Богомољци који су осудили хомосексуализам и

ћутљиви Синод Српске Православне Цркве

Овај пут парада содомиста је прошетала српском престоницом...

Јуче је у Београду одржана парада хомосексуалаца  (http://ruskline.ru).

Прошле године, тај догађај је отказан (http://ruskline.ru/)  захваљујући сналажљивости радикално настројених локалних омладинских активиста, недвосмисленог става Цркве као и свеукупног расположења српског народа.

Ове године све је било другачије.

Становништву се систематски испирао мозак. Хулиганство, које је усмерено против оних који јавно демонстрирају своју срамоту, упоређује се са пројавом страшног и ужасног фашизма, а црквени представници су демократски ћутали, правдајући своју ћутњу тиме да су „питања организације параде у суштини ирелевантна“ (саопштење Синода два дана пред параду).

Међутим, то „заглушујуће“ ћутање, говори много.

Група верујућих људи, двоје мирјана и један монах (http://www.ruskline.ru/)  поднели су 5. октобра 2010. године захтев МУП- у за провођење Крсног хода. Крсни ход је одмах одобрен а потом је било покушаја да се забрани, под изговором да је молба поднета 4 дана пре догађаја, а не 5 како налаже закон. Тако се надвила опасност над провођењем Крсног хода током конференције за штампу http://borbazaveru.info/content/view/2898/1/  која је одржана у четвртак, 7. октобра 2010. године. Међутим, пошто осим телефонског позива није било никакве писмене забране из МУП-а, Крсни ход је одржан 9. октобра 2010. године.

На жалост, мало људи је дошло на литију. Свештеноначалије СПЦ ни једном речју није изразило свој однос према содомистичкој акцији. Тако се стекао утисак да „Црква није против тога“. О прес-конференцији коју су одржали организатори литије, није било ни помена у средствима јавног информисања, ако изузмемо интернет сајтове.

Као друго, српска православна јавност трагично је разједињена. Тако су организатори Крсног хода унутар Цркве били окарактерисани као „људи владике Артемија“ а сама акција протеста претворила се у манифестацију привржености „потенцијалном расколу“, „зилотству“ и слично.

И тако, упркос томе што су Богомољачки покрети и светосавци око монаха Антонија сакупили око 15 000 потписа, који су пред поменуту конференцију за штампу предати архипастиру СПЦ, на литији није било ни 1 000 људи. Многи од оних који су ставили свој потпис испред писма Патријарху, нису били на Крсном ходу који је припремио „Богомољачки покрет“ и српски светосавци. У атмосфери у којој Синод ћути, многи од тих потписника су отишли на добро организовану „породичну шетњу“ у организацији „Двери Српских“, које се још нису одважиле за било какву критику оваквог Синода.

Постоје разлози оваквог духовног поретка. На конференцији за штампу, монах Антоније је изразио овакву мисао, која се за неколико дана претворила у праву лозинку на интернет сајтовима: “Хомосексуализам и екуменизам су браћа близанци - први представља телесни противприродни блуд а други духовни противприродни блуд“.

Српски Патријарх је, као што је познато, за своју прву посету у својству Предстојатеља СПЦ одабрао Беч, што је посебно симболично за Србију. У XIX веку остваривши независност од Турака, српски властодршци су се орјентисали или на Петроград или на Беч. У престоници Аустрије, српски Патријарх је изговорио много тога што је у српској православној средини примљено са великим узнемирењем. Зато је од човека који је себе јавно окарактерисао као „екуменисту и пацифисту“ било наивно и очекивати неку другу реакцију поводом припреме „параде поноса“.

После конференције за штампу коју су одржали организатори литије, било је већ немогуће ћутати и Синод се тада огласио јаловим саопштењем у смислу да Црква, наравно не одобрава демонстрирање и јавно рекламирање сексуалне орјентације, али хулигани који се спремају да наруше друштвени поредак, изазивају још веће неодобравање. А реплика Синода, да је однос према паради хомосексуалаца „у суштини ирелевантан“ за Цркву породила је још једну саркастичну лозинку на српском интернету: „Испада да су Содом и Гомора били збрисани са лица земље због проблема који су у суштини ирелевантни“!

У петак се у Београду одиграо још један симптоматичан инцидент.

У Саборној Цркви у Београду, која се налази преко пута Патријаршије, био је у току – културни догађај – наступ католичког хора из Словеније. За госте су постављене клупе у Цркви, као што је то обичај у католичким храмовима. У првом реду је седео словеначки надбискуп Станислав Хочевар, српској јавности познат по скандалозној изјави да „Срби могу ући у Европу само ако се одрекну Светог Саве“.

Надбискупу је пришао један младић и рекао му: „Како Вас није срамота да позивате Србе да се одрекну своје културе“! У том тренутку, младићу је брзо пришао старешина Цркве, познати „рокенрол мисионар“ о. Петар Лукић и грубо га ошамарио а девојку која је стајала поред младића је шутирао ногом. Не сме се нарушавати ред на концерту! Као што смо већ напоменули, концерт латинског песмопојања у српској Саборној цркви је био у току.

Вероватно, да је на месту младог богомољца био истински зилот или фудбалски навијач, да би „рокенрол авва“ био много мирнији. Али са богомољцима нису потребне никакве церемоније! Рачуни се пред њима не полажу!

На крају као закључак свега реченог: атмосфера која се формирала у Београду није заслуга само плаћеничких Сорошевских медија него и ћутања и неделања српског Синода.

Ранко Гојковић, Павел Тихомиров, специјално за РНЛ