header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Интервју Владимира Димитријевића "Борби за веру" - Apologia de via eius (1) Штампај Е-пошта
понедељак, 06 септембар 2010

Поштовани посетиоци,

У наредним данима објавићемо у наставцима интервју који је „Борби за веру“ дао наш уважени сарадник Владимир Димитријевић, а поводом прогона владике Артемија и њему оданог монаштва из Епархије рашко-призренске. Интервју је сачињен о Великој Госпојини 2010. године.

        Уредништво

Apologia de via eius

 ИНТЕРВУ ВЛАДИМИРА ДИМИТРИЈЕВИЋА „БОРБИ ЗА ВЕРУ“-

- О овом разговору

- Да ли је владика Артемије „конфликтна личност“

- Шта кажу србофоби?

- „Бивши комунисти“ бране владику Артемија

- Ко кога брани?

- Још мало од Мирка Ђорђевића

- Медији и опрез

- О пропаганди против владике

- Било је то, било

- Случај цара Николаја

- Сабор, владика Артемије и екуменизам

- Цариградски патријарх и владика Артемије

- Сарадња са инославнима

- Пост на води

- Политичко ангажовање

- Продаја црквене имовине?

- Доследан у одбрани Космета

- Сусрети са вођама НАТО агресије

- Владика Артемије и лобирање за Космет

- Одлучан и доследан

- Мешање у „туђа посла“

- Љубав према духовном оцу

- Послушност према духовнику

- Монаси и духовни отац

- Монаси или немонаси

- Духовни отац и његова  деца

- Случај Симеона Новог Богослова

- Имамо ли право на сапатњу?

- Лично, сасвим лично

- Да ли је крив?


О овом разговору

„Борба за веру“: Господине Димитријевићу, хвала Вам што сте се одазвали позиву да дате интервју „Борби за веру“. Ви, очигледно, не сматрате наш сајт „расколничким“?

Владимир Димитријевић: Хвала вам што сте ме позвали да разговарамо. Списак ваших сарадника, међу којима сам ја најскромнији, јасно ми говори да „Борба за веру“ нема никакве „расколничке намере“, него да је реч о сајту који нам омогућује слободу говора, која је свуда, па и у Цркви, неопходна. Једном сте истакли – не би било „Борбе за веру“ кад би званични сајтови СПЦ били доступни за слободно изражавање различитих мишљења, па и за конструктивну полемику. Слажем се с тиме, потпуно.

Да будем искрен: не подносим гушење слободе говора, нарочито ако онај који говори воли своју Цркву и народ. И зато што поштујем „Борбу за веру“, форум на коме се може чути и глас нас „незнавених“.

„Борба за веру“: Слажете ли се да ће за ово што причамо неки рећи да има антицрквену конотацију?

Владимир Димитријевић: Свакако, ако се схвати злонамерно, а не како ви и ја то желимо.

„Борба за веру“: То значи да Ви нисте „против Патријарха и Синода“?

Владимир Димитријевић: Наравно да нисам. Ако, с љубаљу и поштовањем, говорим оно што мислим, онда сам ЗА  Патријарха и Синод. Не дао Бог да будем против било кога, а дај Боже да, будући за Христа, будем и за сваког од наших отаца и браће у Христу.

Уосталом, мени није први пут да ненаручено браним Једног против кога су, наводно, Сви. Године 1994, у часопису „Логос“, бранио сам патријарха Павла од оптужби да је пацифиста; године 1999, бранио сам владику Атанасија у крагујевачким „Погледима“, кад се повукао с трона због повреде кичме; године 2003, бранио сам митрополита Амфилохија, кад су га „грађанисти“ нападали због говора на опелу Зорану Ђинђићу. Бранио сам наше епископе и од напада разних антицрквених пискарала, попут Милорада Томанића и Мирка Ђорђевића. Управо на сајту „Борба за веру“ бранио сам и патријарха Иринеја (од „проевропских“ медија који су тврдили да он позива папу у Србију  већ колико сутра). Једноставно, бранио сам сваког за кога сам веровао да исповеда светосавски завет. Сада сам уз владику Артемија – осећам га као човека Божјег, на путу Светог Саве и Светог кнеза Лазара. То не значи да ми је владика Артемије заклонио Христа. Гледам га само у светлости Христовој.

„Борба за веру“: Чини ли Вам се да сте, бранећи неке од наведених, грешили? Можда и сада грешите?

Владимир Димитријевић: Бранио сам, понављам, оне који су, по мом дубоком уверењу, сведочили светосавске истине вере у оном часу кад сам бранио њихове ставове. Шта је с њима сада, и шта ће с било ким од нас бити сутра, показаће време – „мајсторско решето“. Тако и са владиком Артемијем, седамдесетпетогодишњим старцем подвргнутом страдању и притисцима.

 

Да ли је Владика Артемије „конфликтна личност“

„Борба за веру“: Господине Димитријевићу, сматрате ли Ви да је владика Артемије конфликтна личност, кад је дошао у сукоб са толиком сабраћом епископима?

Владимир Димитријевић: Заиста, нисам вољан да се бавим било чијим личним особинама. Али, знам да су људи који у себи имају љубави и ревности за Истину често кадри да пливају против струје. Такав је био и његов духовни отац, Св. Јустин Ћелијски, о коме владика Атанасије (Јевтић) пише (у књизи „На богочовечанском путу“), а поводом Јустиновог рада на часопису „Хришћански живот“ у коме је Свети авва био против сваког реформизма. Цитат почиње речима Јустиновим:

>>Има их који траже реформизам у Цркви, а не осећају да је модерни реформизам за Православну Цркву исто што и деформизам. „Хришћански живот" је против тога; он стоји на православном гледишту када тврди да нам је у Светитељима показан православни пут за преображај и личности и друштва: реформирај најпре себе благодаћу Духа Светога, а Господ ће сам кроз тебе реформирати друге. Зато што смо одступили од наших незаменљивих православних Светих Отаца и Подвижника, заразили смо се кожним, корним западњачким реформизмима. Заборавили смо заповест: „Не саображавајте се овоме веку, него се преобразите обновљењем ума свога, да бисте могли кушати које је добра и угодна и савршена воља Божја" (Рм. 12, 2)".

Због оваквог усправног и исправног става свога, невоља је Отац Јустин имао и пре тога, када се заузимао за материјално и духовно добро и напредак својих ученика у Богословији. Због једног таквог случаја, извесни архијереји који су се осетили његовим писањем погођени, хтели су да јеромонаха Јустина изведу на суд Светог Синода. Непосредни повод ie било његово „Отворено писмо Св. Синоду" објављено у „Хришћанском животу", бр. 10, 1924. године. Од суђења га је ослободио Свјатјејши Патријарх Димитрије, његов надлежни архијереј, одговоривши дотичним архијерејима да оно што је Отац Јустин написао сушта је истина. Иначе, Патријарх Димитрије је волео и ценио јеромонаха Јустина и овом приликом, позвавши га себи, очински благо му је рекао: „Знаш, синко, ти си добар монах и све је добро, само треба мање да пишеш, јер имаш оштро перо, па неке људе то заболи".

Међутим, ни Свјатјејши Патријарх није могао спречити да се и на верном слузи Христовом Оцу Јустину испуни светописамска и светоотачка истина да „правда на овоме свету иде на ногама страдања". Сви Божји људи, а особито ватренији и ревноснији делатељи у Винограду Господњем, од апостолских времена до данашњег дана увек су пролазили кроз невоље, искушења и страдања. Носећи и сведочећи Истину Божју, они су увек око себе наилазили на отпор и противљење. Јер је врлина тешка и опора ствар за људе који нису готови да због ње поднесу самоодречни труд и жртву. Зато је судбина свих врлинских и ревносних у делу Божјем људи та, да махом наилазе на отпор и противљење око себе, и да на крају буду и прогоњени. Тако је било и са Оцем Јустином. И он је у лето 1927. године, иако формално само „премештен", у ствари протеран у Призрен. Непосредни повод за премештај у Призренску богословију био је тај што је, после указивања Оца Јустина да рад тадашњег ректора у Карловцима М. П. иде на вишеструку штету Богословије, од стране послатих комисија констатовано да је о. Јустин у праву, па је дотични ректор пензионисан. Клевете које је ректор, да би себе одбранио, бацао тада на Оца Јустина показале су се сасвим лажне и он је потпуно оправдан, али је ипак „по потреби службе" премештен у Призрен. Иза овог „премештаја" стајала је јасна намера оних који су га протерали да на тај  начин угасе и часопис „Хришћански живот", што је заиста и постигнуто (јер у Призрену није било услова за издавање и штампање). У чланку написаном поводом тога (Чланак се звао „Apologia de via mea = Одбрана мога пута", у „Хришћ. животу", бр. 8-9, 1927. г. ) Отац Јустин не тугује нити жали због личног прогона и страдања („Човек човека гони — мољац мољца гони, писао је он. Шта је страшно у томе? Ништа"), нити пак толико због часописа  „Хришћанског живота". Али он осећа потребу да брани свој православни пут и став, јер тиме брани Истину. Тим поводом он пише:  „Ја морам да браним пут којим идем, не што је мој већ - Његов, Христов, што га је Он открио, Он пропутио, Он осигурао. То је први и једини пут из смрдљивог понора земље  до  у  врх  мирисног неба. Први и једини, и - другог нема. Сви остали путеви свијају се у прстен безизлазних ужаса. Његов пут је Његова бескрајна и бесконачна Богочовечанска Личност. Ступи ли човек на њ, ступа у Истину вечну и Живот вечни, јер су Пут, Истина и Живот једносушни у Господу Исусу ... Жалосна је душа човекова до смрти и иза смрти, ако јe чудотворни Господ не изведе на пут Свој богочовечански. Тај пут Христов чува се у Православној Цркви Духом Светим кроз Свете Оце... Ако сам ја Јона на броду Српске Цркве, баците ме у море, само нек се утиша бура, само нек се брод спасе. А мене ће можда гостољубиви кит неки примити у утробу своју, и кад затреба избацити на обалу... Добро је дошло свако страдање незаменљивог Господа ради. Што више страдања туткају на веру моју, она се све дубље зарива у срце моје. За хришћанина страдања су чистилиште; и још - пролеће за душу његову, и освежење, и подмлаћење... У борби за Православље, ја сам светоотачким путем право ишао православној Истини Христовој, и никад нисам људима угађао, јер кад бих још људима угађао, онда не бих био ни последњи слуга Христов. Ја сам још непрестано убеђен да се само усвајањем светоотачке идеологије и подвижничког схватања Православља може оживети наше замрло, наше парализовано осећање црквености... И док светови тутње над нама и греси наши у нама, христочежњива православна душа чезне за саборним са свима Светим животом у Господу Христу, за саборним са свима Светим радом у нашој многонапаћеној Цркви, чезне и молитвено јеца: Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима Светима помињући, сами себи и један другога, и сав живот свој, Христу Богу предајмо. Теби Господе!"

И заиста је штета била што је „Хришћански живот" овако брзо и на овакав начин угашен. Јер у њему су многи, особито млађи подвижнички и мисионарски   настројени   пастири,   налазили богат православни материјал и подршку и одушевљење за свој рад. На мишљење  уредника овог строго црквеног и православног часописа многи су обраћали своју пажњу и не само обавештавали се, него и стицали ширину васељенског Православља и хришћанске љубави за сву православну браћу своју у свету, особито за страдалнике и исповеднике у   Русији, под  новим  Диоклецијаном. Осим тога, часопис је редовно пратио и сва црквена и богословска   кретања у Православљу, и углавном се поклапао са мишљењем Св. Архијерејског Сабора о свим реформаторским новачењима, која су долазила од тадашњих Цариградских  Патријараха  и  њихових „Свеправославних конгреса" и припреманих „Васељенских Сабора" (на што се Отац Јустин и тада и све до недавно критички освртао), или од антиправославних руских „живоцрковника". Такође је и тада, као и касније, он у овом листу указивао на опасности од римске унијатске пропаганде и неприхватљивог за православног човека папизма и протестантизма. Осврћући се на један тадашњи римокатолички позив Православнима да приђу и подчине се Римској цркви и папи, Отац Јустин пише: „И наши православни пророци нешто знају и нешто пророкују. Знају они вашу тајну, и чудна пророштва пророкују. Јесте ли чули њихова пророштва? Ако нисте, ослушните их. Мали је човек, сувише мали, па био он и папа, да би ми могли оставити Богочовека и да би пришли човеку. Ми смо сувише продубили и обнажили треће ђаволово искушење, да би нас њиме могли саблазнити. Папопоклонетво - човекопоклонство изазива сетан осмех на жалостивој души православној, и она се даноноћно моли Сладчајшем Господу, да све човекопоклонике поведе путем Богочовечанске Истине у Живот Богочовечански... Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли римокатолику ући у тајанствено царство Православне Цркве. Иза свих реторских и схоластичких дефиниција о човаку, за њих је на крају крајева, човек — механизам, који се може покренути на рад и ставити у покрет, само ако га навије главни механичар из Рима" („Хришћ. живот", 5-9, 1927. г.). У листу је, на крају, било одличних богословских, како научних тако и популарних чланака из свих области, и такође превода Светоотачких дела, која је углавном сам Отац Јустин преводио (Беседе Св. Златоуста, Св. Макарија Египатског, Св. Јефрема и Исака Сирина, а нешто касније и Паладијев Лавсаик, који је изашао као самостална књига у две свеске). Ово духовно штиво одувек је живо интересовало и Оца Јустина и наш православни народ, зато је он подржавао и похваљивао све што се тада и касније код нас појављивало из те области. Иако сам није никада стигао да оде у Свету Гору Атонску, увек је препоручивао и верницима и свештенству, а поготову монасима, да поклонички посећују Свету Гору и уче се светогорској побожности и ревности у подвижништву. Иако није имао прилике да оде у Свету Гору, Отац Јустин је духовно одржавао везе са овим духовним и подвижничким центром Православља, што је и разумљиво било за њега који је био истога духа. Сам нам је говорио да је ипак имао прилике да упозна неке Светогорце који су наилазили кроз нашу земљу, као што је био архимандрит о. Кирик, чије је духовне поуке и подвижничке савете Ава веома ценио и доживотно спомињао. Један такав кратак душекористан савет он нам је често понављао и препоручивао. Састоји се у томе да у скоро свакој прилици човек треба да се помоли овом кратком светом молитвом: „Господе, опрости и помози!".

У Призренској богословији је Отац Јустин остао само годину дана (од августа 1927. до јуна 1928.), а онда је поново враћен у Сремске Карловце. Иако је провео само једну годину, он је у Призрену стекао општу љубав ђака и наставника, јер је својим животом и радом заиста показао да „богословље није дијалектика ни спретно жонглирање текстовима Светог Писма, него живо и делотворно урастање у велику тајну Христа и Цркве", како пише о њему један од његових тадашњих призренских ученика. Тако је било и пар година касније, када је био професор у Битољској богословији (од 1932. до 1934. године), о чему нам сведоче и писма његових ученика и њихова жива сведочанства.

Нове невоље Оца Јустина настале су у Карловцима по смрти ректора проте Добросава Ковачевића (9. октобра 1929. г.). Тада је од Светог Синода назначен био Отац  Јустин за вршиоца дужности ректора. Он нам је сам касније говорио да је тада заиста желео да постане ректор Богословије, не из неког славољубља, него само зато да би могао да боље организује живот и рад младих богослова, на   већу   корист   Српске   Цркве. Међутим је, већ у марту 1930. године, за ректора постављен не један  од  професора   Богословије, него професор женске гимназије из Београда Н. Б., човек са стране и сасвим другачијих схватања од Оца Јустина и већине професора. Између њих не задоцни да дође до сукоба, сукоба између самопожртвованог подвижника и бонвиванског господина. Ово се одразило и на извесну поделу међу ученицима, те је нови ректор почео прогоњење ученика који су волели Оца Јустина и остали му духовно привржени. Моћници и они који су власт имали били су на страни ректора, и Отац Јустин је поново удаљен из Карловачке богословије. Овога пута је упућен на један тежак посао ван земље, али је то на крају изашло на увећање подвига његових а на већу славу Божију и корист Православне Цркве.

По одлуци Св. Архијерејског Синода Српске Цркве, половином децембра 1930. године, упућен је Отац Јустин као пратилац и помоћник епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу), делегату Светог Синода у Поткарпатску Русију у Чехословачкој. Њихов задатак је био да помогну у бољем тумачењу Православља и бољем црквеном организовању православних у Чехословачкој, особито у Подкарпатским крајевима где су се последњих десетину година тамошњи хришћани почели враћати у Православље из насилно им наметнуте у ранија времена уније са Римом. Ову помоћ од Српске Цркве тражили су сами хришћани из Чешке, и зато је тамо већ боравио и радио епископ Нишки Доситеј. Сада је требало, опет ненаметљиво, конкретније помоћи овој православној браћи, поготову што јецрквена ситуација у Чехословачкој,  због, подвојености и  самих православних, била сложена. Српска Црква се на то са апостолском љубављу одазвала упутивши Епископа Јосифа и Оца Јустина.<<  Тако јеромонах Атанасије.

Да поновим: нисам стручњак за индивидуалну психологију, поготово за психологију монаха, који су целог живота ишли путем подвижништва. С друге стране, видели смо да је Артемијев учитељ, авва Јустин Поповић, и сам улазио у „конфликтне ситуације“, и бранио оно што је доживљавао као правду, па и по цену личних жртава. Владика Артемије је у свему, од става према Лигургији, аскези и припреми за Причешће, до односа према модернизму и екуменизму, доследан ставовима оца Јустина. Зато се и нашао у овој ситуацији.

 

Шта кажу србофоби?

„Борба за веру“: Догађаји су заиста збуњујући. Како да човек најлакше расветли себи ову ситуацију?

Владимир Димитријевић: По мени, онај ко не зна шта се збива, нека види чему се радују србофоби. А ево чему се радују – у „Правди“ (27 – 28. фебруара 2010.) објављен је текст „Дувају ли други ветрови у СПЦ на Косову?“ где пише следеће:

>>После смене у Врху Рашко-призренске епархије, из Српске православне цркве стижу помирљивији тонови, оцењују у Исламској заједници Косова, католичкој цркви, али и социолози и представници Кфора. И власти у Приштини на прве изјаве администратора Рашко-призренске епархије, умировљеног владике Атанасија Јефтића, упућене на освештењу делимично обновљеног храма Саборне цркве Светог Ђорђа у Призрену, реагују са уздржаним оптимизмом.

- Вepa је, браћо моја, љубав. Вера није мржња, није освета. Немој никада у срца наша да улази мржња и освета. То је мало, то је ситно, то је ђаволски - рекао је тада владика Атанасије. А непосредно након литургије први пут служене у Храму Светог Ђорђа у Призрену од 2004. године, командант Мултинацианалних снага сектора Југ, немачки генерал Манфред Хофмајер, за Дојче веле је изјавио:

- Ово је за нас била веома важна служба, нарочито зато што је владика изговорио помирујуђе речи. Разговарао сам и са саветником председника Србије Бориса Тадића (Млађаном Ђорђевићем) и он ми је слично изјавио. Верујем да ће све то допрети до свих грађана, не само Призрена...

У писаној изјави, секретар Исламске заједнице Косова, Ресуљ Ефендија Реџепи, каже да о новом администратору Рашко-призренске епархије немају довољно података, јер то је унутрашње питање СПЦ, али, како истиче, „драго би нам било да господин Јефтић не иде стопама његовог претходника и да само сеје мржњу међу људима тј. верницима". „Добро би било да гледа реално на ствари, да реално оцењује садашњу ситуацију. Он и сви други требала би ,да се баве искључива верским питањима, а да политику оставе политичарима", каже ефендија Реџепи изражавајући спремност на „сарадњу, толеранцију и дијалог".

Заменик шефа косовске бискупије Дон Џерџ Љуши такође је похвалио изјаву владике Јефтића, изражавајући спремност на успостављању покиданих веза са, како наглашава, браћом хришћанима православне вере:

- Не само да подржавамо него молимо Бога и чекамо позитивне знакове на које ћемо врло радо и братски увек одговорити. Стојимо на располагању Богу, католичкој цркви, али не само њој него свакој цркви, свакој верској заједници...

И социолог религије са Универзитета у Приштини, др Исмаиљ Хасани говори у сличном тону.

„Изјава у СПЦ, поготову са места где се симболички означава такозвано језгро исказивања душе српства, чини оно шта подразумева тенденцију за помирењем."<<

Дакле, ако се западни окупатори и шиптарски духовни вођи радују смени владике Артемија – све је јасно. Срби не треба да се радују тој смени.

 

„Бивши комунисти“ бране вл. Артемија?

„Борба за веру“: Шта мислите о тези да владику Артемија бране бивши удбаши и комунисти који су садa постали „ревнитељи“?

           Владимир Димитријевић: Мислим да је реч о претеривању. Не само зато што људи имају право на покајање, него и зато што се у званичним установама наше Цркве налазе појединци с овом или оном врстом „левичарске“ позадине. Неки су од марксољубља прешли на зизјуласољубље, па су заузели катедре православног богословља. Син једне ЈУЛ-овске министарке, личне дружбенице Мире Марковић, жари и пали информативним простором архиепископије београдско-карловачке. Још једна „ЈУЛ је cool“ другарица постала је носилаца Ордена Св. Саве за своју „благочестиву“ прозу. И тако даље, и томе слично; али, то се не помиње, јер су дотични на „правој“ страни. Ја, иначе, немам ништа лично против тих људи.

И још нешто: с владиком Артемијем су, у овом часу, таква господа хришћанска каква чине част србском народу. Поменуо бих само проф. др Љубомира Протића, Предрага Р. Драгића Кијука и др Добривоја Томића. Они ни дана нису били у компартији, а то знају и они који владику Артмемија повезују с наводним „бившим удбашима“.

 

Ко кога брани?

„Борба за веру“: Шта Вас нарочито брине у овој ситуацији? Мислите ли да су непријатељи Цркве сада срећни због овог конфликта?

Владимир Димитријевић: Наравно да су срећни. Довољно је прочитати текст старог папопоклоника, Мирка Ђорђевића, самопроглашеног „стручњака“ за верска питања, који се, под насловом „Метла патријарха Иринеја“ појавио у „грађанистичком“ листу „Република“ (478-479/2010.):

>>Велико спремање у СПЦ

Ту смо метлу својевремено препоручивали покојном патријарху Павлу – читаоци Републике се можда сећају тог наслова – и колико знамо, врли покојник је то читао и све пропратио својим загонетним смешком – и сам је био свестан да не може много да промени. Сада када је та метла буквално »прорадила« у рукама патријарха Иринеја једни су збуњени, други уплашени, а није мало њих који отворено кажу да би на вршку скиптра патријарх требало да има не обичну метлу – па ни ону од сувог брезовог прућа – већ гвоздену. Било како било, време великог спремања као да је почело. Рано је судити како ће то ићи и докле, али је јасно да је почетак добар. Први пут је трајно одузета епархија једном епископу, он је уклоњен и није велика тајна због чега. Замерио се љуто црквеној влади – св. Синоду – сабраћи архијерејима а богами и државном поглавару Републике у вези са курсом државне политике која се полако окреће Европи. Истине ради једно треба подвући: није код развлашћивања владике Артемија држава вршила неки утицај, била је заиста одмерена и опрезна и све је узимала као унутрашњу ствар СПЦ и то је добро. Колико год то деловало чудно, није у сржи проблема ни та фамозна манипулација огромним сумама новца у рукама владике и његових сарадника – то ће показати истрага која није окончана – а Синод је свог владику тужио грађанском суду, што се ретко догађа, он је смењен и уклоњен под тешким оптужбама. Тиме је потврђено оно што је с патријарховим потписом било обзнањено још пре два месеца када је све то у вези с владиком Артемијем било познато и широј јавности. Ново је овде нешто друго што многи тек сада запажају, а неки уопште и не виде – најтеже оптужбе против епископа Артемија – ученика Јустина Поповића у овој прилици износе друга двојица »јустиноваца«, а то су Атанасије и Амфилохије. Пизма међу браћом је узела толико маха да су брижни ревнитељи – зилоти који демонстрирају – предлагали да ова тројица легендарних духовних чеда Јустина Поповића пођу на његов гроб и да се тамо измире. Од тога ништа није било јер чуда ни на гробу Ј. Поповића доказана нису до данас. Владика Артемије је морао да оде и сабраћа су била без милости. Добро је то, јер нешто се мора мењати и једна се црквена политика мора другачије дефинисати. Ово су нека друга времена, а и у СПЦ није мало оних који би о Ј. Поповићу имали још нешто да кажу – биће времена и за то ако овако буде ишло./.../

Да ће Јустин Поповић бити проглашен за свеца није ново – годинама и често се то истицало. Он је наводно »отац Цркве XX века« и светионик ума српског народа после којег се нема више шта рећи, а да многи у свету и код нас мисле другачије, о томе се није смело ни речи прозборити. Све је било необично у недељу 2. маја у лађи Храма св. Саве на Врачару. Мање народа него што се очекивало, повеља Сабора СПЦ о новојављеном свецу штура и неуверљива, а ни елоквентни Амфилохије у овој прилици није имао много тога да каже – оно што је рекао било је упадљиво незанимљиво. Од државних званичника само министар И. Дачић, а национална интелектуална елита је стајала збуњена. Служена је уобичајена литургија каква се служи недељом и празником и тек је народу показана икона новојављеног свеца и то брзо. Нигде мошти и других симбола, а ни трага оне помпе која је пратила канонизацију Николаја Велимировића године 2003. Милионској маси гледалаца ТВ програма тада се с лица места – неукусно и убитачно патетично – обраћао ђакон-комесар који је био задужен за пренос ове светковине. Сада ништа од свега тога, а пренос је текао монотоно и збуњујуће и брзо се завршио. У новинама и на радију и телевизији сутрадан – ни речи. Неки кажу – ово је као да је и то све »неко наредио«, то да се ћути о овом догађају. Нико ништа наредио није нити је то било могуће, и стога је друго објашњење које се могло чути уверљивије: тако је морало бити јер се ова необична канонизација одвијала у сенци напетости која је била у Сабору присутна јер се – од случаја Артемија – нешто започело мењати. Они који боље познају дело Јустиново – посебно књигу Православна црква и екуменизам која је објављена у Солуну 1974. ћирилицом – знају да су слогани оних који на улицама протестују против патријарха Иринеја буквално цитати из тог дела: екуменизам није само јерес него свејерес, како се о. Јустин изражавао, а папа римски – с којим се патријарх Иринеј спрема да размени братски целив у Нишу 2013. – је Зевс на Олимпу безбожне Европе која смрди, те њене културе и цивилизације које су без икакве вредности. Све би то – да се навео само који цитат – био шамар Европи и у сваком случају лоша порука из Београда и СПЦ када курс европске политике Републике јавно хвали и сам патријарх Иринеј и то с амвона на дан устоличења. Одустаћемо од цитата из Јустиновог дела јер би многима то било невероватно, а нећемо наводити ни његову беседу на четничком »авноју« у селу Ба, нити ћемо наводити оне суморне странице из историје Београдског универзитета под окупацијом када је Ј. Поповић играо значајну улогу – уклањао је неподобне колеге професоре да би и њега комунисти након рата на исти начин уклонили. У овој прилици је добро што се одустало од свих навода јер неки други ветрови одавно дувају. Наравно, право је Цркве да канонизује кога хоће – разуман човек то поштује – али је Ј. Поповић са својим делом и део наше културне историје. Канонизација је обављена без дијалога у академској научној и црквеној и лаичкој јавности. Стога је и ова канонизација – како год је схватили – нека врста политичког спектакла за који нисмо сигурни какве ће све последице имати. Заједно су чинодејствовали »јустиновци« који су љуто завађени, али то ипак не наговештава неки трајнији мир. У једном моменту је око камере »ухватило« и забринуто лице епископа Артемија. Порука новојављеног свеца Јустина Ћелијског је јасна јер је наглашено антиевропска и антихуманистичка – до те мере да делује невероватно. Остаје нам да видимо каква ће бити пуна и стварна порука из СПЦ у којој се нешто почиње догађати.

Многи и у Цркви и у држави не верују у реформе, али није било установе која се толико реформисала као хришћанска Црква – и нема разлога да не верујемо да нешто слично не треба да заобиђе ни СПЦ. Уосталом, није епископ Артемије једини – има много њих које чека метла патријархова и није патријарх Иринеј измислио ову корисну направу јер се и сам Исус послужио метлом у јерусалимском храму из којег је истерао трговце.<<

Мирко Ђорђевић хвали патријарха Иринеја! Теолошки полуписмени „верски аналитичар“, папофил Мирко Ђорђевић хвали патријарха Иринеја!

Човек који тврди да је Христос трговце из храма истерао метлом, и који не зна „о Богу двије“, како каже народ у мом крају, хвали патријарха Иринеја!

Ја бих се заиста забринуо да ме хвали Мирко Ђорђевић. (О Мирку Ђорђевићу више у мом тексту „Санкилот против аристократе“ – на Видовдан. орг.)

 

Још мало од Мирка Ђорђевића

 

„Борба за веру“: Да ли се Мирко Ђорђевић зауставио?

 

Владимир Димитријевић: Наравно да није. Ово рушење СПЦ изнутра га одушевљава. Ево његовог чланка из „Републике“ бр. 480-483 (под насловом „Ход по мукама патријарха Иринеја“):

>>Нико не зна због чега су чак и озбиљнији коментатори сметнули с ума речи патријарха Иринеја на дан његовог устоличења: казао је тад патријарх да морамо прихватити реалност јер каква је и колика је, ово је наша држава. Није искључено да сам патријарх није био свестан тешкоћа које га чекају - барем не свих. Од онда до данас ствари су се искомпликовале, посебно на Косову, где огроман број монаха одбија послушност и без канонског отпуста одлази за својим »духовним оцем« Артемијем. Сам косовски епископ Артемије развлашћен је, а о финансијским малверзацијама судиће суд и црквени и државни. Калуђери пак тврде да се над Артемијем »спроводи својеврсни духовни терор и геноцид«. Речи су наравно тешке. Јер ако се велики број монашких братстава и сестринстава одвоји од СПЦ, на ивици смо нечег што је у цркви најтеже. То се зове раскол, а то оставља далекосежне последице. Политика од 12. 06. 2010. пише да су и у западноевропској епархији настале тешкоће, да је реч о неким финансијским малверзацијама у Берлину, и да није искључено да би владика Константин »могао бити разрешен управљања епархијом«. Патријарх је разборито прибегао институцији која се зове ставропигија - кад настане одређено стање у некој епархији патријарх лично преузима управљање том епархијом.

Владици Артемији тражи се место боравка - да ли ће то бити Фенек или Крушедол видећемо - али се око њега окупља велики број монаха који одбијају сваку послушност и привременом администратору ЕРП Атанасију, који је у међувремену поднео оставку, и новом митрополиту Амфилохију, који покушава да среди стање. Ако монаси оду са Косова постоји могућност да опусте многи манастири, али се надамо да до тога неће доћи. Добра је вест што је и сам владика Артемије свестан ове опасне оштрице и ограђује се у настојању да избегне раскол - како ће се ствари даље одвијати није лако прогнозирати, али је извесно да је на самом по-четкуслужења пут патријарха Иринеја посут трњем./.../

Побуна монаха се шири, али још увек не постоји опасност од директног раскола, но било како било отворени проблеми се морају решавати. Да невоља буде већа они се тешко решавају, јер се један број владика у епископату ћутке приклања Артемијевој опцији, која - очевидно - не води ничем добром. У свим затвореним системима, који су хијерархијски устројени, »фракције« су лош знак. Да овај проблем има и политичку димензију, то је напокон свима јасно, али држава се у овом случају не меша и добро је што тако чини. Ако би се велики број монаха на овај начин издвајао добили бисмо и некакве паралелне »цркве«. Није необично што проблеми тешко иду, јер се тамошњи Срби налазе под притиском и монаха, али и политичких структура из заједнице српских општина. Помињу се тешке оптужбе против владике Артемија, али нећемо нагађати о оптужници која се »врти« у новинама, јер оптужни  акт званично није ни подигнут. У Србији, која се полако отвара у смеру европских интеграција, није згодно што се овакве ствари догађају.

У најтежој ситуацији је патријарх српски Иринеј, који потписује одлуке и Синода и Сабора, које се не могу без новог Сабора повлачити. Оно што је најважније то је да се избегне раскол са свим последицама овог очевидно нередовног стања у цркви. Да ли ће то бити учињено врло је тешко судити, али одлуке патријарха и садашњег администратора ЕРП митрополита Амфилохија воде у добром правцу, али нисмо сигурни какви су још отпори могући.

/.../ У овом мучном стању, у Крагујевцу се појавила Бела књига о случају владике Артемија, која је нека врста зборника са јасним циљем да се владика Артемије брани по сваку цену - пре суда. Занимљиво је да у овом зборнику докумената главну реч воде лаици, они исти који су два пута већ објавили Апел Синоду и Сабору. Има међу ауторима и много свештених лица, особито из дијаспоре, који сада бацају дрвље и камење на умировљеног владику захумско-херцеговачког Атанасија, кога окривљују за све. Истини за вољу, Атанасије није за целу ствар крив, јер је и сам, не могавши да реши проблем, поднео оставку и вратио се у Београд. Атанасије одговара да међу ауторима има старих »љотићеваца« а они њега оптужују да се понаша безмало као инквизитор. Аутор књиге је мр Зоран Чворовић, а главну улогу игра политички коментатор Слободан Антонић, који у случају владике Артемија види покушај Запада, посебно из Брисела, да се разбије СПЦ која је, по њима, једини чувар националног идентитета и државне целовитости. На 379 страна густо сложеног текста ови аутори форсирају једну једноставну тезу, за коју не нуде никакве доказе: наводно су Синод и Сабор, са потписом патријарховим, донели погрешне и опасне одлуке. Ако би се пошло овим путем раскол би брзо био могућ. Али сва је прилика, и томе се надамо, да ствари неће ићи тим путем.

У овоме моменту треба се уздати у разборитост и упорност патријарха Иринеја, који не решава само један проблем - овај са Артемијем на Косову - него и читав низ других о којима се до сада ћутало. Сумње нема, и мислимо да реч није прејака, да је ово један тежак моменат у СПЦ, и тешкоће могу да увећају и надобуђни демонстранти који пред патријаршијом организују протесте. Још једном ваља нагласити да је добро што се држава не меша, и што читав проблем третира као унутрашње црквено питање, иако истини за вољу то питање - у ситуацији у којој се Србија налази - никако није само црквено.<<

Сада је Ђорђевић, видите, напао једног изванредног човека, Зорана Чворовића, угледног младог научника с којим су се „власт имајући“ на Правном факултету у Крагујевцу (иначе, оптужени у афери „Индекс“ за примање мита) обрачунали и избацили с посла, између осталог и због књиге „Истина о случају вл. Артемија“, коју је смели Србин Чворовић приредио. (Саопштење „индексоваца“ против Чворовића појавило се, авај, и на званичном сајту СПЦ).

Напао је Ђорђевић и Слободана Антонића, озбиљног и објективног научника, оптужујући га као вођу некакве „завере“. И даље хвали патријарха Иринеја. Ја, недостојни верник Србске Цркве, молим патријарха: Ваша Светости, преклињем Вас, будите опрезни –хвали Вас Мирко Ђорђевић!

Наставиће се...

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 09 септембар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 100 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.