header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Проф. др Вељко Ђурић Мишина: Како је протекла прослава 50-годишњице обнављања Патријаршије Штампај Е-пошта
петак, 03 септембар 2010

Проф. др Вељко Ђурић Мишина

Како је протекла прослава 50-годишњице обНављања Патријаршије

 Приближава се 90-годишњица обнављања Српске пратријаршије, великог догађаја у историји Српске православне Цркве. Обнављање је свечано проглашено 30. августа/ 12. септембра 1920. године у Сремским Карловцима, на празник Сабора српских светитеља. О томе како је то остварено постоје бројни текстови.

С обзиром на најновија збивања у врху наше Цркве, уплив политичких структура из света, Приштине и Новог Сада за будућност кроз разне форме, на пример, кроз стварање некакве Косовске и Војвођанске православне цркве, као и планирано устоличење патријарха Иринеја Гавриловића у трон пећких патријараха, вредно је потсетити се прославе 50-годишњице тог догађаја и из ње извући мале, поучне закључке.

 ***

На Светом Архијерејском Сабору одржаном маја 1970. године архијереји су закључили да се свечано обележи 50-годишњица обнављања Патријаршије тако што ће свечаност да почне у недељу 13. у Београду а настави у уторак 15. септембра у Сремским Карловцима. Како се радило о крупном догађају, морало су се о томе обавестити 25. августа 1970. србијанска и Савезна комисија за верска питања.[1]

Мило Јовићевић је у име Савезне комисије за верска питања одговорио 11. септембра честитком у којој је у другој реченици нагласио: „Уверен сам да ће се Српска православна црква и убудуће следити своје светле традиције и да ће се односи између Српске православне цркве и државе и даље развијати у духу све већег обостраног разумевања и за корист братства, јединства и напретка свих народа социјалистичке Југославије“.[2]

Патријарх Герман је 24. септембра захвалио Јовићевићу на честитки.[3]

Планирана прослава је прошла. Остали су трагови у разним формама. Хроничар и биограф патријарха Германа Ђорића је о томе објавио једну страницу. Из ње видимо са коликом скромношћу је то учињено. Тако видимо да на свечаностима нису били сви архијереји. И то би било све!

Друге трагове оставили су као своје службене белешке они који су све то будно пратили.

Читајући све то, тешко је закључити зашто је свечаност добила и трећи део.

Синод је закључио да ће се то обавити у Пећкој патријаршији 14. октобра 1970. О томе је 3. октобра обавештена србијанска Комисија за верска питања: „У оквиру прославе 50-годишњице васпостављања Српска патријаршије намеравамо да овај јубилеј обележимо и скромном свечаношћу у Пећкој Патријаршији. На дан 14. октобра ове године служићемо тамо архијерејску литургију, после које ћемо осветити новоподигнуту звонару и звона.

У Пећку Патријаршију пратиће Нас неко од Г.Г. Архијереја и известан број свештених лица.

Извештавајући ту Комисију о предњем, молимо да сходним путем о истом обавестите и Покрајинску комисију за верска питања Косова.“[4]

Свечаност у Пећкој патријаршији је прошла сасвим по плану.

Покрајинска Комисија за верска питања је 20. октобра 1970. доставила србијанској Комисији за верска питања „Информацију о прослави 50-те годишњице обнове Пећке патријаршије“.[5] Према тој информацији, прослава је одржана 13. и 14. октобра.

„Припреме за ову прославу почеле су још раније и по замисли верских-црквених власти иста је требала да има шири карактер. Међутим, комисија РИВ-а је предузела потребне мере и путем личних контаката сугерисала патријарху Герману да се, обзиром на ситуацију, прослава ограничи у ужим оквирима патријаршије, што је и прихваћено.“

Поред патријарха били су епископи сремски Макарије Ђорђевић, жички Василије Костић, зворничко-тузлански Лонгин Томић и рашко-призренски Павле Стојчевић, Никанор игуман Хиландара, др Душан Кашић, ректор Богословије у Београду, Методије Муждека, ректор Богословије у Призрену, Миодраг Миловановић, архијерејски намесник у Београду и други.

„Прослава је почела 13. октобра увече верским церемонијалом у Патријаршији. Верски обреди су трајали око 4 сата. Интересантно је напоменути да је патријарх за вечерње служење одредио сремског епископа Макарија, иначе познатог екстремисту, а не епископа Павла из Призрена, коме је то логично и припадало. Овакав поступак патријарха Германа изазвао је нерасположење и неразумевање код епископа Павла, као и код осталих свештених лица и верника. Поред свештених лица, присуствовало је и око 150-200 грађана верника.

„На дан саме прославе, 14. X. 1970. године, у Патријаршији је, такође, обављен верски церемонијал кога је водио епископ Павле, а патријарх Герман је извршио освећење звонаре. У цркви, а посебно у дворишту патријаршије био је окупљен велики број грађана, међу којима и приличан број омладине. (Сматра се да је укупно било око 2.000 лица). Из понашања доброг броја грађана а посебно омладине, могло се закључити да нису показивали нарочито интересовање за верске обреде, тј. да су дошли из верских побуда, већ више ради забаве јер се у дворишту Патријаршије играло коло и веселило цео дан.“

После свештенорадњи, патријарх је приредио ручак за угледне званице. На ручку су били Витомир Петковић, Мустафа Османагић и Голуб Стојковић, председник и секретар покрајинске Комисије за верска питања, Саит Мараку, председник Скупштине општине Пећ и други.

Патријарх је изговорио речи које „нису указивале на зближавање, узајамно поверење људи и даље развијање братства и јединства народа са овог подручја, што је нормално било очекивати“. О томе је говорио Витомир Петковић. После њега је један представник општинске власти Пећи говорио о породици чувара Пећке патријаршије који су Шиптари. Патријарх је поново говорио закваљујући се тој породици.

После Пећи, гости су посетили манастир Високи Дечани, „која посета иначе није била планирана. У манастиру је затекао групу грађана међу којима се истиче један човек са шумадијском народном ношњом. Патријарх га је приметио и упитао одакле је, а он му одговорио да је из Србије. На то је патријарх, показујући прстом на њега и његову ношњу, рекао: То, то, то, хоћу да видим, то нас је сачувало у прошлости!“

Тако је и овај део прославе великог догађаја прошао. Нама остаје питање: Шта смо из свега овога научили?

 

Проф. др Вељко Ђурић Мишина

 Напомена:

Аутор је историчар који је до сада објавио неколико вредних радова из историје Српске православне цркве. Завршава рукопис биографије патријарха Германа Ђорића.

____________

1Писмо Синода (потписао патријарх Герман), бр. 2788 од 25. августа 1970, србијанској Комисији за верска питања – АС, 21, 73; Писмо Синода (потписао митрополит Владислав), бр. 2788 од 25. августа 1970, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 129.

2Писмо Савезне комисије за верска питања, од 11. септембра 1970, Синоду – АЈ, 144, 129.

3Писмо патријарха Германа, од 24. септембра 1970, Милу Јовићевићу – АЈ, 144, 129.

5Писмо патријарха Германа, П. бр. 354/70 од 3. октобра 1970, србијанској Комисији за верска питања – АС, 21, 73.

6Писмо косовскометохијске Комисије за верска питања, Пов. бр. 35 од 25. новембра 1970, србијанској Комисији за верска питања – АС, 21, 73. 

Последњи пут ажурирано ( петак, 03 септембар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 19 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.