header image
НАСЛОВНА СТРАНА
УГ "Законоправило": Отворено писмо православној јавности Штампај Е-пошта
недеља, 17 август 2008

Удружење грађана „Законоправило“

ОТВОРЕНО ПИСМО ПРАВОСЛАВНОЈ ЈАВНОСТИ ПОВОДОМ

„ОСВРТА НА ИСПАДЕ СЕКТАШКИХ ПСЕВДОЗИЛОТА У ДУШКОВЦИМА КОД ПОЖЕГЕ“

БИВШЕГ ЕПИСКОПА Г. АТАНАСИЈА (ЈЕВТИЋА)

            Г. Атанасије (Јевтић), бивши епископ захумско-херцеговачки, већ годинама је познат као човек који пише пашквиле и најпогрднијим изразима блати све оне који мисле другачије од њега (а таквих је не мали број у Српској Православној цркви, што доказује и чињеница је два пута одстрањен са Светог Архијерејског Сабора СПЦ – у пролеће 2007. године и у пролеће 2008. године), а његов писани напад на поједине архијереје СПЦ скинут са дневног реда СА Сабора у пролеће 2008. године.

Кога дотични господин све није напао: епископе: банатског Никанора, канадског Георгија, бањалучког Јефрема, рашко-призренског Артемија, сремског Василија (под маском редакције часописа „Видослов“, проту Матеју Матејића (доктора наука и професора Колумбија универзитета), др Миодрага Петровића, Жељка Которанина, Владимира Димитријевића, Родољуба Лазићаједном речју сваког ко се с њим не слаже.

Није штедео ни мртве – дигао се на покојног Светогорца, оца Петра из Денковца. Сви који се с њим не слажу, ако су учени, они су «учене недоучке», а ако нису учени - незналице и секташи. Својим другарима и једномишљеницима какав је познати „мртводушник“ епископ Игњатије (Мидић), додељивао је називе „пророка“ и „живих светаца“, без обзира на испаде истих у Шамбезију, Равени и на Богословском факултету СПЦ.

Омиљени метод му је да тврди како су они који другачије мисле под „латинским утицајем“.Тако он дисквалификује противнике на начин његовог интимуса, епископа без народа, Јована Зизјуласа, верног слуге филоунијатског екуменизма, који, у интервјуу католичким новинама „Таблет“, тврди да ће Европска Унија помоћи балканским земљама да се ослободе национализма, јер је национализам „западни утицај“ (Европска Унија ослобађа Балкан „западног утицаја“), да Русија болује од „тесне сарадње цркве и државе“, а под „западним утицајем“ на Балкану и у Русији (Грчка је ван тога) види и „пуритански однос према хомосексуализму“ (ово преноси „Интерфакс“ од 24. септембра 2007.).

Тако је г. Јевтић случај у Душковцима, када је верни народ, који је клечао пред својим епископом, добио батине од свештеника (о чему постоје и лекарска уверења и видео записи) прогласио делом антисрпских завереника и „еврослинаваца“ који би да „продају Косово“ (иако одлично зна своју улогу у злостављању епископа рашко-призренског г. Артемија, кога је, скупа са својим истомишљеницима, натерао да повуче тужбу против НАТО земаља одговорних за мартовске погроме српских светиња 2004. године на Косову).

Црквени људи се заиста питају када ће г. Атанасије Јевтић престати да се поиграва одлукама СА Сабора СПЦ, и да тврди да је његово богослужење – „вековни поредак“, заборављајући да Типик и Служебник јасно дефинишу читање архијерејских и јерејских молитива на Литургији, тако да се исте не чују ван олтара, то јест да их свештеник тихо чита док народ (или хор) поју песме које су на том месту прописане. Такође, Типик налаже да се двери отварају и затварају на прописаном месту у току јерејске Литургије. О томе не пише само Николајевић, него пре свега патријарх српски Павле, у својој књизи „Да нам буду јаснија нека питања наше вере (ИИИ том). О томе пише и епископ тимочки Мелентије Хиландарац, кога је Владика Николај сматрао светим човеком (Како се служи Света Литургија? Манастир Липовац, 2008. с благословом епископа нишког Г. Иринеја). Ситнице служења у олтару, различити начини и покрети – то никад није узнемиривало верни народ. Али, ако свештеник заамвону молитву Богу Оцу чита окренут Западу, то је већ озбиљна ствар. Један од иницијатора душковачког песничања, прота Дмитар Луковић, у „Политици“ (21. јун 2008.) изјавио је да је у служењу Литургије битна суштина, а не форма, и да се свештеник може окренути и Западу, јер је Бог свуда око нас.

Слично је и Живица Туцић изјавио „Тањугу“ (22. јун 2008.). Али, Срби Светосавске Епархије Жичке знају да су њихови сународници који су, верујући да је Бог свуда, почели да се окрећу Меки и Медини, постали Суљо и Алија, а они који су, верујући да је Бог свуда, изабрали Запад, постали Фрањо и Анте, па су зато у Душковцима рекли свештенику да се окрене ка Истоку, како нас, у делу о Духу Светоме, учи Свети Василије Велики, и како нам каже Свети Дамаскин. Зашто се окрећемо Истоку, иако је Бог свуда? Блажени Августин је говорио: „Кад уздижемо срце у молитви, окрећемо се Истоку, где се небеса уздижу. То не значи да се Бог налази само тамо и да је напустио друге стране света, него се окрећемо Истоку да бисмо себе подсетили да се морамо окренути натприродном стању, то јест – Богу“.

Нико није никакав „типичар-цепидлака“, него су људи против богослужбених новотарија које су у Русији спроводили двадесетих година XX века обновљенци. И они су се окретали Западу, држали двери олтара све време отворене, уклањали иконостасе, наглас читали „тајне“ свештеничке молитве, итд. Руска Црква их је одлучно сузбила.

Владика Атанасије одбија да нам каже зашто устаје против одлука СА Сабора СПЦ о богослужењу (он зна шта Сабор тражи и јасно се томе супротставља). То чини чак у и у фусноти књиге оца Јустина „Сетве и жетве“ (ман. Ћелије, 2008.) на стр. 209, поводом Јустинове тврдње да се „Дух Свети и Свети Оци, и њихове свете истине не могу надгласати“. Отац Јустин ово говори против њему савремених ставова модерниста у СПЦ, а г. Јевтић његове речи примењује на одлуке Сабора о богослужењу, па својој браћи архијерејима прети: „Добро би било да ово схвате поједини наши епископи, који мисле да се гласањем и надласавањем (једва надполовичне већине) може решавати било које битно питање Цркве: о Цркви, њеном раду, животу, богослужењу“. Као свађалица, г. Јевтић се често позива на то да је и у апостолско доба било сукоба и свађа међу апостолима. Да, било их је: али само док Сабор апостола не каже; „Изволе се Духу Светоме и нама“ (Д. Ап. 15, 1/31). О саборно решеним питањима више се не расправља.

Наш Сабор је оформио комисију која треба да се бави литургијским питањима и консултује искуства других Помесних Цркава. До тада, има се служити по Типику и Служебнику. Јер, одлуке СА Сабора СПЦ су, и у области богослужења, пуноважне и извршне (чланови 57. и 64. Устава СПЦ), а епископ се у својој заклетви заклиње да „ће се у свему црквеном“ повиновати Архијерејском Сабору.

Удружење грађана „Законоправило“ се ником не супротставља. Напротив, оно је настало зато што су неспособни сарадници епископа жичког г. Хризостома, који се заиста супротстављају одлукама СА Сабора о богослужењу, много пута и не само у Чачку и Краљеву, одбили да приме представнике верног народа Епархије жичке, наговорили епископа жичког г. Хризостома да кажњава свештена и монашка лица верна одлукама СА Сабора, а затим о свему почели да издају лажна и бесмислена саопштења за јавност. Због тога је Удружење грађана „Законоправило“ и настало: јер с народом нико није хтео да разговара, него су га вређали и пљували, попут верног сарадника г. Јевтића, који, налик на неког професора марксизма, маскираног у „извор близак епископу жичком“ Хризостому, вернике одане СА Сабору СПЦ назива „члановима ЦК СКЈ, естрадним уметницима и белим маговима, квазилотима и секташима“. (Политика, 21. јун 2008.године)

Склон сплеткарењу, а неупознат с чињеницама, г. Јевтић тврди да је на челу „Законоправила“- „Патријарх Милоје“, „бивши удбаш“, који је на свештенство „уперавао пиштољ“. Г. Милоје Стевановић је православни верник, покајник, као и већина православних верника, који је о заблудама свог атеизма и комунизма проговорио сам, пре свих ових догађаја, у књизи својих беседа и записа објављеној 2006, коју је и потписао као „Грешни Милоје“. Тај исти човек је, јавно, дигао глас против комнунистичког безакоња, због чега је, у доба Станета Доланца био прогањан.

Поставши покајник, г. Милоје Стевановић постао је приложник и добротвор многих наших светиња. Г. Јевтић о њему као удбашу с револвером упереним у свештенике пише само зато што је Г. Милоје Стевановић (обичан члан, а не председник, „Законоправила“) јавно говорио о свом мишљењу поводом непоштовања одлука СА Сабора СПЦ. Г. Јевтићу, нису сметали „покајани комунисти“ из његовог бившег окружења, само док су му ишли „низ длаку“. Дружио се он и са Војиславом Шешељем, Вуком Драшковићем, Миланом Комненићем и низом сличних, а велики друг му је био г. Жика Стојковић, прави и утицајни „бивши комуниста“.

Није замерао г. Јевтић, митрополиту Амфилохију кад је слао јеромонаха (сад владику) Јоаникија да служи опело комунистичком зликовцу Миловану Ђиласу. Поричући људима право на покајање, г. Јевтић нам посредно поручује да бисмо, не дај Боже, Светог Кипријана, Јустининог саподвижника, епископа-мученика могли да зовемо „црним магом“ (јер је, пре обраћања у веру, био црни маг), Свету Марију Египатску да зовемо проститутком (јер је пре покајања била проститутка), Светог Мојсија Мурина разбојником и убицом (јер је пре монашења био разбојник и убица), Светог краља Милутина ослепитељем сина (јер је наредио да се ослепи Свети Стефан Дечански, због чега се после горко кајао), итд. Наравно, Савле би, по њему, могао да не буде Павле, него вечни христогонитељ. Г. Милоје Стевановић није ни Павле, ни Кипријан, ми Мојсије Мурин, него грешник који се каје, али, који је, у свом покајању, спреман да се бори за спровођење одлука СА Сабора СПЦ – не да би разарао, него да би, по мери своје савести учествовао у црквеноградитељској борби за саборност.

Питали смо г. Милоја Стевановића шта он мисли о изјави г. Јевтића. Он нам је одговорио:

„Бивши Владика Атанасије још једном својим етикетама и неистинама показује да је добро што је бивши. Истовремено он својим лагаријама разјашњава откуд око садашњег Епископа жичког немудри сарадници који му уместо истине презентују измишљотине. Сад се види да су то плодови из рукосада бившег Владике. Как`а врба `наки клин.

Текст бившег Владике показује његов тужан духовни и морални суноврат. Готово да је невероватно да у срцу неког ко Богу служи 50 мање једну годину, нема љубави, нема истине, нема човекољубља, нема мира … Н`о се тамо закорови чемер, јад, мржња…

Што се моје маленкости тиче, титулу “Патријарх Милоје” ми је већ уручио бившег Владике полтрон, који се одавно понаша као жонглер празним речима попут бивших професора марксизма, уочи Крстопоклоне недеље 2008., тако да ме та част овога пута није воздигла у славољубље. Све остало што је о мени рекао (директно и индиректно) бивши Владика је бестидна лаж. Ни трунком истине неосољена. Неприлична ни образу уличног цинкароша.

Провидно је да лагарије из овог текста бившег Владике и текста који потиче “од извора блиског (жичком) Епископу” под називом “Владика Хризостом “кандидат” за Патријарха” (Политика 21. јун 2008) веома сличе! Кад се тај “блиски” (читај: ОТРОВНИ!!!) извор одмакне од Епископа жичког, потећи ће поново бистра вода жива и оздравиће стадо Епископа жичког. И биће једно (здраво и сложно) стадо. И један пастир добри: наш Епископ, г. Хризостом.

Бившем Владики с љубављу препоручујем да веру отаца наших, остави садашњим њиховим потомцима. Његово туторство нам неће недостајати. Много је душекорисније и за њега и за нас да он игра фудбал са онима који још нису схватили шта се крије иза његове “мудрости”. Јер пред Богом, а на срећу и пред огромним бројем људи, то није мудрост него…

Објашњавати бившем Владици да га је његов паучинасто танак извор информација срозао у потоњи брлог, било би бацање бисера…

Остаје ми да се молим Богу да бивши Владика устане из моралног и духовног посрнућа. Да оздрави. Јер њему само Бог може помоћи. То нам, између осталог, сведочи и чудо у Гадари“.

Управни одбор Удружења грађана „Законоправило“ обратио се поводом пашквиле г. Атанасија (Јевтића), г. др Миодрагу Петровићу, који је, упитан да ли ће му јавно одговорити, рекао:

 „Пошто се у овом тренутку управо бавим припремањем за штампу Другог тома „Законоправила“, за такве беспослице, каква је полемисање са бившим епископом Атанасијем, заиста немам времена. Уосталом, већ се одавно чује да би у новим издањима Беседе на Гори, на српском језику, требало додати и „Блажени сте ако вас у својим пашквилама нападне бивши епископ Атанасије“. Он већ годинама, ношен ко зна каквим духом, шири раздоре и немир у Светосавској Цркви Божјој, точећи, из истог извора, слатку воду за оне који му се диве и клањају и поливајући мутљагом својих грдњи све који имају другачије мишљење од њега. Пошто ме је у својој пашквили назвао „црним магом“, остаје ми само да га питам, када је схватио да сам „црни маг“, јер је у III тому свог новог Зборника о Литургији са симпатијама писао о нашем сусрету на Светој Гори, у испосници Светог Саве“.

Са своје стране, Удружење грађана „Законоправило“, подсећа јавност да г. Миодраг Петровић није ничим „упрљао и осрамотио“ Номоканон Светог Саве, који би, без његовог рада и побожне преданости најважнијем делу нашег духовног оца и првог архиепископа српског, остао недоступан савременом Српству, него је показао, у свом делу „Христос и Христ“ (Београд, 2004.) да је епископ Атанасије незналица у области старословенске филологије, о чему као доказ у прилог нашег саопштења, достављамо текст г. Миодрага Петровића „Христос и Христ“; објављен 2006. у „Књижевним новинама“, зато што је лист српске Патријаршије „Православље“, по Јевтићевом наређењу одбио да га штампа (а сви знају да је Јевтић неформални уредник „Православљу“).

Сам г. Петровић се никад и нигде није потписивао као „академик“, а ретко се потписује и као „доктор наука“, управо зато што му је православна вера милија од свих титула, а живот у Христу дражи од земаљске славе. Очито је да г. Атанасије Јевтић исповеда самог себе, јер су одбили да га приме у САНУ, за разлику од правог научника и литургичара, блаженопочившег епископа шумадијског г. др Саве (Вуковића). Што се Академије тиче, распитали смо се код извесних академика који су нам рекли да најзначајнијим открићем српске историографије XX века сматрају утврђивање чињенице да се под богумилима у српским средњевековним документима подразумевају римокатолици – Латини. Ово откриће је бриљантно извео управо др Миодраг Петровић, са чиме је озбиљна научна јавност поодавно упозната. Г. Петровић је, на крају разговора са нама, рекао:

„Бивши епископ Атанасије се чудио зашто се нисам причестио у светој испосници Светог Саве кад је он служио Литургију. Нисам се причестио јер је он, на свој нервозни начин, служио онако како то Свети Сава није чинио. Лично, драго ми је што свој гнев излива на мене, јер у себи и нема ничег другог“.

Праву слику начина полемисања г. Атанасија Јевтића, даје нам његово изругивање Жељку Которанину, православном канонисти, дугогодишњем сараднику часописа Епархије рашко-призренске „Свети кнез Лазар“, кога назива „младим“ (иако је човек већ оседео) и „болесним“ (заиста телесним инвалидом, али за разлику од неких, не и духовно болесним; као што је тешки болесник и астрофизичар Стивен Хокинг, који је, умом, геније, тако је и г. Жељко Которанин врсни канониста, који нема никакве потребе да му г. др Миодраг Петровић „пише“ и „подмеће“ текстове. Поготову је ово ругање срамно, ако се има у виду да г. Атанасије добро зна г. Жељка Которанина, кога је својевремено причешћивао у београдском Ваведењу.

Срамота је што г. Јевтић покушава да лаже о томе како се народ буни против свог епископа г. Хризостома. Не, народ само жели разговор с њим! Удружење „Законоправило“ је, баш поштујући свог Владику, у својим саопштењима избегавало пљувачки речник за који је стручњак г. Јевтић, који се чак и вулгарно игра речима користећи израз „Законокварило“, заборављајући да су се неки други простаци и нехришћани, људи без савести некад ругали њему и звали га „Сатанасије“. Обраћајући се јавности, „Законоправило“ је овако говорило поводом догађаја у Душковцима:

„Док су разговори са владиком трајали, народ је молитвено појао „Господи, помилуј“, што Удружењу „Законоправило“ даје до знања да су људи спремни да у љубави и послушности, следе свог архипастира, чим он буде решио да укроти самовољне свештенике и спречи утицај лоших саветодаваца на своје одлуке (…). Епископ жички г. Хризостом је свој монашки живот почео у Светим Дечанима, и ми верујемо у његову добру вољу„ (саопштење УГ „Законоправило“ од 18. јуна 2008.)

Нигде побуне против епископа г. Хризостома! Нигде ружне речи на његов рачун! А што се тиче „парола“ у Душковцима, то нису биле пароле, него одштампана одлука СА Сабора СПЦ о богослужењу, ношена пред Епископа зато што му његови назови – сарадници не дају да општи са својим народом. Владика Хризостом је, као мудар архипастир, то одлично схватио, па је и служио по одлуци СА Сабора СПЦ, и не би ни било проблема да један самовољни свештеник није читао заамвону молтиву окренут Западу. Народ није певао „било шта“, него литургијске песме, што је и идеал самог г. Јевтића, који не воли хорове (у Душковцима је хор појање препустио верном народу). Пошто је г. Јевтић потегао „тешку артиљерију“ из црквене историје, поредећи православне Србе у Душковцима с Диоскором и његовим јеретицима, ми бисмо могли (али нећемо) да поменемо Светог Јована Златоуста и Григорија Богослова који су се против аријанских сабрања и њихових јеретичких песама борили сабирањем православног народа и његовим појањем. Ми не кажемо да је другачији начин служења Литургије јерес, али сматрамо да јесте нарушавање саборности у СПЦ, што свакако није циљ нашег Епископа Хризостома.

Напад г. Јевтића на архимандрита Венијамина, старешину манастира Преображења у Овчару, још једном показује да су дотичном добри само они који му се клањају као најбољем, најпаметнијем и најученијем епископу (који је, узгред, све то сам открио). Док је отац Венијамин ратовао против Титовог безбожја, и као један од ретких, био спреман да потпише апеле о Косову, које је писао г. Јевтић (још почетком осамдесетих година XX века, кад је српство ћутало), док је доносио помоћ народу епархије захумско-херцеговачке у рату 1992-1995, док је слао своје монахе и духовну децу да монаштво Тврдоша обучавају прављењу воштаница, док је сваки поступак владике Атанасија сагледавао као пројаву богољубља и братољубља – био је добар. Био је добар и док је трпео Атанасијеву вику и понижавање преображењских калуђера (попут игумана Николаја, дивног духовника, кога је г. Јевтић, као наметнути помоћник епископа жичког терао да, пред народом у Преображењу, прави велике метаније – ни за шта). Али, чим је г. Јевтић сазнао да се отац Венијамин бори за поштовање одлука СА Сабора СПЦ о богослужењу, почео је да га ружи и тврди да су стјеничке монахиње због њега отишле у „Старокалендарје“. Отац Венијамин није изгубио манастир Стјеник, јер младо и необуздано сестринство Стјеника је престало да га слуша годину дана пре него што се окренуло старокалендарцима. Томе је претходило њихово дуготрајно дружење с владиком Атанасијем који их је, између осталог учио да се причешћују без припреме (као што у Србији раде и Акакијеви старокалендарци). Отац Венијамин је био међу првима који су покушавали да сестринство Стјеника уразуме и десна рука епископа жичког г. Хризостома у успостављању канонског поретка у овом манастиру. У Душковце је, скупа са осталим овчарским монаштвом, био позван од организатора овог духовног славља, а не као вођа некакве побуне. А, иначе, духовну децу оца Венијамина не узнемирава кад их г. Јевтић зове „венијаминовци“, као што је он поносан кад га зову „Јустиновац“ (мада у поретку служења Свете Литургије и учењу о припреми за Св. Причешће не следи оца Јустина, за разлику од оца Венијамина, који служи Св. Литургију као и отац Јустин, и, као отац Јустин, учи народ да се за причешће Христом спрема постом, молитвом и исповешћу).

Отац Венијамин никог не подстиче на неред и буну у храму и Цркви Божјој: напротив, он је борац за саборност у СПЦ. Рећи неком да је „Венијаминовац“, значи рећи му да је „евстатијевац“ (јер је игуман Евстатије Венијаминов духовни отац); а рећи неком да је „евстатијевац“ значи рећи му да је „николајевац“, јер се у Преображењу Овчарском све држи по завету његовог обновитења Светог Николаја Жичког и Свесрпског. Г. Јевтић клевеће оца Венијамина који, тобож забрањује Свето Причешће деци. То није истина, осим ако под децом владика Атанасије не подразумева педесетогодишњаке, јер он, кад служи, позива све присутне да се причесте, без обзира да ли су се спремили, или нису.

Као велики теолог и преводилац Канона, владика Атанасије треба да нам објасни зашто су у Душковцима поједини свештеници у одеждама тукли народ који је молбено клечао, с обзиром да 27. канон Светих Апостола каже:

„Епископ, презвитер, или ђакон, који бије верне када сагреше, или неверне када чине неправду, и кроз то хоће да их застраши, заповедамо да се свргне. Јер нас није Господ нигде томе научио (Мт. 5, 39-49).

Напротив, када су Њега били, није узвраћао бијењем, када су Га ружили, није узвраћао ружењем, када је страдао није претио (И Петр. 2, 23), а то понавља и Прводруги сабор у Цариграду својим 9. Каноном. Он православне вернике пореди са усташоидима Мираша Дедејића, који користе насиље ради антиправославних и антисрпских циљева, и то вернике који су клечали и молили свог епископа да им се обрати. Је ли клечање насиље? Од када је то насиље? Шта верници да раде кад клирици одбијају да разговарају с њима? Смеју ли да клече пред њима?

Верници у храму Светог Вазнесења Господњег нису штрајковали глађу, како каже г. Јевтић, него су се тројици својих свештеника придружили у најстрожем посту и молитви, зарад поштовања одлука СА Сабора СПЦ. У томе им је узор био протојереј Радомир Никчевић, који је 2001. с благословом митрополита Амфилохија, не једући и не пијући ништа, од „Дедејићеваца“, бранио Влашку цркву на Цетињу (и одбранио је), Узор им је био владика милешевски, господин Филарет који је усташиодне Ђукановићевце својим строгим постом приморао да га пусте у део своје епархије у Црној Гори (сада се на месту његовог подвига диже храм).

Док су били на кормилу СПЦ људи попут патријарха Германа и Павла (који је то још увек, иако су покушали да га смене они који новотаре у СПЦ), нису били могући потези какав је био онај владике шумадијског г. Јована који је актима наредио да се служи упркос Типику и Служебнику, изазивајући гужву у селу Тулежу и другде. Г. Јевтић је покушао да владики Јовану помогне, свађајући се са народом у Тулежу, док је Владика Јован, уз Владику Атанасија, са собом водио и полицију, ваљда да му помогне у литургијском дијалогу са шумадијским сељацима.

(Својевремено је несрећни Ниче, згађен западним квазихришћанством рекао: „Праве се да верују у Бога, а верују само у полицију“. И отац Јустин грмећи, пре ИИ светског рата, против безакоња новокалендарске јерархије у Грчкој, осуђивао је оне који су позивали у помоћ полицију против народа верног отачком календару).

Г. Јевтић покушава да „Законоправило“ доведе у везу са „огавним сајтовима“, „Е-МАИЛ-ПЉУВАОНИЦАМА“, „Текстовима без потписа“. „Законоправило“ нема никакве везе с тим сајтовима, нити г. Јевтића сматра „агентом Ватикана“. Г. Јевтић је само човек који верује да је најученији, најмудрији и најправославнији, и да је све то сам открио. Исто тако „Законоправило“ није организовало случај у Душковцима, мада су његови поједини чланови као верници били на Светој архијерејској Литургији што, бар засад, полицијски још увек није забрањено, мада таквих покушаја у задње време има.

Што се „Законоправила“ тиче, нека епископ Атанасије зна: Ми његове заслуге за Православље и српство не оспоравамо, нити ћемо то икад учинити. Он је радио и борио се кад су многи седели и ћутали. Зато га молимо: Нека не гаси светлост свог лика у нама, нека не сеје смутњу и пометњу по другим епархијама, и, нека своје ставове излаже аргументовано и озбиљно. За свађу без мере и границе Срби кажу „циганисање“, а „Законоправило“ то неће. Омиљена изрека владике Атанасија је: „Ако си и мајка, покриј се“. Заиста, владико: ако си и мајка, покриј се.

Епископа Атанасија је народ у Епархији жичкој волео скоро као Светог Николаја Жичког. Кад је дошао на испомоћ епископу Стефану, и кад се гневио служећи Св. Литургију, ударајући новорукополагане и вичући на присутне говорили смо: „Напатио се, повређен је, болестан је! Све му праштамо, јер нема већег борца за Српство! “ Али се испостави да Јустинов ђак, оног Јустина који је говорио да човековој души треба приступати на голубијим ногама, најгрубљим речима вређа народ веран СА Сабору СПЦ, а своје неистомишљенике назива удбашима, црним маговима и расколоучитељима… Као да је њему неко крив што се, за разлику од епископа рашко-призренског Артемија, свог духовног брата, не држи богослужбених и духовних завета ћелијског горостаса, него хоће да буде већи од свог учитеља и мудрији од најмудријег српског калуђера ХХ века.

И још нешто: чим се у Епархији жичкој буде служило по Служебнику и Типику, у складу са одукама СА Сабора СПЦ „Законоправило“ ће замрзнути све своје активности на територији те Епархије. Неће бити свађа, отворених писама, конференција за штампу. Биће како је било за време епископа Јефрема (Бојовића), Светог Николаја Жичког, Германа (Ђориђа), Василија (Костића), Стефана (Боце): Народ ће се молити Богу, као и до сада, тихо и мирно, са најдубљом љубављу и поштовањем према свом епископу, дечанском и хиландарском монаху г. Хризостому, кога и сад воли и поштује, али с којим не успева да разговара, јер га окружују лоши саветници често надахнути пашквилама епископа Атанасија.

Народ ће с поверењем чекати одлуке СА Сабора СПЦ, и молити се Светом Сави и Св. Кнезу Лазару за Косово и све Србе, где год да су, за мир и љубав међу нама.

Са изразима искрене оданости СА Сабору СПЦ и епископу жичком г. Хризостому, Удружење грађана „Законоправило“ задржава право на своју слободу у Христу и борбу за саборност Светосавске Цркве.

Уочи Св. Аквилине 25. јуна 2008.

УГ „Законоправило“ 

+ + +

ПРИЛОГ

КО ЈЕ БИВШИ ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ?

Из књиге Миодрага Петровића Христос и Христ, Београд, 2004

Садржину овог издања чине, првенствено, моји одговори др Атанасију Јевтићу, епископу у “оставци”, проистекли из дијалога између њега и мене. Непосредни повод за дијалог био је тај што сам, подстакнут изворним подацима који потичу из средњег века и строго православних крајева, писао да је и краћи -словенски облик Христ био у употреби међу православнима, те да није западњачког или унијатског порекла, како је то умислио био еп. Атанасије. При томе сам нагласио да обелодањивањем те чињенице немам намеру да потискујем из употребе дужи – грчки облик Христос, јер га и сам тако изговарам и пишем. Али посматрано историјскофилолошки и, надасве, еклисиолошки, недопустиво је да домаћи облик Христ олако и из незнања приписујемо неправославним народима.

Захвалан сам еп. Атанасију Јевтићу што је у дијалогу истрајао, признавши коначно да је и сам наишао, у старим писаним православним споменицима, на три примера у целости написаног краћег облика Христ. И поред таквог сазнања и признања, међутим, и поред многих примера на које сам указао, наставио је упорно да војује искључиво у прилог дужег – грчког облика Христос. То га је неизбежно одвело на беспућа, како у области филологије, тако и у области еклисиологије и догматике. Пошто се нашао у провалији, из нужде је прибегао недопустивим, односно погрешним закључцима, штетним по Цркву и по душу, све у нади не би ли показао и доказао да је он мерило, како црквене тако и световне науке. Један од поразних његових закључака своди се на то да сви они верујући у Православној цркви, који име Христос изговарају на енглеском Цхрист (без грчког наставка – ос), нису православни зато што је тај облик, по њему, наводно унијатски, чак и јеретички. Још поразније је то што се усудио, у полемичкој заслепљености и мржњи, чак и Јеванђеље да преправља.

О догматском суноврату еп. Атанасија благовремено сам обавестио Свети архијерејски синод Српске православне цркве, што се види из објављеног текста у овом издању.

Догматском суноврату претходила су многа огрешења еп. Атанасија о свете каноне. Дозволио је себи, на пример, не само “оставку” на управљање одређеном црквеном облашћу да поднесе, него после тога и трисепископ да постане, оповргавши тиме истинитост сопственог образложења – да се због болести повлачи. Природна је појава да човек после болести оздрави, али је крајње несавесна и неканонска појава да епископ после поднете “оставке”, за коју никакав основ у канонима не постоји, дозволи себи да оде у другу црквену област и веже се за њу као “невесту”, и то за живота њеног архијереја. (За сада предлажем еп. Атанасију да прочита мој чланак Номоканонски прописи о попуњавању упражњених епархија (епископија) и премештају архијереја. Православна мисао, Година XВИИИ, Свеска 22, Београд 1975. (13-22).

А да би се схватила тежина преступа трисепископства, као и последице које из тога проистичу, довољно је да се присетимо чина Цариградске патријаршије кад је изопштила светог Спиридона, четвртог по реду патријарха српског (1380-1389), само зато што га је прогласила трисептископом, иако он то уистину није био. Али попео се на трон смењеног патријарха Јефрема (1375-1379 и 1389-1392), по народности Бугарина, који је био миљеник Цариградске патријаршије. (У вези са тим питањем одавно сам обавио одговарајућа истраживања, која ће бити објављена, ако Бог да, у оквиру монографије о Спиридону Пећком).

Питање трисепископства еп. Атанасија за сада успут само помињем, јер у овом издању изложено је углавном оно што је самим насловом и поднасловом назначено. Поред расправљања, дакле, о облицима Христос и Христ, објављујем и канонски осврт г. Жељка Которанина, дипломираног правника, под насловом „Оставка“ или добровољно повлачење епископа. Он је тај свој рукопис својевремено наменио био да штампа у часопису Свети кнез Лазар, што издаје Епархија рашкопризренска, где је и остале своје чланке објављивао. Текстове г. Жељка Которанина еп.Атанасије неосновано и гневно назхива „фарисејским буквоједством“. Немилосрдно се окомио на човека који је физички у инвалидским колицима, ограђен међу четири зида, а искреношћу, јаким правоверјем и чистотом душе анђелски слободан у космичким пространствима.

Иза поменутог канонског осврта г. Жељка Которанина, нашао сам за сходно да из Законоправила Светога Саве, као званичног номоканонског зборника Српске православне цркве, објавим на савременом српском језику, и то први пут овде, црквена правила која се односе на премештај и „оставку“ архијереја.

Свака објективно изречена или написана истина, дакле, о коју се огрешио еп. Атанасије Јевтић, за њега постаје повод да необуздано из себе излива мржњу, пропраћену недоличним изразима, који су обично својствени лоше васпитаним људима. Позната је чињеница да човек из себе може да изнесе или да да само оно чиме је испуњен. Језик који истовремено преко уста преваљује свету и ружну реч, говори о поцепаној личности. Неприродно је да из једног извора истовремено тече чиста и загађена вода, или топла и хладна, или слатка и горка. Апостол Јаков поучно пише о томе да „језик нико од људи не може укротити; то немирно зло, пуно отрова смртоноснога“, па наставља: „Њим благосиљамо Бога и Оца, и њиме проклињемо људе створене по подобију Божију. Из истих уста излази благослов и клетва. Не ваља, браћо моја, да ово тако бива. Зар може из истог извора тећи слатко и горко?“ (Јак 3, 8-11).

Полемички текстови еп. Атанасија Јевтића обилују погрдним изразима који му загађују оно о чему пише исто као што нафтне мрље загађују реке и мора. А боље би било да се држи речи ап. Павла: „Никаква рђава ријеч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају“ (Еф. 4, 29). Према човеку прљавог језика још у класичној Грчкој се са презиром односило. Платон је, на пример, таквога представио као „болест града“.

Све то требало би да зна и еп. Атанасије Јевтић, коме су погрдне речи поштапалице без којих не може ни да дише ни да пише. Али, такво понашање је одраз немоћи због недостатка правих чињеница, што објективан читалац лако уочава. Можда еп. Атанасије без погрдних речи осећа тескобу, као што ју је осећао и у канонским оквирима црквене области, „за коју је од Бога из почетка изабран“, по слову светих отаца – а то је била Епархија банатска (в. 21. правило Антиохијског сабора). Ни премештаји са епархије на епархију нису могли да му поврате мир. Једноставно, не држи га место, и где год се појави повређује туђа архијерејска – канонска, права, више или мање. Постао је некакав шетајући епископ. Понаша се као да је епископ целе Српске цркве, и не само Српске. Уздиже се изнад васцеле Цркве, чак и изнад Светог јеванђеља. Изневерио је науку свог духовног оца и великог учитеља догмата и канона – аве Јустина Поповића.

Идући тако беспућима еп. Атанасије Јевтић све чешће доживљава да га исправљају, па и подучавају, правоверници који знају шта значи имати страха Божијег. Згражавају се кад га чују, на пример, да их позива на причешће и без достојне припреме за примање те велике свете тајне. Јер Света тајна причешћа не треба и не сме да постане као нешто обично; нешто што је равно испијању чаше воде, или чаше вина. Пренебрегава еп. Атанасије речи ап. Павла: „Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође. Тако, који једе овај хлеб или пије чашу Господњу, недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој“ (1. Кор. 11, 26-27).

За сада толико, и више успут, о новотаријама еп. Атанасија Јевтића кад је реч о пракси и учењу у Православној цркви. Оно што излажем није ништа друго до настављање разговора са њим, иако је написао да одустаје од даљег дијалога са мном и облицима Христост и Христ. Очекујем да ће прекршити ту своју написану изјаву и наставити са мном дијалог, из којег, на крају, треба још више да се потврди његова необузданост у произношењу ружних речи, али и спремност да трагамо за нечим што води спасењу душе. Црква Христова је, уосталом, током читаве своје историје, кроз дијалог проверавала и потврђивала исправност сопственог устројства и, посебно, догматскоканонског учења. Плод дијалога је, зна се, и сва исправна терминологија православног богословља. Дијалог са људима и Богом, је коначно својеврстан показатељ о томе колико је вера, уз њу и канонска пракса, у Цркви исправна и жива.

У складу са тим неизбежно је било да у овом издању буде речи и о раду „Комисије за промену Устава Српске православне цркве“, чији је члан и еп. Атанасије Јевтић. Ово зато што се тим будућим Уставом, који треба да се усагласи са још увек неизгласаним у Скупштини Законом о верској слободи, најављују чудне новине.

Из књиге Миодрага Петровића

Христос и Христ, Београд, 2004.

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 10 јун 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 32 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Строго забрањујемо преузимање материјала са „Борбе за веру“ у циљу њиховог публиковања у клиповима на „Јутјубу“ без нашег претходног одобрења.

(Детаљније овде:)

+ + +

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.