header image
Један од Лазаревих: Екуменизам и литургијска ренесанса (2. део) Штампај Е-пошта
среда, 04 август 2010

Један од Лазаревих

Екуменизам и литургијска ренесанса

(2.део)

         Упркос томе што у овим писанијима покушавамо да се супротставимо ставовима наших савремених „теолошких гиганата“ западног рационалистичко-схоластичког кова, и што у смислу распореда и међусобног односа  наших снага можемо само поновити Његошеве речи „мало руках малена и снага“, ипак, уздамо се у Онога чију истину настојимо да прикажемо и да сачувамо, у Његову силу и укрепљење која „недостатке допуњује и немоћи исцељује“.

Овакви самохвалисави, ко зна киме све маркетиншки потпомагани и форсирани „гигантски“ учењаци,  појединим прикривеним, неправославним схватањима које вештом теолошком реториком и терминологијом покушавају да протуре црквеној јавности, уводећи их на  велика врата нашег Православног христоумног, црквоумног и саборноумног светоотачког богословља у нашу Свету Цркву, истински подривају сваки богомдани и богомдржани поредак у Цркви, како онај темељни догматски, тако и онај канонски који из њега произилази. Тај елитистички, интелектуално-прелесни слој црквене јерархије вековима представља извор свих немира и таласања у Цркви у којој  треба да влада „правда и мир и радост у Духу Светоме“(Рим.14,17). То из разлога што се без потребне духовне припреме, понесени дипломама и епископским чиновима, поједини чланови наше јерархије и богословске „елите“ у нашој Цркви својим острашћеним, обездуховљеним, схоластицизираним, интелектуализираним, хуманизираним, протестантизираним, неохристовљеним умом усуђују да залазе у најдубље тајне божанске теологије и икономије. На овоме месту, на оваквом тлу кропљеном водом свагда богопротивећег се високоумља, ницале су и, авај, ничу све јереси и расколи који су јаде и муке наносили Цркви, тј. Христовом стаду у њој.

Потврду оваквог нашег става, као и одговор на изнесени проблем, налазимо у благовесним и истиновесним речима Светог апостола Павла: „Јер ко позна ум Господњи да Га поучи? А ми ум Христов имамо“(1.Кор. 2,16). Јасно је свакоме ко је макар једном прочитао Дела апостолска и Посланице Светог апостола Павла, да „ум Христов“ овај Свети апостол није стекао „код ногу Гамалилових“ где је   „научен управо отачком закону“(Дап. 3,22) (како сам сведочи за себе), тј. књишкој мудрости која му је касније, наравно, помогла да Реч Божију-Христа схвати, прими, прихвати и успроповеда најгласније од свих Светих Апостола од краја до краја Римског царства (зато се и назива „Апостолом народа)“.  Саму „мудрост свише“ задобио је, носио је и умножаваo кроз многа и премнога страдања. Сам почетак спознаје Христа, Који му се јавио у виђењу на путу за Дамаск (Дап. 9,3), започео је страдањем, тј. тридневним слепилом. О даљем његовом апостолском путу и страдању сам  сведочи: “Три пута сам био шибан, једном каменован, три бродолома претрпео...“(2.Кор. 11,25). Зато је бесмислено говорити о „уму Христовом“ у онима који су потпуно страни страдајућем, хришћанском крстоношењу са свима Светима, који су по угледу на Подвигоначалника Христа и Његовог Светог Апостола ишли путем Голготе и страдања, а то је пут противљења греху и овоме свету који у „злу лежи“. Такви су и задобијали „ум Христов“, јер су ишли путем Христовим, а не путем служења и саображавања духу овога света, духу демонском, који нуди благовање земаљско, али и вечне муке као плату за њих, док ум помрачује за схватање Божијих тајни, особито оних најдубљих. Такав ум није „ум Христов“, већ „ум светски“. Зато је истинита тврдња да су савремени литургијско-обновљенски токови у нашој Цркви такође плод овосветског умовања, што се очитава у антимонашком и антиподвижничком духу овог богословља које нерасудљиво снисходећи људским слабостима скраћује и укида постове, избацује Свету тајну покајања и исповести, и све оно што карактерише „уски пут“ православно-подвижничког и једино са њим могућег литургијског, јединоспасавајућег живота у Христу, тј. у Цркви Његовој.

У прилог оваквог става говори и чињеница да су креатори и извршитељи незапамћеног „канонског“ и црквено-судског (перфидног и бескрупулозног) прогона неколико десетина монаха из Епархије рашко-призренске, управо најгласнији заговорници Евхаристијског богословља код нас. Људи који немају дана општежитељног монашког живота (који је први степеник на монашком путу), а који су због своје многоучености приграбили епископство, сада својом монашком неупућеношћу и евхаристијско-богословском - антимонашком затрованошћу чине духовни зулум над десетинама црноризаца који су себе заветовали Христу Началопастиру, Који, насупрот нашим псевдопастирима, душу своју полаже за овце своје (Јн. 10,11;10,15) како би их спасао, а не прогнао из тора своје Свете јединоспасавајуће Цркве.

Но, да сада детаљније размотримо „теологију“ наших горепоменутих богослова, коју нам доносе из европског потрошачког и духовно истрошеног друштва, подмећући је под видом православности, а у самој ствари ради се о протестанско-римокатоличком духовном „изуму“ - екуменизму и њему неодвојивом обновљенству, у овом нашем случају - литургијском.

Да бисмо увидели да ове реформе пропагиране и проповедане у нас тзв. Евхаристијским богословљем, које, како смо у прошлом тексту навели, митроп. Зизјулас сматра основом (што је и само по себи очигледно) за упражњавање женевског расхристовљеног екуменизма, или, како га ови богословски релативисти називају - „дијалогa љубави“, понудили смо историјски приказ генезе женевског екуменизма. Наравнo, исувише је за нас поставити циљ потпуног и прецизног историјског приказа настајања овог чеда европског хуманизма које данас код нас наступа заједно „под руку“ са најновијим хуманизмом Запада - глобализмом.

Ипак, пропратићемо оне моменте који ће поткрепити наш став да је „литургијска обнова“ „тројански коњ“ у нашој Цркви уз чију помоћ на мала врата улази јерес екуменизма. Ово све наводимо јер сматрамо да је од највећег значаја показати суштинску сраслост и происходећу повезеност екуменизма, окарактерисаног од многих Православних богословских ауторитета као јерес, и литургијског обновљенства, које, нажалост, неупућени чланови клира и лаиката у нашој Цркви, под притиском или обманом од стране својих надлежних архијереја и осталих духовних ауторитета, прихватају.

У прошлом тексту смо показали да је у духовном смислу идеја екуменизма (западњачко-женевског типа коју у име лажног јединства Православних са Римом и небројеним протестанским сектама пропагирају неки од наших црквених великодостојника), потекла из лутеранске, протестанске, јеретичке духовности. Овај покрет је касније здушно прихваћен од стране Рима, са преусмерењем ка вековном циљу - доминацији папства над целокупним хришћанским светом.

Екуменистички покрет с почетка деветнаестог века, да подсетимо, као своју богословско-пропагаторску основу имао је „обнову побожности“ (пијетизма), тј. „унутрашњег духовног живота“. Након неуспелог покушаја такве лажне обнове „побожности“, којом је требало обновити и установити поновно јединство хришћана (наравно, лажно), исто колико и „побожност“ на којој је то јединство грађено, притекло се новим лжебогословским „изумима“. Наиме, познато је да је друга половина и крај деветнаестог века у богословским кретањима на простору Велике Британије, под окриљем Англиканске верске заједнице обележена развојем, да је тако назовемо, „еклисиолошке свести“.

О чему се заправо ту ради?

 Будући одвојени од Цркве Божије приликом отпадања читавог Запада 1054.год., а касније се одвојивши и од Рима, Англиканци су у еклисиолошком смислу доживели неку врсту „кризе идентитета“, тако да су се морали запитати где је њихово место у целокупном хришћанском свету?

Оваква криза еклисиолошког идентитета проузроковала је нова теолошка кретања у којима ће по речима Флоровског Црква постати „главни субјект теолошког изучавања“1. Оваква теолошка кретања бивају интерпретирана и богословско-академски артикулисана путем тзв. „Покрета трактаријанаца“ (Tractarian Movment). Овај покрет настао је у Окфорду, а назив носи по низу публикација под именом „Tracts for the Times“. Иницијатор покрета био је један од оксфордских професора и англиканских клирика Џон Хенри Њуман. Он је под утицајем критика својих предходника на рачун нарастајуће секуларизације у англиканској верској заједници и започео бављење проблемом еклисиолошког статуса Англиканаца, заједно са још неколико својих једномишљеника и настављача његовог дела, а то су: Хенри Едвард Менинг, Едвард Пуси и Роберт Вилберфорс. Суштина овог покрета јесте доказивање католичности Ангиканске „цркве“. То доказивање започето је историјским приказом „аутентичности“ ове „цркве“, тј. указивањем на чињеницу да је она устројена од стране Светих Апостола који су на Британском острву успроповедали Еванђеље. Ипак, та чињеница сама по себи није могла да разреши англиканску кризу еклисиолошког идентитета, јер сама историјска потврда њихове „католичности“, тј. „аутентичности“, није била довољна да попуни тај духовни понор који се у овој богоотпало јеретичкој скупини осећао. Иначе, ова криза проузрокована је појавом ишчезавања и тоњења и оно мало трагова црквености (говоримо искључиво из историјског и социолошког аспекта, никако у смислу било каквог присуства црквосаздатељне благодати Бога Духа Светога) који су исчезавали у мору материјалистичког, богоудаљеног, дехристијанозованог духа Запада.

Овај духовно деградациони процес Запада, нарочито Америке и њене културне матице Велике Британије, данас је особито нама Србима, који православним очима посматрамо актуелна дешавања у нас,  сасвим очигледна, чувствујућа и дејствујућа у нашој земљи и у нашем друштву. Како би се искобељали из тог својеврсног еклисиолошког, духовног солипсизма, Англиканци су морали себе запитати какав је однос њихове „католичанске цркве“ на територији њихове земље са осталом „црквама“. Тако настаје тзв. „Теорија грана“ (branch theory), која је касније послужила као база и основа, теолошки фундамент, једне богоборне грађевине зване „Женевски екуменизам“. Иако се поједини наши богослови својски труде да сопствено учествовање у изградњи такве грађевине назову Православни икуменизам, сасвим је очигледно, после вишедеценијског испразног учествовања у „дијалогу љубави“ са женевско-римским субјектом,  да су основи свог тог екуменизма, будући у старту погрешно насађени, остали исти;  управо - погрешни, непревославни, штавише - антиправослани.

Трактаријанци су уз помоћ теорије грана „схватили“ да се Црква заправо никада није ни поделила, тако да данас постоји као Англиканска, Латинска и Грчка Црква. Све разлике међу њима су у суштини небитне и углавном историјске, културолошке и социолошке природе. Као закључак оваквог „теолошког“ схватања јесте потреба успостављања поновног јединства ових цркава које у самој суштини никада нису ни биле подељене(!). Наравно, то јединство биће успостављено најједноставнијом обновом интеркомуније. Зато је од стране Англиканаца и читавог протестанског секташког блока интрекомунија (међусобно општење у најсветијој Тајни Евхаристије), са очувањем(!) свих међусобних „небитних“ разлика, до краја остао једини захтев, пут и начин решавања проблема постизања међусобног јединства хришћана.

 Да је овај принцип на свој паполатријски начин прихваћен и од стране Римокатолика, сведоче такозвани Грко-католици, тј. Унијати, који су осим прихватања папе као поглавара и прихватање литургијског општења са Римокатолицима, све остало православно предање у потпуности „сачували“.

 Колико год се наши проекуменски богослови упирали да овакву теолошку сцену на којој се одвија „дијалог љубави“ прикажу друкчије, упркос  очигледности потпуне неприхватљивости за Православне оваквих теолошких поставки међусобног дијалога, тај женевско-римски екуменизам скупа са икуменизмом остаће апсолутно богопротиван, цркводеструктивни, истинорушилачки, христоодрицатељни, јудински и јеретички.

 

Какве то везе има са актуелном литургијском обновом у нашој Цркви?

 

Један од највећих пропагатора и утемељивача Евхаристијског богословља, митроп. Ј. Зизјулас, је као највећи подвиг савременог човека прогласио долажење на Свету Литургију, а као врхунац таквог „подвига“ јесте да свако присутан зине и причести се; сваки помен на припрему за Свето Причешће у овом богословствовању окарактерисан је као нешто ретроградно, неправославно, произашло из западњачког ропства Православног богословља. У свом разматрању проблема хомосексуалаца и Православља, он као решење такође наводи њихово пуко долажење на Литургију, а не покајање и развијање свести о дубини тог содомског греха. И припрема за причешће и покајање схваћено је као садржај самог акта долажења на Свету Литургију, тако она добија смисао неког механизма који аутоматски, механички, рекло би се магијски, без свесног учествовања субјекта, тј. стварног подвига преумљења и исправљања себе, ствара покајање. Следствено, циљ и првог и другог наведеног „подвига“ јесте давање могућности да сви присуствујући Светој Литургији бивају једноставно преображавани на њој, као неки бесловесни објекти, без личног, свесног труда-подвига на мењању себе уз садејство Божије.

 

Већ на први поглед је јасно колико је овакав приступ и Светој Литургији и спасењу у Цркви лишен светотајинског и световрлинског прожимања у истинском хришћанском подвижночко-литургијском животу у посту, молитвености, светотајинском покајању и  исповести. Зато овакав приступ заправо обезличњује, обесловесњује, тј. дезинтегрише личност учесника у оваквом „спасењу“ у Цркви; такође, обесмишљава све философске, идеалистичке приповетке у овом богословљу о тзв еклисиолошкој ипостаси и акцентовање појма личности од стране  митр. Зизјуласа. Овај приступ одузима могућност истински личносног, православног, христоусмереног, световрлинског и светотајинског, што значи личносног и уједно саборног  активизма сваког појединца као непоновљиве интегралне личности, која је део заједнице и причасник саборности тиме што је пре свега сједињена са Христом, а кроз Христа и Христом са читавом Црквом, која је Тело возглављено у Њему. 

 

Насупрот поменутом, савремени литургослови се свим снагама труде да одвоје подвиг поста и покајања као једине природне, примерене начине здравог приступа најсветијој тајни Евхаристије, примењујући у Цркви потрошачку, затупљујућу и антисаборску логику савременог потрошачког богоотпалог западног друштва. Све то управо свођењем православног, богочовечанског, синергичног садејствовања Бога и човека као слободне личности у делу спасења у Цркви, на нездрав приступ Цркви као корисничком сервису у који ће се само недељом одлазити по спасење на Свету Литургију. У богословском смислу се та антиподвижничка провејавања Евхаристијског богословља огледају у честом прилепљивању етикете оригенизма свему монашком у освештаном првославном предању Цркве, док се у практичном смислу сам подвижнички етос истинског, православног живота у Христу и Цркви излаже руглу као неправославни, чак антилитургијски, антисаборни, индивидуалистички, историјски седимент настао у даљој и ближој црквеној повести. Као крајњи исход овакве „евхаристијске теологије“ о којој је реч, уочавамо једно крајње неправославно схватање спасења у Цркви, а тиме и саме Цркве, а то је да се наше дело спасења своди на пуко причешћивање на недељним Литургијама, без неког нашег личносно-афирмативног труда на путу спасења и обожења, при чему се сама Црква своди управо на Свету Литургију.

 

Овде се већ назире и горепоменуто протестанско „решење“ у постизању „јединства“ хришћана. Дакле, довољно је литургијски општити и заједничарити, па ће сви јеретици заједно са својим кривим учењима полако литургијски бити преображавани и оправослављивани, без икаквог покајања са њихове стране, јер како смо видели оно је „непотребно“.

 

Да наша тврдња нимало није необјективна потврђује све отвореније теолошко становиште наших богословских и црквених ауторитета по коме се Римокатолицима (и још по неким отпадницима од Цркве) ни мање ни више признаје  апостолско прејемство, тј. благодат, а самим тим и валидност њихових „светих тајни“. Ово је само још један стуб који треба да подупре „решење“ које поменусмо у циљу постизања јединства и окончања свих несугласица у екуменском „дијалогу љубави“, а то је успостављање интеркомуније, међусобног јединства не у вери, већ (за почетак) у Евхаристији.

 

Све ово објашњава грешку коју праве сви заступници Евхаристијског богословља. Наиме, они својим литургоцентризмом нарушавају здрав црквени христоцентризам и пренебрегавају јединство Цркве пројављивано пре свега у јединственом исповедању истине, садржане у непроменљивој Православној вери коју Свети Оци саборски одогматише, а тек потом у евхаристијском јединству. То објашњава чињеницу да је најстрашнији грех причешћивања румунског митрополита Николаја са унијатима, као и често, наводно грешком, причешћивање неправославних од стране цариградског Патријарха Вартоломеја, толерисан као невелик преступ у Цркви, а познато је и канонски неупућенима да је за такве преступе у нашој Цркви предвиђена најстрожија казна рашчињења. У циљу психолошке припреме православне јавности за такво евхаристијско-екуменско уједињење свих хришћана, треба посматрати сва међусобна молитвовања и молитвена посећивања, присуствовања и учествовања појединих православних великодостојника у службама разних јеретика.

 

О даљем развоју европско-хуманистичке авети зване екуменизам, говорићемо,  ако Бог да, у следећем тексту.

 

Као главни путоказ у размрсивању теолошког чвора званог екуменско-евхаристијско богословље,  поставили смо указивање да тврдња наших теолога да је Евхаристијско богословље кренуло из средине православне Руске емигрантске теолошке, интелектуалне елите у Паризу, која је касније наводно утицала на римокатолике (Други ватик. концил) и остале хришћанске деноминације, представља пусту обману и заваравање наше теолошке и православне јавности. У том циљу настојали смо да пронађемо почетке теолошке усмерености ка еклисиологији и евхаристији, као два основна носећа стуба екуменско-евхаристијског богословља. У предходним редовима указано је да је савремена теолошка усредсређеност на еклисиологију кренула од Англиканаца и њихове кризе еклисиолошког идентитета, а у наставку ћемо видети где је започето интересовање за Евхаристију, тачније за њену археолошко-музејску обраду, на какву наилазимо у актуелном Евхаристијском богословљу и, наравно, показаћемо какве везе и та ставка у литургијском обновљенству има са екуменизмом.

 

_________

 

1О. Георгије Флоровски, „Богословске судије“, Задужбина Светог Манастира Хиландара, 2005.год, стр.187.

Последњи пут ажурирано ( среда, 04 август 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 76 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.