Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

 О блатобацачима

Можда он није једини који је бежао од Срба.  Када они којима шаљем део преписке виде каква сам искуства имао, можда ће се питати како сам ја остао са Србима.

Једном када сам обишао проту Димитрија Најдановића у старачком дому, дао ми је писмо које му је упутио  С. В. Прочитао сам то писмо  у коме је  С. В. погано ударио на моју част, и оптужио ме да сам преварио његову снају Н. В. (сестру С.В.  удату за М. В.) и на штампању песама њеног покојног супруга М.В. зарадио силне паре. Када сам се вратио кући телефонирао сам Н.В.  и рекао јој како ме је њен девер опањкао. Молио сам је да му се јави и да му каже шта је истина о штампању песама њеног мужа а брата С. В. Она је знала да сам на њену молбу нашао штампара који је дао најповољнију понуду да штампа песме њеног упокојеног мужа, с тим да њој директно пошаље и рачун и књиге, а ја са продајом књига да немам ништа. Одговорила ми је: Оче, Матеја, код нас се девер много поштује и ја не могу да га зовем и да му кажем како је дошло до штампања  песама мога покојног мужа а његвог брата  јер бих га  тиме  могла увредити. А што је он  мени  ударио на част, то је у  реду. Н. В. је пар година после тога погинула у аутомобилској несрећи. По својој  жељи  спаљена је (кремирана је).

Ово није једини напад  С. В. на мене, али о томе сам писао у једном писму које сам упутио неколицни веома блиских пријатеља. Можда ћу једном и о томе писати и објавити.

Сада да изнесем искуство у вези са једним владиком који је такође ударио на мој образ. Писао је Бори Карапанџићу да мени није требало дати одобрење (од Цркве) да микрофилмујем рукописе у манастиру Хиландару. Додаје да  ће се сада неко обогатити толико да ће бити и за праунуке његових праунука. Пише Бори К. да би  писао мени  али да је поштарина скупа. Главна тачка је: он сматра да микрофилмови које смо снимили др Валт Крег, мој син Предраг и ја треба да буду својина Српске Православне Цркве у Америци. Ако му је поштарина скупа, а хтео би да Српска црква у Америци буде власник филмова за прибављање којих није дала ни један једини динар, морам  да га запитам:

   - да ли би Црква поднела трошкове око снимања рукописа (преко 3,000 ролни филма само приликом једног снимања, а било их је већи број),  путни трошак до Свете Горе и назад до Америке за др Волта Крега и мене једном, и путне трошкове за Предрага и мене три пута; развијање филмова; спајање  филмова (све је снимано на ролнама од 36 кадрова, па се после све то морало састављати); плату студентима који су тај посао радили;

   - Од 1970. па до данас, одржавање Хиландарске научне библиотеке кошта универзитет преко 150,000 долара годишње. Универзитет, а не Хиландарска научна библиотека, је поднела трошкове за снимање неколико хиљада рукописа у разним земљама које смо или ми сами снимали или је неко за нас снимао, али о нашем трошку. Унверзитет даје плату Директору, заменику директора, секретарици, студентима запосленим у Хиландарској научној библиотеци.  Универзитет плаћа за њихово здравствено и животно  осигурање; плаћа за грејање и хлађење просторија у којој је Хиландарска научна библиотека; плаћа чистачицу, поштанске трошкове, папир). За четрдесет и једну годину колико постоји Хиландарска научна библиотека, универзитет је потрошио не мање од 6. 000.000  долара а по свој прилици више од тога. Да ли би Црква хтела и могла да такве трошкове поднесе.

   - Да не  помињемо трошкове око апарата за читање микрофилмова, апарате за копирање микрофилмова, рачунаре, одржавање Међународних хиландарских конференција, тромесечно штампање часописа Рукописно наслеђе, плаћање држави да се у државном  подземном  склоништу за важне државне документе чувају оригинали микрофилмова.

    -Владика се љути што нисам тражио дозволу Цркве (не знам шта он под тим подразумева) када сам почео пројекат микрофилмовања. Имао сам одобрење Васељенског патријарха, свога надлежног епископа, митрополита солунског, монашке управе Свете Горе и старешина манастира Хиландара.  Владика добро зна да ми дозвола  српске Православне Цркве не би помогла ни да ступим на тло Свете Горе а камоли да снимам. Тројица српских академика који су микрофилмовали у Хиландару у исто време када Предраг и ја,  су вероватно  имали дозволу Цркве, али су нас, Предрага и мене, морали да моле да њихове филмове изнесемо са својима јер нису имали дозволу грчких власти, па су очекивали  да им се филмови одузму на граници. Одбио сам када ми  је један од њих предложио да њихове филмове носимо са собом у Америку, па да им их оданде пошаљемо.  Уместо тога, платио сам од својих личних средстава повратну авионску карту за Предрага од Минхена (где смо свратили) до Београда да би однео филмове. Предао  их је др Ирини Грицкат и имамо од ње писмену потврду. Иначе би нам можда  напаковали да смо украли њихове  филмове.

Један од те тројице академика који ми је у Хиладару млатарао песницом пред носем и викао: Све ћемо учинити да Вас спречимо, у свом фељтону објављеном у српској штампи написао је како је када је Патријарх Герман био у манастиру Морача био са патријархом и говорио му: Није требало проти Матеји дозволити да снима у Хиландару. Сада тргује са Бугарима!  Само не каже шта сам им продао и да ли бих уопште икоме могао ишта продати када у правилнику пословања Хиландарске научне библиотеке стоји да се не сме продати ни један лист папира, ни један кадар филма.

   Копију овог текста шаљем двојици пријатеља у Србији, једном драгом пријатељу у Енглеској и једној драгој  особи у Калифорнији. Достављам га и да се објави. НЕКА ОСТАНЕ  ЗА ИСТОРИЈУ.