Зашто проучавати знаке времена?

Тема овог текста је уочавање, посматрање знакова времена. Пре свега, морамо знати шта у ствари значи фраза “знаци времена“. Овај израз долази директно из Јеванђеља, из речи нашег Спаситеља у Матеју (16:3). Христос говори фарисејима и садукејима који су дошли Њему “ Лице небеско умијете познавати”, тј. знате какво ће време бити; “а знаке времена не можете познати”. Другим речима, Он им говори да то нема никакве везе са науком, или са знањем о нашем месту у свету, или било шта слично. То је питање религије. Ми проучавамо знаке времена да би могли да препознамо Христа.

За време Христа, фарисеји и садукеји нису проучавали знаке времена да би видели да је Христос већ дошао, да је Син Божији већ на Земљи. Већ су тада постојали знаци које су они требали да препознају. На пример у књизи Пророка Данила из Старог Завета, налази се пророчанство у погледу седамдесет недеља, што значи да је Месија требао да дође око 490 година након времена Пророка Данила. Они Јевреји који су врло пажљиво читали Књиге, знали су тачно о чему је реч и у времену када је Христос дошао, знали су да је време да се Месија појави.

Али то је спољашњи знак. Што је важније фарисеји и садукеји су требали да пазе на унутрашње знаке. Да су њихова срца била права пред Богом, да се нису трудили да испуњавају само спољашње заповести закона, њихова срца би одговорила и препознала Бога у телу када је дошао. Као што су многи Јевреји урадили – Апостоли, ученици и многи други.

Даљи пасуси у 16 глави Јеванђеља по Матеју говоре даље о знацима. Наш Господ говори Јеврејима “ Род зли и прељубнички тражи знак и знак неће му се дати, осим знака Јоне пророка”. Догађаји у Старом Завету предочавају догађаје из Новог. Када је Јона био три дана у утроби кита, то је била слика тродневног боравка Христовог у гробници.

Наш Господ је говорио фарисејима и садукејима да зли и прељубнички род тражи фантастичне догађаје, тј. да ватра силази са неба, или да се Римљани отерају, да се Анђели прикажу и да прогоне стране завојеваче Римљане и ствари сличне врсте. Христос им је рекао да им се такав знак неће дати. Зли и прељубнички род тражи ово, али они који су чистога срца радије траже нешто духовније. И један од знакова који им је дан је Јонин знак. Наравно, да је велики знак да човек буде у гробу три дана и да устане, будући Бог.

Према томе, из речи Спаситеља, знамо да не треба да тражимо фантастичне знаке, већ да гледамо унутра, духовне знаке. Такође морамо да пазимо на оне знаке који према Писму морају да се десе.

ЗНАЦИ КОЈЕ НАМ ЈЕ ДАО ХРИСТОС

Ми, Православни Хришћани смо већ препознали и усвојили знаке Христовог Првог Доласка. Сама чињеница да смо Православни говори о овоме. Знамо шта ти знаци значе: знак Јоне, 490 година код Данила, и многе друге ствари које је Господ испунио. Наше божанске службе су пуне пророчанстава Старог Завета која су се испунила Христовим доласком. То смо све видели и препознали – то је јасно. Али сада треба да тражимо другачију врсту знакова, тј. знаке Другог Христовог Доласка. Целокупно учење о Другом Христовом Доласку и знаци који ће претходити томе налазе се на више места у Јеванђељу, нарочито у 24 глави по Матеју. Свети Јеванђелисти Лука и Марко такође имају главе о овоме.

Ово поглавље у Матеју, говори нам о томе како је Господ изашао из Храма и како су му Његови ученици показивали раскошну грађевину Храма. Наравно, тих дана је Храм био центар обожавања. Сваки Јеврејин је морао доћи у Храм бар за Пасху, Излазак, јер је то било једино место где је Бог могао бити обожаван на прави начин.

Господ је погледао у Храм и рекао Његовим ученицима „ Не видите ли све ово? Заиста вам кажем: неће остати овдје ни камен на камену који се неће разметнути.“ Рећи Јеврејину у то време, да ће цео Храм бити срушен, да неће ништа остати од њега, је као да му се каже да је крај света, јер је Храм био тачно и једино место где је Бог могао бити обожаван. Како ћеш се клањати Богу ако нема Храма? Тако је овим речима Господ подстакао ученике да мисле о крају света. Они су одмах упитали :“ Кажи нам, када ће то бити? И какав је знак Твојега Доласка и пошљетка вијека.“ Другим речима, они су знали да ће Он поново доћи и да ће тада бити и крај света.

Онда им је Господ дао цео скуп знакова који ће се десити пре него Он дође поново. Пре свега, Он каже : „ Чувајте се да вас ко не превари. Јер, ће многи доћи у име Моје говорећи: Ја сам Христос и многе ће преварити.“ Значи, многи ће се лажни христоси појавити. Ово смо већ видели у историји Цркве, они који су устали против Цркве, који су хтели да буду Бог, да буду Христос. Даље им Господ говори: „Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите, јер треба то све да буде. Али није још тада пошљедак .“ Наравно, од почетка ере Хришћанства су били ратови и гласови о ратовима, чак и више у наше време „ јер ће устати народ на народ и царство на царство; и биће глади и помора и земља ће се трести по свијету.“ Опет, ратови, глад и земљотреси. И Он Говори : „А то је све почетак страдања.“

Затим, долази следећи знак. То су прогони. „ Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће народи омрзнути на вас Имена Мојега ради.“ Тако,прво имамо лажне христосе, ратове, глад, земљотресе, прогоне и веома важан знак нашег времена – у погледу растућег хлађења љубави: „ И што ће се безакоње умножити, охладнеће љубав многијех.“ Ово је најсмртоноснији од свих знакова, јер је знак Хришћана, по речи Светог Јеванђелисте Јована Богослова, да имају љубав једни према другима. Када ова љубав захладни, то значи да су и Хришћани почели да губе Хришћанство.

Још један знак, у наредном стиху: „ И проповједиће се ово јеванђеље о царству по свему свијету за сведочанство свим народима. И тада ће доћи пошљедак.“ Овај знак да се Јеванђеље проповеда свим народима, ми видимо сада. Јеванђеље се преводи на стотине језика, на скоро свим странама света и Православље се проповеда у скоро свакој земљи света. У Африци су велике мисије у Уганди, Кенији, Танзанији, Конгу и шире се одатле.

Затим, једно дубље место: Господ говори у погледу гнусобе опустошења о којој говори пророк Данило. „ Када дакле угледате мрзост опушћења о којој говори пророк Данило, гдје стоји на месту светоме (који чита да разумије)“ . То јест, треба да разумете ово из нечег другог. Ово је други знак. Тиче се, наравно, Храма у Јерусалиму и неке врсте његовог скрнављења.

Онда, у 21 поглављу, ту је знак велике невоље: „Јер ће бити невоља велика какова није била од постања свијета досад нити ће бити.“ То јест биће време највећих и најтежих патњи у историји света. Можете да читате књиге из историје и пронаћи да је било много пута у историји време када је свет преживљавао велике патње. Ако читате шта се десило Јеврејима када је Јерусалим заузет након Христове смрти, наћи ћете такве патње које су у то време биле неописиве. На другим местима је такође било много патње. А опет, патња на крају света ће бити много већа. Наравно биће раширена свуда по свету и обухватиће свакога, не само једну групу људи, и биће нешто врло импресивног карактера. Описана је као „таква невоља каква није виђена“.

Одмах, након овог времена, долази још нешто горе. У 29 стиху пише: „И одмах ће по невољи дана тијех Сунце помрчати, и мјесец своју свјетлост изгубити, и звијезде с неба спасти, и силе небеске покренути.“ Такав догађај, наравно, се није десио никада раније и очигледно говори о времену уочи краја света, када ће се целокупна творевина распасти са циљем да се поново обнови.

Коначно, следеће стих: „ И тада ће се показати знак Сина Човјечијег на небу,“ тј. знак Крста ће се појавити на небу. „ И тада ће проплакати сва племена на Земљи, и угледаће Сина Човјечијега где иде на облацима небескима са силом и славом великом. “ То јест, долазак Христов ће бити са неба са знаком Крста - и то је сам крај свега.

Након приче о знацима на крају, Господ нам даје последњу заповест, говорећи: „Стражите дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш... Зато и ви будите готови, јер у у који час не мислите, доћи ће Син Човјечиј.“

Све је ово у 24 глави Јеванђеља по Матеју. Али све ово, за некога ко није темељно упознат са Светим Писмом и писањима Светих Отаца, скоро да поставља више питања него што решава. Морамо да разумемо шта је значење свих ових пророчанстава. Како да знамо када ће се она заиста испунити? И како да избегнемо лажна пророчанства? – јер постоје многи лажни христоси, лажни пророци, лажна пророчанства и тумачења. Како можемо знати које је право тумачење и који су прави знаци времена? Ако почнете да се занимате за ово и одете у било коју књижару, наћи ћете пуне полице са књигама које тумаче Откровење Јованово (Апокалипсу), књиге са тумачењима о крају света. У суштини, многи који нису Православни имају врло јасан осећај да су ово задња времена, али сви они дају тумачења према свом мишљењу. 

ОСНОВА ЗА РАЗУМЕВАЊЕ ЗНАКОВА

Прва ствар коју морамо имати, ако желимо да имамо право тумачење, је нешто што зовемо основно знање Православља. То јест, познавање Светог Писма, и Старог и Новог Завета ( и то не онако како се нама чини, већ како је Црква протумачила); познавање дела Светих Отаца; познавање историје Цркве; и свесност постојања различитих јереси и одступања која нападају истинито схватање догми и учења о крају света Цркве. Ако немамо темељ у овим изворима, можемо се наћи неспремни и збуњени. То је тачно оно што нам Господ говори: да будемо спремни, да будемо припремљени. Ако не будемо имали основно знање, нећемо бити спремни и погрешно ћемо протумачити знаке времена.

Пре неколико година, књига која је штампана у Енглеској, постала је фантастични бестселер за религиозну књигу. Продата је у преко десет милиона примерака у Америци. Зове се „ Нова Велика Планета Земља“, писац је Хал Линдзи (Hal Lindsey), протестант из Тексаса. У прилично површном стилу он даје своје тумачење знакова времена. Он верује да су сада задња времена. Он верује да су свуда око нас испуњени знаци о којима Господ говори. Ако читате ову књигу, видећете да он некада наведе нешто више или мање у складу са учењем Цркве Христове, негде је скроз погрешно, а негде делимично у праву, делимично погрешно. То је зато јер само нагађа, тумачећи Писма по свом разуму. То је зато јер нема основно знање Православља, без позадине правог тумачења Писма и Светих Отаца. Стога, ако читате књигу озбиљно, наћи ћете се веома збуњеним. Не знате више у шта да верујете. Он говори, нпр. о миленијуму који треба да наступи пре краја света. Он говори о занесености, када се Хришћани наводно скупљају на небесима пре краја света и онда посматрају како људи пате доле. Он говори о зидању Храма у Јерусалиму као да је то добра ствар, као да је то припрема за Христов Долазак.

Ако читате књиге овог типа ( а постоје многе сличне овој; ова је бестселер јер је писац успео да подстакне машту људи на одређено време) и ако их све узмете као истину, наћи ћете да уместо препознавања Христа – што је и цео смисао разумевања знакова времена - ви ћете примити Антихриста.

Узмите нпр. питање Храма у Јерусалиму. Истина је, према Православном учењу да ће Храм бити поново подигнут. Ако слушате људе као што су Хал Линдзи и још горе, фундаменталисту Карл МекИнтира (Carl Mc’ Intire), они такође говоре о зидању Храма, али они говоре о томе у смислу да се он гради за Христа како би Он владао светом хиљаду година. О чему они причају је у ствари долазак Антихриста. Миленијум, према протестантима, специјална хиљадугодишња владавина на крају света, је у ствари владавина Антихриста.

Заправо, већ су постојали људи који су се дизали и проглашавали своја „хиљадугодишња царства“ која ће трајати до краја света. Последњи је био Адолф Хитлер. Ово је засновано на хијалистичкој идеји: тј. тумачење миленијума по схватању светском. Хиљаду година Апокалипсе представља живот Цркве који је сада, тј. живот Милости: и свако ко га живи, види да у поређењу са људима напољу, то је стварно рај на земљи. Али то није крај. То је наша припрема за право Царство Божије које нема краја.

Постоје многе књиге Православља које су нам сада доступне. Они који желе да озбиљно тумаче и схвате знаке времена, требало би да прво буду врло добро упућени у познавање ових књига, требали би да их читају, пажљиво их проучавајући и користећи их као дневну храну. Најбоље књиге за тумачење Апокалипсе нису нечија тумачења.

Најбоље књиге су основне духовне књиге. Пре свега, ту су основни текстови Православних догми, различити катехизиси. Једна од најбољих је дело из осмог века Светог Јована Дамаскина „ О Православној вери“, која води кроз цео катихизис. Још раније дело Светог Кирила Јерусалимског „Лекције Катихизиса“, тј. лекције за људе који се спремају за крштење, која пролази кроз Веру и говори тачно у шта Црква верује. Постоје многе сличне књиге, написане како у скоријим временима тако и оне и древних. Од скора, ту су катихизиси Светог Митрополита Платона и Митрополита Филарета које су краће и једноставније.

Поред ове две врсте књига – катихизиса и тумачења Писма- ту су и књиге о духовном животу. Оне укључују „Отачник“ (који говоре о животу монаха у Египту и њиховој духовној борби), „Дијалоге“ Светог Григорија Римског, „ Лествицу“ Светог Јована Лествичника, Житија Светих, „Беседе“ Светог Макарија Великог, дела Светог Јована Касијана, Филокалију, „Невидљиву борбу“ и „Мој живот у Христу“ Светог Јована Кронштатског. Ове се књиге баве основама Православног духовног живота, православне борбе, како да одбијемо таласе демона, како да не паднемо у прелест (самообману). Све оне дају основно знање неопходно за разумевање знакова времена.

Онда, ту су дела скоријих писаца која су истог духа са делима древних Светих Отаца. Два главна примера су два велика писца 19 века Русије, Свети Теофан Затворник и Свети Игњатије Брјанчанинов.

Ова два писца су веома важна, јер преводе учење Отаца сходно нашем времену. Они су већ објаснили многа питања која се појављују у стварима разумевања Светих Отаца.

Ту је и историја Цркве, која говори о Божијем Откровењу човеку и како Бог поступа са поштовањем према човеку. Веома је корисно да се читају приче из Старог Завета, јер се потпуно исте ствари дешавају и у Новом Завету. Онда би требало да се чита, заједно са Новим Заветом и историја Цркве Новог Завета. Нпр. постоји Еузебијева Историја Цркве, са траговима историје Цркве у прва три века, писано са стране Православне тачке гледишта.

Врло је битно да се види шта рани писци Цркве пишу да је важно у Историји Цркве: Апостоли, Мученици итд.

Тако, све ове различите књиге дају нам основно Хришћанско знање, тј. катихизиси, тумачења Писма, књиге о духовном животу, скорије књиге писане у духу Отаца, историје Цркве. Пре него што прочитамо доста ствари о томе шта тачно знаци времена значе, требало би да имамо основно знање из ових врста књига. Све оне нас припремају да схватимо понешто о знацима. Кад неко крене да подучава себе на овај начин, није само питање у гомилању знања и да будемо у стању да понављамо из срца одређене фразе, да поседујемо право тумачење Писма, или било шта слично.

ДУХОВНА РАЗБОРИТОСТ

Најважнија ствар коју неко стиче док чита основну литературу Православља је вештина која се зове разборитост. Када дођемо до два појма, која нам изгледају истоветни, или врло слични, вештина разборитости нам омогућује да увидимо која је лажна а која је истинита; односно шта има Дух Христов, а шта може имати дух Антихриста.

Сама природа Антихриста, који ће бити последњи светски владар и последњи Христов противник је да буде анти - Христ и то „анти“ не значи само против, већ и уместо, имитација Христа. Антихрист, као што сви Свети Оци говоре у беседама о њему, ће бити неко ко опонаша Христа, ко лаже људе да се Христос вратио на Земљу. Стога, ако неко има врло нејасну представу о Хришћанству, или тумачи Писмо по свом сопственом мишљењу (и према оним каја долазе из сфере ваздуха, а сфера ваздуха није хришћанска већ антихришћанска), онда ће он доћи до врло антихришћанских закључака. Видећи Антихриста, он ће мислити да је то Христос.

Можемо дати пар примера, који ће нам појаснити како расуђивање може да нам помогне да схватимо неке прилично компликоване ствари, феномене. Једна таква појава је харизматски покрет. Ту је грчки свештеник отац Еузебије Стефану из Индијане, који шири овај покрет у Православној Цркви. Има већи број присталица и симпатизера. Био је у Грчкој и ускоро иде опет и има доста људи који су импресионирани њиме.

Једни делимично виде разлог његовог успеха јер долази из једне атмосфере у којој људи, пошто су рођени Православци, иду у Цркву, примају Свете Тајне и све то узимају здраво за готово. Пошто код њих то постаје ствар навике, они не схватају да је цела суштина Цркве да имају Христа у срцу, и могу да прођу кроз цео живот Цркве а да им се срце не пробуди. У том случају, они су као незнабошци. Што је и битније, они имају већу одговорност него незнабошци. Незнабошци, пагани нису никада чули за Христа, док особа која је Православна а не зна шта је духовни живот, једноставно још није пробуђена за Христа.

Из такве средине долази и отац Еузебије. Видећи да је то духовно мртвило, а сасвим је у праву, пошто је много тога у Цркви духовно мртво, он жели да то оживи. Али, суштина проблема је што он сам припада истом таквом духу. У суштини, ви врло ретко видите да он чита основне духовне књиге. Он изабере једну или две која му се учини да је у складу са његовим мишљењем, али он нема праву основу у Православним изворима. Он не сматра да су то најважније ствари за читање.

Ако погледате дубље шта он и други људи који су у харизматском покрету говоре, а књига „Религија будућности“ улази у тај проблем до детаља, видећете да оно што они називају духовно буђење и духовни живот је у ствари оно што скорији Оци, као Свети Игњатије Брјанчанинов пажљиво описује као обману, прелест, тј. као убрзаније струјање крви које нам даје слику духовног, што у ствари нема никакве везе са духовном стварношћу уопште. То је толико различито и далеко од истинског хришћанског живота, који се испољава у књигама које смо помињали, као небо од земље.

Не обраћајући пажњу на детаље како се они моле, какве им се све појаве јављају на њиховим службама, уочавате да је основна идеја којом се отац Еузебије и харизматски покрет руководе лажна. Добили смо један чланак из часописа оца Еузебија, „Логос“. Ту он говори о великом изливу Духа Светог у последњим временима, пред Долазак Христов. Сви хришћани би требало да се обнове, да приме Свети Дух, да говоре језике. Ово припрема за Христов Долазак и биће велики духовни излив пре него Христос дође.

Ако пажљиво читате Писма, без убацивања ваших произвољних претпоставки, чак и без светотачких поука и тумачења, видите да нигде ништа не пише о великом духовном изливу на крају света. Сам Христос говори супротно. Прво даје Његово учење у погледу тога како треба да се молимо и имамо вере и не будемо бојажљиви. Он нам даје пример удовице која одлази код судије и стално га моли да посредује у њеном случају и Он нам говори како и ми тако треба да се молимо и молимо и молимо док нас Бог не чује и услиши нас. Ово је веома добар пример молитве. А затим Он говори „Поред свега тога (тј. упркос чињенице да сам вас тако научио и да је ово прави пут молитве), да ли ће Син Човечији када дође, наћи веру на Земљи.“ Другим речима, упркос свему што вам је дано, практично неће остати ни један Хришћанин на крају света. „Да ли ће наћи веру на земљи?“, да ће Он неће наћи скоро никог. Неће бити гомила људи који се моле и који су надахнути Духом Светим на крају времена. Сви Свети Оци који о томе говоре, говоре да ће бити врло ужасних времена на крају света и говоре да ће прави, истински Хришћани бити сакривени, невидљиви за очи света. Они који буду видљиви свету, неће бити прави Хришћани.

Данас, имамо изванредна харизматска окупљања у Универзитету Нотр Дама, сваке године у Јерусалиму се одржавају „харизматске“ конференције о Светом Духу. Шездесет, седамдесет хиљада људи долазе и окупљају се и моле се и дижу руке и сви говоре језике. Изгледа као да се време Апостола вратило, али ако погледате шта се тамо ради, видите да није у питању прави дух, у питању је лажни.

Стога, када отац Еузебије говори о Светом Симеону Новом Богослову, и како ви морате знати ко је Свети Дух и примити га свесно, то је лепо, то је добро учење – али ако имате погрешан дух, то учење не делује. И то није прави дух. Постоје бројни знаци који говоре да је тај дух другачији и да није Дух Свети.

Ево једног случаја, где уколико имате основну хришћанску разборитост, можете да сагледате појаву за коју се тврди да је апостолска и да је истоветна са раним периодом Цркве када се припремала за Други Долазак Христов. Ако погледате пажљивије, видите да није иста ствар. Ако ћемо баш, они су исти као они који желе да граде Храм за Христа. Они га граде за Антихриста, то је тотално супротна ствар.

Поново, видите како вам правилно расуђивање омогућава да процените појаве, које нису идентичне са Православним појавама, већ као нове ствари. На први поглед, питате се о чему се све ту ради. То је карактеристично за интелектуалне покрете, нешто доспе у ваздух, сви га прихвате јер су времена зрела за то и онда сви крећу да причају о томе, а то онда постане мода. Нико не зна како; само су сви спремни за то, неко то изненада помене и то почиње да кружи свуда.

ИСКРИВЉЕНОСТ ХРИШЋАНСКЕ ЈЕДНАКОСТИ

Ми данас имамо једну одређену идеју, која данас заокупља људе: такозвана идеја женских слобода. Ово се појављује у виду свештеница у англиканској цркви а такоће и у католичкој, која се за то припрема.

Наравно, ако погледате озбиљно, седнете и размислите о томе, и прошитате шта Свети Апостол Павле говори о жени и тако даље, нећете имати проблема. Све је врло јасно да је реч о још једној лудој идеји. Али је врло интересантно да се загледа мало дубље и да се види одакле то потиче. Зашто постоји таква идеја, шта је то, шта је иза тога? Јер ако разумете стратегију ђавола, бићете мало боље припремљенији да му се супротставите.

Ова идеја о женским слободама може да се прати уназад најмање двеста година. Наравно, можете да идете и пре тога, али данашње стање потиче од пре најмање двеста година, од претеча Карл Маркса, раних социјалиста. Ти социјалисти су говорили о великом добу утопије које ће доћи, када све разлике међу класама, расама и религијама итд. буду срушене. То ће бити једно велико ново друштво, они кажу, где ће сви бити једнаки. Ова идеја је наравно, заснована на Хришћанству, али искривљеном, и води ка супротном.

Био је одређени филозоф у Кини у касном деветнаестом веку који је довео ову филозофију до њеног логичног закључка, бар колико далеко може да се оде. Његово име је К’ ang Yu-Wei (1858-1927). Он није нарочито занимљив, сем као ваплоћење те идеје, духа времена. Он је практично претходник Мао Це Тунга (Mao Tse-Tunga) и преузимања Кине од стране комуниста. Он је базирао своје идеје не само на искривљеном хришћанству, које је преузео од протестаната са Запада, већ и на будистичким идејама. Дошао је на идеју те утопије, која мислим, треба да се оствари у 21 веку, према његовим пророчанствима.

У овој утопији, сви нивои друштва, све религијске разлике и све остале могуће разлике које узрокују друштвене везе биле би укинуте. Сви би спавали у спаваонама и јели у заједничким салама, мензама. И онда он са његовим будистичким идејама наставља даље. Каже да ће све разлике мећу половима да се укину. Једном када људска раса буде уједињена, нема разлога да се ту стане – мора се ићи даље. Морају се укинути разлике између животиња и људи. Животиње такође улазе у царство, а онда када имате животиње... Будисти такође врло поштују биљке; стога ће и све биљке ући у то царство, на крају и сав неживотињски свет. Па ће онда на самом крају света постојати апсолутна утопија свих врста бића, које су некако постале помешане међусобно и све су у потпуности једнаке.

Наравно, када читате о свему овоме, ви кажете овај човек мора да је био луд. Али, ако погледате мало дубље, видећете да све долази од дубоке жеље, потребе за бар мало среће на земљи. Ни једна незнабожачка филозофија, међутим, не даје срећу; ни једна људска филозофија не даје срећу. Наше Хришћанство даје наду о Царству не од овог света. Идеја о савршеном царству долази од Хришћанства, али пошто ранији социјалисти нису веровали у други свет, ни у Бога, они су сањали о прављењу царства од овог света. То је у ствари и суштина комунизма

Ми наравно, видимо шта се дешава када се таква идеја примени у стварности. Имате експеримент са Француском Револуцијом, која је имала наизглед добре идеје – слобода, братство, једнакост – или Бољшевичка Револуција, или још скорије различите друге комунистичке револуције. Коначно, на крају имате и Камбоџу, малу сиромашну земљу која је три пуне године трпела апсолутни комунизам и десило се да је најмање једна четвртина популације била уништена јер се нису уклапали. Свако ко је имао образовање више од средње школе, свако ко је размишљао својом главом итд. Сада, режим је свргнут од снага које су мало мање суровије, али опет не постоји разлог за много весеља.

Ово показује, да када покушате да примените ове идеје у стварности, добијате не рај, већ боље рећи пакао на земљи. У ствари, цео случај са Русијом у задњих шездесет година је доказ овога, да не постоји рај на земљи, осим у Цркви Христовој, уз патње. Наш Господ је прорекао да ћемо већ у овом животу ми примити стоструко више него што дајемо, али то мора ићи уз прогоне и патње. Они који желе да имају рај на земљи без патњи и прогона, који су чак и без вере у Бога, праве пакао на земљи.

Наставиће се...