пребегао је у Будим где је и умро 1828; Никодим Милаш епископ далматински је сав живот провео под присмотром и у сукобима са латинским властима а по смрти, у Дубровнику 1915, аустријске власти су бесповратно заплениле сву његову архиву и рукописе.

У времену особите политичке ажурности (XVII  столеће) папа шаље српском патријарху Пајсију архијерејску митру у жељи да га придобије да Римску курију призна као "матер свег хришћанства". Србе у Хрватској и Славонији холмски бискуп Методије Терлецки покушава да превери у "праву веру" а украински монах Павлин Демски, по задатку Римске курије, спроводи просветитељску расправославизацију: отвара школу са православним и католичким ђацима у Котору. Разумљиво, католичка пропаганда не мења своје планове (већ само методе) ни у XVIII столећу, па није чудно што Карло VI већ 20. маја 1718. шаље у Србију "мисионаре у славу Божију и за спасење и утеху душе". Посебна пажња биће посвећена Београду,  у коме ће по освајању града Аустријанци населити "преко 300 немачких породица... Међу њима је био и трговац Јохан Георг штросмајер, пореклом из Беча" (Љ. Дурковић-Јакшић, "Србија и Ватикан").

Папоцезаристичка црквена политика у XVIII и XIX столећу базира се углавном на примени културолошког геноцида, односно покушаја да се православни културолошки простор стави у положај подређености. Истозначно, у XVIII столећу траје и појачан процес кроатизације давно латинизираних а потом католизираних Срба. У XIX столећу се улаже пуно у рад на језику не би ли се територије и становништво апсорбовало путем јединственог језика. Илирски покрет и идеја о једном језику Срба и Хрвата, у ствари је политичко преусмеравање у прозелитском раду на асимилацији православних Срба. Тако Хрвати прелазе на новоштокавски дијалекат (којим пише и Анте Павелић, рођен у кући досељеника у херцеговачком православном селу) не би ли већ почетком XX столећа покушали да кроатизују све оне који наводно говоре тим заједничким "хрватским" језиком. Са "Илирским покретом" (1835.) Хрвати су - као чакавци за разлику од Срба штокаваца, како су то Ф. Миклошић и М. Решетар установили - прихватили српски језик а не некакав илирски језик. Људевит Гај дословно каже да представницима илирског покрета није ни "на ум пало никада тврдити да то није српски, већ илирски језик" ("Даница хрватска...", 1846, број  31, стр. 124).

Када ни ова лингвистичка изопаченост није дала ваљане резултате (ако то не поспеше припадници дириговане науке и хуманисти с бичем у 21. веку) приступило се екстремним мерама. Иван Мажуранић, аутор познатог спева "Смрт Смаил-аге Ченгића" и први "бан пучанин" (од 1873-1880.) забранио је употребу ћирилице у Хрватској. И он је, сходно памћењу латинске цивилизације, изгубио из вида да се 1848, за мир са Мађарима, залагао уз важећу помоћ Срба ("Да се не погађамо као народ хрватски него, као краљевина или као народ хрватско-славонско-српски"), као што је изгубио из вида и историјску истину коју је Иван Кукуљевић - Сакцински обелоданио: "Овај нам је народ српски у најважнијим временима, кад смо под аристокрацијом, латинизмом и германизмом стењали, нашу чисту народност сачувао".

Нарочита пропагандна пажња римокатолика посвећена је српским енклавама у дијаспори (Крашовани у Румунији, Галипољски Срби у Турској или у области Кампо Басо у средњој Италији, или они у Фурланији, код Удина, где су откупили град Београд 1465. итд.) и делу српског национа који се највише озападио у односу на матицу. Наиме, прекодрински Срби су већ увелико били виђени у крилу "матере свег хришћанства" то јест папистичке организације. У овим деловима се увелико примењује поновна латинизација а у Босни, након окупације и анексије 1878. те 1908, ствара се коалиција две конвертитске конфесионалности против аутохтоног српског и православног народа: у школама муслимани и католици морају да пишу искључиво латиницом. Истовремено а у духу подупирања европолитичког фундаментализма и папистичког тоталитаризма Коста Херман ће увести плагијаторство и преверавање у науку о књижевности. Херман је, уствари, издао "Народне пјесме муслиманске" поводом којих ће му Ватрослав Јагић спочитнути две ствари: прво, да су то "пјесме Срба мухамеданске вјере", и друго, да нема оправдања што је књигу штампапо латиницом будући да су се у "првашња времена" и мухамеданци и католици служили ћирилицом. По Јагићу, тај период употребе ћирилице трајао је "до половине прошлога вијека" а негде до почетка XIX столећа.

Овај културолошки политички престиж, нормално, највише је напора уложио да остварени католички бастион (Далмација), и посебно град Дубровник као важећи цивилизацијски центар Јужних Словена, изузме из православносрпског културног простора.

Међутим, у Далмацији и Дубровнику, до краја XIX столећа, било је веома угледних Срба источног обреда (Вук Караxић иначе дели њему савремене Србе на народ 3 закона: православни, римокатолички, муслимански) као и Срба западног обреда. штавише, међу веома угледним католичким свештеницима и фратрима било је Срба који су, изгубивши верски, посебно истицали национални идентитет. Најпознатији међу њима су Петар Илирикус (са полуострва Пељешца), кардинал из V столећа и потоњи Дум Иван Стојановић (1829-1900.), декан дубровачке столне цркве и врсни преводилац Публија Сиријанина, Петронија и св. Августина. Плејади угледника припада и Дон Јаков Групковић (1831-1911.), фрањевац и припадник Српске странке у Дубровнику; овај "ватрени Србин" и гимназијски професор је и пензионисан због својих националних ставова. Када је хрватски праваш и римокатолички фундаменталиста Јосип Франк придобијао своје сународнике идејом по којој је "хрватство мост преко кога ће Аустрија даље да продре на Балкан" Дон Јаков је парафразирао ту Франкову крилатицу речима: "По Франку, хрватство је кљусе на коме швабо по Босни шета" (Ј. С. Радојчић, "Срби - биографски лексикон"). Групковић је, иначе, уступио "своју збирку речи са тумачењима за Ријечник хрватског или српског језика" онда постојеће загребачке Југославенске академије.

Што се тиче језичке предоминације и квазинаучне апологетике хрватских клерократа око Дубровника довољно је констатовати да је један од најстаријих докумената овог града - уговор између Дубровчана и бугарског цара Асена II, из 1253. године - писан српским језиком и ћирилицом. "У опћини" је такође "српски расправни језик", па тек поводом говорног језика ништа није могуће довести у питање јер се у Дубровнику, како то пише хрватски научник Натко Нодило, "од памтивијека говорило српски, како од пучана тако и од властеле, како код куће тако и у јавном животу". То је, највероватније, било пресудно што су аустријски и други статистичари Дубровчане сврставали у Србе (попис 1851. и 1857.).

Дубровчани су уместо регионалне, националне, најчешће истицали родовску, племенску припадност: словенство. Међутим, обзиром да за становнике Рашке и Босне ("у латинским и италијанским текстовима") употребљавају речи "Срби" и "српски" - и да у својим канцеларијама за "словински" језик, нашки језик  употребљавају назив "српски - а никад хрватски" - није тешко разазнати "народносну припадност Дубровчана" (Ј. Д. Митровић, "Српство Дубровника..."). Најзад, до пред сам крај Дубровачке Републике, Дубровачка канцеларија у упутствима писаним на италијанском користи синонимно називе: српски, словенски, илирски, рашки, дубровачки, па чак и босански. Почетокм XVI столећа "приликом избора српског дијака" утврђује се да је то канцелар матерњег језика. О српском језику Дубровника, не мање, сведоче и К. Јиричек, Љ. Стојановић, В. Јагић и Б. Недељковић

Ћирилске повеље из Дубровачког архива први је сакупио дубровачки православни свештеник Ђорђе Николајевић (а штампао их у Београду под називом "Српски споменици" свештеник П. Карано Твртковић 1840.). Потпуније издање приредио је 1858. године Миклошић у делу "Monumenta Serbica".

3.

У Далмацији је идеја о јужнословенској заједници (потоњој Југославији) била најчешћи разлог сукоба са хрватским шовинистима, антисловенима и клерократама. И Хрвати и Срби и Италијани (Натко Нодило, Недо Пуцић, Иво Ћипико, Матија Бан, Никола Томазео), заговорници јужнословенске заједнице, увиђали су у ондашњим процесима националног буђења свеприсутну сенку раздора: милитантни римокатолицизам. Тако је Натко Нодило (који се одриче мантије по свешетку теолошких студија а уписује и завршава филозофију у Бечу, 1860.), припадник "Народне странке", управо због фанатизованог клерикализма престао са радом у ревији "Il Nazionale". У ствари, што се више приближавала анексија Босне и Херцеговине појачавала се (као и сада) србофобија и православофобија. У том смислу и задарска резолуција (1905.) представља победу употребног југословенства Срба (који се залажу за реинкорпорацију Славоније и Далмације Хрватској) али и кратковиду политичку памет српских представника да ће Хрвати  отклонити присутну сметњу у заједничком раду - односно да се приликом уједињења "обавезно призна равноправност српског народа с народом хрватским". Да је брига о трагичној судбини хрватског народа била хуманистичка у то не треба сумњати, као ни у чињеницу да је била политички инфантилна. Зар је било могуће превидети милитантни папохрватоцентризам у временима када се и вековни италијански житељи Далмације бране од употребног фанатизма верских сродника крилатицом: "Sclavi sempre, Servi forse, Croati mai". штавише, далматински препородитељ, Ловро Монти јасно одређује извршиоца (ако не и наредбодавца) антисрпске политике. Он не спори уједињење Хрватске са Далмацијом, али под условом да се у Далмацији призна "Илиро-српска народност" а да се Хрвати обавежу да неће над Србима вршити похрваћење.

Далмација је најбољи пример функционисања инквизиторске "цркве", што делом показује и "Историја котарских ускока" Бошка Деснице а посебно "Православна Далмација" Никодима Милаша. Језиви пример верскополитичке тортуре папистичка организација је испољила у осуди вође Буковичке буне, када је православном свештенику Петру Јагодићу одредила 40-годишње робијање у млетачким казаматима (од 1706. до 1746.). Па ипак, сва ова средства политичке самовоље нису дала (све до у XX веку) праве резултате, јер су из таме векова стално извирала сведочанства о наказној језуитократији, верској нетолеранцији и превереним хришћанима. И када је Срба-католика скоро нестало сасвим, Лујо Бакотић, и сам Србин-католик, заступник Краљевине Југославије при Међународном суду у Хагу, објавиће 1939. године књигу "Срби у Далмацији". Дакако, то никако не значи да је процес кроатизовања јењавао утихнућем католизације. Напротив, управо у првој половини XX века и биће завршена кроатизација Дубровника, што представља и најсавременији рецидивни конвертитизам остварен уз напор светог чудовишта из Рима.

Кроатизација Дубровника се спремала са истанчаном политичком и историјском одговорношћу, што показује и след одређених догађаја. Још 26. јуна 1893, приликом откривања споменика Xиву Гундулићу (који у VIII певању "Османа" истиче своје српство), хрватски праваши и папски гаулајтери су нескривено исказивали шта намеравају са Србима - певајући о "штрику о српском врату". Без обзира на овај инцидент и тог дана и сутрадан на прослави у Гружу учествовао је цео град. Промену у исказивању своје воље потиснуће код Дубровчана насилно кроатизирање културне баштине овог града-републике у периоду до и за време Првог светског рата. Политичка еквилибристика Југословена још је више периферизирала "дубровачко питање", а егземпларни покољ над појединим Дубровчанима у Другом светском рату означавао је скорашњу финализацију кроатизовања Дубровника. То је и разлог што су се у Дубровачком музеју (више као демонстрација моћи а мање као услуга комунистичкој интернационали) у посебној соби могле видети слике и фотографије са прославе откривања споменика Xиву Гундулићу до 1954. године. Период од 1954-1962. је период реорганизације или адаптације експоната управо овог одељења, те учесталог инвентарисања да би од 1962. године сви експонати били похрањени у депо. Претпостављамо из једног разлога: омаж Гундулићу пропраћен је искључиво српским заставама, па је и тај доказ требало уклонити.

У дугом периоду преверавања на тлу јужнословенског Балкана православни Срби су, захваљујући политичким менама, успели да сачувају своје богомоље, гробишта, националне институције, као и да представљају одлучујући фактор у политичким комбинаторикама. Њихове судбине добијале су размере библијског погрома само у временима престижне светске унисоне политичке моћи и изопачености. Примером своје трпељиве и благородне пожртвованости Срби су чак будили конвертитску копрену и уносили хаос у праволинијски и неодступајући план Римске курије. Тако ће се, наједном, преосталих 200 кућа католика Бјелопавлића вратити у православље 1633. или ће Вишани скорашње 1933. подићи православни храм у граду Вису (додуше СПЦ је 1963, продала Хрватима ову велику цркву који ће је одмах урушити - да би на истом месту изградили паркиралиште!?). Не мање, Срби су делом у појединим регијама остављали неизбрисив траг о себи и бројчаности српског народа, без обзира на мистификаторску историју папских и хрватских идеолога. Тако је Јован Бован, Херцеговац који је вековао у шибенику, утемељио отварање прве народне школе за српску децу, да би избегла католизацији, кроатизацији или талијанизацији; школа је отворена 1807. године, годину дана после његове смрти. Велики борац против унијаћења био је и шибенчанин Никола Милетић, пореклом из села Боројева у Ужичком округу. Од 1815. па до смрти, 1873, живео је у шибенику. Милетић је све богатство тестаментом оставио за потребе цркве, за стипендирање православних шибенчана од основне школе до завршетка Универзитета,  за сиромашне православне девојке ако се удају за припадника исте вере и за "сиромашне и стидљиве" православне породице. Пре последње воље овај имућни шибенчанин је разделио земљишни посед "оним сељацима који су ту замљу до тада као кметови обрађивали" (Д. Кашић, "Светли гробови православних шибенчана"). Задужбина Николе Милетића је пред Први светски рат располагала са 54 945,62 форинте.

Изузев Тесле, неколики Срби из регија где је политичко-инквизиторски маљ доприносио њиховој анихилацији истичу се необичним животописом. Двојица од њих су били гувернери Далмације: Лазар Мамула (из Горског Котара), барон, завршио је инжењерску академију и посветио се војној каријери; одликован је витешким редом Марије Терезије 1949. а 1850. постављен је за намесника Далмације; - Гавро Родић (из Вргинмоста, Кордун), генерал, постављен је 1869. за аустријског војног команданта Далмације а 1870. за гувернера Далмације.

Трагична је и необична судбина последњег дубровачког властелина који је морао "предати општину града Дубровника наименованом комесару",  да би убрзо иза тога и умро (1899.); овај омиљени у народу, барон Франо Гондола - Гундулић посветио је сав свој морални и интелектуални интегритет за враћање словенству и за обнову српства - у чему је видео спасење од племићке летаргије пред нововековним духом.

Несумњиво, прави космополитски траг о српском пореклу оставиће Спиридон Гопчевић (псеудоним Лео Бреннер) који је пропутовао обе Америке, Сибир, Азију и Африку; био је на црногорско-турским и српско-бугарским бојиштима; говорио је тринаест језика, бавио се политиком до 1893. (српски аташе у Берлину и Бечу) а потом астрономијом - један кратер на Месецу носи по њему име Бренер. Рођен у Трсту, Гопчевић је умро у Бечу 1936. објављујући најважније књиге на немачком језику. Уз Гопчевића, браћа Љубомир и Бранко Мицић су, целокупним стваралачким делом, грађани света. Љубомир Мицић је најпревођенији српски писац, оснивач зенитизма те часописа "Зенит" у коме сарађује анвангардна Европа. Због изразите антисрпске атмосфере напушта Загреб и завичај (Мицићи су са Кордуна) да би умро у Панчеву 1971. године. Бранко Ве. Пољански након Загреба живи у Паризу, до смрти,  учествујући у културном животу Француске попут правог барда. Бранко Ве. Пољански је 1926. године припремио у Паризу изложбу "Савремени париски мајстори" (Chagall, С. и R. Delaunay, Foujita,  Leger, Picasso, Zadkine, Suruage...).

Па ипак, у рату за српски национ и његову духовност нема међу мирјанима већег борца од Божидара Петрановића. Овај рођени шибенчанин (1809-1874.) и одани члан православне цркве, по признању Фрање Рачког, "није у Српству и Хрватству назирао два противна стожера", па у том смислу Петрановић претставља праву парадигму српског интелектуалца који се бави народним пословима и народном просветом. Учен и образован (студирао је филозофију у Грацу а права у Бечу и Падови где је 1833. промовисан за доктора правних наука) бавио се историјом, књижевношћу и правом. Петрановић је покренуо прво гласило за грађанско право (учесник је у изради аустријског законског зборника, преводилац и коментатор Аустријског грађанског законика) и први часопис на народном језику свог народа у Далмацији. То је, 1835, ћирилицом штампан лист "Љубитељ просвјештенија" који мења наслов у "Српски далматински алманах" 1836. а од 1854. па до краја излажења 1873. штампан је под називом "Српско-далматински магазин". Петрановић је, уз све притиске хрватских клерократа и далматинских сепаратиста успео да 1862. оснује "Матицу даламатинску" на чијем је челу био све до смрти.

Срби православци који су живели на територији где су се смењивале власти Мађарске, Турске, Венеције, Аустрије, Француске те Аустро-Угарске углавном су имали проблема због очувања свог духовног идентитета. Посебан верски терор примењивале су Аустрија и Мађарска колико у име римокатоличанства толико и с разлога што су верско опредељење могли да користе као вид политичког притиска. Привилегије, које су Срби добијали од аустријског двора, биле су више украсна слова политичких фраза (по савету високих представника римске цркве) а мање стварна и озакоњена сигурност. Привилегијама - за које Карл Цернинг, аустријски етнолог, каже да су њима Срби на територији монархије имали статус "признате нације:  natio rasciana, natio Illirica" - треба сматрати царску повељу Карла I (1538.), па привилегију Фердинанда II (1578.) те статуте Фердинанда II (Статута Валацхорум) из 1630. године. Ове статуте потврдио је Фердинанд III (1642.), па Леополд I (1659.) и Карло VI (1717.). Велика Леополдова привилегија донета је 1690. а заштитном дипломом (1714.) Карло VI потврђује све српске привилегије. Марија Терезија је (Декларацијом) обеснажила посебна српска права верно језуитској методи да се привилегије дају, не примењују или поништавају када се за Србима као ратницима, више није осећала потреба. Тако је, одмах по Карловачком миру, извршен језуитски удар на Беч и "језуитска акција" на Православну цркву у Хрватској и Славонији. Цару се нарочито сугерисало да се власт пратријарха чарнојевића, која је загарантована царским патентима, мора односити "само на српски народ који је с њим дошао а никако на Србе који су већ били у Монархији".

Унијатизам је споро али по вековима давао резултате, па се сходно успешном верском преобраћању приступало језуитској методи: топло - хладно. То је и разлог што се и могу уочити плиме и осеке римокатоличке деспотије. Како је римокатолицизму важнија борба против православља од било каквог вида очувања идеје хришћанства - онда је и разумљиво што су пресије јењавале у случајевима обремењеним интересом. што се тиче екстремних притисака папоцентричних фанатика они ће се нагло појачати у три наврата: 1640. (крај верских ратова и сукоба са протестантима), 1870. (инсталација тзв. папске непогрешивости) и 1935. (када СПЦ није ратификовала конкордат са Ватиканом). Убрзо ће, на предаји кардиналских знакова, 1937. папа поручити Србима: "Доћи ће дан када неће бити мален број душа које ће зажалити што нису примиле тако верско добро које је заступник Исуса Христа нудио".

У упорној борби са апаратима модерних светских држава и силином једне политичке цркве - посебно место припада Сави Бјелановићу (рођеном у ђеврскама), књижевнику и политичару. Оличен као вођа српства, још је на студијама права у Бечу (1874.) основао друштво "Јединство". Добрим делом захаљујући новинама које је покренуо у Задру ("Српски лист", а по забрани "Српски глас") враћена је политичка свест српском народу о праву за које се мора сам изборити, враћено достојанство и културолошка моћ. Српска мисао која је долазила са страна Бјелановићевих листова допринела је трансформисању у Српску странку на Српском Приморју. Овај доследни подржавалац Херцеговачког устанка био је заступник у Далматинском сабору у Задру од 1883. до смрти, а 1897. је изабран за српског заступника у бечком парламенту, у изборном котару: шибеник, Скрадин, Книн, Дрниш.

4.

Преверавање је сложен психолошки процес било да је реч о преласку из једне у другу конфесионалност исте религиозне заједнице (унутар хришћанства например) било да се прелази из једног вредносног система, који представља духовни идентитет и поглед на свет, у други вредносни систем (из теизма у атеизам например). У првом сучају, посебно када преверавање прати репресивни жиг, мења се у потпуности психолошки доживљај света (феномен конвертитства), док у другом случају изостаје психолошки потрес (конвулзија) али се надокнада за преобраћеништво утапа у екстремно заговарање новог света. То је и разлог што се пре може уочавати психолошка посебност преобраћеника а мање може конзистентно пратити стваралаштво које се овим феноменом бави.

Уосталом, изузев народне поезије (која представља и духовни одговор на духовну наказност) нема јасних сведочанстава о верским преобраћеницима, па ћемо се, пре могућег одговора о овом литерарном хијатусу, углавном бавити историјским чиниоцима који условљавају појаву овог феномена и људским судбинама у временима историјског зла. Могући приговор да се преверавање тиче слободе духовне надградње (попут преласка из паганизма у хришћанство) нећемо узимати за озбиљно већ из разлога што овај вид политичке деспотије појединих "црквених организација" нема никаквих додирних тачака са слободом или духовном надградњом.  Коначни одговор, пак, на питање литерарне прећутаности верског преобраћеништва даћемо на крају овог огледа, и то управо на плану духовног одговора на духовну наказност. Из разлога приоритетног историјског и политичког сагледавања овог проблема нећемо се посебно бавити ни делима оних малобројних писаца (Његош, Матавуљ, Андрић) који су испољили интелектуалну потребу да укажу на постојање овог феномена као историјске истине.

На нашем поднебљу, где је маљ прозелитизма, ксенофобије и унијатизма остваривао своје патополитичке планове (и до данас, када су етничка чишћења и у рату 1991-1995, од стране католичко-муслиманске коалиције спрам Срба, усмеравана и апслоутно некажњива), занимљиву посебност представљају људи и њихове судбине у оквиру оних породица где се тај патополитички процес давно завршио. Такав илустративан пример психолошке и интелектуалне подвојености није тешко уочити код потомака једне старе православне фамилије, какву представља лоза Војновића. Са савременијим потомцима ове угледне породице чак се, симболично, гаси и сваки траг Србима - католицима којих је до 1918. године, само у Далмацији, било седамнаест процената на истоимену регионалну популацију.

Војиновићи су стариним од војводе Војина, господара Гацка, који је у сродству са царем Душаном. Војинова три сина (Алтоман, Војислав и Младен) често су у сукобу са Дубровчанима који су већ увелико романизовани и католизирани. У XVII столећу Војиновићи се помињу у Поповом Пољу а од XVIII столећа у Херцег Новом. То је и период њиховог верског преобраћеништва па ће потомци ове лозе у историји свог народа бити упамћени по нешто измењеном презимену: - Војновић. Аустријска влада је 1873. године признала Константину и ђорђу Војновићу право на титулу цонте. Од двојице браће, гроф Константин Војновић је био један од уважених вођа "Народне странке", и Хрват - католик по националном опредељењу. Гроф ђорђе Војновић, вођа "Српске странке" у Приморју и Србин по националном опредељењу није оставио иза себе деце; био је припадник православног црквеног обреда.

Константинови синови су римокатолици, али Iво Војновић (романописац и драмски писац, и аутор, између осталих дела, познате "Дубровачке трилогије") хрватске оријентације. Па ипак, због оптерећујуће прошлости Иво Војновић је 1914. ухапшен као "српски песник у Дубровнику". Други син Константина Војновића бавио се политиком и историјом, и био близак интелектуалним припадницима српске оријентације. То је и пресудно што је Лујо Војновић неко време провео на двору црногорског кнеза Николе (као секретар) а потом као посланик Црне Горе у Ватикану. Био је, потом, у служби српске владе у Риму и Паризу од 1915. до 1919. године. Иако није објавио велики број општепознатих дела, попут брата, оставио је иза себе "Историју Далмације" у два тома. Лујо Војновић је истицао своје порекло: тврдио је за себе да је "ништаван потомак" славних Војновића али и да "није и да не може друго да буде него Србин".

Иво Војновић и Лујо Војновић напустили су свет искушења супротно својим опредељењима (Иво је умро у Београду 1929. а Лујо у Загребу 1951.), и у том крају као да је скривена сенка прошлости покушала да помири све разлике које су између њиховог националаног деловања постојале.

Своја различита национална опредељења Војновићи су подредили осећању и припадности коју су својевољно одабрали: југословенству. Наиме, идеја југословенства је придобила бројне српске интелектуалце, па међу њима и римокатолике чији се конвертитски круг могао затворити у новом слободном опредељењу без обзира на оптеретљиву прошлост, какав је случај  управо са Војновићима. Потребно је, међутим, истаћи на сву парадоксалност југословенства Иве и Луја Војновића јер се иснструментализовано југословенство, као ново конвертитство и преступљење, показивало у сфери политичког а не духовног јединства. Тако ће (макар од Хрвата нападан за српску некритичност) Станоје Станојевић, историчар и аутор "Народне енциклопедије" (српско-хрватско-словеначка), у IV тома, 1929, управо због југословенства изоставити одреднице о Иви и Лују Војновићу. Напросто, Станојевић је, и сам заробљеник југословенске идеје, самоцензурисао питања прозелитизма, римокатоличког деспотизма и постојања Срба католика (они су адактирани у његовој енциклопедији) или римокатолика Хрвата чија се припадност хрватској нацији може довести у питање. На тај су начин достојни потомци својих предака изнова стављени у политички жрвањ, који је и њихове далеке сроднике употребио у процесу политике асимиловања.

Последично, импортовано и употребно југословенство само је потенцирало расно опредељење хрватских клерикалаца. Отуда је и нормално што ће 1933. године Хрвати прогласити 17 усташких начела, као политички програм: тачка 1. је истицала несродност Хрвата са Србима, тачке 6-8. упућивале на "континуитет" хрватске суверености а тачком 11. се утврђивало да у државном апарату може да делује само онај ко "припада хрватској раси и хрватској крви". Анте Павелић, поглавник прве НДХ, поново је објавио "Усташка начела" 16. априла 1941. године, када је преузео власт. Према закону о формирању државне владе (од 24. јуна 1941.) министри су морали да се заветују да ће се држати усташких начела.

Овако опредељење било је увод у психолошко оправдање за злочин, и он се догодио 1941. геноцидом над Србима, као и у поновном покушају геноцида над Србима 1991, непосредно по обзнани Устава (1990.) нове демократске хрватске државе Фрање Туђмана који је сводив на давнашња "Усташка начела". Утолико пре, пажње је вредна децидирна изјава лорда Карингтона, судионика у распаду II Југославије 1990. године, који запажа: "Ако се држимо почетка рата онда су Хрвати ти који су потпалили буре барута обнародујући Устав". Сличност новог хрватског устава ("Хрватска је држава Хрвата") са "Усташким начелима" је и изазвала ланчану реакцију несигурности Срба и њихов отпор неоклерикализму и србофобичном тоталитаризму. Јер не треба губити из вида да су "Усташка начела" (као и Устав хрватске државе Фрање Туђмана, бившег комунистичког генерала) подржали припадници римокатоличке цркве код Хрвата - исте оне цркве која је активно учествовала у покољу, изгону и преверавању Срба током Другог светског рата. Године 1941. Алојзије Степинац а године 1991. Фрањо Кухарић (надбискупи) благосиљају атакирање на српски живаљ. Додајући томе чињеницу да је у геноциду над Србима 1941-1945. учествовало 2 500 злочинаца из редова свештенства (фратри, жупници, бискупи, часне сестре), а под окриљем папе - онда је нормално да су од поновљене србофобије и православофобије, такође под окриљем папе, Срби потражили спасење у сопственој држави. Но, заробљеници историјског анахронизма (САД, Европска заједница, УН, ватикански Кремљ и НАТО) не само да нису дозволили Србима право на самоопредељење већ су озаконили деспотију. Срби су прогнани са територија на којима су постојали као аутохтоно становништво миленијум и по, а Република Српска Крајина (установљена као држава 19. децембра 1991.) поништена у периоду од 1-5. августа 1995. године. Очито, духу тоталитаризма и антихришћанства није могуће одузети ништа од историјске константе: политичког прозелитизма, политичког екуменизма и политичког хегемонизма.

5.

Употреба верског конвертитства Хрвата, или конвертита-муслимана у Босни један је од давнашњих елемената стратегије латинске цивилизације у очувању сопствених или освајању нових територија. Употреба вере, расе или народа против неког другог народа представља одлику политичког хришћанства, као што диригованим хаосом и усмераваном регионализацијом ово неаутентично хришћанство покушава да успостави светску политичку контролу. Разумљиво, без милитантних верских преторијанаца, искомплексираних културолошких неофита и политичких гаулајтера - политика програмиране стрепње и повремених изазивања сукоба не би остварила овако завидне резултате. На балканском простору улогу агресивног историјског аутсајдера преузело је римокатоличко хрватство, заједно са идеолошким инструментаријумом, и из таквог опредељења и долази она конзистентна политичка изопаченост. Најбоље је, стога, показати на историјски пример: "Далматини држе Хрвате за рођену браћу, али својега имена нећемо жртвовати, нити нам је то већ потребито, а заиста не би било ни Хрватима да у њима није некакве разуздане и без темеља воље намећати себе и својега имена Србима, Словенима, Бошњацима, Херцеговцима и Далматинима" (Љ. Вуличевић).

Ревновање у оквирима заробљености сопственом историјском биографијом пратила је употребна сервилност, верска свирепост, племенска ригидност и војна екстремност. Тиме се могу објашњавати (иако не и оправдати) и савременији расистички теоретичари и праксеолози, од барона Фрање Тренка (оснивача "Пандурске регименте" 1745. за потребе Беча) до Анте Старчевића, Иве Пилара (псеудоним L. V. Südland), Керубина Шегвића, Алојзија Степинца, Доминика Мандића, Анте Павелића, Ивана Мештровића и Фрање Туђмана.  Уједно, на плану егзегезе наопаке праксеолошке христодицеје могу се објашњавати (не и оправдати) и употребни покољи по Европи што су их чинили хрватски неокрсташи. Која је врста злочина морала бити извршена над делом недужног немачког становништва (да је оно бележи у епиграмској форми: "Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата") тешко је замислити, али је чињеница да су папофили учинили прави погром на релацији Магдебург - Нирнберг (Ф. Шилер).

Изопачени политичко-верски идеал и јесте допринео посебној жестини упереној против православних Срба: Адам Прибићевић пише да је "у државним средњим школама долазило до покушаја убијања и самог убијања српске деце" пре погрома 1902. у Загребу, пре Велеиздајничке парнице 1908. и пре 1914. године. штавише, "већ 5. децембра 1918, четири дана иза уједињења, дигли су франковци, старчевићанци и радићевци буну у Загребу" (Л. Костић, "Спорне територије Срба и Хрвата"). Геноцидни покушај осведочен је у истим методама и уз папин благослов и 1991, али је најстрашније остварен 1941-1945. године. Због политичке употребе самог Ватикана свет је прикрио непримерну монструозност хрватства над Србима у време Павелићеве НДХ, али су се трагови тог бестијаријума, у разним приликама, ипак појављивали. Тако је маја 1953. године "немачки социјалиста Јакоб Алтмајер, као члан Парламента у Бону, поднео влади интерпелацију о давању азила ноторним ратним злочинцима, усташама" (Л. Костић). Између осталог, Алтмајер пише: "...светска историја је регистровала многе крвнике и масовне убице - међутим, ни један од њих није био толико свиреп да је тражио да му се у кошарама сервирају очи његових жртава. То је био специјалитет Павелића и његових усташа".

Нема сумње, процес перманентног насилног преверавања одвијао се у склопу историјских апетита политичког хришћанства. Папе нису само прећутно или јавно подржавале погроме над Србима 1914, 1941, 1991. већ су се исто тако, из прагматских разлога, односили и према осталим догађајима у православном свету. Не треба пренебрегнути чињеницу да антикомунистички капитал на коме папство инсистира (нарочито у улози последњег у низу Христовог викара на Земљи, Јована Павла II) нема вредност историјске истине,  јер је папа Пије XI (који је демократију сматрао "системом тешких мана") тек 1937. објавио енциклику Divini Redemptoris у којој се  изричито заложио за уништење комунизма на "било ком пољу и било у ком виду".

Узимајући у обзир програм, деловање и наказност папске институције - делује заисте више него наивно обраћање професора Новице Краљевића, експонента избеглица из Херцеговине, који тражи помоћ од Пија XII, пишући му 31. августа 1941. године: "Ваша Светости, чврсто верујем да бих као хришћанин учинио грех ако Вам не бих, са свим поштовањем које одговара Вашем високом положају и Вашој ученој личности, скренуо пажњу на чињенице које чине садржину овог писма (...) У Хрватској је убијено на стотине хиљада православних хришћана од стране најнижих слојева хрватског друштва под вођством католичке цркве, а у савезу са Циганима и другим мохамеданцима" (Р. В. Петровић, "Геноцид са благословом Ватикана").

Преверавање, као једна од метода латинске цивилизације, баш зато, није могло бити изложено деунијатизацији и деватиканизацији, јер је и у модерним друштвима сваки облик цивилизацијског варварства користан. Наводно, поједина политичка збивања доприносе и новим научним спознајама - попут аналитике ратне психологије пручаване у Вијетнаму или Босни. Истозначно поједина политичка збивања дају допринос проучавању психосоматских неуроза конвертита. Будући да модерна цивилизација почива на употребним патографијама које активирају тајне службе, као идејне политичке центре,  онда се проучавање конвертитске психологије одвија у два плана: када је актеру познато и када актеру није познато конвертитско својство. У овом другом случају досијеа се држе у строгој тајности а у заједничкој акцији политизоване науке. То је и разлог што се са покатоличеном српском децом, из Другог светског рата није могао остварити контакт, од којих је већина, под другим именима, завршила теолошке факултете у Италији, Аргентини, САД и Аустралији. Едмонд Парис (у књизи "Genocide in Satellite Croatia 1941-1945.") наводи податак по коме је четрнаест преверених дечака ишло у школу St. Josephs, u Njestmont, Illinois. На писање Манде Мркшић, из Пенсилваније, и захтева да јој се дају детаљнија обавештења о рођењу ове деце и о њиховим родитељима - фрањевци нису никада одговорили.

Доследност обнове историјског анахронизма потврдиће папство енцикликом "Centesimus annus" (1991.), најављујући папократију као нов и савршен друштвени поредак, стављајући тако ватикански корпоративизам изнад капиталистичких и комунистичких идеолошких промашаја. Ова интерполирана хришћанска изопаченост у темеље новог светског поретка даје, после три деценије, јасан одговор зашто папство не сме да се одлучи и одустане од метода преверавања и зашто је Рим 1961. године одбио предлог Свеправославног Сабора на Родосу за укидање унијатских цркви. У духу нових "католичких акција", онда, треба разумети и најсавременија збивања у земљама где се распала црвена империја. У чехословачкој  (пре поделе), по паду комунизма, унијати су православцима одузели 40 храмова, а помоћ митрополиту Доротеју - од Јована Павла II, приликом посете Прагу на путу папског неотријумфализма - због унијатског терора у Словачкој потпуно је изостао.

Истом циљу преверавања теже и остали потези политичке организације из Ватикана - што ће уследити одбијањем руске,  румунске и српске епископалне цркве да папа, у својству верског поглавара, посети православне земље: Русију, Румунију, Србију. И више од тога: због римокатоличког заговарања источног папства, политичког екуменизма и православне недоследности Васељенске Цариградске Патријаршије (која је одређивањем ставропигијалних манастира уствари установила светска седишта неоцариградске епископије као прве фазе у утемељивању источног папства) Руска православна црква је прекинула (1996.) све односе са Васељенском Цариградском Патријаршијом.

Разумљиво, то није утицало на рад прозелитизације у Русији, где Ватикан у гаулајтерској улози новог светског поретка држи активним: "Радио благовести" (Москва), "Католички информативни центар" (Москва) а ствара - први пут у историји - нову "свету алијансу" у Сибиру где у републици Тува "у организовању здравствене заштите" заједно раде фрањевци, будисти и шаманисти. Рад на разправославизацији и антисловенству није, очито, никаква новина у латиообредној идеологији у којој глава Цркве није Христос - већ папа. Као деспот, он би да влада апсолутистички (макар и у трону плуралистичког евроамеричког Кремља) а као добар тиранин (демократски тоталитарац) он усмерава свет својом "непогрешивошћу".

6.

На основу поразних историјских искустава јасно је да феномен свепреверавања спада у сложене психолошке процесе, као што припада временима растућег хаоса и зла. Овај вид политичке деспотије појединих црквених организација или квазихришћанских држава нема никаквих додирних тачака са слободном вољом или духовном надградњом. Напросто то је искуство човекоцентричне цивилизације која је достојанству човека претпоставила ауторитет властодршца. На жалост то је процес који не припада архиваријуму историјског бешчашћа већ актуелном Музеју човека у коме он, као жртвени експонат, служи у славу и величање хуманисте с бичем.

За разлику од других интелектуалних напора да се теоријски уобличи (и оправда у случајевима политичке премоћи) и понуди мистификаторски одговор на овај феномен - књижевност је, као и све друге уметности, одбила да буде саучесник цивилизације човекоцентричног мазохизма. Књижевност се храни злом али преверавање, као духовна изопаченост коју заговара политичкоцрквена организација папског светог чудовишта из Рима, није нашло своје место у књижевности.

Како то није облик идивидуалне патологије, нити одређеног историјског вандализма попут рата, већ насиље над духовним човековим својствима, онда је посверазумљив књижевни мук (као одговор духа уметности, која је и сама у духу) на ову врсту свепостојеће организоване изопачености. Зато у делима када и сугеришу нешто од атмосфере конвертитске теистичке или атеистичке злоће (Д. Ћосић, С. Јанковић, М. Марков, Ж. Команин, В. Лубарда, Љ. Јандрић, В. Драшковић, Г. чучковић) нема изнијансираних књижевних јунака чији поступци следе из измене духовног интегритета као измене моралне и вредносне лествице. Утолико пре, историографија нема оправдања за отклањање ове теме, јер само константно суочавање истине са изопаченим политичким идеалом може хуманистички идеал спасити од кроновског порива савременог латинског филистра.

Творећи народе и језике, како то за Небеског Дародавца каже библијски писац, човеку је дата слобода у духовној надградњи. Присилно посезање за духом (како то на Балкану чине римокатолици од 925. године а Хрвати спроводећи геноцидне злочине над православним Србима) посезање је за вољом којом би људска сила да завлада небеском. Тој вољи предано служе сви народи политичког односно неаутентичног хришћанства - па зато није чудо што се папоцезаризма, преверавања, унијатства, хегемонизма и прозелитизма православље чува као од содомске огреховљености и симоније. Супротно, њу спроводи, негује и ревитализира политичко хришћанство које, међусобно различито, остаје привржено сили Ad maiorem Dei gloriam и политичковерском тоталитаризму као коначном средству успостављања и замене хришћанства неохришћанством.

Последњи пут ажурирано ( недеља, 20 јун 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 95 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.